Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Боса Ненадић, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и др Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Александра Димовића и Мирослава Варге, обијица из Суботице, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 3. новембра 2016. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Александра Димовића и Мирослава Варге изјављена против решења Апелационог суда у Новом Саду Кж.2. 547/14 од 25. марта 2014. године и решења Вишег суда у Суботици Кв. 60/14 од 1 4. марта 20 14. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Александар Димовић и Мирослав Варга, обојица из Суботице, преко пуномоћника Виктора Јухаса Ђурића, адвоката из Суботице, изјави ли су Уставном суду, 2 2. априла 20 14. године, уставну жалбу против решења наведен их у изреци , због повреде права на претпоставку невиности , зајемченог одредбом члана 34. став 3. Устава Републике Србије.
Подносиоци уставне жалбе сматрају да им је оспореним решењима, којима је одлучивано о продужењу мере притвора, повређено право на претпоставку невиности тиме што је у образложењу оспорених решења наведено: "Континуитет радњи за које се ови окривљени сумњиче, временски период њиховог предузимања, и ранија осуђиваност за истоврсна кривична дела, указују на опасност да би исти, уколико би се нашли на слободи, могли у кратком временском периоду поновити кривично дело, што оправдава њихово задржавање у притвору по законском основу из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП". У уставној жалби се тврди да се оспореним решењима судови нису ограничили само на „постојање основане сумње, по једне правоснажне осуђујуће пресуде за сваког подносиоца и тога што немају приходе (а једино то је смело бити узето у обзир у контексту одлучивања о притвору), него поврх свега тога као разлог за постојање опасности од "понављања" извршења кривичних дела, наводи чињеницу што је у току поступак за четири кривична дела (једно убиства и три разбојништва) извршена у кратком временском периоду“. Овим последњим је, по мишљењу подносилаца, без обзира на то што прво пише да су они основано сумњиви за та дела, веће Мирослава Варгу и Александра Димовића већ имплицитно сматрало кривим и за та четири кривична дела. Да није тако та четири дела не би била узета у обзир у горе описаном контексту, поготово не би код већа створила наведену бојазан тј. став о "опасности". „Ово важи без обзира на то што се у ранијем делу решења наводи да се окривљени сумњиче за четири кривична дела, јер, касније наведеним цитираним делом решења је суд престао да се креће у границама сумње, и изразио став о кривици подносилаца представке за четири кривична дела за које је предметни поступак тек у току. Изразио га је тиме што наводи да и чињеница што је поступак у току за четири кривична дела извршена у кратком временском периоду, представља "опасност" да би они "поновили" кривична дела ако би били пуштени на слободу. Реч "поновити" садржи становиште да су већ раније починили четири кривична дела, јер, нешто није могуће "поновити" ако већ претходно није учињено. Тиме је повређено право на претпоставку невиности које јемчи члан 34. став 3. Устава – да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда".
Предложено је да Уставни суд утврди повре ду означеног права, поништи оспорена решења, досуди накнаду нематеријалне штете, као и трошкове редовног и уставносудског поступка.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. У спроведеном претходном поступку утврђено је: да је истражни судија Вишег суда у Суботици решењем Ки. 62/13 од 20. јула 2013. године против Б.А. и подносилаца одредио притвор, због постојања основане сумње да су извршили кривично дело тешко убиство из члана 114. тачка 4) у вези члана 33. КЗ и три кривична дела разбојништво из члана 206. став 2. у вези става 1. КЗ, на основу члана 142. став 1. тач. 3) и 5) ЗКП, а окривљеном Мирославу Варги и по законском основу из члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП; да је оптужницом Вишег јавног тужиоца у Суботици Кт. 2/14 од 17. јануара 2014. године окривљенима Б.А, Александру Димовићу и Мирославу Варги стављено на терет извршење претходно наведених кривичних дела; да је оспореним решењем Вишег суда у Суботици Кв. 60/14 од 14. марта 2014. године подносиоцима и Б.А. продужен притвор, који може трајати до 30 дана, најдуже до 14. априла 2014. године, и то Б.А. и Александру Димовићу по основу из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, а Мирославу Варги по основу из члана 211. став 1. тач. 1) и 3) ЗКП.
У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено:
„Веће сматра да постоје особите околности које указују да би сви окривљени могли у кратком временском периоду поновити кривично дело. Увидом у списе предмета утврђено је да постоји основана сумња да су окривљени Б.А, Александар Димовић и Мирослав Варга у кратком временском периоду од око два месеца извршили кривично дело тешко убиство из члана 114. тачка 4) КЗ и три кривична дела разбојништво из члана 206. став 2. КЗ... Окривљени Александар Димовић је осуђиван пресудом Основног суда у Суботици К. 552/11 од 17. маја 2011. године због кривичног дела из члана 206. став 1. КЗ, дакле истоврсног кривичног дела као она за која се у овом поступку основано сумњичи, док је Мирославу Варги, према сопственом казивању, као малолетнику изречена васпитна мера због кривичног дела против живота и тела. Овоме треба додати да се ради о лицима без запослења, имовине и редовних прихода, којима је стицање новчаних средстава био главни мотив извршења кривичних дела за која се сумњиче. Континуитет радњи за које се ови окривљени сумњиче, временски период њиховог предузимања и ранија осуђиваност за истоврсна кривична дела, указује на опасност да би исти, уколико би се нашли на слободи, могли у кратком временском периоду поновити кривично дело, што оправдава њихово задржавање у притвору по законском основу из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП“.
Одлучујући о жалбама које је бранилац подносилаца као окривљених изјавио против наведеног решења о продужењу притвора, Апелациони суд у Новом Саду је 25. марта 2014. године донео оспорено решење Кж.2. 547/14, којим је изјављене жалбе одбио као неосноване.
У образложењу оспореног другостепеног решења је, поред осталог, наведено:
„...Надаље, окривљени Александар Димовић и Мирослав Варга су у овом поступку оправдано сумњиви да су у кратком временском периоду од око два месеца извршили четири кривична дела, и то кривично дело тешко убиство из члана 114. тачка 4) КЗ и три кривична дела разбојништва из члана 206. став 2. у вези става 1. КЗ, док из извода из казнене евиденције за окривљеног Александар Димовића произлази да је раније правноснажно осуђиван, пресудом прецизираном у образложењу побијаног решења, и то због истог кривичног дела из члана 206. став 1. КЗ, за које је и сада у овом кривичном поступку оправдано сумњив да га је извршио, а да је окривљеном Мирославу Варга као малолетном лицу изрицана васпитна мера због кривичног дела против живота и тела, тако да све наведене околности, уз чињенице да су окривљени незапослени и без других извора прихода, чије прибављање је основни мотив извршења кривичних дела за која се оправдано сумњиче, по оцени овог суда, у својој укупности свакако имају значај особитих околности која указује да ће окривљени, уколико би се нашли на слободи, у кратком временском периоду наставити са вршењем кривичних дела и оправдавају продужење притвора против окривљених по основу члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП. Надаље, са становишта овог суда, продужење притвора против окривљених Александра Димовића и Мирослава Варге je, у конкретном случају, неопходно ради вођења кривичног поступка, с обзиром да се, по оцени овог суда, а насупрот жалбеним наводима браниоца окривљених, иста сврха не може постићи другом, блажом, мером“.
4. Одредбом члана 34. став 3. Устава је утврђено да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правоснажном одлуком суда.
Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода такође предвиђа да ће се свако ко је оптужен за кривично дело сматрати невиним све док се не докаже његова кривица на основу закона (члан 6. став 2.).
Одредбом члана 3. став 1. Законика о кривичном поступку ("Службени гласник РС", бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) је, поред осталог, прописано да се свако сматра невиним све док се његова кривица за кривично дело не утврди правноснажном одлуком суда, док је одредбом члана 211. став 1. тачка 3) овог законика предвиђено да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети.
5. Уставни суд истиче да је у низу донетих одлука (видети, поред осталих, одлуке овог суда Уж-227/2008 од 9. јула 2009. године, Уж-265/2008 од 22. децембра 2009. године, Уж-746/2008 од 17. јуна 2009. године, Уж-1036/2008 од 19. марта 2009. године и Уж-1600/2009 од 22. јуна 2010. године) дао тумачење права зајемченог одредбом члана 34. став 3. Устава , указао на праксу Европског суда за људска права у заштити права на претпоставку невиности гарантованог одредбом чл ана 6. став 2. Европске конвенциј е за заштиту људских права и основних слобода ( видети пресуде у предметима: „Deweer против Белгије” од 27. фебруара 1980. године, Minelli против Швајцарске , од 25. марта 1983. године, Allenet de Ribemont против Француске , од 10. фебруара 1995. године, Karakas and Yesilirmark против Турске , од 28. јуна 2005. године и Матијашевић против Србије , од 19. септембра 2006. године) и заузео правне ставове о критеријумима на основу којих се утврђује да ли повреда наведеног права постоји или не, па су у овом уставносудском предмету, у поступку оцене основаности уставне жалбе, примењени већ заузети правни ставови.
6. Уставни суд је, оцењујући садржину оспорених решења Вишег суда у Суботици Кв. 60/14 од 14. марта 2014. године и Апелационог суда у Новом Саду Кж.2. 547/14 од 25. марта 2014. године, утврдио да из образложења тих решења не произлази да се као утврђена узима чињеница да су подноси оци уставне жалбе, као о кривљени против којих се води кривични поступак пред Вишим судом у Суботици, извршили кривичн а дел а кој а им се оптужницом стављ ају на терет.
Начело претпоставке невиности се односи на поступање током кривичног поступка, од његовог покретања, све док осуђујућа пресуда не буде потврђена у жалбеном поступку, односно док не постане правноснажна. Поштовање овог начела захтева од суда да током поступка не полази од унапред створене идеје да је окривљени извршио кривично дело за које се терети, јер је терет доказивања на оптужби, а свака сумња треба да иде у прилог окривљеном.
У конкретном случају, првостепени суд је, у образложењу оспореног решења, поред осталог, навео да је у видом у списе предмета утврђено да постоји основана сумња да су окривљени Б.А, Александар Димовић и Мирослав Варга у кратком временском периоду од око два месеца извршили кривично дело тешко убиство из члана 114. тачка 4) КЗ и три кривична дела разбојништво из члана 206. став 2. КЗ, па континуитет радњи за које се ови окривљени сумњиче, временски период њиховог предузимања и ранија осуђиваност за истоврсна кривична дела, указује на опасност да би исти, уколико би се нашли на слободи, могли у кратком временском периоду поновити кривично дело, што оправдава њихово задржавање у притвору по законском основу из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП.
Другостепени суд је, у образложењу оспореног решења, у потпуности прихватио ставове и разлоге првостепеног суда, констатујући да су окривљени Александар Димовић и Мирослав Варга у овом поступку оправдано сумњиви да су у кратком временском периоду од око два месеца извршили четири кривична дела, и то кривично дело тешко убиство из члана 114. тачка 4) КЗ и три кривична дела разбојништва из члана 206. став 2. у вези става 1. КЗ, да из извода из казнене евиденције за окривљеног Александар Димовића произлази да је раније правноснажно осуђиван, пресудом прецизираном у образложењу побијаног решења, и то због истог кривичног дела из члана 206. став 1. КЗ, за које је и сада у овом кривичном поступку оправдано сумњив да га је извршио, а да је окривљеном Мирославу Варга као малолетном лицу изрицана васпитна мера због кривичног дела против живота и тела . Другостепени суд је закључио да све наведене околности, уз чињенице да су окривљени незапослени и без других извора прихода, чије прибављање је основни мотив извршења кривичних дела за која се оправдано сумњиче, по оцени тог суда, у својој укупности свакако имају значај особитих околности која указује да ће окривљени, уколико би се нашли на слободи, у кратком временском периоду наставити са вршењем кривичних дела и оправдавају продужење притвора против окривљених по основу члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП.
Уставни суд је оценио да напред наведеним формулацијама из оспорених решења није повређено право подносилаца уставне жалбе на претпоставку невиности, које подносиоци истичу.
По оцени Уставног суда, поступајући судови су врло прецизно водили рачуна да не употребе било какву формулацију која би унапред представљала закључак о кривици окривљених за кривична дела за која су оптужени, већ су се кретали у границама основане, односно оправдане сумње у оквиру којих се одлучивање о постојању законских разлога за одређивање притвора може кретати. Употребљене формулације из оспореног првостепеног решења „...да постоји основана сумња... континуитет радњи за које се ови окривљени сумњиче...“, као и формулације из оспореног другостепеног решења „...окривљени Александар Димовић и Мирослав Варга су у овом поступку оправдано сумњиви... за које је и сада у овом кривичном поступку оправдано сумњив... основни мотив извршења кривичних дела за која се оправдано сумњиче...“, посебно имајући у виду контекст у коме су употребљене, обезбедиле су да судови не прекораче границу која би представљала извођење закључака о одлучној чињеници у погледу извршења кривичних дела пре него што је о њима расправљано на главном претресу, чиме би била повређена претпоставка невиности окривљених. Формулације коју подносиоци посебно истичу „...указује на опасност да би исти, уколико би се нашли на слободи, могли у кратком временском периоду поновити кривично дело“ и „...значај особитих околности која указује да ће окривљени, уколико би се нашли на слободи, у кратком временском периоду наставити са вршењем кривичних дела...“, по оцени Уставног суда, представљају дословно навођење другог дела текста одредбе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, који се ни на који други начин не може навести, али истргнутог из садржине и контекста одредбе наведеног члана ЗКП, коме почетни текст „...притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња...“ даје прави и комплетан смисао онога што је законодавац прописао. Другачије тумачење Уставом зајемченог права на претпоставку невиности, а како то погрешно тумаче подносиоци у уставној жалби, водило би закључку да окривљеном који није раније осуђиван судови никада не би могли да одреде или продуже притвор по наведеном законском основу, а који познају сва кривичнопроцесна законодавства.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да формулацијама које подносиоци уставне жалбе истичу нису прекорачене границе оправдане сумње у оквиру којих се одлучивање о постојању законских разлога за одређивање притвора може кретати. Такође, Уставни суд у оспореним решењима није нашао ни једну другу формулацију којом би била повређена претпоставка невиности на коју подносиоци уставне жалбе указује.
Сагласно наведеном, Уставни суд оцењује да су Виши суд у Суботици и Апелациони суд у Новом Саду у оспореним решењима дали уставноправно прихватљиве и на закону засноване разлоге за продужењ е притвора, без изјашњавања унапред о постојању кривице подносилаца за кривична дела која су предмет оптужења.
С обзиром на изложено , Уставни суд је утврдио да оспореним решењима ни је повређен о Уставом зајемчен о прав о подноси лаца уставне жалбе из члана 34. став 3. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одбио уставну жалбу као неосновану.
7. На основу изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић