Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Мари ја Драшкић, Предраг Ћетковић, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и др Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Милутина Трајковића из села Света Петка код Врања, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије , на седници Већа одржаној 24. новембра 2016. године, донео је
O Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Милутина Трајковића и утврђује да су решењем Вишег суда у Нишу Гж. 2730/13 од 16. децембра 2013. године подносиоцу уставне жалбе повређена права на правично суђење и на једнаку заштиту права, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Вишег суда у Нишу Гж. 2730/13 од 16. децембра 2013. године и одређује да тај суд донесе нову одлуку о жалби тужене изјављеној против пресуде Основног суда у Врању П. 1456/11 од 7. новембра 2011. године.
O б р а з л о ж е њ е
1. Милутин Трајковић из села Света Петка код Врања поднео је, 18. фебруара 2014. године, преко пуномоћника Зорана Стаменковића, адвоката из Врања, Уставном суду уставну жалбу против решења наведеног у тачки 1. изреке, због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је наведено да је за одлучивање о захтевима који се односе на уплату доприноса за обавезно социјално осигурање стварно надлежан редован суд, те се истиче да је Виши суд у Нишу у истој чињеничној и правној ситуацији у другим предметима одлучивао о таквим захтевима. Подносилац оспорава другостепено решење и у делу којим је решено о трошковима поступка. Полазећи од наведеног, подносилац сматра да су му оспореним другостепеним решењем повређена означена уставна права.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15) садржински је идентична наведеној одредби члана 170. Устава.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорено решење и другу документацију приложену уз уставну жалбу, на основу чега је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Пресудом Основног суда у Врању П. 1456/11 од 7. новембра 2011. године, ставом првим изреке, обавезана је тужена Национална служба за запошљавање - Филијала Врање да Републичком Фонду ПИО Врање за тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, уплати износ од 79.767,68 динара , са законском затезном каматом на име доприноса за обавезно пензијско и инвалидско осигурање које ће се обрачунати на основицу коју чини износ разлике новчане накнаде за период од 27. маја 2006. до 27. маја 2009. године Ставом другим изреке пресуде одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца у делу којим је тражио да се тужена обавеже да му по основу разлике новчане накнаде за период од 1. августа 2010. до 1. априла 2011. године исплати износ од 200,00 динара, са законском затезном каматом , а ставом трећим изреке обавезана је тужена да тужиоцу на име трошкова парничног поступка исплати износ од 46.766,00 динара.
Оспореним решењем Вишег суда у Нишу Гж. 2730/13 од 16. децембра 2013. године, ставом првим изреке, укинута је ожалбена пресуда Основног суда у Врању П. 1456/11 од 7. новембра 2011. године у ставу првом изреке и у том делу је тужба одбачена. Ставом другим изреке другостепеног решења преиначена је одлука о трошковима поступка садржана у ставу трећем изреке наведене пресуде, тако што је решено да тужилац туженом на име трошкова парничног поступка исплати износ 24.266,00 динара. У образложењу овог решења је наведено да се основано жалбом тужене указује да је првостепени суд, одлучујући о захтеву тужиоца за уплату доприноса за пензијско инвалидско осигурање, одлучио о захтеву који не спада у судску надлежност (члан 16 . ЗПП). Цитирајући одредбе чл. 2. и 4. Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање, члана 3. став 2. Закона о пореском поступку и пореској администрацији, члана 22. став 3 . и члана 23. Закона о уређењу судова, као и члана 1. Закона о парничном поступку, Виши суд је нашао да првостепени суд није био надлежан да одлучује о самосталном захтеву за уплату доприноса за обавезно пензијско и инвалидско осигурање у ситуацији када je о исплати новчаних износа који служе као основица за обрачун доприноса већ одлучено у неком претходном поступку.
4. Подносилац уставне жалбе је достави о пресуде Вишег суда у Нишу Гж. 17/10 од 26. марта 2010. године и Гж. 134/13 од 4. октобра 2013. године, као и пресуду Основног суда у Врању П. 56/11 од 15. септембра 2011. године за које је сматрао да се односе на исту чињеничну и правну ситуацију, као што је ситуација у којој се он налази о у предметном поступку, а у којима је Виши суд у Нишу донео другачије решење.
5. Одредбама Устава Републике Србије на чију повреду се подносилац позива је утврђено: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).
Oдредбом члана 69. став 3. Устава се утврђује да запослени има право на накнаду зараде у случају привремене спречености за рад, као и право на накнаду у случају привремене незапослености, у складу са законом.
За оцену навода и разлога уставне жалбе битне су и следеће одредбе закона: Одредбе Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање ("Службени гласник РС" бр. 84/04, 61/05, 62/06, 7/08, 5/09, 7/09, 3/10, 4/11, 52/11, 101/11 и 7/12) прописују: да се дориносима обезбеђују средства за финансирање обавезног осцијалног осигурања, и то пензијског и инвалидског, здравственог и осигурања за случај незапослености (члан 2.); да су средства доприноса јавни приход, под контролом и на располагању организација за обавезно социјално осигурање, основаних законима који уређују систем обавезног социјалног осигурања, за намене утврђене у складу са тим законима (члан 4.); да је обвезник доприноса осигураник и послодавац или исплатилац прихода, на чији терет се плаћа допринос (члан 6. став 1. тач. 1)); да је обвезник обрачунавања, односно плаћања доприноса осигураник и послодавац, односно други исплатилац прихода који је дужан да обрачуна, односно плати допринос у своје име и у своју корист или у своје име, а у корист осигураника (члан 6. став 1. тачка. 2)); да се у погледу утврђивања, наплате и повраћаја доприноса, правних лекова, камате, казнених одредби и других питања која нису уређена овим законом, изузев одредаба које се односе на пореска ослобођења, олакшице и отпис, примењују одговарајуће одредбе закона који уређује порез на доходак грађана, односно закона који уређује порески поступак и пореску администрацију, ако овим законом поједина питања нису друкчије уређена (члан 65.).
Одредбом члана 125. Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености ("Службени гласник РС", бр. 71/03 и 84/04 - др. закон) је било прописано да корисник новчане накнаде има право на здравствено и пензијско и инвалидско осигурање за време остваривања права на новчану накнаду, да је основица на коју се плаћају доприноси утврђени износ новчане накнаде, да обрачун и уплату доприноса за осигурање из става 1. овог члана врши Национална служба, у складу са општим актом.
Законом о парничном поступку (“Службени гласник РС“, бр. 125/04, 111/09 и 36/11) било је прописано: да се овим законом уређују правила поступка за пружање судске правне заштите по којима се поступа и одлучује приликом решавања грађанскоправних спорова из личних, породичних, радних, привредних, имовинскоправних и других грађанскоправних односа, осим спорова за које је посебним законом предвиђена друга врста поступка (члан 1.); да суд у току целог поступка по службеној дужности пази да ли решавање спора спада у судску надлежност (члан 16. став 1.); да кад суд у току поступка утврди да за решавање спора није надлежан суд него неки други домаћи орган, огласиће се ненадлежним, укинуће спроведене радње у поступку и одбациће тужбу (члан 16. став 2.).
Одредба члана 22. став 3. Закона о уређењу судова ("Службени гласник РС", бр. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11, 101/11 и 101/13) прописује да основни суд у првом степену суди у стамбеним споровима, споровима поводом заснивања, постојања и престанка радног односа, о правима, обавезама и одговорностима из радног односа, о накнади штете коју запослени претрпи на раду или у вези са радом, споровима поводом задовољавања стамбених потреба на основу рада.
Члан 3. Закона о пореском поступку и пореској администрацији ("Службени гласник РС", бр. 80/02, 84/02, 23/03, 70/03, 55/04, 61/05, 85/05, 62/06, 61/07, 20/09, 72/09, 53/10, 101/11, 2/12 и 93/12) предвиђа да ако је другим законом питање из области коју уређује овај закон уређено на друкчији начин, примењују се одредбе овог закона (став 1.), а ако овим законом није друкчије прописано, порески поступак се спроводи по начелима и у складу са одредбама закона којим се уређује општи управни поступак (став 2.).
6. Имајући у виду наведене уставноправне разлоге на којима подносилац темељи тврдње о повреди означених права, Уставни суд је оценио да се он у суштини жали на примену процесног права и истовремено указује на различито поступање Вишег суда у Нишу у истој чињеничној и правној ситуацији.
Уставни суд и у овом уставносудском предмету констатује да у поступку по уставној жалби није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања, као ни начин на који су редовни судови применили прописе у поступку који је вођен ради одлучивања о правима и обавезама подносиоца. У том смислу, задатак Уставног суда је да испита да ли је у том поступку од стране редовних судова дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права и да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца.
Оцењујући да ли је у предметном парничном поступку дошло до арбитрерне примене процесног права на штету подносиоца, Уставни суд најпре указује на то да новчана накнада у случају привремене незапослености представља специфично примање које de facto потиче из радног односа, јер се средства за исплату ове накнаде обезбеђују уплатом доприноса за случај привремене незапослености за време трајања радног односа који улазе у бруто зараду запосленог. Право на новчану накнаду у случају привремене незапослености зајемчено је чланом 69. став 3. Устава, као једно од видова социјалне заштите запослених. Кориснику накнаде у случају привремене незапослености законом је признато право на здравствено, пензијско и инвалидско осигурање које се обезбеђује уплатом доприноса од стране Националне службе за запошљавање. У парничном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе, подносилац је тужбеним захтевом тражио да се обавеже тужена Национална служба за запошљавање да изврши своју законску обавезу тако што ће Републичком фонду пензијског и инвалидског осигурања уплатити за тужиоца одређени новчани износ на име доприноса за пензијско и инвалидско осигурање, а по основу остварене накнаде за време привремене незапослености. Дакле, подносилац је у парничном поступку истакао имовински захтев за исплату социјалног давања које проистиче из радног односа, а не захтев за обрачунавање, принудну исплату или контролу уплате доприноса за социјално осигурање. Стога је оспорено решење о апсолутној ненадлежности суда да поступа по тужби подносиоца засновано на произвољној примени одредаба Закона о уређењу судова, Закона о парничном поступку и Закона о доприносима за обавезно социјално осигурање ( исти став изражен је и у Одлуци Уставног суда Уж-1430/14 од 9. новембра 2016. године).
С обзиром на наведено, Уставни суд сматра уставноправно неприхватљивим одбијање Вишег суда у Нишу да поступа у споровима о правима из радног односа, односно поводом радног односа. Таквом праксом сужава се право на приступ суду, као једна од гарантија права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Оцењујући наводе подносиоца о различитом поступању Вишег суда у Нишу у идентичној чињеничној и правној ситуацији, Уставни суд је извршио увид у пресуде тог суда Гж. 17/10 од 26. марта 2010. године и Гж. 134/13 од 4. октобра 2013. године, које су приложене уз уставну жалбу као доказ неједнаког поступања, и утврдио да је Виши суд у Нишу прихватио да одлучује о захтевима тужилаца којима су тражили да се обавеже тужена Национална служба за запошљавање да изврши уплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање за време остваривања права на новчану накнаду за случај незапослености, а који нису постављени истовремено са захтевима за исплату неисплаћене новчане накнаде које служе као основица за обрачун траженог доприноса. При томе је Виши суд усвајао такве тужбене захтеве и обавезиво Националну службу да корисницима накнаде изврши уплату неисплаћених доприноса за пензијско и инвалидско осигурање. Имајући напред изнето у виду, Уставни суд налази да је у наведеним спорима, у односу на спор подносиоца уставне жалбе који је водио против тужене Националне служба за запошљавање , постојала битно слична чињенична и правна ситуација, због чега су основани наводи подносиоца о различитом поступању истог другостепеног суда, као суда последње инстанце.
Пресуду Основног суда у Врању П. 56/11 од 15. септембра 2011. године, приложен у уз уставну жалбу, Уставни суд није ценио, с обзиром на то да се не може са сигурношћу утврдити да ли је била предмет преиспитивања од стране другостепеног суда у жалбеном поступку.
На основу свега изложеног, Уставни суд је утврдио да су оспореним другостепеним решењем повређена права подносиоца уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, због чега је, применом одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу усвојио, одлучујући као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повреде права могу отклонити само поништајем другостепеног решења и одређивањем да Виши суд у Нишу донесе нову одлуку о жалби тужене изјављеној против пресуде Основног суда у Врању П. 1456/11 од 7. новембра 2011. године, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.
Наводе уставне жалбе који се односе на трошкове парничног поступка, Уставни суд није оцењивао, с обзиром на то да је оспорена другостепена пресуда поништена и да ће жалба тужене бити предмет поновног разматрања у поступку пред Апелационим судом у Нишу.
7. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић