Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, Катарина Манојловић Андрић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и др Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Алана Тапића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 20. октобра 201 6. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Алана Тапића изјављена против решења Апелационог суда у Београду Кж2. 569 /14 од 20. марта 2014. године у односу на истакнуте повреде права из члана 27. став 1. и члана 31. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Алан Тапић из Београда је, 8. априла 2014. године, преко пуномоћника Петра Учајева, адвоката из Београда, Уставном суду поднео уставну жалбу , а 9. јуна 2014. године њену допуну, против решења наведеног у изреци, због повреде права из чл. 27, 30 , 31. и члана 33. став 6. Устава Републике Србије .
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи: да се против њега, пред Вишим судом у Београду води кривични поступак због наводног извршења кривичног дела отмица; да му је притвор одређен а потом и продужаван без постојања законских основа за одређивање и продужење притвора; да не постоје докази да је извршио кривично дело које му се ставља на терет; да му је оспореним решењима последњи пут, пре подношења уставне жалбе, продужен притвор; да су наводи у оспореним решењима апсолутно контрадикторни и без иједног доказа у прилог; да је сам поступак против окривљених покренут потпуно неуставно и незаконито; да су права подносиоца у толикој мери повређена да поступање Вишег и Апелационог суда у Београду указује да је свака одлука и поступање у овом кривичном поступку неуставно и незаконито и доводи у питање правну сигурност сваког човека који се задеси у улози окривљеног пред органима правосуђа у Републици Србији; да се као окривљени налази у притвору већ пуних десет месеци, а да се према њему безуспешно води истрага и нема никаквих назнака да ће икад бити завршена; да се опис наводно извршеног кривичног дела који је наведен у захтеву за покретање истраге, а потом и у оптужници, не може подвести под опис кривичног дела отмице, будући да се уопште не наводи конкретна намера окривљеног да од оштећеног или другог лица изнуди новац или какву другу имовинску корист или да њега или кога другог принуди да нешто учини, не учини или трпи, а посебно не постоји никакав, па макар и посредни доказ о томе, због чега нема ни кривичног дела отмица из члана 134. Кривичног законика, па самим тим ни основане сумње да је дело извршено; да је према окривљеном истрага још увек у току иако се исти налази у притвору још од 29. маја 2013. године, а подизање оптужнице, која никада није потврђена, представља очигледну злоупотребу права од стране тужиоца, како би притвор у истрази могао трајати бесконачно, иако је Ус тавном прописано да не може трајати дуже од шест месеци; да нема било каквих доказа да је јавност узнемирена или да би то могло угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка; да је окривљеном повређено право из члана 30. Устава Републике Србије, будући да му о жалби на притвор није одлучено, нити му је одлука о томе достављена у року од 48 часова, већ је решење његовом браниоцу достављена након 20 дана од дана изјављивања жалбе; да му је право из члана 33. став 6. Устава повређено будући да већ десет месеци наводно не може да се обави ДНК вештачење; да Апелациони суд у Београду није узео ниједну чињеницу која иде у прилог окривљеном a то је да нема ниједног доказа који указује на то што Апелациони суд у Београду наводи, нити да је оштећени могао бити одсутан из својих приватних разлога, а између осталог и околности да се против њега води кривични поступак, док се околности да се у конкретном случају ради о окривљеном који је некажњаван, неосуђиван и против којег се не води ниједан други кривични поступак ни не помињу; да су образложења оспореног решења, као и преосталих исправа у предмету недостатна, јер у њима нису наведене, а самим тим ни оцењене, све чињенице и околности које могу бити значајне за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у оспорен о решењ е, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Решењем Вишег суда у Београду К. 752/13 – Кв. 732/14 од 7. марта 2014. године, окривљеном Алану Топићу и окривљеном Н.В, који се налазе у притвору по решењу истражног судије Вишег суда у Београду Ки. 380/13 од 31. маја 2013. године, а који им се рачуна од 29. маја 2013. године, када су лишени слободе, продужен је притвор који по овом решењу може трајати најдуже 30 дана, по законском основу из члана 211 . став 1 . тачка 4 ) ЗКП.
Одлучујући о жалбама бранилаца окривљених, Апелациони суд у Београду је 20. марта 2014. године донео оспорено решење Кж2. 569/14, којим је изјављене жалбе одбио као неосноване. У образложењу оспореног решења је, поред осталог, наведено: „По оцени Апелационог суда у Београду, правилно је поступио првостепени суд, када је, имајући у виду и примедбе из решења Апелационог суда у Београду Кж.2. 442/14 од 03. марта 2014, окривљенима Алану Тапићу и Н.В. на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП продужио притвор, имајући у виду да су окривљени основано сумњиви да су извршили кривично дело отмице из члана 134. став 3. у вези става 1. КЗ, за које кривично дело је прописана казна затвора преко 10 година, па је имајући у виду начин извршења наведеног кривичног дела, односно да су окривљени основано сумњиви да су 20./21. јануар 2013. године, заједно са оштећеним М.Ћ. и В.М. изашли из стана који се налази у улици Требевићка 15 и отишли до насеља Макиш, улица Макишка колонија Космај 38, где су испред гараже - радионице насрнули на оштећеног М.Ћ. ударајући га рукама и ногама у пределу главе и тела и силом га угурали у путничко возило марке "Заставе 101", које је користио В.М, а затим се одвезли у непознатом правцу, од кад се оштећеном М.Ћ, губи сваки траг да би окривљени 21. јануара 2013. године возило којем је недостајало задње седиште вратили В.М, чиме су окривљени Алан Тапић и окривљени Н.В, према наводима оптужног акта, испољили посебну безобзирност и упорност приликом извршења кривичног дела за које су основано сумњиви, те ако се има у виду и чињеница да оштећени до овог тренутка није пронађен пуних годину дана, то све наведене околности и по оцени Апелационог суда у Београду, односно описан начин извршења кривичног дела и тежина последице истог, су довели до узнемирења јавности која може угрозити несметано вођење кривичног поступка, због чега се продужење притвора према окривљенима из законског разлога прописаног одредбом члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, показује као нужна и неопходна мера“.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања, а да одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова (члан 30. став 3.); да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора (члан 31. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (члан 33. став 6.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
Одредбама члана 134. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12 и 104/13) прописано је: да ће се затвором од две до десет година казнити онај ко силом, претњом, обманом или на други начин одведе или задржи неко лице у намери да од њега или другог лица изнуди новац или какву другу имовинску корист или да њега или кога другог принуди да нешто учини, не учини или трпи (став 1.); а а ко је отето лице задржано дуже од десет дана или је према њему поступано на свиреп начин или му је тешко нарушено здравље или су наступиле друге тешке последице или ко дело из става 1. овог члана учини према малолетном лицу, у чинилац ће се казнити затвором од три до петнаест година.
5. Уставни суд констатује да се суштина навода подносиоца уставне жалбе о повреди права из члана 27. став 1, члана 31. став 1, члана 32. став 1. и члана 33. став 6. Устава у односу на оспорено решење, заснива на тврдњи да није било основа да му се притвор продужи на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, јер не постоје разлози који би оправдали ову меру, односно јер у оспореном решењу нису наведене, а самим тим ни оцењене, све чињенице и околности које могу бити значајне за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору, с обзиром на то да нема доказа да је подносилац као окривљени извршио кривично дело које му се ставља на терет, те нема ни основане сумње да је дело извршено, из чега произлази да мера притвора која му је одређена није сведена на најкраће неопходно време.
Уставни суд и у овом уставносудском поступку указује да је Уставом утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. Сагласно одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 211. став 1. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити само одлуком суда уколико су кумулативно испуњена два услова: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Разлози који притварање могу чинити неопходним ради вођења кривичног поступка, прописани су у тач. 1) до 4) члана 211. став 1. ЗКП.
Из наведеног, по оцени Уставног суда, недвосмислено произлази да суд може одредити (и продужити) притвор према неком лицу само уколико истовремено оцени да постоји основана сумња да је оно извршило кривично дело и да је његово притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, те да потом, у решењу о одређивању (и продужењу) притвора, детаљно образложи који су то разлози који притварање чине неопходним ради несметаног вођења кривичног поступка. Управо на тај начин, навођењем разлога за одређивање притвора, надлежни суд образлаже зашто је притвор неопходан ради вођења кривичног поступка.
Такође, Уставни суд указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Полазећи од наведених општих принципа, а имајући у виду наводе и разлоге изнете у уставној жалби у односу на оспорено решење, Уставни суд је оцену основаности изнетих тврдњи подносилаца о повреди права из члана 32. став 1. и члана 33. став 6. Устава ценио у оквиру права из члана 27. став 1. и члана 31. став 1. Устава.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен због постојања оправдане сумње да је извршио кривично дело отмица за које кривично дело је запрећена казна затвора од три до петнаест година, односно прописана је казна затвора преко десет година. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењем продужен на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, односно због тога што су начин извршења и тежина последице кривичног дела довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано вођење кривичног поступка.
У образложењу оспореног решења Апелационог суда у Београду Кж2. 569/14 од 20. марта 2014. године је, у односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, наведено да постоји основана сумња да су „окривљени основано сумњиви да су извршили кривично дело отмице из члана 134. став 3. у вези става 1. КЗ, за које кривично дело је прописана казна затвора преко 10 година, па је имајући у виду начин извршења наведеног кривичног дела, односно да су окривљени основано сумњиви да су 20./21. јануар 2013. године, заједно са оштећеним М.Ћ. и В.М. изашли из стана који се налази у улици Требевићка 15 и отишли до насеља Макиш, улица Макишка колонија Космај 38, где су испред гараже - радионице насрнули на оштећеног М.Ћ. ударајући га рукама и ногама у пределу главе и тела и силом га угурали у путничко возило марке "Заставе 101", које је користио В.М, а затим се одвезли у непознатом правцу од кад се опггећеном М.Ћ, губи сваки траг да би окривљени 21. јануара 2013. године возило којем је недостајало задње седиште вратили В.М, чиме су окривљени Алан Тапић и окривљени Н.В, према наводима оптужног акта, испољили посебну безобзирност и упорност приликом извршења кривичног дела за које су основано сумњиви, те ако се има у виду и чињеница да оштећени до овог тренутка није пронађен пуних годину дана, то све наведене околности и по оцени Апелационог суда у Београду, односно описан начин извршења кривичног дела и тежина последице истог, су довели до узнемирења јавности која може угрозити несметано вођење кривичног поступка, због чега се продужење притвора према окривљенима из законског разлога прописаног одредбом члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, показује као нужна и неопходна мера“.
Уставни суд је оценио да је оспорено решење засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да је надлежни суд поступио у складу са ЗКП када је утврдио да постоје услови да се подносиоцу уставне жалбе продужи притвор по означеном законском основу. Наиме, по оцени Уставног суда, надлежни суд је у оспореном решењу навео и јасно образложио, поред висине запрећене казне, конкретне околности које су у овом случају, због начина извршења и тежине последице кривичног дела (испољена посебна безобзирност и упорност приликом извршења кривичног дела за које је основано сумњив, чињеница да оштећени до овог тренутка није пронађен пуних годину дана), довеле до узнемирења јавности које могу угрозити несметано вођење кривичног поступка. Уставни суд је нашао да су у оспореном решењу наведене конкретне чињенице које указују да је услед начина извршења и тежине последице кривичног дела за које се подносилац сумњичи, дошло до одговарајућег степена узнемирења јавности, које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Имајући у виду све до сада изложено, Уставни суд је оценио као неосноване наводе подносиоца да није било основа да му се притвор продужи, да не постоје разлози који би оправдали ову меру, односно да оспорено решење није довољно образложено.
Такође, Уставни суд је утврдио да се подносилац до дана подношења уставне жалбе (8. априла 2014. године ) налазио у притвору непуних 11 месеци (рачунајући од 29. маја 2013. године када је лишен слободе), за које време је спроведена истрага и подигнута оптужница, која је 28. октобра 2013. године потврђена решењем Вишег суда у Београду Кв. 4375/13. Имајући у виду да је истрага против подносиоца уставне жалбе и саокривљеног Н.В. вођена, а оптужница подигнута због кривичног дела отмица, Уставни суд је оценио да се поступак води са примереном хитношћу.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да је оспорено решење о продужењу притвора донето из разлога и у поступку који су предвиђени законом, као и да су у њему наведени релевантни и довољни разлози због којих је надлежни суд сматрао да је мера притвора неопходна ради вођења кривичног поступка, који се, до тада, водио са примереном хитношћу.
Уставни суд је посебно ценио навод подносиоца да се оспорени поступак још увек налази у фази истраге, јер оптужница није потврђена, па оспорени притвор траје преко Уставом прописаних шест месеци. Без обзира на то што је, према подацима са интернет странице „Портал судова Србије“ (www.portal.sud.rs), решењем Вишег суда у Београду Кв. 4375/13 од 28. октобра 2013. године оптужница потврђена, а 29. новембра 2013. године Више јавно тужилаштво у Београду донело наредбу о допуни истраге, Уставни суд указује да је у више својих одлука заузео правни став да када кривично веће суда нађе да је потребно допунити истрагу ради бољег разјашњења стања ствари како би се могла испитати њена основаност, притвор према окривљеном се неће укинути из разлога што је већ трајао шест месеци, тј. што је протекао максимални рок прописан за трајање притвора у претходном поступку, већ да у овом случају у целини важи режим трајања и контроле притвора после подизања оптужнице, те се у свему имају применити одредбе члана 216. Законика о кривичном поступку, тако што ће веће надлежног суда из члана 21. став 4. ЗКП по истеку сваких 30 дана испитати да ли још постоје разлози за притвор и донети решење о продужењу или укидању притвора (видети, поред осталих, Одлуку Уставног суда у предмету Уж-11148/2013 од 11. јуна 2015. године, тачка 5.1. образложења ).
Следом свега наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењем нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца уставне жалбе из члана 27. став 1. и члана 31. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одбио у овом делу уставну жалбу као неосновану, и одлучио као у првом делу изреке.
6. Према до сада исказаном правном ставу Уставног суда, одредбе члана 30. Устава односе се искључиво на решење о одређивању притвора, а не и на решења о продужењу притвора. Стога, имајући у виду да је уставном жалбом оспорено решење о продужењу притвора, Уставни суд оцењује да се у конкретном случају наводи уставне жалбе о повреди овог права не могу довести у везу са садржином уставног права из члана 30. Устава.
У односу на наводе подносиоца да нема доказа да је извршио кривично дело које му се ставља на терет, због чега сматра да је притвор према њему неоснован и незаконит, те да су му тиме повређена означена уставна права, Уставни суд указује на то да се докази о постојању кривице оптуженог изводе на главном претресу, а оцењују кроз пресуду коју суд доноси након спроведеног кривичног поступка. Имајући у виду да у конкретном случају главни претрес у време подношења уставне жалбе још увек није одржан, као и да Уставни суд, одлучујући о уставној жалби, не може оцењивати да ли је поступајући суд донео правилан закључак о томе које доказе у кривичном поступку треба извести а које не, нити може оцењивати доказе изведене у том поступку, као ни преиспитивати правилност закључака редовних судова о појединим изведеним доказима, Уставни суд је оценио да се ови наводи подносиоца не могу довести у везу са садржином зајемчених права која истиче.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је уставну жалбу у преосталом делу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, и одлучио као у другом делу изреке.
7. Следом свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић