Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије, др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, Катарина Манојловић Андрић, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, Братислав Ђокић и др Милан Марковић, чланови Већа , у поступку по уставној жалби Решада Хамзића из Новог Пазара, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 6. октобра 201 6. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Решада Хамзића изјављена против решења Вишег суда у Новом Пазару Кв. 26 /14 од 3. фебруара 201 4. године и решења Апелационог суда у Крагујевцу Кж.2. 190 /14 од 11. фебруара 201 4. године, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Решад Хамзић из Новог Пазара је, 3 . марта 201 4. године, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења Вишег суда у Новом Пазару Кв. 26 /14 од 3. фебруара 201 4. године, решења Апелационог суда у Крагујевцу Кж.2. 190 /14 од 11. фебруара 201 4. године, решења Вишег суда у Новом Пазару Кв. 1 /14 од 13. јануара 201 4. године и решења Апелационог суда у Крагујевцу Кж.2. 113 /14 од 28. јануара 201 4. године, због повреде права из чл. 27, 31. и 32. Устава Републике Србије, као и члана 5. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција).
Подносилац у уставној жалби наводи да му је оспореним решењима продужен притвор на основу одред аба члана 211. став 1. тач . 1) и 3) Законика о кривичном поступку.
Повреду означених права подносилац заснива на следећим тврдњама: да је у досадашњем току кривичног поступка „доказано да није извршио кривично дело које му се ставља на терет“, јер ниједан материјални доказ не указује на постојање основане сумње да је извршио кривична дела за која је оптужен; да до сада није осуђиван за истоврсна кривична дела; да у оспореним решењима нису дати јасни, довољни и индивидуализовани, односно оправдани разлози за продужење притвора; да су оспорена решења донета на основу нетачних чињеница, претпоставки и правних конструкција, због чега је погрешно оцењено да постоји општи и додатни услов за продужење притвора; да је поступајући судија у ранијем току поступка био члан другостепеног већа које је одлучивало о жалбама изјављеним против првостепених решења о продужењу притвора.
Предложио је да Уставни суд утврди повреду означених права и поништи оспорена ре шења.
Како подносилац у уставној жалби није прецизирао која права из чл. 27, 31. и 32. Устава сматра повређеним или ускраћеним, Уставни суд је, имајући у виду наводе уставне жалбе, закључио да подносилац истиче повреду права зајемчених одредбама члана 27. став 1, члана 31. став 1. и члана 32. став 1. Устава.
С обзиром на то да су одредбама члана 27. Устава заштићена људска права из члана 5. Конвенције, Уставни суд је оцену вршио у односу на одредбе Устава.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у оспорена решења и другу документацију приложену као доказ уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Оптужницом Вишег јавног тужиоца у Новом Пазару Кт. 140/10 од 28. јануара 201 1. године подносиоцу је стављено на терет извршење кривичног дела тешко убиство из члана 114. став 1. тачка 3) и кривично дело недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја из члана 348. став 4. Кривичног законика. У истом кривичном поступку, другоокривљеном С.С, је стављено на терет кривично дело убиство у помагању из члана 114. став 1. тачка 3) у вези члана 35. Кривичног законика.
Подносиоцу је одређен притвор решењем истражног судије Вишег суда у Новом Пазару Ки. 311/10 од 23. септембра 2010. године, док му је решењем истог суда КВ. 412/13 од 19. новембра 2013. године притвор последњи пут правоснажно продужен за још 60 дана по законском основу из члана 211. став 1. тач. 1) и 3 ) ЗКП, тако да је притвор имао трајати до 18. јануара 2014. године.
Решење о продужењу притвора Вишег суда у Новом Пазару Кв. 1/14 од 13. јануара 2014. године је укинуто решењем Апелационог суда у Крагујевцу Кж.2. 113(14 од 28. јануара 2014. године, тако што је уважена жалба подносиоца као окривљеног и предмет враћен првостепеном суду на понодно одлучивање.
Веће тог суда je, по службеној дужности, на седници већа одржаној 3. фебруара 2014. године, испитало да ли и даље постоје разлози за притвор према оптуженом Решаду Хамзићу, па je оспореним решењем Кв. 26/14 подносиоцу продужило притвор за још 60 дана, најкасније до 18. марта 2014. године, по законском основу из члана 211. став 1. тач. 1) и 3) ЗКП. Веће је сматрало да разлози за продужење притвора према оптуженом и даље постоје, па се у образложењу оспореног решења, поред осталог, наводи:
„Из списа предмета се утврђује да је оптужени Решад Хамзић, пре критичног догађаја, правоснажно осуђиван осам пута због разних кривичних дела и то: пресудама Општинског суда у Новом Пазару К. 193/90 од 13. јуна 1991. године, због крив. дела из члана 220. став 1. КЗ PC на казну затвора од три месеца условно, К. 106/94 од 04. маја 1995. године за кривично дело из члана 166. став 1. КЗ PC на казну затвора у трајању од три месеца, К. 210/94 од 05. августа 1994. године за кривично дело из члана 166. став 1. КЗ PC на казну затвора у трајању од једне године и четири месеца, К. 359/95 од 04. марта 1996. године за кривично дело из члана 166. став 1. КЗ на казну затвора у трајању од два месеца, К. 399/02 од 13. новембра 2002. године за кривично дело из члана 166. став 1. КЗ на казну затвора у трајању од шест месеци, К. 366/05 од 5. јула 2005. године за кривично дело из члана 174. став 1. КЗ на казну затвора у трајању од 30 дана, К. 216/06 за кривично дело из члана 233. став 3. КЗ на казну затвора у трајању од 30 дана, К. 280/07 од 23. априла 2007. године за кривична дела из члана 278. став 1. и 348. став 1. КЗ на казну затвора у трајању од једне године, и да раније осуде нису утицале да се оптужени уздржи од вршења кривичних дела, па ове околности представљају особите околности, које указују да ће окривљени у кратком временском периоду поновити кривично дело. Ово тим пре шrro наведене околности представљају висок степен вероватноће да ће окривљени поновити кривично дело, с обзиром на изражену криминалну црту код окривљеног, а што се утврђује из извода из КЕ, чиме се оправдавају разлози за продужење пртвора сходно члану 211. став 1. тачка 3) Законика окривичном поступку“.
„Поред тога, против оптуженог Решада Хамзића била је расписана потерница, с обзиром на то да се након критичног догађаја налазио у бекству и није био доступан државним органима, која околност указује на реалну опасност од бекства, чиме се оправдава продужење притвора и по члану 211. став 1 . тачка 1) ЗКП. Чињеница да се оптужени сам пријавио, а након издате потернице, не указује на то да исти неће боравком на слободи поново побећи, с обзиром да се ради о лицу без сталних радних обавеза, до сада осуђиваном више пута, дакле, лицу које ни на који начин није везано за место пребивалишта или боравишта, при чему се оправдавају разлози за продужење притвора, сходно члану 211 . став 1. тачка 1) ЗКП“.
Решавајући о жалбама изјављеним против оспореног решења о продужењу притвора, Апелациони суд у Крагујевцу је 11. фебруара 2014. године донео оспорено решење Кж.2. 190/14, којим је делимично уважио изјављене жалбе и првостепено решење преиначио само у погледу трајања притвора, тако да притвор по оспореном првостепеном решењу може трајати до 13. марта 2014. године, док је у преосталом делу жалбе одбио као неосноване и потврдио првостепено решење.
У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено: „Правилно је првостепени суд према окривљенима Решаду Хамзићу и С.С. продужио притвор по законском основу из члана 211 став 1. тачка 3) ЗКП, јер околности које произлазе из доказа који се налазе у списима предмета, а које је првостепени суд правилно оценио, управо представљају особите околности које указују да ће окривљени у кратком временском периоду поновити кривично дело, и то околност да је окривљени Решад Хамзић, према изводу из казнене евиденције, раније осуђиван чак осам пута, од тога већином на казне затвора, а окривљени С. такође више пута осуђиван, и због истог кривичног дела (из члана 348. став 4. у вези става 1. КЗ).
Такође, правилно је првостепени суд према окривљеном Решаду Хамзићу продужио притвор и због постојања разлога предвиђених одредбом члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, јер околности које произлазе из доказа који се налазе у списима предмета, и то околност да је против овог окривљеног била расписана потерница јер се налазио у бекству и није био доступан државним органима, у својој међусобној повезаности указују на опасност од бекства окривљеног, у ком случају би постао недоступан суду, што оправдава његово задржавање у притвору по наведеном законском основу...
Апелациони суд је имао у виду наводе жалбе браниоца окривљеног Хамзића, којима се указује да је првостепени суд погрешно оценио да ранија осуђиваност окривљеног Хамзића представља разлог за притвор, као и да се окривљени сам предао органима гоњења, да је пешачио 60 километара, па не стоје разлози за притвор ни по основу из члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, али је ове наводе оценио неоснованим. Ово зато што је првостепени суд навео јасне разлоге који оправдавају продужење притвора према овом окривљеном, како по основу из члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, тако и по основу из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, а ранија осуђиваност управо представља једну од релевантних околности. И остале наводе жалбе браниоца окривљеног Хамзића, овај суд оцењује неоснованим, с обзиром на то да се односе на доказаност радњи кривичних дела, а ове околности ће бити предмет оцене суда у даљем току поступка, а за сада у овој фази поступка, испуњен је општи материјални услов, који се односи на постојање основане сумње да је окривљени извршио кривична дела (члан 211. став 1. ЗКП), а с обзиром на то да је оптужница потврђена, може се говорити и о оправданој сумњи.
Апелациони суд је имао у виду и остале наводе жалби изјављених у корист окривљеног Хамзића, али је нашао да се истима не указује на околности које би утицале на другачију одлуку о притвору“.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да , поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора (члан 31. ст ав 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако се , поред осталог, крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)) , односно ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети (тачка 3)).
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
Одредбом члана 114. став 1. тачка 3) Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09 ) је прописано да ће се затвором најмање десет година или затвором од тридесет до четрдесет година казнити онај ко другог лиши живота и при том са умишљајем доведе у опасност живот још неког лица.
Одредба члана 348. став 1. истог закона прописује да ће се казнити затвором од три месеца до три године и новчаном казном онај ко неовлашћено израђује, продаје, набавља, врши размену или држи ватрено оружје, његове делове, муницију или експлозивне материје, док став 4. овог члана прописује да ће се затвором од две до десет година казнити онај к о неовлашћено носи предмете дела из става 1. овог члана.
5. Уставни суд констатује да се суштина навода уставне жалбе о повреди права из члана 31. Устава у односу на оспорена решењ а, заснива на тврдњама да није било основа да се притвор према подносиоцу продужи на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1) и 3) ЗКП, јер не постоје разлози који би оправдали ову меру , односно да не постоји општи, као ни додатни услов за продужење притвора.
Уставни суд указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен због постојања оправдане сумње да је извршио кривично дел о тешко убиство из члана 114. став 1. тачка 3) и кривично дело недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја из члана 348. став 4. Кривичног законика, као и да је за кривично дело из члана 114. став 1. тачка 3) Кривичног законика запрећена казна затвора од најмање десет година или затвор од тридесет до четрдесет година.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима правноснажно продужен , прво, због постојања околности које указ ују на опасност од бекства, односно због тога што је за оптуженим била расписана потерница, јер се након критичног догађаја налазио у бекству и није био доступан државним органима, која околност указује на реалну опасност од бекства, чиме се оправдава продужење притвора по члану 211. став 1 . тачка 1) ЗКП. Суд је имао у виду и чињеницу да се подносилац, након издате потернице, сам пријавио, али је закључио да ова чињеница не указује на то да оптужени неће боравком на слободи поново побећи, с обзиром на то да се ради о лицу без сталних радних обавеза, до сада осуђиваном више пута, дакле, лицу које ни на који начин није везано за место пребивалишта или боравишта, што, уз претходно наведено, оправдава разлоге за продужење притвора по овом законском основу.
Такође, подносиоцу је притвор продужен и због постојања особитих околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело, јер из списа предмета произлази да је оптужени, пре критичног догађаја, правоснажно осуђиван осам пута због разних кривичних дела, па је суд закључио да раније осуде нису утицале да се оптужени уздржи од вршења кривичних дела, због чега ове околности представљају особите околности које указују да ће окривљени, боравком на слободи, у кратком временском периоду поновити кривично дело. Према ставу поступајућег суда, наведене околности указују на висок степен вероватноће да ће окривљени поновити кривично дело, с обзиром на изражену криминалну црту код њега, а што се утврђује из извода из казнене евиденције, чиме се оправдавају разлози за продужење притвора из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП.
Уставни суд је оценио да су оспорен а решењ а заснован а на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су надлежни суд ови поступа ли у складу са ЗКП када су утврди ли да постоје услови да се подносиоцу уставне жалбе продужи притвор по означеним законским основима. Наиме, постојање околности које указују на опасност од бекства подносиоца уставне жалбе је, по оцени Уставног суда, јасно и довољно образложено. Чињеница да је за подносиоцем била расписана потерница, јер се након критичног догађаја налазио у бекству и није био доступан државним органима, која околност указује на реалну опасност од бекства, као и да се ради о лицу без сталних радних обавеза, до сада осуђиваном више пута, дакле, лицу које ни на који начин није везано за место пребивалишта или боравишта, по оцени Уставног суда, представља релевантне и довољн е разлог е за продужење притвора по законском основу из члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП , ради несметаног вођења кривичног поступка.
Такође, чињеница да је оптужени, пре критичног догађаја, правоснажно осуђиван осам пута због разних кривичних дела, на темељу чега је суд закључио да је у понашању оптуженог изражена криминална црта, јер раније осуде нису утицале на њега да се уздржи од вршења кривичних дела, па то за суд представљају особите околности које указују на висок степен вероватноће да ће окривљени, боравком на слободи, у кратком временском периоду поновити кривично дело, по оцени Уставног суда, представља јасно и довољно образложење за продужење притвора по основу прописаном одредбом члана 211. став 1. тачка 3) Законика окривичном поступку.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су суд ови у оспорен им решењима наве ли релевантне , довољне и уставноправно прихватљиве разлоге због којих су сматра ли да је даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, па је оценио као неосноване наводе подносиоца да није било основа да му се притвор продужи, односно да не постоје разлози који би оправдали ову меру.
У погледу навода уставне жалбе да подносилац није извршио кривична дел а кој а му се ставља ју на терет, јер „ниједан материјални доказ не указује на постојање основане сумње да је извршио кривична дела за која је оптужен, због чега је погрешно оцењено да постоји општи и додатни услов за продужење притвора “, Уставни суд указује на то да је Апелациони суд у Крагујевцу одговорио на овај навод из жалбе оптуженог изјављене против оспореног првостепеног решења о продужењу притвора – да се ови наводи „односе на доказаност радњи кривичних дела, које околности ће бити предмет оцене суда у даљем току поступка, а за сада у овој фази поступка, испуњен је општи материјални услов, који се односи на постојање основане сумње да је окривљени извршио кривична дела (члан 211. став 1. ЗКП), а с обзиром на то да је оптужница потврђена, може се говорити и о оправданој сумњи“. Овакав став другостепеног суда Уставни суд сматра јасним, довољним и уставноправно прихватљивим, због чега и ове наводе подносиоца оцењује неоснованим.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да оспореним решењ има Вишег суда у Новом Пазару Кв. 26/14 од 3. фебруара 2014. године и Апелационог суда у Крагујевцу Кж.2. 190/14 од 11. фебруара 2014. године нису повређена Уставом зајемчен а прав а подносиоца из члана 27. став 1, члана 31. став 1. и члана 32. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), у овом делу одб ио уставну жалбу као неосновану, и одлучио као у првом делу изреке.
6. Имајући у виду да је подносилац оспорио и решење о продужењу притвора Вишег суда у Новом Пазару Кв. 1/14 од 13. јануара 2014. године, као и решење Апелационог суда у Крагујевцу Кж.2. 113/14 од 28. јануара 2014. године, којим је укинуо претходно наведено првостепено решење и предмет вратио првостеп еном суду на поновно одлучивање, Уставни суд је оценио да је уставна жалба у односу на ова решења недопуштена. Ово из разлога што је укидањем наведено првостепено решење уклоњено из правног поретка, док за оспоравање другостепеног решења, које је било у његову корист, подносилац нема правни интерес. С обзиром на ове околности, Уставни суд се није ни бавио благовременошћу уставне жалбе у односу на ова оспорена решења.
У односу на наводе уставне жалбе да је поступајући судија у ранијем току поступка био члан другостепеног ванрасправног већа које је одлучивало о жалбама изјављеним против првостепених решења о продужењу притвора, због чега није могао бити председник судећег већа, односно већа које одлучује о продужењу притвора, Уставни суд указује на то да одредбама члана 37. ЗКП, који прописује разлоге за изузеће судије од судијске дужности у одређеном предмету, разлог који је подносилац навео није предвиђен као разлог за изузеће, нити је подносилац пружио доказ да постоје околности које изазивају сумњу у његову непристрасност, због чега је ове наводе уставне жалбе оценио очигледно неоснованим.
Стога је Уставни суд уставну жалбу у преосталом делу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, и одлучио као у другом делу изреке.
7. Следом свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић