Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, мр Томислав Стојковић, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и др Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Јована Радића из Доњег Видова, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 17. новембра 2016. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Јована Радића изјављена против решења Вишег суда у Јагодини К ж. 72 /14 од 25. марта 201 4. године и решења Основног суда у Параћину Кв. 56 /14 од 28. фебруара 2014. године, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Јован Радић из Доњег Видова поднео је Уставном суду, 16. априла 2014. године, преко пуномоћника Драгана Бојанића, адвоката из Параћина, уставну жалбу против решења Основног суда у Параћину Ки. 438/13 од 17. јануара 2014. године, решења Основног суда у Параћину Кв. 56/14 од 30. јануара 2014. године, решења Вишег суда у Јагодини Кж. 34/14 од 21. фебруара 2014. године, решења Основног суда у Параћину Кв. 56/14 од 28. фебруара 2014. године, решења Вишег суда у Јагодини Кж. 72/14 од 25. марта 2014. године и решења Основног суда у Параћину Кв. 56/14 од 28. марта 2014. године, због повреде права на слободу и безбедност и повреде права на правично суђење из члана 27. и члана 32. став 1. Устава.
Подносилац у уставној жалби наводи да му је оспореним решењима продужен притвор на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, па како сматра да не постоје особите околности које указују да би се, уколико се нађе на слободи, могао крити или бити у бекству, тврди да су оспорена решења неоснована и да су му њима повређени право на слободу и безбедност и право на правично суђење из члана 27. и члана 32. став 1. Устава.
Како главни претрес у овом кривичном поступку још увек није заказан, нити је предмет добио пословодни број, подносилац сматра да му је непоступањем Основног суда у Параћину повређено и право да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време . Иако подносилац наведеним образложењем аргументује повреде права из члана 27. и члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је, из садржине уставне жалбе, закључио да подносилац истиче и повреду права из члана 31. став 2. Устава.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди повреду означен их уставних права.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), којим је уређен поступак по уставној жалби, прописано је да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу , те је утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
Оптужницом Основног јавног тужиоца у Параћину Кт. 690/13 од 29. јануара 2014. године, стављено је на терет окривљеном А.Д. и подносиоцу уставне жалбе извршење кривичног дела тешка крађа у саизвршилаштву из члана 204. став 3. у вези става 1. тачка 1. КЗ у вези члана 33. КЗ.
Решењем истражног судије Основног суда у Параћину Ки. 438/13 од 29. септембра 2013. године подносиоцу је одређен притвор у трајању до 30 дана, који се рачуна од дана и часа лишења слободе, односно од 28. септембра 2013. године од 10,00 часова, у смислу члана 142. став 1. тач. 2) и 3) ЗКП, док је решењем истог суда Кв. 569/13 од 4. октобра 2013. године ово решење преиначено у погледу правног основа за одређивање притвора, тако што се према осумњиченом притвор одређује само на основу члана 142. став 1.тачка 2) ЗКП.
Решењем истражног судије овога суда Ки. 438/13 од 25. октобра 2013. године подносиоцу је укинут притвор, те је одлучено да се одмах пусти на слободу, и истовремено му је одређена мера забране напуштања боравишта и одузимања путне исправе. Такође је одређено да ће меру безбедности забране напуштања боравишта спровести Полицијска станица у Параћину тако што ће се осумњичени сваког понедељак јављати Полицијској станици у Параћину у 10 часова. У задњем ставу изреке решења осумњичени Јован Радић је упозорен да, уколико прекрши изречену забрану и не поступи на начин како му је то наложено овим решењем, против њега се може одредити тежа мера.
Решењем Основног суда у Параћину Ки. 438/13 од 27. децембра 2013. године према окривљеном је укинута мера безбедности забране напуштања боравишта и одузимања путне исправе, која мера је одређена решењем Основног суда у Параћину Ки. 438/13 од 25. октобра 2013. године и одређен му је притвор у трајању до 30 дана, на основу члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП, у вези са чланом 136. став 4. ЗКП, који ће се рачунати од дана и часа лишења слободе. Истим решењем према окривљеном је донета наредба за издавање потернице.
По напред наведеном решењу окривљени је лишен слободе 31. децембра 2013. године у 22,30 часова и од стране полицијских службеника Полицијске станице Параћин спроведен у КПЗ Ћуприја.
Решењем Основног суда у Параћину Кв. 11/14 од 14. јануара 2014. године укинуто је наведено решење о укидању мере безбедности и одређивању притвора од 27. децембра 2013. године и списи предмета враћени истражном судији на даље поступање.
Оспореним решењем Основног суда у Параћину Ки. 438/13 од 17. јануара 2014. године подносиоцу је поново укинута мера безбедности забране напуштања боравишта и одузимања путне исправе, и одређен му је притвор у трајању до 30 дана, на основу члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП, у вези са чланом 136. став 4. ЗКП, који ће се рачунати од дана и часа лишења слободе. Истим решењем према њему је донета наредба за издавање потернице.
Оспореним решењем Основног суда у Параћину Кв. 56/14 од 30. јануара 2014. године, након подношења оптужнице суду, подносиоцу је продужен притвор на основу члана 211. став 1. тачка 1. ЗКП у вези члана 216. ЗКП, a у вези члана 334. ЗКП. Ово решење потврђено је оспореним решењем Вишег суда у Јагодини Кж. 34/14 од 21. фебруара 2014. године.
Оспореним решењем Основног суда у Параћину Кв. 56/14 од 28. фебруара 2014. године, које је потврђено оспореним решењем Вишег суда у Јагодини Кж. 72/14 од 25. марта 2014. године, подносиоцу је притвор продужен највише за 30 дана, тако да може трајати најдуже до 29. марта 2014. године, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП. У образложењу ових решења, судови су навели: да из списа предмета произлази да у конкретном случају постоји оправдана сумња да је окривљени Јован Радић учинио кривично дело које му се ставља на терет; да постоје особите околности које указују да би окривљени, уколико би се нашао на слободи. могао крити и бити у бекству; да из списа предмета произлази да је окривљеном решењем Основног суда у Параћину Ки. 438/13 од 25. октобра 2013. године била одређена мера забране напуштања боравишта уз обавезу јављања сваког понедељка Полицијској станици Параћин и упозорење да му се може одредити тежа мера, уколико прекрши изречену забрану; да се из извештаја Полицијске станице Параћин утврђује да је окривљени прекршио изречену меру забране напуштања боравишта, јер се није јавио Полицијској станици Параћин 16. и 23. децембра 2013. године; да сe окривљеном одређује притвор, као мера обезбеђења за несметано вођење кривичног поступка пред Основним судом у Параћину, тим пре што је окривљени био упозорен на одређивање теже мере, уколико прекрши изречену меру забране; да све напред наведене околности, у међусобној вези, указују на опасност од бекства, па је потребно даље задржавање окривљеног у притвору, по законском основу из члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, у циљу обезбеђења присуства окривљеног у кривичном поступку.
Оспореним решењем Основног суда у Параћину Кв. 56/14 од 28. марта 2014. године подносиоцу је притвор продужен, такође за највише 30 дана, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП. Подносилац није навео да ли је против овог оспореног р ешења изјавио жалбу, нити да ли је ово решење постало правноснажно.
Према подацима са интернет странице „Портал судова Србије“ (www.portal.sud.rs), Уставни суд је утврдио да је овај кривични предмет 17. априла 2014. године додељен у рад судији Основног суда у Параћину Ј.А, да носи ознаку К. 123/14, као и да је главни претрес у овом предмету био заказан за 26. мај 2014. године.
4. Одредбом члана 27. став 1. Устава утврђено је да свако има право на личну слободу и безбедност, а лишење слободе допуштено је само из разлога и у поступку који су предвиђени законом.
Одредба члана 31. став 2. Устава утврђује да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом.
Чланом 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело, ако се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства.
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
Према одредби члана 467. став 2. ЗКП о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, осим ако овим закоником није другачије одређено и о седници већа се могу обавестити странке ако суд сматра да би њихово присуство било корисно за разјашњење ствари.
5. Уставни суд констатује да се суштина навода подносиоца уставне жалбе о повреди права из члана 27. и члана 32. став 1. Устава у односу на оспорена решења заснива на тврдњи да није било основа да му се притвор продужи применом одредбе члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, јер не постоје разлози који би оправдали ову меру.
Уставни суд даље констатује да из садржине уставне жалбе и фазе у којој се поступак налази (након подизања оптужнице) произлази да подносилац, суштински, указује и на постојање повреде права из члана 31. став 2. Устава, односно да суд трајање притвора није свео на најкраће неопходно време, у складу са законом, без обзира на то што у уставној жалби наводи повреду права из члана 27. и члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд и у овом уставносудском поступку указује да је Уставом утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. Сагласно одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 211. став 1. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити само одлуком суда уколико су кумулативно испуњена два услова: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Разлози који притварање могу чинити неопходним ради вођења кривичног поступка, прописани су у тач. 1) до 4) члана 211. став 1. ЗКП.
Из наведеног, по оцени Уставног суда, недвосмислено произлази да суд може одредити (и продужити) притвор према неком лицу само уколико истовремено оцени да постоји основана сумња да је оно извршило кривично дело и да је његово притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, те да потом, у решењу о одређивању (и продужењу) притвора, детаљно образложи који су то разлози који притварање чине неопходним ради несметаног вођења кривичног поступка. Управо на тај начин, навођењем разлога за одређивање притвора, надлежни суд образлаже зашто је притвор неопходан ради вођења кривичног поступка.
Полазећи од наведених општих принципа, а имајући у виду наводе и разлоге изнете у уставној жалби у односу на оспорена решења, Уставни суд је оцену основаности изнетих тврдњи подносиоца о повреди права из члана 27. и члана 32. став 1. Устава ценио у оквиру права из члана 31. став 2. Устава.
Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 31. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен због постојања оправдане сумње да је извршио кривично дело тешка крађа у саизвршилаштву из члана 204. став 3. у вези става 1. тачка 1) КЗ у вези члана 33. КЗ. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима продужен на основу одредбе члана 211. став 1. тач ка 1) ЗКП, односно због постојања особитих околности које указују да би окривљени, уколико би се нашао на слободи , могао крити и бити у бекству , и тиме могао омести несметано вођење кривичног поступка.
Уставни суд је оценио да су оспорена решења заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су надлежни судови поступали у складу са ЗКП када су утврдили да постоје услови да се подносиоцу уставне жалбе продужи притвор по означеном законском основу. Наиме, надлежни судови су у оспорен им одлу кама аргументовано образложи ли конкретне особите околности које у овом случају указују да би окривљени, пуштањем на слободу, могао крити и бити у бекству, и оценили да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу по законском основу из члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, јер то представља нужну и неопходну меру за обезбеђење његовог присуства током кривичног поступка.
Наиме, судови су у оспореним решењима Вишег суда у Јагодини Кж. 72/14 од 25. марта 2014. године и Основног суда у Параћину Кв. 56/14 од 28. фебруара 2014. године навели: да из списа предмета произлази да у конкретном случају постоји оправдана сумња да је окривљени Јован Радић учинио кривично дело које му се ставља на терет; да постоје особите околности које указују да би окривљени, уколико би се нашао на слободи. могао крити и бити у бекству; да из списа предмета произилази да је окривљеном решењем Основног суда у Параћину Ки. 438/13 од 25. октобра 2013.године била одређена мера забране напуштања боравишта уз обавезу јављања сваког понедељка Полицијској станици Параћин и упозорење да му се може одредити тежа мера, уколико прекрши изречену забрану; да се из извештаја Полицијске станице Параћин утврђује да је окривљени прекршио изречену меру забране напуштања боравишта, јер се није јавио Полицијској станици Параћин 16. и 23. децембра 2013. године; да сe окривљеном одређује притвор, као мера обезбеђења за несметано вођење кривичног поступка пред Основним судом у Параћину, тим пре што је окривљени био упозорен на одређивање теже мере, уколико прекрши изречену меру забране; да све напред наведене околности, у међусобној вези, указују на опасност од бекства, па је потребно даље задржавање окривљеног у притвору, по законском основу из члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, у циљу обезбеђења присуства окривљеног у кривичном поступку.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је оценио као неосноване наводе подносиоца да није било основа да му се притвор продужи на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, јер не постоје разлози који би оправдали ову меру.
Такође, Уставни суд је оценио да је кривични поступак против подносиоца уставне жалбе пред Основним суд ом у Параћину у дотадашњем току вођен са примереном хитношћу. Наиме, имајући у виду да се кривични поступак води због кривичног дела тешка крађа у саизвршилаштву и да се поступак води против двојице окривљених, те да је до подношења уставне жалбе оспорени кривични поступак трајао непуних седам месеци, за које време је спроведена истрага и подигнута оптужница, Уставни суд је закључио да је дужина трајања оспореног кривичног поступка, у конкретном случају, оправдана.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, који је у дотадашњем току вођен са потребном хитношћу.
Имајући у виду разлоге због којих је утврдио да је оспорени кривични поступак вођен са потребном хитношћу, те да је предмет 17. априла 2014. године доодељен у рад поступајућем судији, који је главни претрес у овом предмету заказао за 26. мај 2014. године, Уставни суд је оценио неоснованим и наводе подносиоца о повреди права на суђење у разумном року.
С обзиром на наведено, Уставни суд је нашао да подносиоцу уставне жалбе овим оспореним решењима нису повређен а Уставом зајемчен а прав а из члана 27, члана 31. став 2. и члана 32. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбио као неосновану, и одучио као у првом делу изреке.
6. Уставни суд је у спроведеном претходном поступку утврдио да је друга оспорена решења Основног суда у Параћину Ки. 438/13 од 17. јануара 2014. године, Основног суда у Параћину Кв. 56/14 од 30. јануара 2014. године и Вишег суда у Јагодини Кж. 34/14 од 21. фебруара 2014. године подносилац уставне жалбе примио пре 28. фебруара 2014. године, када је Основни суд у Параћину донео оспорено решење о продужењу притвора Кв. 56/14.
Како је уставна жалба изјављена 16. априла 2014. године, Уставни суд је утврдио да је, у односу на наведена решења, уставна жалба неблаговремена, јер је изјављена после истека рока из члана 84. став 1. Закона о Уставном суду.
У односу на оспорено решења Основног суда у Параћину Кв. 56/14 од 28. марта 2014. године, Уставни суд указује на свој став исказан у више раније донетих решења, да уставна жалба представља супсидијерно правно средство, па се у њој не може тражити заштита која претходно није затражена у току кривичног поступка који је претходио подношењу уставне жалбе. Како подносилац није навео, нити пружио доказе да је против овог решења, пре обраћања Уставном суду, изјавио жалбу, Уставни суд је нашао да, у односу на наведено решење, не постоје претпоставке за вођење поступка.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је у преосталом делу одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер не постоје Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, и одлучио као у другом делу изреке.
7. Следом свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић