Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Aтиле Гере из Сенте, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 24. новембра 2016. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Aтиле Гере изјављена против решења Основног суда у Сенти Кв. 20/14 од 27. јануара 2014. године, у односу на повреду права из члана 31. став 2. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Атила Гере из Сенте поднео је, 7. марта 2014. године, преко пуномоћника Оливере Јованић, адвоката из Суботице, Уставном суду уставну жалбу против решења наведеног у изреци, због повреде начела и права зајемчених одредбама чл. 21, 22, 28, 30, 31, 32, 33. и 36. Устава Републике Србије, као и повреде чл. 6, 13. и 14. Европске Конвенције за заштиту људских права и основних слобода, те повреде члана 9. Међународног пакта о политичким и грађанским правима.
С обзиром на то да су људска права и слободе које гарантују наведене одредбе Европске конвенције и Међународног пакта заштићени означеним одредбама Устава, Уставни суд је оцену вршио у односу на одредбе Устава.
Уставном жалбом се оспорава решење којим је у кривичном поступку који се води против подносиоца одбијена жалба његовог браниоца изјављена против решења о продужењу притвора.
Подносилац уставне жалбе, оспоравајући искључиво другостепено решење, наводи: да је оспорено решење незаконито и неосновано јер није било основа да му се притвор продужи по законском основу из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, јер ничим није конкретизована сумња да стоје особите околности да ће окривљени, уколико се пусти на слободу, у кратком временском периоду поновити кривично дело, а чињеница да је раније осуђиван не представља особите околности које би указивале да ће поновити или довршити покушано кривично дело; да није конкретизована сумња да је извршио кривично дело преваре које му се ставља на терет; да је оспорено решење донето без иједног доказа, и да је базирано искључиво на индицијама и предрасудама и представља кршење уставних права подносиоца; да подносилац није остварио једнаку заштиту права и право на правно средство, јер није остварио једнаку заштиту пред судом, као и други подносиоци, с обзиром на то да је суд могао постићи сузбијање даљег вршења кривичног дела и блажом мером – забраном напуштања територије Републике Србије и забраном напуштања куће.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, наложи понављање поступка по подносиочевој жалби изјављеној против првостепеног решења, као и да подносиоцу накнади штету у износу од 600.000,00 динара и трошкове подношења уставне жалбе у износу од 67.500,00 динара са законском затезном каматом.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. У спроведеном претходном поступку, из навода уставне жалбе и увидом у оспорено решење, Уставни суд је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Судија за претходни поступак Основног суда у Суботици је 13. децембра 2013. године донео решење Кпп. 46/13 којим је подносиоцу одредио притвор на основу члана 498. став 1. у вези члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, који може трајати најдуже 30 дана почев од 12. децембра 2013. године од 13,00 часова, када је подносилац лишен слободе, које је постало правноснажно доношењем решења Основног суда у Суботици Кв. 1969/13 од 24. децембра 2013. године.
Решењем судије за претходни поступак Основног суда у Сенти Кпп. 46/13 од 9. јануара 2014. године подносиоцу је продужен притвор на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП.
Основно јавно тужилаштво у Сенти је 20. јануара 2014. године Основном суду у Сенти поднело оптужни предлог против подносиоца, Р.С. и Ј.С. због оправдане сумње да су извршили кривично дело превара у саизвршилаштву из члана 208. став 1. у вези члана 33. КЗ, и предложило да се окривљенима продужи притвор из разлога прописаних одредбом члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, а на основу члана 498. ЗКП.
Одлучујући о жалби браниоца окривљеног Атиле Гере, изјављеној 17. јануара 2014. године против решења о продужењу притвора од 9. јануара 2014. године, Основни суд у Сенти је 27. јануара 2014. године донео оспорено решење Кв. 20/14, којим је жалбу одбио као неосновану. У образложењу овог решења, поред осталог, наведено је: да је окривљени Атила Гере пресудом Општинског суда у Сенти К. 142/08 од 12. септембра 2008. године осуђен због кривичног дела фалсификовање исправе из члана 355. став 2. у вези става 1. КЗ, којом му је изречена условна осуда и утврђена казна затвора у трајању од три месеца, са роком проверавања од једне године; да је пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж. 2257/10 од 11. марта 2010. године подносилац осуђен на казну затвора у трајању од једне године, због извршења кривичног дела превара из члана 208. став 1. КЗ; да је окривљени незапослен, без имовине и отац је двоје малолетне деце; да се скуп наведених чињеница сматра особитим околностима које указују да ће окривљени, пуштањем на слободу, у кратком временском периоду поновити кривично дело, због чега стоје разлози за продужење притвора предвиђени одредбом члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП; да до сада објективно нису могли бити прикупљени сви неопходни докази, које објективно није могуће прикупити до истека претходно одређеног притвора окривљеном; да је против окривљеног покренут поступак због основане сумње да је извршио кривично дело превара из члана 208. став 1. КЗ, за које се може изрећи казна затвора од шест месеци до пет година и новчана казна; да је одредбом члана 498. став 2. ЗКП, прописано, између осталог, да се, ако се поступак води за кривично дело за које се може изрећи казна затвора од пет година или тежа казна, притвор може на образложени предлог јавног тужиоца продужити највише за 30 дана; да је, полазећи од свега наведеног, продужење притвора подносиоцу нужна и неопходна мера ради обезбеђења његовог присуства у оспореном кривичном поступку.
4. Одредбама Устава, које су од значаја за доношење одлуке у овој уставноправној ствари, је утврђено: да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. став 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети.
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да се од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
Одредбама члана 498. ЗКП, које регулишу притвор у скраћеном поступку је, поред осталог, прописано: да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако постоји неки од разлога из члана 211. став 1. тач. 1) до 3) овог законика или ако је окривљеном изречена казна затвора од пет година или тежа казна и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела (став 1.); да, пре подношења оптужног предлога, притвор може трајати само онолико колико је потребно да се спроведу доказне радње, али не дуже од 30 дана, а ако се поступак води за кривично дело за које се може изрећи казна затвора од пет година или тежа казна, притвор се може, на образложени предлог јавног тужиоца, ради прикупљања доказа који из оправданих разлога нису прикупљени, продужити највише за још 30 дана (став 2.); да се у погледу притвора од подношења оптужбе до изрицања првостепене пресуде, примењују сходно одредбе члана 216. овог законика, с тим што је веће (члан 21. став 4.) дужно да сваких 30 дана испита да ли постоје разлози за притвор (став 4.).
5. Приликом оцене основаности навода уставне жалбе којима у односу на оспорено решење подносилац истиче повреду права на ограничено трајање притвора, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују примерену хитност у вођењу поступка. Полазећи од наведеног, као и од садржине уставне жалбе, Уставни суд је истакнуте повреде права из члана 32. став 1. и члана 33. став 6. Устава ценио у оквиру права из члана 31. став 2. Устава.
Уставни суд, пре свега, констатује да се против подносиоца уставне жалбе пред Основним судом у Сенти води кривични поступак због кривичног дела превара из члана 208. став 1. у вези члана 33. КЗ.
Уставни суд даље констатује да се подносилац у тренутку подношења уставне жалбе (7. март 2014. године) налазио у притвору непуна три месеца (рачунајући од од 12. децембра 2013. године када је лишен слободе).
Уставни суд указује да је подносиоцу уставне жалбе притвор био одређен на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, односно због постојања особитих околности које су указивале да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело.
Основно јавно тужилаштво у Сенти је 20. јануара 2014. године Основном суду у Сенти поднело оптужни предлог против подносиоца, Р.С. и Ј.С. због оправдане сумње да су извршили кривично дело превара у саизвршилаштву из члана 208. став 1. у вези члана 33. КЗ, и предложило да се окривљенима продужи притвор из разлога прописаних одредбом члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП.
Подносиоцу је последњи пут пре подношења уставне жалбе притвор продужен решењем судије за претходни поступак Основног суда у Сенти Кпп. 46/13 од 9. јануара 2014. године, које решење је потврђено у жалбеном поступку оспореним решењем Основног суда у Сенти Кв. 20/14 од 27. јануара 2014. године. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужен због постојања оправдане сумње да је извршио кривично дело превара, а на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, односно због постојања особитих околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело.
По мишљењу судије за претходни поступак Основног суда у Сенти, које је у потпуности прихватило и другостепено веће тог суда у оспореном решењу, скуп чињеница – да је подносилац осуђиван због кривичног дела фалсификовање исправе из члана 355. став 2. у вези става 1. КЗ и кривичног дела превара из члана 208. став 1. КЗ, да је незапослен, да је без имовине и да је отац двоје малолетне деце, представља особите околности које указују да ће окривљени пуштањем на слободу у кратком временском периоду поновити кривично дело, због чега стоје разлози за продужење притвора предвиђени одредбом члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП. Како се у конкретном случају ради о скраћеном кривичном поступку, а до доношења оспореног решења о продужењу притвора нису могли бити прикупљени сви неопходни докази, које објективно није могуће прикупити до истека претходно одређеног притвора окривљеном, а имајући у виду да је против њега покренут поступак због основане сумње да је извршио кривично дело за које се може изрећи казна затвора од пет година, те да постоји у том смислу образложени предлог јавног тужиоца, судија и веће су нашли да је окривљеном притвор неопходно одредити и на основу одредбе члана 498. став 2. ЗКП у вези са одредбом члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, највише за још 30 дана, ради прикупљања доказа који из оправданих разлога нису прикупљени. Стога је подносиоцу притвор одређен по оба наведена основа, јер продужење притвора у конкретном случају представља нужну и неопходна мера ради обезбеђења присуства окривљеног у оспореном кривичном поступку.
Уставни суд сматра да је надлежни суд оспорено решење засновао на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да је поступао у складу са одредбама ЗКП када је утврдио да постоје услови за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе по означеном законском основу. Основни суд у Сенти је своју одлуку аргументовано образложио, наводећи, поред оправдане сумње да је подносилац уставне жалбе учинио кривично дело које му је оптужним предлогом стављено на терет, као и све околности које су у конкретном случају оправдавале даље задржавање подносиоца у притвору из разлога предвиђеног чланом 211. став 1. тачка 3) ЗКП, као и разлога прописаних одредбом члана 498. став 2. ЗКП. По оцени Уставног суда, дати разлози су релевантни и довољни и нису последица арбитрерног и произвољног поступања.
Коначно, Уставни суд је оценио да је кривични поступак против подносиоца уставне жалбе вођен са примереном хитношћу. До тренутка подношења уставне жалбе кривични поступак је трајао непуна три месеца, за које време је спроведена истрага и подигнут оптужни предлог. Имајући у виду изнето, као и чињеницу да се у конкретном случају кривични поступак води против подносиоца уставне жалбе и још двојице окривљених, Уставни суд сматра да су надлежни судови са довољном пажњом приступали вођењу поступка, као и да је, у околностима конкретног случаја, основаност даљег задржавања подносиоца уставне жалбе у притвору пажљиво и свестрано разматрана.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да је суд у оспореном решењу навео релевантне и довољне разлоге због којих је сматрао да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, који је вођен са потребном хитношћу.
Стога је Уставни суд нашао да оспореним решењем није повређено Уставом зајемчено право подносиоца на ограничено трајање притвора из члана 31. став 2. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), у том делу одбио уставну жалбу као неосновану и одлучио као у првом делу изреке.
6. Испитујући постојање процесних претпоставки за одлучивање о преосталом делу уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да уставна жалба не садржи ниједан навод који се може довести у везу са садржином означених права из члана 28. и члана 36. став 1. Устава. Уставни суд, и у овом предмету, указује да се наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног уставног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању. Дакле, само позивање на одређено право зајемчено Уставом, а без навођења уставноправних разлога који се могу довести у везу са његовом садржином, уставну жалбу не чини допуштеном.
У односу на истакнуту повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд указује да се означеним правом јемчи двостепеност у одлучивању, односно право да се у поступку по жалби или другом прописаном правном средству, пред органом више инстанце, испита законитост првостепене одлуке, што не подразумева и право на позитиван исход другостепеног поступка за лице које је изјавило правно средство, ако за то није било основа.
Како се уставном жалбом оспорава решење донето поводом жалбе изјављене против првостепене одлуке суда о продужењу притвора, а о којој је одлучивао надлежни суд у законито спроведеном поступку, то је неспорно да је подноси лац уставне жалбе има о и искористи о право на преиспитивање законитости првостепен ог решења.
Према до сада исказаном правном ставу Уставног суда одредбе члана 30. Устава се односи искључиво на решење о одређивању притвора, а не и на решење о продужењу притвора. Стога, имајући у виду да је уставном жалбом оспорено решење о продужењу притвора, Уставни суд оцењује да се у конкретном случају наводи уставне жалбе о повреди овог права не могу довести у везу са садржином зајемченог права из члана 30. Устава.
Уставни суд указује и на то да се одредбама чл. 21. и 22. Устава не јемчи ниједно посебно људско право, већ је реч о основним начелима на којима, сагласно Уставу, почива остваривање свих Уставом зајемчених људских и мањинских права и слобода. Стога повред а ових начела може бити предмет разматрања у уставносудском поступку покренутом уставном жалбом, само у вези са повредом или ускраћивањем неког конкретног људског права или слободе. С обзиром на то да је Уставни суд оценио да с у наводи о повреди означених права неосновани, односно да се не могу сматрати уставноправним разлозима који би указивали на повреду означених права, нису испуњени услови за испитивање постојања повреде означених уставних начела.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је , сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у преосталом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, и одлучио као у другом делу изреке.
7. Разматрајући захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд указује да нема услова за одређивање тражене накнаде трошкова, у смислу одредбе члана 6. став 2. Закона о Уставном суду.
Наиме, наведеном одредбом Закона је прописано да учесници у поступку сами сносе своје трошкове. С тим у вези, одредбом члана 83. став 1. Закона о Уставном суду је прописано да свако (пословно способно) лице, уз испуњеност и других услова, може изјавити уставну жалбу (и предузимати друге радње у поступку), што истовремено значи и да није обавезно да те радње предузима преко пуномоћника, укључујући и пуномоћника адвоката. Поред тога, Уставни суд указује и да је одредбом члана 45. став 1. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) предвиђено да се не одбацују поднесци којима се покреће поступак пред Уставним судом и када исти не садрже податке неопходне за вођење поступка или имају друге недостатке који онемогућавају поступање у предмету, већ се подносиоцу даје могућност да те недостатке накнадно отклони. Такође, Уставни суд лицима која желе да изјаве уставну жалбу, пружа својеврсну правну помоћ кроз установљени образац уставне жалбе и писано упутство за попуњавање обрасца уставне жалбе, који су доступни преко интернет странице Уставног суда или се на захтев достављају заинтересованом лицу. Овакав став Уставни суд је заузео, поред других, и у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године.
8. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу члана 42б став 1. тачка 1) , члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду , као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић