Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић , председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић , др Марија Драшкић, др Боса Ненадић, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и др Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Драгана Миленовића, Ивана Марковића, Дејана Цолића и Драгане Цолић, свих из Лесковца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 3. новембра 2016. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Ивана Марковића, Дејана Цолића и Драгане Цолић и утврђује да је у извршним поступцима који су се водили пред Општинским судом у Лесковцу у предметима И. 197/06 и И. 3276/05 и Основним судом у Лесковцу у предмету И. 991/10, као и у поступку стечаја који се води пред Привредним судом у Лесковцу у предмету Ст. 59/10, подносиоцима уставне жалбе повређено право на правичну накнаду за рад зајемчено чланом 60. став 4. Устава Републике Србије.
2. Утврђује се право подносилаца уставне жалбе Ивана Марковића, Дејана Цолића и Драгане Цолић на накнаду материјалне штете сваком у висини износа признатог потраживања утврђеног у поступку стечаја који се води Привредним судом у Лесковцу у предмету Ст. 59/10, умањеног за износе који су по том основу исплаћени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде , у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Одбацује се уставна жалба Драгана Миленовића.
О б р а з л о ж е њ е
1. Драган Миленовић и друга лица наведена у уводу и изреци поднели су, 3. априла 2014. године, преко пуномоћника Тамаре Стојиљковић, адвоката из Лесковца, Уставном суду уставну жалбу, због повреде права на суђење у разумном року и права на имовину, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 58. став 1. Устава Републике Србије, у извршним поступцима који су се водили пред Општинским судом у Лесковцу у предметима И. 197/06 и И. 3276/05 и Основним судом у Лесковцу у предмету И. 991/10, као и у поступку стечаја који се води пред Привредним судом у Лесковцу у предмету Ст. 59/10. Подносиоци су истакли захтев за накнаду нематеријалне штете, као и материјалне штете у висини опредељеној решењима о извршењу. По уставној жалби је формиран предмет Уж-2725/2014.
Након почетка примене одредаба члана 2. Закона о изменама и допунама Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, број 101/13), којима је за заштиту права на суђење у разумном року у поступку који још увек није окончан, предвиђено посебно, ново правно средство, према коме о учињеној повреди права, пре Уставног суда, одлучује надлежни редовни суд, Уставни суд је уставну жалбу уступио на надлежност редовном суду.
Привредни апелациони суд је по правноснажном окончању поступка по захтеву предлагача за заштиту права на суђење у разумном року, овде подносилаца уставне жалбе, дописом од 23. јуна 2016. године Уставном суду уступио предмет, ради одлучивања о истакнутој повреди права на рад подносилаца уставне жалбе, као и о захтеву за накнаду материјалне штете. По уступању предмета, исти је у Уставном суду добио нови број Уж-5020/2016.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу навода уставне жалбе, те увидом у целокупну документацију која је уз њу приложена, као списе предмета Привредног апелационог суда Р4. Ст. 453/14 и Врховног касационог суда Рж. гп. 383/15, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој уставносудској ствари :
Подносиоци уставне жалбе, у својству извршних поверилаца, водили су извршне поступке пред Општинским судом у Лесковцу у предметима И. 197/06 и И. 3276/05 и Основним судом у Лесковцу у предмету И. 991/10 против извршног дужника АД „Градитељ“ из Лесковца, а ради исплате минималних зарада досуђених правноснажним и извршним пресудама Општинског суда у Лесковцу П. 2832/04 од 1. новембра 2005. године, П. 1287/04 од 29. септембра 2004. године и П. 23/05.
Решењем Привредног суда у Лесковцу Ст. 59/10 од 24. септембра 2010. године над АД „Градитељ“ из Лесковца покренут је претходни стечајни поступак. У поступку стечаја потраживање Ивана Марковића признато је у износу од 262.986,58 динара, Дејана Цолића у износу од 437.057,56 динара и Драгане Цолић у износу од 295.994,64 динара. Драгана Миленовић није извршио пријаву потраживања у стечајном поступку.
Решењем Привредног апелационог суда Р4. Ст. 453/14 од 20. маја 2015. године утврђено је да је предлагачима за заштиту права на суђење у разумном року Ивану Марковићу, Дејану Цолићу и Драгани Цолић, у поступку стечаја који се води пред Привредним судом у Лесковцу у предмету Ст. 59/10 повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, те је делимично усвојен њихов захтев за накнаду нематеријалне штете. Наведеним решењем одбачен је, као недозвољен, захтев предлагача Драгана Миленовића, са образложењем да он није био странка у поступку стечаја који се води пред Привредним судом у Лесковцу у предмету Ст. 59/10, с обзиром да није пријавио своје потраживање у том поступку.
Врховни касациони суд је решењем Рж. гп. 383/15 од 28. јануара 2016. године потврдио је решење Привредног апелационог суда Р4. Ст. 453/14 од 20. маја 2015. године у делу којим је одлучено о захтевима Драгана Миленовића, Дејана Цолића и Драгане Цолић, као и у делу којим је одлучено о трошковима поступка.
4. Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
5. Разматрајући захтев подносилаца уставне жалбе Ивана Марковића, Дејана Цолића и Драгане Цолић, да им се утврди повреда права на имовину из члана 58. Устава у извршним поступцима који су се водили пред Општинским судом у Лесковцу у предметима И. 3276/05 и Основним судом у Лесковцу у предмету И. 991/10, као и у поступку стечаја који се води пред Привредним судом у Лесковцу у предмету Ст. 59/10, Уставни суд констатује да је Европски суд за људска права, 29. јануара 2013. године , донео одлуку о допуштености представке у предмету Маринковић против Србије, у којој је подсетио на своју устаљену судску праксу према којој се тужена држава доследно сматра одговорном ratione personae за неизвршење пресуда донетих против предузећа са већинским друштвеним капиталом, што подразумева да српски органи могу, a fortiori, бити одговорни и у вези са оним предузећима где је касније дошло до промене акцијског капитала, што за последицу има претежан државни и друштвени капитал, те да се подносиоцима представки, кад год се утврде повреде Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и/или Протокола број 1 уз ову конвенцију, досуђује накнада и материјалне и нематеријалне штете, при чему се од тужене државе захтева да из сопствених средстава исплати износе досуђене правноснажним домаћим пресудама. Европски суд је у образложењу наведене одлуке напоменуо да се уставна жалба још не може сматрати делотворном у случајевима који укључују одговорност тужене државе за неизвршење пресуда против друштвених предузећа у поступку реструктурирања и да у будућим случајевима тај суд може поново размотрити свој став, ако постоји јасан доказ да је Уставни суд накнадно ускладио у потпуности свој приступ са релевантном праксом Европског суда.
Европски суд за људска права је након тога у Одлуци од 26. новембра 2013. године, поводом представке број 65713/13 коју је Васвија Феризовић из Новог Пазара поднела против Србије, констатовао да је Уставни суд у потпуности хармонизовао свој приступ са праксом Европског суда у погледу неизвршења пресуда против предузећа у друштвеној својини која су у поступку реструктурирања , на начин што је својим одлукама поред утврђене повреде „права на с уђење у разумном року“ и повреде „ права на мирно уживање имовине“, наложио држави да исплати накнаду нематеријалне штете и материјалне штете у висини износа опредељених у домаћим пресудама.
По оцени Уставног суда, пропуст суда да намири у целини потраживања утврђена у стечајном поступку подносилаца уставне жалбе , а против дужника АД „Градитељ“, који има претежан друштвени капитал , у конкретном случају представља и повреду права подносилаца на мирно уживање имовине зајемчено одредбом члана 58. Устава (исти став изражен је и у Одлуци Уставног суда Уж-1712/2010 од 21. марта 2013. године, доступно на интернет страници: www.ustavni.sud.rs). Из тога произлази да би недосуђивање накнаде материјалне штете подносиоцима уставн их жалб и било у директној супротности и са одредбом члана 60. став 4. Устава, којом је прокламована неотуђивост права из радног односа коју су подносиоци покушали на принудан начин да оствар е у предметном стечајном поступку.
С обзиром на изложено, Уставни суд је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 -Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), па је одлучио као у тачки 1. изреке.
Полазећи од наведеног , а узимајући у обзир и праксу међународних институција за заштиту људских права, Уставни суд је утврдио право подноси лаца уставне жалбе на накнаду материјалне штете у висини износа утврђених у стечајном поступку, а који им није исплаћен (видети Одлуку Уставног суда Уж-5551/2011 од 20. јуна 2013. године). Имајући у виду изнето, Уставни суд је на основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 2. утврдио право подносилаца уставне жалбе на накнаду материјалне штете сваком у висини износа признатог потраживања утврђеног у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у у Лесковцу у предмету Ст. 59/10, умањен их за износе који су по том основу евентуално исплаћени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредбама члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
6. Испитујући претпоставке за поступање по уставној жалби Драгана Миленовића, Уставни суд је констатовао да је надлежни редовни суд одбацио његов захтев за утврђењем повреде права на суђење у разумном року у стечајном поступку који се води пред Привредним судом у у Лесковцу у предмету Ст. 59/10, јер он није пријавио своје потраживање у том поступку, нити је сходно томе био странка у поступку. Стога, Уставни суд сматра да очигледно нема основа да се подносиоцу утврди повреда права на имовину и право на накнаду материјалне штете у односу на оспорени извршни поступак у предмету Општинског суда у Лесковцу И. 197/06 и поступак стечаја који се води пред Привредним судом у Лесковцу у предмету Ст. 59/10 . Овакав став Уставни суд је заузео у Решењу Уж-9164/2012 од 13. октобра 2014. године (доступно на интернет страници Уставног суда: www.ustavni.sud.rs).
С обзиром на све наведено, Уставни суд је одбацио уставну жалбу Драгана Миленовића , сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање, те решио као у тачки 3. изреке.
7. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић