Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије, др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, Катарина Манојловић Андрић, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, Братислав Ђокић и др Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Милоша Радуловића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 6. октобра 2016. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Милоша Радуловића изјављена против решења Вишег суда у Београду К. 871/13 – Кв. 4930/13 од 21. новембра 201 3. године и решења Апелационог суда у Београду Кж2. 5448/13 од 12. децембра 201 3. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милош Радуловић из Београда је, 1 4. јануара 201 4. године, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења наведених у изреци, због повреде начела и права из чл. 18. и 31. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалб и наводи: да му је оспореним решењима продужен притвор, који му је одређен 21. августа 2013. године; да не постоје разлози, прописани одредбом члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП), за продужење притвора; да судови у конкретном случају нису образложили, нити дали аргументоване и поуздане разлоге из којих произлази да ће окривљени довршити или поновити кривично дело, јер постоје само основи сумње да је извршио кривично дело које му се ставља на терет, а који произлазе из исказа само једног оштећеног, јер други оштећени није ни саслушан; да су оспорена решења у директној супротности с претпоставком невиности из члана 3. ЗКП; да суд није смео као разлог за задржавање да наведе опасност да ће окривљени поновити дело, зато што је у кратком временском интервалу извршио два дела са елементима насиља, јер се не ради о два одвојена кривична дела, већ се ради о кривичним делима у стицају, за које се води исти кривични поступак, и због којих му је притвор и одређен; да се не може говорити о опасности од понављања кривичног дела, јер је окривљени неосуђивано лице; да, наведеним пропустима, суд није свео притвор на најмању могућу меру, чиме су, према наводима уставне жалбе, повређена подносиочева „права из чл. 18. и 31. Устава“.
Предложено је поништење оспорених решења и пуштање подносиоца на слободу.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, из навода уставне жалбе и увид ом у оспорена решења, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пред Вишим судом у Београду, у предмету К. 871/13 се против подносиоца и његовог рођеног брата у време подношења уставне жалбе водио кривични поступак, по оптужници Вишег јавног тужилаштва у Београду Кт. 525/13 од 21. новембра 2013. године, због кривичних дела убиство у покушају из члана 113. Кривичног законика (у даљем тексту: КЗ) у вези са чл. 30. и 33. КЗ и кривичног дела насилничко понашање из члана 344. став 1. у вези члана 33. КЗ.
Решењем истражног судије Вишег суда у Београду Ки. 597/13 од 23. августа 2013. године подносиоцу је одређен притвор из разлога предвиђених одредбом члана 142. став 1. тач. 2) и 3) Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП), који му се рачуна од 21. августа 2012. године, када је лишен слободе.
Подносиоцу је, пре доношења оспорених решења, притвор последњи пут продужен решењем кривичног већа Вишег суда у Београду Ки. 597/13 – Кв. 4494/13 од 21. октобра 2013. године, на основу одредби члана 142. став 1. тач. 2) и 3) ЗКП.
Након подигнуте оптужнице Вишег јавног тужилаштва у Београду Кт. 525/13 од 21. новембра 2013. године, у којој је стављен предлог да се према окривљенима продужи притвор из разлога предвиђених одредбама члана 211. став 1 . тач. 2 ) и 3 ) ЗКП, кривично веће je по службеној дужности, у смислу одредбе члана 216. став 3. ЗКП, испитало да ли и даље стоје разлози за притвор према окривљенима, па је донело оспорено решења. К. 871/13 – Кв. 4930/13 од 21. новембра 2013. године, којим је подносиоцу притвор продужен најдуже до 30 дана, по законском основу из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП.
Одлучујући о жалбама бранилаца окривљених, изјављеним против првостепеног решења, Апелациони суд у Београду је 12. децембра 2013. године донео оспорено решење К ж2. 5448/13, којим је изјављене жалбе одбио као неосноване.
Према подацима са интернет странице „Портал судова Србије“ (www.portal.sud.rs), подносиоцу уставне жалбе је притвор продужаван до 17. јуна 2014. године, када је замењен мером забране напуштања стана. Првостепена неправноснажна пресуда, којом се подносилац оглашава кривим, донесена је 27. новембра 2015. године.
4. Одредбама члана 18. Устава, којим је утврђено начело непосредне примене зајемчених права, на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују (став 1.); да се Уставом јемче, и као таква, непосредно се примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима (став 2.); да се законом може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остварење појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права (став 3.); да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење (став 4.).
Одредбама члана 31. Устава, утврђено је: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора (став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.) .
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети.
5. Приликом оцене основаности навода уставне жалбе којима у односу на оспорена решењ а подносилац истиче повреду права на ограничено трајање притвора, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују примерену хитност у вођењу поступка.
Уставни суд, пре свега, констатује да се против подносиоца уставне жалбе пред Вишим судом у Београду водио кривични поступак због кривичног дела убиство у покушају из члана 113. у вези са чл. 30 . и 33 . КЗ и кривичног дела насилничко понашање из члана 344 . став 1 . КЗ у вези члана 33 . КЗ.
Уставни суд даље констатује да се подносилац у тренутку подношења уставне жалбе (14. јануар 201 4. године) налазио у притвору нешто више од петнаест месец и (рачунајући од 21. август 2012. године, када је лишен слободе.
Уставни суд указује да је према подносиоцу уставне жалбе притвор био одређен и продужаван на основу одред аба члана 142. став 1. тач . 2) и 3) ЗКП.
Уставни суд даље указује да је оспореним решењем притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен само на основу одредбе члана 142. став 1. тач ка 3) ЗКП, а да је Виши суд у Београду, испитујући по службеној дужности да ли и даље стоје разлози за притвор према окривљеном, отклонио притворски основ из тачке 2) члана 211. став 1. ЗКП, налазећи да не стоје законски разлози за даље задржавање подносиоца као окривљеног у притвору по том основу, имајући у виду чињеницу да су у дотадашњем току поступка испитани сви предложени сведоци, осим сведока који живи и ради у Бразилу, па је недоступан суду, те више не постоји бојазан да ће окривљени, уколико буде пуштен на слободу, утицати на сведоке и на тај начин ометати даљи ток поступка.
Виши суд у Београду је сматрао да и даље стоје разлози за продужење притвора по законском основу из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, образлажући свој став тиме што су окривљени основано сумњиви да су критичном приликом покушали да лише живота оштећеног исказујући, према наводима оптужног акта, нарочиту упорност, па имајући у виду и чињеницу да се окривљенима у оспореном кривичном поступку ставља на терет и извршење кривичног дела насилничко понашање, конкретно, да им се ставља на терет да су у изузетно кратком временском размаку извршили два кривична дела са елементима насиља, то, по налажењу већа, наведене чињенице, у међусобној повезаности, представљају особите околности које указују да ће окривљени, сваки понаособ, уколико буду пуштени на слободу, у кратком временском периоду довршити покушано кривично дело или поновити исто, због чега и даље стоји наведени законски основ.
Одлучујући о жалбама изјављеним против оспореног решења о продужењу притвора, Апелациони суд у Београду је прихватио став првостепеног суда и одбио изјављене жалбе, наводећи у образложењу да су испуњени законски разлози предвиђени одредбом члана 211 . став 1 . тачка 3 ) ЗКП, имајући у виду да су окривљени основано сумњиви да су извршили кривично дело из члана 113. у вези са чл. 30 . и 33 . КЗ и кривично дело насилничко понашање из члана 344 . став 1 . КЗ у вези члана 33 . КЗ, на начин ближе описан у оптужници Вишег јавног тужилаштва у Београду Кт. 525/13 од 21. новембра 2013. године, која кривична дела су временски повезана, те да се у конкретном случају ради о радњама континуираног насиља које су окривљени предузели и да су према наводима оптужног акта окривљени исказали нарочиту упорност приликом извршења кривичног дела из члана 113. у вези са чл. 30. и 33. КЗ, па је другостепени суд нашао да је правилан закључак првостепеног суда да напред наведене чињенице у својој међусобној повезаности представљају особите околности које указују да ће окривљени сваки понаособ, уколико буде пуштен на слободу, у кратком временском периоду довршити покушано кривично дело или поновити исто. Жалбени наводи бранилаца окривљених, којима се истиче да разлози које је првостепени суд навео у образложењу решења не представљају особите околности у смислу одредбе члана 211 . став 1 . тачка 3 ) ЗКП, које би указивале на оправданост продужења притвора према окривљенима, оцењени су као неосновани, имајући у виду да је првостепени суд дао јасне и аргументоване разлоге за свој закључак да је нужно и неопходно продужити притвор према окривљенима из разлога предвиђених напред наведеним чланом, а које у свему као правилне прихвата и веће овог суда и који се изјављеним жалбама не доводе у сумњу. Супротно ставовима бранилаца окривљених, у конкретном случају нема места замени ове мере блажом мером.
Уставни суд сматра да су надлежни су дови оспорен а решењ а заснова ли на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су поступа ли у складу са одредбама ЗКП када су утврди ли да постоје услови за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе по означеном законском основу. Виши суд у Београду и Апелациони суд у Београду су свој е одлук е аргументовано образложи ли, наводећи, поред оправдане сумње да је подносилац уставне жалбе учинио кривичн а дел а кој а су му оптужницом стављена на терет, све околности које су , у конкретном случају, оправдавале даље задржавање подносиоца у притвору из разлога предвиђеног одредбом члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП. По оцени Уставног суда, дати разлози су релевантни и довољни и нису последица арбитрерног и произвољног поступања.
Коначно, Уставни суд је оценио да је кривични поступак против подносиоца уставне жалбе вођен са примереном хитношћу. До тренутка подношења уставне жалбе кривични поступак против подносиоца и саокривљеног, његовог рођеног брата Ђ.Р, је трајао нешто више од 15 месеци, за које време је спроведена истрага и подигнута оптужница.
Имајући у виду изнето, као и чињеницу да је предмет по коме се у конкретном случају води кривични поступак против подносиоца уставне жалбе пред Вишим судом у Београду сложен, како због више кривичних дела и више окривљених , тако и због комплексности чињеничних и правних питања, Уставни суд сматра да су надлежни судови са довољном пажњом приступали вођењу поступка, као и да је, у околностима конкретног случаја, основаност даљег задржавања подносиоца уставне жалбе у притвору пажљиво и свестрано разматрана.
Полазећи од свега до сада изнетог, а имајући у виду да се законски основ по којима се подносилац уставне жалбе налазио у притвору током поступка мењао, односно да је суд отклонио законски основ из члана 211. став 1. тачка 2) ЗКП, управо уважавањем измењених околности конкретног случаја, Уставни суд је оценио да су надлежни судови пажљиво разматрали све разлоге за примену мере притвора у светлу свих чињеница које су им биле на располагању, односно да је трајање притвора суд свео на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора и у складу са законом.
6. Подносилац уставне жалбе наводи и да је повређено уставно начело из члана 18. Устава, односно да зајемчена уставна права нису непосредно примењена.
По налажењу Уставног суда, уставне гаранције из члана 18. Устава не осигуравају независна и самостална права која могу бити предмет преиспитивања по уставној жалби, већ се ради о правима акцесорне природе на која се неко лице можа позвати само у вези са уживањем неког од људских права и слобода зајемчених Уставом (у конкретном случају правом на ограничено трајање притвора). Наиме, одредбе о људским и мањинским правима и слободама садржане у Другом делу Устава, морају се посматрати као целина, а основна начела, међу којима је и начело непосредне примен е зајемчених права , морају се довести у везу са садржином појединих права и слобода које се јемче Уставом. Другим речима, о повреди начела н епосредне примен е зајемчених права може се говорити само уколико је дошло до повреде или ускраћивања неког од зајемчених уставних права.
С обзиром на то да у поступку по уставној жалби није утврђена повреда нити ускраћивање зајемченог права на које се подносилац уставне жалбе позвао, Уставни суд оцењује да у предметном кривичном поступку није повређено ни уставно начело из члана 18. Устава.
Стога је Уставни суд нашао да оспореним решењ има нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца на која се позвао, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одбио уставну жалбу као неосновану.
7. На основу свега наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић