О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Драгана Ћупића изјављена против решења Вишег суда у Новом Саду Кв. 1853/13 од 12. новембра 2013. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 3693 /13 од 9. децембра 201 3. године због повреде права зајемчен их одредб ама члана 31 . и члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Драган Ћупић, у време подношења уставне жалбе у притвору Окружног затвора у Новом Саду, је 18. јануара 201 4. године, преко пуномоћника Небојше Ковачевића, адвоката из Новог Сада, поднео Уставном суду уставну жалбу против решења наведених у изреци , због повреде права из члана 31, члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби детаљно наводи и анализира разлоге које је суд навео као разлоге који оправдавају продужење притвора по основима из члана 211. став 1. тач. 1) и 3) Законика о кривичном поступку, доказујући да ови основи не стоје, односно да му је притвор неосновано продужен, јер суд није узео у обзир све аргументе које је подносилац као окривљени навео у жалби изјављеној против првостепеног решења.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права, поништи оспорена решења, одреди да се донесе нова одлука о жалби, као и да се утврди право подносиоца на накнаду нематеријалне штете.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Више јавно тужилаштво у Новом Саду је 17. августа 2012. године подигло оптужницу Кт. 28/12 против окривљених В.М, Драгана Ђупића, Ф.И, Н.К. и М.Т, због основане сумње да су починили кривично дело неовлашћено стављање у промет опојних дрога из члана 246 . став 3. у вези става 1 . Кривичног законика, као и против Б.К. због основане сумње да је починио кривично дело неовлашћено стављање у промет опојних дрога из члана 246 . став 3 . у вези става 1. КЗ у стицају са кривичним делом недозвољено држање оружја и експлозивних материја из члана 348 . став 1. КЗ. Више јавно тужилаштво у Новом Саду je у свом акту Кт. 28/12 од 18. октобра 2012. године изменило оптужницу у погледу чињеничног описа кривичних дела за која су окривљени основано сумњиви, док је правна квалификација кривичних дела остала неизмењена.
Окривљени Ћупић Драган, Ф.И, Н.К. и Б.К. су се у време подношења уставне жалбе налазили у притвору по решењима истражног судије Вишег суда у Новом Саду Ки. 14/12 од 20. јануара 2012. године, који притвор им се рачуна од 19. јануара 2012. године, када су лишени слободе, који притвор је продужаван, а последњи пут решењем већа Вишег суда у Новом Саду Кв. 1570/13 од 11. септембра 2013. године и то окривљенима В.М, Драгану Ћупићу, Ф.И, Н.К. и Б.К, из разлога прописаних у члану 142 . став 1 . тач. 1 ) и 3 ) Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник PC", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07 и 72/09) .
Преиспитујући одлуку о притвору према оптуженима пo службеној дужности, у смислу одредаба члана 216 . став 3 . Законика о кривичном поступку ("Службени гласник PC", бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) , веће Вишег суда у Новом Саду је 12. новембра 2013. године донело оспорено решење Кв. 1853/13, налазећи да и даље стоје разлози за задржавање окривљених В.М, Драгана Ћупића, Ф.И, Б.К. и Н.К у притвору, сматрајући притвор неопходном и једином адекватном мером за обезбеђивање присуства окривљених у овом кривичном поступку, и за несметано вођење поступка, па је у складу са одредбама Законика у кривичном поступку који се примењује од 1. октобра 2013. године продужило притвор у односу на оптужене В.М, Драгана Ћупића , Ф.И, Н.К. и Б.К. из разлога прописаних у члану 211 . став 1 . тач. 1 ) и 3 ) ЗКП, а у односу на оптуженог М.Т. из разлога прописаних у члану 211 . став 1 . тачка 3 ) ЗКП. Веће је, такође, нашло да је окривљени Драган Ћупић држављанин Републике Црне Горе, да исти често мења место боравишта, да по сопственом казивању борави у Суботици, ул. Мирка Боговића број 5, на којој адреси живи од краја децембра 2011. године, а да је пре тога повремено живео у Бару, где му живе синови, при чему је најчешће боравио у Подгорици или Даниловграду у кући у којој му живи маћеха. Имајући у виду све наведене околности које се односе на оптужене, Веће је сматрало да те околности представљају особите околности
које указују на опасност да би окривљени у случају да се нађу на слободи, могли да се крију или да побегну и постану недоступни суду, те тако онемогуће даљи несметан ток овог кривичног поступка, због чега је неопходно њихово задржавање у притвору по основу члана 211 . став 1 . тачка 1 . ЗКП.
У образложењу је, такође, наведено:
„Надаље, ово Веће налази да је и даље нужно да се окривљенима В.М, Драгану Ћупићу, Ф.И, Н.К, Б.К. и М.Т. притвор продужи и по основу члана 211 . став 1. тачка 3 ) ЗКП. Наиме, окривљени су оправдано сумњиви да су у дужем временском периоду и то од 15. новембра 2011. године па до 19. јануара 2012. године, предузимали радње које носе обележја радње извршења кривичних дела из члана 246 . став 3 . КЗ, тако што су у ту сврху набавили моторно путничко возило, које су прилагодили за скривање и транспортовање велике количине опојне дроге, на територији Новог Сада и Суботице у Републици Србији, као и на територији Републике Црне Горе и Албаније. Такође, суд је ценио и околности да су оптужени Ф.И, Драган Ћупић и М.Т. незапослена лица, без имовине, а да се дела за која се оправдано сумњиче у предметном кривичном поступку врше у циљу прибављања противправне имовинске користи. Имајући у виду све наведене околности, Веће налази да исте у својој свеобухватности представљају особите околности које указују да би окривљени В.М, Драган Ћупић, Ф.И, Б.К, Н.К. и М.Т. у случају да се нађу на слободи, у кратком временском периоду поновили кривично дело за које се оправдано сумњиче у овом кривичном поступку, због чега је оправдано њихово даље.задржавање у притвору по основу члана 211 . став 1 . тачка 3 ) ЗКП. Због свега напред наведеног, Веће је окривљенима подужило притвор за 60 дана, с обзиром на то да је оптужница стала на правну снагу и донело одлуку као у изреци решења“.
Одлучујући о жалбама бранилаца окривљених, изјављеним против првостепеног решења о продужењу притвора, Апелациони суд у Новом Саду је 9 . децембра 201 3. године донео оспорено решење Кж2. 3693 /13 којим је, као неосноване, одбио изјављене жалбе.
У образложењу оспореног другостепеног решења је , поред осталог, наведено:
„Правилно је првостепени суд нашао да је нужно да се према окривљенима Драгану Ћупићу, Ф.И. и Н.К. продужи притвор и по овом основу прописаном у члану 211. став 1. тачка 1) ЗКП. Наиме, окривљени Драган Ћупић је држављанин Републике Црне Горе, нема стално место пребивалишта нити боравишта на територији Републике Србије већ често мења место свог боравишта, што је и сам изјавио, те по сопственом казивању борави у Суботици, у улици Мирка Боговића број 5, на којој адреси живи од краја децембра 2011. године, а пре тога је боравио у Бару, где му иначе живе синови, а да је највише боравио у Црној Гори, у Подгорици или у Даниловграду у кући у којој му живи маћеха... Имајући у виду напред изнето, све наведене околности указују на то да би окривљени уколико би се нашли на слободи могли да се крију или да побегну и на тај начин постану недоступни суду и другим државним органима, што би све могло отежати или онемогућити даље вођење овог кривичног поступка, због чега је оправдано њихово задржавање по притворском основу прописаном у члану 211 . став 1. тачка1) ЗКП, а из којих разлога су жалбени наводи бранилаца окривљених неосновани и не доводе у питање правилност закључка првостепеног суда у погледу неопходности продужења притвора према окривљенима. По мишљењу Апелационог суда, правилан је закључак првостепеног суда да је према окривљенима Драгану Ћупићу, Ф.И, Н.К, Б.К. и В.М. неопходно продужити притвор и по основу прописаном у члану 21 1. став 1. тачка З) ЗКП. Наиме, исти су основано сумњиви да су у дужем временском периоду и то од 15. новембра 2011. године па до 19. јануара 2012. године предузимали радње које носе обележја радње извршења кривичних дела из члана 246. став 3 . КЗ, за које су према оптужници Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду оправдано сумњиви, са високим степеном организованости на територији Новог Сада и Суботице, као и на територији Републике Црне Горе. Наведене околности у својој свеобухватности, и по оцени овог суда, свакако имају квалитет особитих околности које указују на опасност да би окривљени уколико би се нашли на слободи могли поновити кривично дело за које су основано сумњиви да су га извршили па је по мишљењу овог већа, првостепени суд правилно утврдио да су испуњени услови за продужење притвора прописани у члану 211 . став 1 . тачка 3 ) ЗКП. По налажењу Апелационог суда, неопходно је продужење притвора према окривљенима основом члана 211 . став 1 . тач. 1 ) и 3 ) ЗКП, пошто се иста сврха не може остварити другом мером у смислу члана 210 . став 1 . ЗКП“.
Решењем Вишег суда у Новом Саду К. 216/12 од 20. новембра 2013. године окривљенима у истом кривичном поступку В.М, Ф.И, Н.К, Б.К. и М.Т. притвор је укинут и замењен мером забране напуштања боравишта и обавезивањем да се сваког другог понедељка у месецу јављају надлежној полицијској управи у Суботици, јер је веће дошло до закључка да даље задржавање окривљених у притвору из разлога прописаних чланом 211. став 1. тач. 1) и 3) ЗКП није неопходно и да се сврха притвора може остварити и применом блаже мере, како би се обезбедило њихово присуство у циљу несметаног вођења кривичног поступка, у и то у конкретном случају мером забране напуштања боравишта уз обавезно јављање надлежном органу – Полицијској управи у Суботици.
4. Одредбама члана 31. Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби утврђено је: да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора (став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.). Одредбом члана 32. став 1. Устава свакоме је зајемчено да има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега, док се одредбом члана 36. став 1. Устава јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако, поред осталог: се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)); ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети (тачка 3)).
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
Према одредби члана 467. став 2. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, осим ако овим закоником није другачије одређено и о седници већа се могу обавестити странке ако суд сматра да би њихово присуство било корисно за разјашњење ствари.
Одредбама члана 246. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13 и 108/14) (у даљем тексту: КЗ) је прописано кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, и то, поред осталог: да ће се, ко неовлашћено производи, прерађује, продаје или нуди на продају или ко ради продаје купује, држи или преноси или ко посредује у продаји или куповини или на други начин неовлашћено ставља у промет супстанце или препарате који су проглашени за опојне дроге, казнити затвором од три до дванаест година (став 1.); да ће се , а ко је дело из става 1. овог члана извршено од стране групе, или је учинилац овог дела организовао мрежу препродаваца или посредника, учинилац казнити затвором од пет до петнаест година (став 3.).
5. Уставни суд констатује да се суштина навода уставне жалбе о повреди права из члана 31. Устава у односу на оспорена решењ а, заснива на тврдњама да није било основа да се притвор према подносиоцу продужи на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1) и 3) ЗКП, јер не постоје разлози који би оправдали ову меру , те да мера притвора траје „пуне две године“.
Уставни суд указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. Устава подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен због постојања оправдане сумње да је извршио кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, као и да је дело извршено од стране групе, односно да је учинилац овог дела организовао мрежу препродаваца или посредника, прописано одредбама члана 246. став 3. у вези са ставом 1. КЗ, за које дело је запрећена казна затвора од пет до 15 година. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима правноснажно продужен на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1) и 3) ЗКП, односно због постојања околности које су указивале на опасност од бекства и због постојања особитих околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело.
У образложењу оспореног првостепеног решења Вишег суда у Новом Саду Кв. 1853/13 од 12. новембра 2013. године (које је потврђено оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 3693 /13 од 9. децембра 201 3. године) је у односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, поред осталог, наведено да је окривљени Драган Ћупић држављанин Републике Црне Горе, да исти често мења место боравишта, да по сопственом казивању борави у Суботици, ул. Мирка Боговића број 5, на којој адреси живи од краја децембра 2011. године, а да је пре тога повремено живео у Бару, где му живе синови, при чему је најчешће боравио у Подгорици или Даниловграду у кући у којој му живи маћеха, те да, имајући у виду све наведене околности које се односе на оптуженог, које представљају особите околности које указују на опасност да би окривљени у случају да се нађе на слободи, могао да се крије или да побегне и постане недоступан суду, те тако онемогући даљи несметан ток кривичног поступка, суд је сматрао да је неопходно његово задржавање у притвору по основу из члана 211 . став 1 . тачка 1 . ЗКП.
У односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП у образложењу оспореног решења о продужењу притвора је наведено да су окривљени оправдано сумњиви да су у дужем временском периоду, и то од 15. новембра 2011. године па до 19. јануара 2012. године, предузимали радње које носе обележја радње извршења кривичних дела из члана 246 . став 3 . КЗ, тако што су у ту сврху набавили моторно путничко возило, које су прилагодили за скривање и транспортовање велике количине опојне дроге, те да је, такође, суд ценио и околности да су оптужени Ф.И, Драган Ћупић и М.Т. незапослена лица, без имовине, а да се дела за која се оправдано сумњиче у предметном кривичном поступку врше у циљу прибављања противправне имовинске користи, па, имајући у виду све наведене околности, Веће налази да исте у својој свеобухватности представљају особите околности које указују да би окривљени В.М, Драган Ћупић, Ф.И, Б.К, Н.К. и М.Т. у случају да се нађу на слободи, у кратком временском периоду поновили кривично дело за које се оправдано сумњиче у овом кривичном поступку, због чега је оправдано њихово даље задржавање у притвору по основу члана 211 . став 1 . тачка 3 ) ЗКП. Због свега напред наведеног, Веће је окривљенима подужило притвор за 60 дана, с обзиром на то да је оптужница стала на правну снагу и донело одлуку као у изреци решења.
Уставни суд је оценио да су оспорен а решењ а заснован а на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права, те да су надлежни суд ови поступа ли у складу са ЗКП када су утврди ли да постоје услови да се подносиоцу уставне жалбе продужи притвор по означеним законским основ ама. Наиме, надлежни судови су постојање околности које указују на опасност од бекства подносиоца уставне жалбе, по оцени Уставног суда, јасно и довољно образложили у оспореним решењима, те уз чињеницу да постоји оправдана сумња да је подносилац уставне жалбе припадник групе која је, ради неовлашћене производње и стављањ а у промет опојних дрога , организовала мрежу препродаваца или посредника , по оцени Уставног суда, представљају релевантне и довољне разлоге за продужење притвора по наведеним законским основима ради несметаног вођења кривичног поступка.
Истовремено, Уставни суд је оценио да су Виши суд у Новом Саду и Апелациони суд у Новом Саду оспорен а решењ а заснова ли на уставноправно прихватљивом тумачењу релевантног права када су утврди ли да постоје услови за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе из разлога предвиђеног тач ком 1) члана 211. став 1. ЗКП. Надлежни судови су у оспорен им одлу кама аргументовано образложи ли конкретне особите околности које у овом случају указују да би окривљени, пуштањем на слободу, могао да постане недоступан државним органима Републике Србије, те тиме омете несеметано вођење кривичног поступка, као и да би у кратком временском периоду могао поновити кривично дело за које је оптужен и оценио да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу .
Имајући у виду изложено, Уставни суд је оценио као неосноване наводе подносиоца да није било основа да му се притвор продужи, односно да не постоје разлози који би оправдали ову меру.
С обзиром на то да је Уставни суд утврдио да су аргументи из оспорених решења били довољни да се подносиоцу уставне жалбе притвор продужи на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, Суд се није бавио оценом основаности навода уставне жалбе у односи на притворски разлог из тачке 3) овог члана ЗКП.
У погледу навода уставне жалбе да мера притвора траје „пуне две године“, Уставни суд наглашава да је за оцену основаности овог навода од првенственог значаја то да ли је кривични поступак вођен у складу са захтевом хитности. Уставни суд је оценио да је кривични поступак који се у конкретном случају води против подносиоца уставне жалбе пред Вишим судом у Новом Саду веома сложен, како због бројности оптужених и бројности кривичних дела за која постоји оправдана сумња да су их оптужени извршили, тако и због комплексности чињеничних и правних питања која надлежни суд треба да расправи и оцени и на основу којих треба да потом донесе одлуку. Како је до тренутка подношења уставне жалбе кривични поступак трајао непуне две годин е, за које време је спроведена истрага, подигнута оптужница и главни претрес одржан и више пута настављен , Уставни суд сматра да је надлежни суд са примереном хитношћу до сада водио предметни кривични поступак, посебно имајући у виду и чињеницу да је главни претрес редовно и заказиван и одржаван (12 пута).
Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је оценио да су суд ови у оспорен им решењима наве ли релевантне и довољне разлоге због којих су сматра ли да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, који је у дотадашњем току вођен са потребном хитношћу.
Стога је Уставни суд нашао да оспореним решењима није повређено Уставом зајемчено право подносиоца на ограничено трајања притвора, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одбио уставну жалбу као неосновану , и одлучио као у првом делу изреке.
Како се наводима о повреди права на ограничено трајање притвора образлаже и повреда права на правично суђење, то се оцена Уставног суда о неоснованости тих навода односи и на ово право, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
6. У односу на повреду права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд констатује да подносилац уставне жалбе ничим није поткрепио тврдње да су Апелациони суд у Новом Саду и Виши суд у Новом Саду приликом одлучивања о продужењу притвора подносиоцу као окривљеном, донели одлуке другачије од одлука које су доношене у истим чињеничним и правним ситуацијама, чиме су га ставили у неједнак положај у односу на трећа лица, а што је основна претпоставка за истицање повреде права на једнаку заштиту права зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава. При томе, Уставни суд је имао у виду да подносилац своју тврдњу о неједнаком поступању заснива и на томе што је саокривљенима у истом кривичном поступку В.М, Ф.И, Н.К, Б.К. и М.Т. решењем Вишег суда у Новом Саду К. 216/12 од 20. новембра 2013. године притвор укинут и замењен мером забране напуштања боравишта и обавезивањем да се сваког другог понедељка у месецу јављају надлежној полицијској управи у Суботици, док је подносиоцу притвор продужен. Уставни суд налази да се у конкретном случају не може сматрати да се ради о истој чињеничној и правној ситуацији, јер је надлежни суд своју одлуку о продужењу притвора подносиоцу уставне жалбе засновао на конкретним околностима ( да је окривљени Драган Ћупић држављанин Републике Црне Горе, да често мења место боравишта, да по сопственом казивању борави у Суботици, ул. Мирка Боговића број 5, на којој адреси живи од краја децембра 2011. године, а да је пре тога повремено живео у Бару, где му живе синови, при чему је најчешће боравио у Подгорици или Даниловграду у кући у којој му живи маћеха), које, имајући у виду све наведене околности које се односе на оптуженог, представљају особите околности које указују на опасност да би окривљени у случају да се нађе на слободи, могао да се крије или да побегне и постане недоступан суду, те тако онемогући даљи несметан ток кривичног поступка, док је, насупрот томе, у односу на саокривљене којима је укинуо притвор дошао до закључка да даље задржавање окривљених у притвору из разлога прописаних чланом 211. став 1. тач. 1) и 3) ЗКП није неопходно и да се сврха притвора може остварити и применом блаже мере, како би се обезбедило њихово присуство у циљу несметаног вођења кривичног поступка, и то у конкретном случају мером забране напуштања боравишта уз обавезно јављање надлежном органу – Полицијској управи у Суботици. Наиме, суд је нашао да у односу на ове окривљене више не постоје околности које представљају особите околности које указују на основану бојазан да би окривљени, у случају да се нађу на слободи, постали недоступни државним органима Републике Србије, нити да би у кратком временском периоду могли поновити кривично дело за које се оправдано сумњиче у овом кривичном поступку.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у односу на повреду права из члана 36. став 1. Устава одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, и одлучио као у другом делу изреке.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић