Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Наде Трифковић из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 18. фебруара 2010. године, донео је
O Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Наде Трифковић изјављена против пресуде Врховног суда Србије У- СЦГ 1441/06 од 25. јуна 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Нада Трифковић из Београда је 14. новембра 2008. године, преко пуномоћника, адвоката Гордане Катанић из Новог Сада, поднела Уставном суду уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије У- СЦГ 1441/06 од 25. јуна 2008. године.
Подноситељка је у уставној жалби навела да су јој оспореном пресудом Врховног суда Србије, којом је правноснажно одбијен њен захтев за исплату накнаде за неискоришћени део годишњег одмора, повређена права зајемчена одредбама чл. 24, 60, 68, 69. и 70. Устава Републике Србије, као и да јој је доношењем пресуде три године по подношењу захтева, повређено право на суђење у разумном року зајемчено одредбама члана 32. став 1. Устава. Подноситељка уставне жалбе је предложила да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену пресуду, као и решење другостепеног органа ВП 1094 Београд УП- 2 број 60-3/463-2 од 6. септембра 2005. године.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбама Устава, на чију се повреду подноситељка у уставној жалби позива, поред осталог, утврђено је: да је људски живот неприкосновен (члан 24. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, те да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престaнка радног однoса (члан 60. ст. 1. и 4.); да свако има право на заштиту свог физичког и психичког здравља и да се здравствено осигурање, здравствена заштита и оснивање здравствених фондова уређује законом (члан 68. ст. 1. и 3.); да се права запослених и њихових породица на социјално обезбеђење и осигурање уређује законом (члан 69. став 2.); да се пензијско осигурање уређује законом (члан 70. став 1.).
У поступку пружањa уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељке уставне жалбе повређено или ускраћено њено Уставом зајемчено право или слобода. С тим у вези, Уставни суд је утврдио да подноситељка уставне жалбе, сагласно одредби члана 85. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), није у поднетој уставној жалби прецизно навела и образложила у чему се састоји повреда сваког од Уставом зајемчених права које је означила у уставној жалби, осим права на суђење у разумном року. С обзиром на то да је предмет одлучивања у поступку који је претходио уставносудском поступку био захтев подноситељке уставне жалбе за исплату накнаде на име неискоришћеног дела годишњег одмора у Војсци Србије и Црне Горе, Уставни суд је оценио да подноситељка уставне жалбе повреду права зајемчених одредбама чл. 24, 68, 69. и 70. Устава изводи из, по њеном мишљењу, извршене повреде права на рад зајемченог одредбама члана 60. Устава.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Врховног суда Србије У- СЦГ 1441/06 и документацију приложену уз уставну жалбу, те утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подноситељка уставне жалбе је 20. јуна 2005. године поднела Војној пошти 3395 Батајница захтев за исплату накнаде за неискоришћени део годишњег одмора за 2005. годину у трајању од 31-ог радног дана.
Војна пошта 3395 Батајница, као првостепени управни орган, решењем УП-1 број 03/26-2 од 22. јуна 2005. године је признала право на накнаду овде подноситељки уставне жалбе на име неискоришћеног дела годишњег одмора за 2005. годину, у трајању од 31-ог радног дана. У првостепеном управном поступку је утврђено: да подноситељка уставне жалбе није искористила 31 радних дана годишњег одмора због тога што јој је решењем Војне поште 3395 Батајница број 03/179-2 од 23. марта 2005. године престала служба, а сходно одлуци министра одбране број 2912-3 од 11. марта 2005. године; да је одредбом члана 99. став 1. тачка 3. Закона о Војсци Југославије ("Службени лист СРЈ", бр. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99 и 3/02 и "Службени лист СЦГ", број 7/05) прописано да професионалном војнику који није искористио годишњи одмор због разлога из члана 103. став 4. истог Закона припада накнада плате и посебне накнаде за број дана неискоришћеног годишњег одмора.
С обзиром да нико од законом овлашћених лица није изјавио жалбу, решење Војне поште 3395 Батајница је постало коначно.
У вршењу службеног надзора, другостепени орган - Војна пошта 1094 Београд је решењем УП- 2 број 60-3/463-2 од 6. септембра 2005. године, укинула наведено коначно решење првостепеног органа. У образложењу решења другостепеног управног органа је наведено: да је коначним решењем очигледно повређен материјални пропис, што представља основ за укидање решења по основу службеног надзора, у смислу одредбе члана 253. став 2. Закона о општем управном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 33/97 и 31/01); да није било основа за примену члана 76. Закона о раду ("Службени гласник РС", број 24/05), којим је прописано да запослени има право на накнаду штете уколико кривицом послодавца не користи годишњи одмор; да је подноситељки уставне жалбе престала служба у Војсци Србије и Црне Горе на основу члана 143. тачка 9. Закона о Војсци Југославије и да је сачинила неопозиву изјаву да својом вољом прихвата да јој служба престане 31. марта 2005. године, уз исплату отпремнине увећане за стимулативни део од 20%, уместо да у законом предвиђеном отказном року искористи годишњи одмор; да на основу изложеног не постоји кривица послодавца због некоришћења годишњег одмора подноситељке уставне жалбе за 2005. годину.
Подноситељка уставне жалбе је 10. октобра 2005. године поднела Суду Србије и Црне Горе тужбу против решења Војне поште 1094 Београд УП- 2 број 60-3/463-2 од 6. септембра 2005. године. Предмет је заведен под бројем Ус. 1172/2005, а Суд Србије и Црне Горе није предузимао радње у овом управном спору до престанка свог рада.
Врховни суд Србије је дописом У - СЦГ бр. 1441/06 од 20. априла 2007. године обавестио пуномоћника подноситељке уставне жалбе да је 21. децембра 2006. године преузео нерешене предмете управних спорова покренутих пред Судом Србије и Црне Горе и позвао га да се у року од 10 дана изјасни да ли остаје при поднетој тужби. Подноситељка уставне жалбе је дописом од 4. маја 2007. године обавестила Врховни суд Србије да остаје при поднетој тужби, те је Врховни суд Србије 22. фебруара 2008. године доставио тужбу другостепеном управном органу на одговор и наложио му да у року од 15 дана достави комплетне списе предмета. Другостепени орган – Војна пошта 1094 Београд је 16. јуна 2008. године доставио одговор на тужбу и списе предмета.
Врховни суд Србије је на седници одржаној 25. јуна 2008. године донео оспорену пресуду У- СЦГ 1441/06, којом је тужба подноситељке одбијена као неоснована. У образложењу оспорене пресуде је наведено да је тај суд, поступајући по поднетој тужби, а након разматрања списа предмета, оцене навода тужбе и одговора на тужбу, као и оцене законитости оспореног решења, нашао да тужба није основана. Ово из разлога што је утврдио да је првостепени управни орган погрешно применио одредбу члана 103. став 4. Закона о Војсци Југославије када је подноситељки уставне жалбе признао право на накнаду за неискоришћени годишњи одмор за 2005. годину, с обзиром на чињеницу да је подноситељка пристала да јој служба престане одређеног дана уз исплату отпремнине и стимулативног дела. Истакнуто је да подноситељка уставне жалбе није пропустила да искористи годишњи одмор из разлога прописаних одредбом члана 103. став 3. истог Закона, а којом је прописано да начелник Генералштаба може, по одлуци Председника Републике, због ванредних потреба службе, обуставити давање или прекинути коришћење годишњег одмора и одсуства војних лица. Врховни суд Србије се позвао и на одредбу члана 149. тачка 13. Закона о Војсци Југославије, којом је прописано да се на цивилна лица у Војсци примењују одредбе овог Закона које се односе на војна лица о одморима и одсуствима. Имајући у виду све наведено, Врховни суд Србије је нашао да је тужени орган на правилно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право, без повреде правила поступка и применом одредбе члана 254. став 1. Закона о општем управном поступку, донео одлуку за коју је дао разлоге које је у свему прихватио и тај суд. Пресуда је уручена пуномоћнику подноситељке уставне жалбе 15. октобра 2008. године.
4. Законом о општем управном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 33/97 и 31/01) је, између осталог, прописано: да кад се поступак покреће поводом захтева странке, односно по службеној дужности ако је то у интересу странке, а пре доношења решења није потребно спроводити посебан испитни поступак, нити постоје други разлози због којих се не може донети решење без одлагања (решавање претходног питања и др.), орган је дужан да донесе решење и достави га странци што пре, а најдоцније у року од једног месеца од дана предаје уредног захтева, односно од дана покретања поступка по службеној дужности, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 208. став 1.); да орган који је донео другостепено решење шаље, по правилу, своје решење, са списима предмета, првостепеном органу, који је дужан да га достави странкама у року од осам дана од дана пријема списа (члан 238.); да се коначно решење може укинути по основу службеног надзора ако је њиме очигледно повређен материјални закон (члан 253. став 2.); да решење може поништити или укинути по основу службеног надзора другостепени орган и да ако нема другостепеног органа, решење може поништити или укинути орган који је овлашћен да врши надзор над радом органа који је донео решење, да се решење о укидању на основу члана 253. став 2. овог закона може донети у року од једне године од дана кад је решење постало коначно, да против решења донесеног на основу члана 253. овог закона није допуштена жалба, већ се против њега може непосредно покренути управни спор (члан 254. ст. 1, 3. и 5.).
Одредбом члана 41. став 2. Закона о управним споровима ("Службени лист СРЈ", број 46/96), који је био на снази у време доношења оспореног акта, било је прописано да се пресудом тужба уважава или одбија као неоснована.
5. Полазећи од изнетог, Уставни суд је утврдио да су о захтеву подноситељке уставне жалбе за исплату накнаде за неискоришћени део годишњег одмора одлучивали законом установљени органи, у управном поступку и управном спору, у коме су биле обезбеђене гарантије правичног суђења зајемчене одредбом члана 32. став 1. Устава. По оцени Уставног суда, утврђено чињенично стање, те примена одговарајућег материјалног права на тако утврђено чињенично стање, као и образложење заузетог правног става у овој правној ствари, представљају правно утемељен основ за доношење уставном жалбом оспорене пресуде Врховног суда Србије. Из наведених разлога, оспореном пресудом, по оцени Суда, није повређено право подноситељке уставне жалбе на плаћени годишњи одмор зајемчено одредбом члана 60. став 4. Устава, а с тим у вези ни права зајемчена одредбама чл. 24, 68, 69. и 70. Устава. Стога су наводи подноситељке уставне жалбе да су разлози наведени у оспореној пресуди паушални и без икаквих правних аргумената, те да Врховни суд Србије у овој правној ствари није утврдио одлучујућу чињеницу да ли је подноситељки престала служба на њен захтев или по налогу надлежних старешина у војсци, израз њене субјективне оцене о непотпуно утврђеном чињеничном стању и погрешној примени материјалног права, али не и доказ о учињеној повреди Уставом зајемчених права наведених у уставној жалби.
6. У вези навода подноситељке уставне жалбе да јој је у поступку који је претходио подношењу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, Уставни суд је констатовао да је управни поступак по захтеву подноситељке уставне жалбе отпочео 20. јуна 2005. године.
Иако је право на суђење у разумном року гарантовано Уставом Републике Србије од 8. новембра 2006. године, којим је установљена и уставна жалба као правно средство за заштиту права и слобода зајемчених Уставом, Уставни суд је оценио да време које треба узети у обзир за одлучивање о захтеву подноситељке уставне жалбе тече од покретања поступка пред првостепеним војним органом 20. јуна 2005. године, до његовог правоснажног окончања доношењем оспорене пресуде Врховног суда Србије 25. јуна 2008. године.
Уставни суд сматра да при оцењивању да ли је временски рок за одлучивање управних и судских органа о праву или обавези странке био разуман, треба узети у обзир следеће критеријуме: сложеност предмета, понашање подноситељке уставне жалбе, поступање управних и судских органа, као и то о ком праву подноситељке је у конкретном предмету одлучивано.
Уставни суд је закључио да је у управном поступку првостепени орган донео решење којим је одлучио о захтеву подноситељке уставне жалбе у року од два дана од дана подношења захтева, а да је другостепени орган по основу службеног надзора укинуо првостепено решење у року од два месеца од дана када је решење постало коначно, сагласно члану 254. став 3. Закона о општем управном поступку. Такође, првостепени и другостепени орган су израдили и доставили писмене преписе решења у оквиру рокова за издавање решења, прописаних одредбама чл. 208. и 238. Закона о општем управном поступку.
Уставни суд сматра да је непоступање Суда Србије и Црне Горе у управном спору по тужби подноситељке уставне жалбе проузроковало одређено кашњење у овом предмету. Наиме, Суд Србије и Црне Горе је примио тужбу 10. октобра 2005. године, али је 8. јуна 2006. године Влада Републике Србије донела Уредбу о положају појединих институција бивше Србије и Црне Горе и Служби Савета министара ("Службени гласник РС", бр. 49/06 и 63/06), којом је констатовано да је престао са радом Суд Србије и Црне Горе као институција бивше државне заједнице Србија и Црна Гора (члан 2. став 1. тачка 5)) и прописано да предмете Суда Србије и Црне Горе којима се оцењује законитост управних аката преузима Врховни суд Србије (члан 4. став 1.). На основу ове Уредбе, Врховни суд Србије је преузео предмете управних спорова Суда Србије и Црне Горе, па и предмет по тужби подноситељке уставне жалбе 21. децембра 2006. године, а оспорену пресуду је донео 25. јуна 2008. године, односно након годину и по дана од преузимања предмета Суда Србије и Црне Горе.
Полазећи од тога да је у поступку који је претходио поступку по уставној жалби одлучивано о праву које није од изузетне важности за подноситељку уставне жалбе јер се ради о исплати накнаде за неискоришћени део годишњег одмора, да је захтев подноситељке уставне жалбе правоснажно одбијен зато што није имао упориште у материјалном праву, те имајући у виду да је поступак вођен и окончан пред првостепеним и другостепеним управним органом, Судом Србије и Црне Горе и Врховним судом Србије у периоду од три године од дана подношења захтева, Уставни суд је оценио да подноситељки уставне жалбе у спроведеном управном поступку и управном спору није повређено право на суђење у разумном року зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
7. Полазећи од изложеног, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба неоснована, те је сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбио.
На основу наведеног и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић