Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, Катарина Манојловић Андрић, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, Братислав Ђокић и др Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Зорана Вукосављевића из Ковина, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 6. октобра 2016. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Зорана Вукосављевића изјављена против решења Вишег суда у Смедереву Кв. 85/14 од 4. априла 201 4. године и решења Апелационог суда у Београду Кж .2. 799/14 од 1 5. априла 201 4. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Зоран Вукосављевић из Ковина је , 24. априла 201 4. године, преко пуномоћника Јована Ћирића, адвоката из Панчева, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења наведених у изреци, због повреде права на ограничено трајање притвора из члана 3 1. ст. 2. и 3. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи: да му је оспореним решењима притвор правоснажно продужен из разлога прописаног одредбом члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП; да су судови основ за продужење притвора нашли у ранијој осуђиваности подносиоца; да опасност од понављања кривичног дела не сме бити апстрактна могућност, него се мора заснивати на конкретној опасности да би окривљени у кратком периоду поновио кривично дело, довршио кривично дело или учинио кривично дело којим прети, односно да је з а одређивање притвора по овом основу неопходно да суд утврди да ће окривљени у кратком року, тј. практично одмах након извршења основног кривичног дела поновити дело као и да то може негативно утицати на вођење кривичног поступка; да је у конкретном случају сасвим очигледно да кратак временски период одмах након извр шења основног кривичног дела не може бити временски период од 13 месеци, колико је протекло од извршења кривичног дела за које је окривљени оптужен; да судови нису узели у обзир налаз и мишљење вештака др. М.Ћ. од 20. марта 2014 године која се изјаснила да окривљени због дуготрајне присилне апстиненције више није зависник од опојних дрога, па стога није ни предложила изрицање неке од мера безбедности; да судови нису поступали у складу са уставном гаранцијом из члана 31. Устава која гарантује право притворенику да му се укине притвор и да му се омогући одбрана са слободе чим престану разлози због којих је притвор одређен; да судови нису поступили у складу са обавезом нормираном чланом 210. став 1. ЗКП која налаже да се притвор може продужити само ако се не може заменити блажом мером и ако су се испунили сви законски услови да се притвор замени блажом мером са којом се може испунити иста сврха, а то је мера забране напуштања стана.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорена решења и подносиоцу укине притвор.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Подносиоцу је притвор одређен решењем истражног судије Вишег суда у Панчеву Ки. 24/13 од 7. априла 2013. године, који му се рачуна од 5. априла 2013. године, када је лишен слободе.
Оптужницом Вишег јавног тужилаштва у Панчеву Кт. 21/13 од 4. септембра 2013. године подносиоцу и са окривљенима С.Х, М.М. и Д.Т. стављено је на терет извршење кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. у вези члана 33. КЗ.
Подносиоцу и осталим окривљенима је притвор више пута продужаван, последњи пут решењем Вишег суда у Смедереву Кв. 34/14 од 4. фебруара 2014. године за 60 дана, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП.
Оспореним решењем Вишег суда у Смедереву Кв. 85/14 од 4. априла 2014. године подносиоцу је притвор продужен за још 60 дана, најдуже до 3. јуна 2014. године, из разлога прописаног одредбом члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП.
Одлучујући о жалбама окривљених изјављеним против оспореног првостепеног решења, Апелациони суд у Београду је 15. априла 2014. године донео оспорено решење Кж.2. 799/14, којим је изјављене жалбе одбио као неосноване.
У образложењу оспорених решења (образложење првостепеног решења је другостепени суд у потпуности прихватио), поред осталог, наведено је да је подносиоцу као окривљеном притвор продужен „по законском основу из члана 211. став 1 . тачка 3 ) Законика о кривичном поступку, имајући у виду да је окривљени основано сумњив да је заједно са окривљеним Х.С. и Д.Т. извршио кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1 . Кривичног законика, у вези члана 33. Кривичног законика, да се ради о лицу које је до сада два пута осуђивано због истоврсних кривичних дела и то пресудом Основног суда у Панчеву К. 2096/10 од 06. маја 2011. године, због кривичног дела из члана 246a став 1. Кривичног законика, којом је осуђен на новчану казну , и пресудом Вишег суда у Панчеву К. 157/12 од 28. децембра 2012. године,такође због кривичног дела из члана 246a став 1. Кривичног законика, којом му је изречена условна осуда и мера безбедности обавезног лечења наркомана, правилно ценећи при том и чињеницу да је окривљени кривично дело за које je у овом поступку оправдано сумњив, извршио у року проверавања по раније изреченој условној осуди која му је изречена пресудом Вишег суда у Панчеву К. 157/12 од 28. децембра 2012. године, a по којој je истек проверавања предвиђен за 12. августа 2013. године, које околности по налажењу суда у својој међусобној повезаности представљају особите околности које указују да ће окривљени пуштањем на слободу у кратком временском периоду поновити кривично дело, због чега се његово задржавање у притвору по наведеном основу показује оправданим“.
4. Одредбама члана 31. Устава, које подносилац означава као повређене, утврђено је : да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13 ) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети.
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да се од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
5. Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд, пре свега, констатује да се наводи подносиоца заснивају на тврдњама да га поступајући суд без основа држи у незаконитом и неуставном притвору, да је реч о апстрактној могућности да ће поновити дело и да је став да би могао поновити кривично дело и тако ометати предметни кривични поступак без основа.
Уставни суд даље констатује да подносилац указује на постојање повреде права из члана 31. ст. 2. и 3. Устава, односно да суд трајање притвора није свео на најкраће неопходно време , односно да је требало да мера притвора буде замењена блажом мером забране напуштања стана.
Уставни суд је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. Устава подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима опавдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Против подносиоца се у време подношења уставне жалбе водио кривични поступак пред Вишим судом у Смедереву због оправдане сумње да је извршио кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. у вези члана 33. КЗ.
Притвор је подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима продужен на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, односно због постојања особитих околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело.
У односу на наведени притворски разлог, у образложењу оспорених решења је, поред осталог, наведено да је подносиоцу као окривљеном притвор продужен „по законском основу из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, имајући у виду да је окривљени основано сумњив да је заједно са окривљеним Х.С. и Д.Т. извршио кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика, у вези члана 33. Кривичног законика, да се ради о лицу које је до сада два пута осуђивано због истоврсних кривичних дела и то пресудом Основног суда у Панчеву К. 2096/10 од 06. маја 2011.године, због кривичног дела из члана 246a став 1. Кривичног законика, којом је осуђен на новчану казну, и пресудом Вишег суда у Панчеву К. 157/12 од 28. децембра 2012.године, због кривичног дела из члана 246a став 1. Кривичног законика, којом му је изречена условна осуда и мера безбедности обавезног лечења наркомана, правилно ценећи при том и чињеницу да је окривљени кривично дело за које je у овом поступку оправдано сумњив, извршио у року проверавања по раније изреченој условној осуди која му је изречена пресудом Вишег суда у Панчеву К. 157/12 од 28. децембра 2012. године, a по којој je истек проверавања предвиђен за 12. августа 2013. године, које околности по налажењу овог суда у својој међусобној повезаности представљају особите околности које указују да ће окривљени пуштањем на слободу у кратком временском периоду поновити кривично дело, због чега се његово задржавање у притвору по наведеном основу показује оправданим“.
По оцени Уставног суда, Виши суд у Смедереву и Апелациони суд у Београду су оспорен а решењ а заснова ли на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права и поступи ли су у складу са ЗКП када су утврди ли да постоје услови за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе по означеном законском основу. Надлежни судови су у оспорен им одлу кама аргументовано образложи ли конкретне особите околности које , у овом случају , указују да ће у кратком временском периоду поновити дело и оценили да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу уставне жалбе , те стога Уставни суд не налази да су оспорен а решењ а последица арбитрерног и произвољног поступања.
Навод подносиоца да особите околности треба да указују да ће оптужени у кратком временском периоду након извршења кривичног дела за које се води кривични поступак поновити, довршити или извршити кривично дело којим прети, по мишљењу Уставног суда, представља подносиочево субјективно тумачење одредбе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, јер из садржине ове одредбе произлази да се опасност од понављања кривичног дела у кратком временском периоду односи на период од момента пуштања оптуженог на слободу. У конкретном случају, по оцени Уставног суда, надлежни судови су дали довољно и уставноправно прихватљиво тумачење када су чињенице да је подносилац два пута осуђиван за истоврсно кривично дело, као и да је оправдано сумњив да је истоврсно кривично дело за које се води поступак извршио у року проверавања по раније изреченој условној осуди, сматрали особитим околностима које указују да ће окривљени пуштањем на слободу у кратком временском периоду поновити кривично дело, због чега се његово задржавање у притвору по наведеном основу показује оправданим.
Уставни суд је оценио да је кривични поступак који се у конкретном случају води пред Вишим судом у Смедереву против подносиоца уставне жалбе и још тројице окривљених , због кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога у саизвршилаштву нешто сложенији, имајући у виду чињенична и правна питања која надлежни суд расправља и оцењује. До тренутка подношења уставне жалбе, кривични поступак је трајао нешто више од једне године, за које време је спроведена истрага, подигнута оптужница и главни претрес четири пута заказан (према подацима са интернет странице „Портал судова Србије“ (www.portal.sud.rs)).
Имајући у виду изнето, Уставни суд сматра да је Виши суд у Смедереву са примереном хитношћу водио предметни кривични поступак, као и да је, у околностима конкретног случаја, основаност даљег задржавања подносиоца уставне жалбе у притвору била пажљиво и свестрано разматрана.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су суд ови у оспорен им решењима наве ли релевантне и довољне разлоге због којих су сматра ли да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, који је вођен са потребном хитношћу.
Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењима није повређено Уставом зајемчено право подносиоца на ограничено трајања притвора из члана 31. ст. 2. и 3. Устава , те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др.закон и 103/15), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић