Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Сл ијепчевић, др Марија Драшкић, мр Томислав Стојковић, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и др Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Драгице Вујовић из Пожеге, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 17. новембра 2016. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Драгице Вујовић изјављена против пресуде Привредног суда у Београду П. 9309/13 од 29. априла 2014. године и пресуде Привредног апелационог суда Пж. 4643/14 од 2. јула 2014. године због повреде права на правично суђење и права на правичну накнаду за рад, зајемчених одредб ама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Драгица Вујовић из Пожеге изјавила је Уставном суду, 4. септембра 2014. године, преко пуномоћника Снежане Кнежевић Радовановић, адвоката из Пожеге, уставну жалбу против пресуде Привредног суда у Београду П. 9309/13 од 29. априла 2014. године и пресуде Привредног апелационог суда Пж. 4643/14 од 2. јула 2014. године, због повреде начела и права утврђених чланом 21, чланом 32. став 1, чланом 58. став 1, чланом 60. став 4, чланом 86. став 1. и чланом 145. став 2. Устава Републике Србије.
Подноситељка је у уставној жалби, истакла: да је пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 3102/13 од 31. октобра 2013. године потврђена пресуда Основног суда у Пожеги П. 138/13 од 3. септембра 2013. године којом је одбијен као неоснован тужбени захтеви тужиље, овде подноситељке за накнаду штете због неисплаћених зарада и других примања из радног односа, а против тужених Републике Србије и „Будимка“ а.д, у реструктурирању , из Пожеге; да су у односу на тужену Агенцију за приватизацију Републике Србије списи предмета достављени Привредном суду у Београду као стварно надлежном суду; да је подноситељка са „Будимком“ а.д , у реструктурирању , из Пожеге , закључила уговор о намирењу потраживања за неисплаћене зараде и друга примања која је имала према субјекту приватизације у периоду од 1997. до 1998. године; да је наведеним уговором предвиђено да ће потраживање бити намирено из средстава остварених продајом друштвеног капитала субјекта приватизације, а на основу Уредбе о начину и условима измиривања обавеза субјекта приватизације према повериоцима; да је уговор о продаји друштвеног капитала раскинут 2010. године, јер купац субјекта приватизације није исплатио купопродајну цену; да је неприхватљиво становиште судова, који су одбили тужбени захтев тужиље према Агенцији за приватизацију као правном следбенику Акцијског фонда, као преурањен, иако је предвиђена персонална суброгација на месту дужника у погледу измирења дуга; да је у време закључења уговора о намирењу потраживања од 8. септембра 2008. године, била у заблуди, да ће доћи до успешне приватизације; да се не зна када ће се поступак приватизације окончати и да ли ће евентуални будући купац исплатити купопродајну цену, те да ли ће подноситељка уопште моћи да наплати своје потраживање.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносилаца уставне жалбе повређено или ускраћено њихово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу садржине уставне жалбе и увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном пресудом Привредног суда у Београду П. 9309/13 од 29. априла 2014. године је у ставу првом изреке одбијен као преурањен, тужбени захтев тужиље, овде подноситељке уставне жалбе, којим је тражила да суд обавеже тужену Агенцију за приватизацију Републике Србије (у даљем тексту: Агенција) као правног следбеника Акцијског фонда Републике Србије да јој исплати износ од 1.623.074,67 динара, са припадајућом законском затезном каматом, а ставом другим изреке је обавезана тужиља да туженој накнади трошкове парничног поступка у износу од 28.458 динара.
Оспореном пресудом Привредног апелационог суда Пж. 4643/14 од 2. јула 2014. године је одбијена као неоснована жалба тужиље, потврђена пресуда првостепеног суда и одбијен захтев туженог за накнаду трошкова другостепеног поступка. У образложењу оспорене пресуде поред осталог је наведено: да је тужиља била запослена у предузећу „Будимка“ а.д , Пожега; да јој није исплаћена зарада, због чега је своје потраживање по том основу пријавила у поступку приватизације наведеног предузећа; да је уговором о намирењу број 432/645од 8. септембра 2012. године утврђено потраживање тужиље у износу од 1.623.074,66 динара и констатовано да је субјект приватизације продат купцу закључењем уговора о продаји од 17. јуна 2008. године, којим је предвиђена исплата купопродајне цене у шест годишњих рата; да се тужиља потписивањем уговора сагласила да у целости отпусти своје потраживање ради намирења из цене остварене продајом друштвеног капитала методом јавне аукције; да је уговором предвиђено да ће потраживање тужиље у износу од 88.968,56 динара бити исплаћено у року од 15 дана од дана потписивања уговора, док ће преостали износ од 1.623.074,66 динара бити исплаћен из преосталих рата купопродајне цене остварене приликом приватизације дужника, а сразмерно учешћу у укупним потраживањима до висине преосталих рата које доспевају у периоду од 2008 до 2012. године; да је у складу са наведеним уговором , тужиљи исплаћен износ од 88.968,56 динара; да је након тога уговор о продаји друштвеног капитала Привредног друштва „Будимка“ а.д , Пожега , раскинут одлуком тужене, због неиспуњења обавеза преузетих уговором. Даље је наведено: да је тужена - Агенција основана ради промовисања, иницирања, спровођења и контроле поступка приватизације, те посредовања у продаји друштвеног капитала; да тужиља током поступка није доказала да је тужена у вези послова иницирања и спровођења предметног поступка приватизације поступала супротно овлашћењима из закона; да чињеница да је уговор о приватизацији раскинут не значи и да је одлука о избору купца била незаконита, односно да представља противправну радњу којом је тужиљи проузрокована штета; да је управо због неиспуњења уговорних обавеза исплате доспелих рата купопродајне цене тужена раскинула уговор о куповини друштвеног капитала; да се тужиља закључењем уговора о намирењу број 432/645од 8. септембра 2012. године определила да своје потраживање намири кроз цену остварену у поступку приватизације у одговарајућој сразмери, а тужена је дужна да наведену исплату врши из примљених средстава на име купопродајне цене, што је делимично испуњено, а имајући у виду да је тужиљи из прве рате исплаћен износ од 88.968,56 динара; да, с обзиром на то да купопродајна цена није исплаћена у целости, нису испуњени ни услови за даљу исплату, сагласно одредби члана 28. Уредне о начину и условима измирења обавеза субјекта приватизације према повериоцима; да је , стога , тужбени захтев тужиље којим тражи исплату неизмиреног дела потраживања по основу уговора о намирењу преурањен; да тужиља има могућност да своје потраживање намири по пријему купопродајне цене од стране новог купца у поступку приватизације.
4. Одредбама члана 5. ст. 1, 3. и 4. Закона о приватизацији („Службени гласник РС“, бр. 38/01, 18/03, 45/05, 123/07, 30/10, 93/12, 119/12, 51/14 и 52/14 - Одлука УС) било је прописано да је Агенција за приватизацију правно лице које продаје капитал, односно имовину и промовише, иницира, спроводи и контролише поступак приватизације, у складу са законом, да у обављању послова контроле поступка приватизације, у смислу прописа о приватизацији, Агенција проверава: процењену вредност капитала или имовине субјекта приватизације; усклађеност програма приватизације или програма реструктурирања са прописима; усклађеност прилива средстава по основу извршене продаје са уговором о продаји и извршење уговора о продаји у којем је Агенција уговорна страна, као и пренос акција без накнаде запосленима, да се положај, права, дужности и друга питања од значаја за рад Агенције уређују се посебним законом.
Одредбом члана 1. Закона о агенцији за приватизацију („Службени гласник РС“, бр. 38/01, 135/04, 30/10, 115/14 и 89/15) прописано је да се Агенција за приватизацију оснива ради промовисања, иницирања, спровођења и контроле поступка приватизације.
Одредбом члана 12. став 1. Закона о изменама и допунама Закона о агенцији за приватизацију („Службени гласник РС“, број 30/10) прописано је да је Агенција за приватизацију правни следбеник Акцијског фонда.
Одредбама Уредбе о начину и условима измиривања обавеза субјеката приватизације према повериоцима („Службени гласник РС“, бр. 45/06, 108/07, 126/07 и 60/08) је прописано: да поверилац намирује своје доспело, а неизмирено потраживање из средстава остварених од продаје капитала субјекта приватизације, у висини сразмерној његовом потраживању у укупним потраживањима свих поверилаца који се намирују из средстава остварених од продаје капитала субјекта приватизације(члан 17. став 5.); да р аскидом уговора о продаји капитала у смислу члана 41а став 2. Закона о приватизацији, у коме је било предвиђено плаћање продајне цене на рате, Акцијски фонд преузима дуг према повериоцима који су отпустили дуг према субјекту приватизације, на начин и под условима утврђеним у уговору о намирењу потраживања, односно спецификацији (члан 28. став 1.).
5. Оцењујући основаност навода уставне жалбе о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд констатује да подноситељка уставне жалбе наводе о повреди означеног права у суштини заснива на тврдњи о погрешном тумачењу меродавног права, које је за последицу имало заузимање става о непостојању обавезе тужене - Агенције, као правног следбеника Акцијског фонда, да у случају раскида уговора о продаји друштвеног капитала, подноситељки измири потраживања из радног односа, која су утврђена уговором о намирењу.
Уставни суд указује да је правилну примену материјалног права, пре свега, надлежан да цени виши суд, у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Међутим, Уставни суд налази да произвољна и арбитрарна примена материјалног права може довести до повреде права на правично суђење, те да у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од чињеница и околности конкретног случаја и од уставноправних разлога наведених у уставној жалби, има основа да се у поступку по уставној жалби повреда права из члана 32. став 1. Устава, цени и са становишта правилне примене материјалног права.
Уставни суд, пре свега, констатује да су судови у току поступка утврдили да је започињањем поступка приватизације друштвеног капитала „Будимка“ а. д, Пожега, и закључењем уговора о намирењу са тужиљом, тужена преузела на себе обавезу да изврши намирење потраживања тужиље према субјекту приватизације, као и да је каснијим раскидом уговора о приватизацији дошло до персоналне суброгације Агенције (као правног следбеника Акцијског фонда) на место дужника обавезе.
Међутим, полазећи од становишта израженог у оспореним пресудама да је тужена на место дужника утуженог потраживања ступила искључиво на начин и под условима који су предвиђени уговором о намирењу, те како је одредбама тог уговора предвиђено да се потраживање тужиље намирује из средстава остварених продајом друштвеног капитала, што даље значи да је обавеза тужене да измири утужено потраживање лимитирана висином наведених средстава, без непосредне одговорности целокупном њеном имовином за насталу обавезу, Уставни суд налази да је уставноправно прихватљив став из оспорених пресуда о преурањености захтева тужиље за исплату преосталог дела потраживања. Ово из разлога што продајна цена није исплаћена у целости (што је представљало разлог за раскид уговора, али не и поништај приватизације), те се стога у моменту пресуђења нису стекли услови за примену одредбе члана 28. став 1. Уредбе о начину и условима измиривања обавеза субјеката приватизације према повериоцима.
Имајући у виду напред наведено, Уставни суд сматра да су привредни судови за своје ставове дали јасне, прецизне и логичне закључке, засноване на прихватљивој примени и тумачењу меродавног права на утврђено чињенично стање, а тврдње подноситељке уставне жалбе о повреди права на правично суђење и права на правичну накнаду за рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава, нису основане.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је уставну жалбу у делу у којем су истакнут е повред е означених уставних права одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 - др. закон и 103/15), одлучујући као у првом делу изреке.
6. Што се тиче истакнуте повреде права на имовину зајемченог одредбама члана 58. Устава, Уставни суд налази да уставна жалбе не садржи релевантне разлоге о повреди означеног права. Необразложено позивање на повреду уставних права и слобода, само по себи, уставну жалбу не чини допуштеном.
У односу на истакнуту повреду начела из члана 21. Устава, Уставни суд истиче да се одредбама члана 21. Устава не јемчи ниједно одређено право или слобода, већ се утврђују начела у складу са којима се остварују сва зајемчена права и слободе, те је стога повреда ових начела акцесорне природе, што значи да може бити везана само за истовремено утврђену повреду или ускраћивање неког одређеног уставног права или слободе, а што овде није случај.
Коначно, Уставни суд указује да се одредбама члана 86. став 1. Устава и члана 145. став 2. Устава утврђују начела економског уређења, односно начела судства, а не људска и мањинска права и слободе, те ове одредбе не могу бити основ за изјављивање уставне жалбе.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду одбацио уставну жалбу у овим деловима, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, као у другом делу изреке.
7. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић