Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Милорада Вучковића из Суботице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 27. јануара 2010. године, донео је
О Д Л У КУ
1. Усваја се уставна жалба Милорада Вучковића и утврђује да је решењем Врховног суда Србије Рев. II 134/08 од 13. фебруара 2008. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење гарантовано одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија.
2. Поништава се решење Врховног суда Србије из тачке 1. и одређује се да Врховни касациони суд донесе нову одлуку по ревизији коју је Милорад Вучковић изјавио против пресуде Окружног суда у Суботици Гж1. 215/07 од 31. октобра 2007. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милорад Вучковић из Суботице, преко пуномоћника Ђорђа Мркића, адвоката из Суботице, поднео је Уставном суду 14. маја 2008. године благовремену и допуштену уставну жалбу против решења Врховног суда Србије Рев. II 134/08 од 13. фебруара 2008. године, због повреде права на правично суђење и права на рад, гарантованих одредбама члана 32. став 1. и члана 60. Устава Републике Србије. У уставној жалби се наводи да је оспореним решењем Врховног суда одбачена као недозвољена ревизија тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, јер је према ставу Врховног суда, у споровима о новчаним потраживањима из радних односа ревизија дозвољена под истим условима као и у имовинско-правним споровима који се односе на новчано потраживање. Врховни суд је, применом одредбе члана 491. важећег Закона о парничном поступку, на основу одредбе члана 382. Закона о парничном поступку који је важио у време подношења предметне тужбе првостепеном суду, на конкретан случај применио став 2. члана 382. раније важећег ЗПП, према коме ревизија није дозвољена у имовинско-правним споровима у којима се тужбени захтев односи на потраживања у новцу, предају или извршење неке друге чинидбе, ако вредност спора побијаног дела правноснажне пресуде не прелази 300.000 динара. С обзиром на то да је вредност предмета овог спора 299.933,00 динара, Врховни суд је решењем одбацио ревизију као недозвољену. Међутим, подносилац уставне жалбе наводи да је Врховни суд "пренебрегнуо" одредбу члана 382. став 4. тачка 2) раније важећег ЗПП, према којој је, изузетно, и када се ради о тужбеном захтеву из става 2. и 3. овог члана, ревизија увек дозвољена у споровима о накнади штете за изгубљено издржавање услед смрти даваоца издржавања и због изгубљене зараде и других прихода по основу рада. Тако је, по мишљењу подносиоца уставне жалбе, Врховни суд одбацивањем дозвољене ревизије повредио његово право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, као и права по основу рада гарантована чланом 60. Устава.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Пресудом Општинског суда у Суботици П-1. 43/07 од 29. маја 2007. године усвојен је тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, па је обавезан тужени "Динамотранспорт" А.Д. Суботица (као бивши послодавац) да тужиоцу на име неисплаћених зарада и накнада зарада исплати укупан износ од 66.805,00 динара за период од 1. јула 2002. године до 15. децембра 2003. године и на име отпремнине износ од 223.128,00 динара, са припадајућим законским затезним каматама и трошковима парничног поступка.
Пресудом Окружног суда у Суботици Гж 1. 215/07 од 31. октобра 2007. године уважена је жалба туженог, па је преиначена наведена пресуда Општинског суда у Суботици, тако што је одбијен тужбени захтев тужиоца да се обавеже тужени да му исплати тражене износе неисплаћене зараде за одређени период рада пре добијања отказа и обрачунату отпремнину.
Врховни суд Србије је оспореним решењем Рев. II 134/08 од 13. фебруара 2008.године, на основу одредбе члана 401. у вези са чланом 491. ст. 1. и 4. Закона о парничном поступку , одбацио ревизију тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, као недозвољену. У образложењу оспореног решења изражен је правни став да се у имовинскоправном спору у коме се тужбени захтев односи на потраживање у новцу дозвољеност ревизије цени према одредбама Закона о парничном поступку које су важиле на дан преиначења тужбе. Врховни суд је утврдио да је на дан преиначења тужбе на снази био Закон о парничном поступку објављен у "Службеном гласнику РС", број 125 од 22. новембра 2004. године, који је ступио на снагу 23. фебруара 2005. године. Како је одредбом члана 394. став 2. тог закона прописано да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима у којима се тужбени захтев односи на потраживања у новцу, предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора не прелази 500.000,00 динара, а вредност спора у конкретном случају је 299.933,00 динара, дакле мања од наведеног граничног износа, ревизија је, по оцени Врховног суда недозвољена, јер је изјављена против пресуде која се по закону не може поднети.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава прописано је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега, а одредбом члана 60. став 4. Устава прописано је да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и нико се тих права не може одрећи.
Одредбом члана 491. став 4. Закона о парничном поступку (у даљем тексту: ЗПП) (''Службени гласник РС'', број 125/04) прописано је да ће се о ревизији изјављеној против правноснажне одлуке другостепеног суда, у поступку који је покренут пре почетка примене овог закона, одлучивати по правилима парничног поступка која су важила до ступања на снагу овог закона. У време подношења предметне тужбе првостепеном суду – 1. октобра 2004. године, на снази је био Закон о парничном поступку ( у даљем тексту: раније важећи ЗПП) ("Службени лист СФРЈ", бр. 4/77, 36/80, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91 и "Службени лист СРЈ", бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02), чијом је одредбом члана 382. став 2. било прописано да ревизија није дозвољена у имовинско-правним споровима у којима се тужбени захтев односи на потраживања у новцу, на предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде не прелази 300.000,00 нових динара, док је ставом 4. истог члана, који је измењен Законом о изменама и допунама Закона о парничном поступку објављеном у „Службеном листу СРЈ“, број 12/98, било прописано да:
"Изузетно, и кад се ради о тужбеном захтеву из ст. 2. и 3. овог члана, ревизија је увек дозвољена:
1) у споровима о издржавању;
2) у споровима о накнади штете за изгубљено издржавање услед смрти даваоца издржавања и због изгубљене зараде или других прихода по основу рада;
3) у имовинским споровима који настану из противуставних и противзаконитих појединачних аката и радњи којима се правна или физичка лица зависно од седишта, односно пребивалишта стављају у неравноправан положај на јединственом југословенском тржишту или на други начин нарушава јединство југословенског тржишта, укључујући и спорове о накнади штете, која се тим проузрокује.“
Из наведених законских одредаба произлази да, кад су у питању тужбени захтеви у споровима због изгубљене зараде или других прихода по основу рада, ревизија је према раније важећем ЗПП била дозвољена и ако је вредност спора мања од 300.000,00 динара.
5. Анализирајући оспорено решење Врховног суда Србије са становишта цитираних одредаба Закона, Уставни суд оцењује да њиме није на правилан начин одлучено о ревизији тужиоца - овде подносиоца уставне жалбе.
Из образложења решења проистиче да је, према ставу Врховног суда, у споровима о новчаном потраживању из радног односа, ревизија дозвољена под истим условима као и у имовинско-правним споровима који се односе на новчана потраживања. Овакав став Врховног суда је, по оцени Уставног суда, исправан када се ради о изјављеним ревизијама о којима се одлучује применом одредаба важећег ЗПП, али се не може применити када се о изјављеној ревизији, у смислу прелазних одредаба члана 491. ЗПП, одлучује применом одредаба раније важећег ЗПП, јер је противан одредби члана 382. став 4. тачка 2) раније важећег ЗПП, која, изузетно, и када се ради о тужбеном захтеву из става 2. истог члана, дозвољава могућност подношења ревизије против правноснажне пресуде у споровима због изгубљене зараде или других прихода по основу рада. У конкретном случају, предмет спора по тужбеном захтеву подносиоца уставне жалбе управо чини неисплаћена зарада из радног односа и исплата отпремнине, што јесу приходи и материјална права по основу рада, тако да сама вредност предмета спора није опредељујућа код одлуке о дозвољености предметне ревизије.
Имајући у виду наведено, Уставни суд оцењује да ревизија коју је подносилац уставне жалбе изјавио није недозвољена у погледу законског основа за њено изјављивање, односно није поднета против пресуде против које се по закону не може поднети, како је то Врховни суд утврдио оспореним ревизијским решењем, погрешно полазећи од одредбе члана 394. став 2. важећег ЗПП. Уставни суд је становишта да је Врховни суд морао одлучити у меритуму о основаности изјављене ревизије, применом одредбе члана 382. став 4. тачка 2) ЗПП који је био на снази у време подношења тужбе, а на који упућује одредба члана 491. став 4. важећег ЗПП.
6. Оцењујући наводе и разлоге у уставној жалби са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, а имајући у виду све претходно изнето, Уставни суд је утврдио да је оспореним решењем Врховног суда Србије Рев. II 134/08 од 13. фебруара 2008. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење. Наиме, у ситуацији када је ревизија одбачена иако је о њој очигледно требало мериторно одлучивати, суштински је дошло до повреде права подносиоца уставне жалбе на приступ суду, као елемента права на правично суђење, односно до ускраћивања његовог права да надлежан суд оцени све релевантне наводе из поднете ревизије и правично расправи и одлучи о потенцијалним правима подносиоца уставне жалбе на која је у ревизији указао.
На основу изложеног и одредбе члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), Уставни суд је уставну жалбу усвојио, те је утврдио да је оспореним решењем Врховног суда Србије повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење и уједно поништио оспорено решење, као меру отклањања утврђене повреде Уставом зајемченог права, уз одређивање да надлежан суд о изјављеној ревизији подносиоца уставне жалбе против побијане другостепене пресуде Окружног суда у Суботици донесе нову одлуку.
Захтев подносиоца уставне жалбе, којим је тражено да Уставни суд утврди и повреду права по основу рада из члана 60. став 4. Устава, за сада је преурањен, имајући у виду да ће о ревизији подносиоца уставне жалбе бити поново одлучивано, чиме ће и евентуална повреда овог права бити преиспитана по ванредном правном средству у парничном поступку пред Врховним касационим судом, због чега је Суд уставну жалбу у овом делу одбио.
7. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић