Уставни суд, у саставу: председник Весна Илић Прелић, председник Већа и судије др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, др Драгиша Б. Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби В. М. из Владичиног Хана, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 9. новембра 2016. године, донео je
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба В. М. изјављена против пресуде Вишег суда у Пироту Гж. 776/13 од 3. децембра 2013. године и утврђује се да је подноситељки уставне жалбе повређено право на једнаку заштиту права, из члана 36. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
О б р а з л о ж е њ е
1. В. М. из Владичиног Хана је, 13. фебруара 2014. године, преко пуномоћника Н. М, адвоката из Владичиног Хана, Уставном суду поднела уставну жалбу против пресуде Вишег суда у Пироту Гж. 776/13 од 3. децембра 2013. године, због повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава Републике Србије, права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава.
Подноситељка уставне жалбе наводи да је у предметном парничном поступку поднела тужбу против тужене Националне службе за запошљавање РС – Филијала Врање – Испостава Владичин Хан, ради исплате камате због кашњења тужене у исплати новчане накнаде за време незапослености, те да је поступајући другостепени суд одбио као неоснован њен тужбени захтев, погрешно налазећи да подноситељка нема право на исплату камате због тога што нема кривице тужене због задоцњења у исплати наведене новчане накнаде. Истиче да Закон о облигационим односима нигде не условљава плаћање камате кривицом дужника за задоцњење у испуњењу главне обавезе. Подноситељка уставне жалбе предлаже да Уставни суд усвоји жалбу и “наложи Вишем суду у Пироту да отклони констатоване повреде уставних права“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељке уставне жалбе повређено или ускраћено њено Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Тужиља В. М, овде подноситељка уставне жалбе, поднела је Основном суду у Врању – Судска јединица у Владичином Хану тужбу против тужене Националне службе за запошљавање РС – Филијала Врање – Испостава Владичин Хан, ради исплате законске затезне камате на новчану накнаду за време незапослености коју је тужиља остваривала у периоду од 5. јуна 2009. до 4. марта 2010. године, истичући да је тужена каснила са исплатом наведене накнаде по неколико месеци.
Првостепени суд је 4. марта 2013. године донео пресуду П. 3919/11, којом је усвојио тужбени захтев тужиље и обавезао тужену да исплати тужиљи одговарајући новчани износ, са законском затезном каматом почев од 9. новембра 2011. године па до коначне исплате. У образложењу првостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је суд у спроведеном доказном поступку утврдио да је тужиља на основу решења тужене стекла право на новчану накнаду за време незапослености у трајању од девет месеци почев од 5. јуна 2009. године и да је тужена по том решењу вршила исплате наведене накнаде одмах по добијању средстава из дирекције тужене у Београду, односно у року од 24 сата; да је међу странкама неспорна чињеница да је тужена каснила са исплатом накнаде за време незапослености у односу на период за који је та накнада призната, те да се потребна средства за исплату обезбеђују из буџета; да првостепени суд налази да су без утицаја на одлучивање начин обезбеђивања средства за исплату и наводи тужене да на њеној страни нема кривице за кашњење у исплати новчане накнаде, а ово због тога што је одредбом члана 71. Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености прописано да се новчана накнада исплаћује за месец који претходи месецу у којем се врши исплата, па суд сматра да је овом одредбом предвиђен рок исплате наведене накнаде; да се ради о последњем дану у месецу у коме би требала да се изврши исплата за претходни месец и да непоштовање овог рока доводи до падања у доцњу, у смислу члана 324. Закона о облигационим односима; да је тужена у конкретном случају пала у доцњу, па има обавезу да, као дужник који је задоцнио са испуњењем новчане обавезе, плати тужиљи законску затезну камату, у смислу одредаба члана 277. Закона о облигационим односима, заједно са процесном каматом која тужиљи на основу члана 279. истог закона припада од дана подношења тужбе.
Одлучујући о жалби тужене, Виши суд у Пироту (који је поступао као другостепени суд на основу решења о делегацији Апелационог суда у Нишу Р. 656/13 од 16. октобра 2013. године) је 3. децембра 2013. године донео оспорену пресуду Гж. 776/13, којом је преиначио првостепену пресуду, тако што је одбио као неоснован тужбени захтев тужиље, овде подноситељке уставне жалбе. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да су основани жалбени наводи тужене да на њеној страни не постоји кривица у погледу настале доцње и да у њеном раду нема неправилности у погледу исплате новчане накнаде тужиљи, с обзиром на то да је исплата ове накнаде у конкретном случају зависила од уплате новчаних средстава из буџета Републике Србије; да тужена никако није могла да изврши исплату новчане накнаде тужиљи све до момента док туженој нису била пренета новчана средства из буџета за такву врсту намене, па да другостепени суд налази да у поступању тужене нема неправилности и да на њеној страни нема кривице због настале доцње у исплати новчане накнаде, због чега је суд нашао да је неоснован тужбени захтев тужиље за исплату законске затезне камате на главно потраживање.
Поред тога, Уставни суд је утврдио да су пресудама Вишег суда у Прокупљу Гж. 977/13 од 5. децембра 2013. године, Гж. 947/13 од 5. децембра 2013. године, Гж. 917/13 од 5. децембра 2013. године и Гж. 975/13 од 12. децембра 2013. године одбијене као неосноване жалбе тамо тужене Националне службе за запошљавање РС – Филијала Врање – Испостава Владичин Хан и потврђене првостепене пресуде којима је усвојен тужбени захтев тужилаца у тим предметима којим су тражили исплату законске затезне камате због задоцњења у исплати новчаних накнада за време незапослености. Наведени другостепени суд у тим предметима је оценио да свако задоцњење у исплати новчане накнаде повлачи обавезу плаћања законске затезне камате у смислу члана 277. Закона о облигационим односима, те да право тужилаца на исплату те камате није засновано на чињеници да постоји незаконити рад на страни тужене, већ да је исто последица доцње приликом испуњења новчане обавезе, па да неосновано тужена доводи у везу право тужилаца и правилност и законитост рада тужене.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду позива подноситељка уставне жалбе, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, те да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета, као и да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (члан 21.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се сваком јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.).
Одредбама Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености ("Службени гласник РС", бр. 36/09, 88/10 и 38/15), које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари, прописано је: да се обавезним осигурањем обезбеђују права за случај незапослености, између осталих, и новчана накнада (члан 64. став 2. тачка 1.); да обавезно осигурано лице има право на новчану накнаду ако је било осигурано најмање 12 месеци непрекидно или с прекидима у последњих 18 месеци (члан 66. став 1.); да се новчана накнада исплаћује за месец који претходи месецу у којем се врши исплата (члан 71.).
Одредбама Закона о облигационим односима (“Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и “Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)), које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари, прописано је: да је поверилац у обавезном односу овлашћен да од дужника захтева испуњење обавезе, а да је дужник дужан испунити је савесно у свему како она гласи, те да кад дужник не испуни обавезу или задоцни са њеним испуњењем, поверилац има право захтевати и накнаду штете коју је услед тога претрпео (члан 262. ст. 1. и ст. 2.); да се дужник ослобађа одговорности за штету ако докаже да није могао да испуни своју обавезу, односно да је закаснио са испуњењем обавезе због околности насталих после закључења уговора који није могао спречити, отклонити или избећи (члан 263.); да дужник који задоцни са испуњењем новчане обавезе дугује, поред главнице, и затезну камату по стопи утврђеној савезним законом (члан 277. став 1.); да поверилац има право на затезну камату без обзира на то да ли је претрпео какву штету због дужникове доцње, те да поверилац, ако је штета коју је претрпео због дужниковог задоцњења већа од износа који би добио на име затезне камате, има право захтевати разлику до потпуне накнаде штете (члан 278.); да на повремена доспела новчана давања тече затезна камата од дана кад је суду поднесен захтев за њихову исплату (члан 279. став 3.); да дужник долази у доцњу кад не испуни обавезу у року одређеном за испуњење (члан 324. став 1.).
5. Разматрајући наводе подноситељке уставне жалбе о повреди њеног права на једнаку заштиту права у предметном парничном поступку, Уставни суд је закључио да подноситељка своје тврдње о повреди права зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава заснива на чињеници да су судови последње инстанце у предметима са истом чињеничном и правном ситуацијом донели различите пресуде и тиме довели подноситељку у неравноправан положај у односу на друге кориснике новчане накнаде за случај незапослености, чији су тужбени захтеви за исплату законске затезне камате усвојени.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је констатовао да је Виши суд у Пироту у оспореној пресуди Гж. 776/13 од 3. децембра 2013. године оценио да је неоснован тужбени захтев подноситељке уставне жалбе ради исплате законске затезне камате због задоцњења у исплати наведене новчане накнаде, налазећи да нема кривице тужене за кашњење у испуњењу главне новчане обавезе, јер је она исплатила новчану накнаду подноситељки чим су јој пренета средства из буџета за ту намену. У готово идентичној чињеничној и правној ситуацији, Виши суд у Прокупљу је у више предмета заузео сасвим супротан правни став према коме исплата законске затезне камате представља објективну последицу падања дужника новчане обавезе у доцњу и да питање постојања кривице тужене Националне службе за запошљавање РС – Филијала Врање – Испостава Владичин Хан због кашњења у исплати новчане накнаде уопште није од утицаја за одлучивање о наведеним тужбеним захтевима. Дакле, Уставни суд је закључио да је Виши суд у Пироту у конкретном случају донео другачију одлуку о основаности жалбе тужене у односу на друге предмете са истим чињеничним и правним стањем и да је на тај начин довео подноситељку уставне жалбе у битно различит положај у односу на друге кориснике новчане накнаде за случај незапослености чији је тужбени захтев за исплату законске затезне камате правноснажно усвојен. Из тих разлога, Уставни суд је на становишту да је таква пракса судова последње инстанце супротна принципу правне сигурности (о повреди права на правну сигурност видети пресуде Европског суда за људска права у предметима: Santos Pinto против Португалије, од 20. маја 2008. године и Beian против Румуније, од 6. децембра 2007. године), те да је сама чињеница да су судови последње инстанце у поступку, поводом исте чињеничне ситуације и истог правног питања доносили различите одлуке, створила правну несигурност код подноситељке уставне жалбе. Уставни суд је оценио да ова околност представља довољан разлог да се утврди постојање повреде права на једнаку заштиту права зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава. Стога је Уставни суд усвојио уставну жалбу у овом делу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у првом делу изреке.
6. Разматрајући наводе подноситељке уставне жалбе о повреди њеног права на правично суђење у предметном парничном поступку, Уставни суд је закључио да подноситељка своје тврдње о повреди права зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава заснива на чињеници да је Виши суд у Пироту произвољно применио материјално право на њену штету, погрешно налазећи да подноситељка нема право на исплату законске затезне камате на главно потраживање које представља новчану накнаду за време незапослености. У конкретном случају, поступајући другостепени суд је закључио да на страни тужене нема кривице због задоцњења у испуњењу поменуте обавезе, па да подноситељка уставне жалбе не може да тражи од тужене исплату законске затезне камате.
Испитујући да ли је Виши суд у Пироту произвољно применио материјално право на штету подноситељке уставне жалбе, Уставни суд је најпре констатовао да је подноситељка у овом облигационоправном спору тражила исплату законске затезне камате од тужене Националне службе за запошљавање РС – Филијала Врање – Испостава Владичин Хан због кашњења у исплати новчане накнаде за време незапослености. У том смислу, Уставни суд напомиње да ова накнада представља давање социјалног карактера које је предвиђено законом и које припада одређеној категорији лица у случају наступања тзв. осигураног случаја. Тако је одредбама Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености обезбеђена правна заштита запосленима као осигураним лицима у случају када наступе одређени ризици који утичу на економско – социјални положај тих лица. Овај закон који чини тзв. “трећи стуб социјалног осигурања“ предвиђа да осигураници, којима престане радни однос код послодавца из разлога који се не могу приписати њима у кривицу, имају право на новчану накнаду за случај незапослености која има за циљ да се њеним имаоцима колико толико осигура материјална егзистенција док се налазе у таквом положају. Корисник новчане накнаде на тај начин добија прилику да финансијски премости временски период у коме се налази ван радног односа, као и подстрек да нађе одговарајуће запослење ради побољшања свог материјалног положаја. Ово опет не значи да је новчана накнада за време незапослености неограниченог трајања, јер је висина и трајање новчане накнаде условљена просечном зарадом коју је остваривао осигураник пре престанка радног односа и његовим стажом осигурања, у смислу одговарајућих одредаба Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености. Овом приликом Уставни суд налази да новчана накнада за случај незапослености представља специфично примање које de facto потиче из радног односа, будући да се средства из буџета Републике Србије потребна за исплату те накнаде формирају из доприноса за социјално осигурање, а која уплаћују послодавци за рачун запослених лица за време трајања радног односа. Дакле, Уставни суд је приметио да се у конкретном случају ради о једној специфичној законској облигацији у којој Република Србија представља дужника новчане накнаде за случај незапослености који финансијска средства потребна за измирење своје обавезе пребацује на рачун Националне службе за запошљавање која врши исплату те накнаде повериоцима. То значи да ова организација којој је поверено јавно овлашћење, као правно лице пред којим се остварују права из осигурања за случај незапослености, има карактер исплатиоца наведене новчане накнаде, која може бити тужена од стране корисника накнаде уколико ускрати њихову исплату. Са друге стране, Уставни суд истиче да је одредбом члана 71. Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености предвиђено да се новчана накнада исплаћује за месец који претходи месецу у којем се врши исплата. На тај начин је уређено питање рока за исплату новчане накнаде за случај незапослености, па дужник ове обавезе мора исплатити накнаду најкасније до краја месеца који претходи месецу за који осигураник има право на исплату накнаде. У том контексту, Уставни суд напомиње да Закон о облигационим односима предвиђа правне последице доцње дужника, односно каква права има поверилац у случају када дужник не испуни своју обавезу у року одређеном за испуњење. Када су у питању новчане облигације, као што је реч и о накнади за случај незапослености, треба истаћи да је одредбом члана 277. став 1. Закон a о облигационим односима прописано да дужник који задоцни са испуњењем новчане обавезе дугује, поред главнице, и законску затезну камату. Право на исплату законске затезне камате не припада само повериоцу уговорне облигације, већ и оном повериоцу који своје главно потраживање темељи на одредбама закона као посебног извора облигације, а у које свакако спадају корисници наведених социјалних давања према одредбама Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености. Поред тога, поверилац новчане облигације према одредби члана 262. став 2. тог закона има право на накнаду штете уколико је претрпи због задоцњења дужника у испуњењу обавезе. С тим у вези, Уставни суд налази да, када се ради о праву повериоца на накнаду штете, постоји претпостављена кривица дужника због неблаговременог испуњења уговорне обавезе, па да се дужник може ослободити одговорности за штету уколико докаже да је закаснио са испуњењем обавезе због околности насталих после закључења уговора које није могао спречити, отклонити или избећи. Будући да је подноситељка уставне жалбе у предметном парничном поступку тражила исплату законске затезне камате због кашњења тужене у исплати новчане накнаде за случај незапослености, Уставни суд је оценио да Закон о облигационим односима, за разлику од права на накнаду штету, не тражи кривицу дужника као претпоставку за остваривање права повериоца на исплату камате. Законска затезна камата представља један вид обештећења повериоца због тога што није могао да користи новац услед кашњења дужника у испуњењу обавезе, те дужник има обавезу исплате те камате без обзира да ли постоји његова кривица за задоцњење. На овакво правно становиште упућују и одредбе члана 278. Закона о облигационим односима, према којима поверилац има право на затезну камату без обзира на то да ли је претрпео какву штету због дужникове доцње и да поверилац, у случају да постоји штета због дужниковог задоцњења која је већа од износа који би добио на име затезне камате, има право да захтева разлику до потпуне накнаде штете. Полазећи од тога да исплата законске затезне камате представља правну последицу доцње дужника која је објективног карактера, а узимајући у обзир да је у предметном парничном поступку несумњиво утврђено да је подноситељка уставне жалбе имала право на новчану накнаду за случај незапослености и да је тужена каснила са испуњењем своје новчане обавезе, Уставни суд сматра да је Виши суд у Пироту извео уставноправно неприхватљив закључак да је питање кривице тужене за доцњу у испуњењу обавезе од утицаја на право подноситељке да тражи исплату законске затезне камате.
Међутим, Уставни суд констатује да оваква погрешна оцена другостепеног суда није довела у питање правичност предметног парничног поступка, узимајући у обзир да је Национална служба за запошљавање РС – Филијала Врање – Испостава Владичин Хан исплатила подноситељки уставне жалбе новчану накнаду за случај незапослености као главно потраживање и да је подноситељка у конкретном случају тражила исплату законске затезне камате као споредног потраживања, са каматом од дана подношења тужбе. Наиме, Уставни суд напомиње да наведена новчана накнада представља право ограниченог временског трајања, које према одредби члана 71. Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености доспева једном месечно. Дакле, новчана накнада за случај незапослености има карактер повременог новчаног давања на које се може тражити исплата законске затезне камате од дана подношења тужбе, у смислу одредбе члана 279. став 3. Закона о облигационим односима. То значи да се ова затезна камата може тражити само уколико није исплаћено главно потраживање, а што није реч у конкретном случају. На основу свега изложеног, Уставни суд је оценио да оспореном другостепеном пресудом није повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење.
У односу на истакнуту повреду начела забране дискриминације, Уставни суд и овом приликом истиче да се одредбама члана 21. Устава не јемчи ниједно одређено право или слобода, већ се утврђују начела у складу са којима се остварују сва зајемчена права и слободе. Стога је повреда начела забране дискриминације акцесорне природе, што значи да до ње може доћи само у вези са истовремено утврђеном повредом или ускраћивањем неког одређеног људског или мањинског права или слободе. Како је Уставни суд у конкретном случају нашао да су неосноване тврдње подноситељке уставне жалбе о повреди њеног права на правично суђење, то нема основа да се упушта у испитивање повреде начела забране дискриминације.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је одбио уставну жалбу у овом делу као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у другом делу изреке.
Будући да се оспорена другостепена пресуда заснива на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права, Суд је, у смислу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, нашао да је усвајање уставне жалбе, само по себи, једини могући вид задовољења за подноситељку због констатоване повреде права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава.
7. Сагласно изложеном, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42a став 1. тачка 5) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Весна Илић Прелић, с.р.