Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Миланке Ђулчић из села Шароња, општина Нови Пазар, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 22. децембра 2009. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Миланке Ђулчић изјављена против пресуде Општинског суда у Новом Пазару П1. 555/07 од 1. октобра 2007. године и пресуде Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 1155/07 од 11. децембра 2007. године и утврђује повреда права подноситељке уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и права на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава, док се у преосталом делу уставна жалба одбија.
2. Поништава се пресуда Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 1155/07 од 11. децембра 2007. године и одређује да Окружни суд у Новом Пазару, односно други надлежан суд донесе нову одлуку по жалби подноситељке уставне жалбе поднетој против пресуде Општинског суда у Новом Пазару П1. 555/07 од 1. октобар 2007. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Миланка Ђулчић из села Шароња, општина Нови Пазар је, преко пуномоћника Маре Поповић, адвоката из Новог Пазара, 14. јануара 2008. године Уставном суду поднела допуштену и благовремену уставну жалбу против аката наведених у изреци, због повреде права на имовину из члана 58. Устава Републике Србије, права из чл. 17, 23. и 40. Повеље о људским и мањинским правима и грађанским слободама, права на правично суђење из члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, као и права из члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију.
У уставној жалби се наводи да су оспорене пресуде незаконите из разлога што су судови погрешно закључили да је споразумом о регулисању међусобних права и обавеза по основу рада, закљученим између подноситељке уставне жалбе и послодавца, регулисано питање накнаде зараде по основу плаћеног одсуства, те да послодавац према подноситељки нема дуговања и одбили њен тужбени захтев на накнаду зараде у висини минималне зараде по основу плаћеног одсуства за период од 1. фебруара 2004. до 14. фебруара 2007. године. Подноситељка сматра да се у конкретном случају ради о исплати накнаде зараде по основу плаћеног одсуства, а не о исплати зараде, што је регулисано одредбом члана 2. наведеног споразума, те да су у питању две ''различите категорије права запослених предвиђене законима и другим позитивним прописима''. Такође наводи да су Општински и Окружни суд у Новом Пазару по основу истог правног питања доносили различите пресуде, чиме је створена правна несигурност. Као пример наводи пресуду Окружног суда у Новом Пазару Гж1.109/07 од 22. марта 2007. године, где је Суд по истом правном питању заузео другачији став. Подноситељка предлаже да Уставни суд утврди да су јој оспореним пресудама повређена наведена права.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. У спроведеном поступку Уставни суд је извршио увид у оспорене акте и достављену документацију, те утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Подноситељки уставне жалбе је 14. фебруара 2007. године престао радни однос у Друштвеном предузећу Савремена конфекција ''Рашка'', Нови Пазар, по основу одлуке послодавца о проглашењу технолошким вишком.
Споразум о регулисању међусобних права и обавеза по основу рада закључен је између Друштвеног предузећа Савремена конфекција ''Рашка'', Нови Пазар и подноситељке уставне жалбе 14. фебруара 2007. године. Предмет овог споразума је утврђивање коначног дуговања Предузећа према запосленом, овде подноситељки уставне жалбе, на дан престанка радног односа запосленог у Предузећу и регулисање међусобних права и обавеза поводом исплате предметног дуговања, као и дугови запосленог према Предузећу (члан 1.). У члану 2. наведеног споразума утврђено је да је дуг Предузећа према подноситељки уставне жалбе по основу неисплаћених зарада 6.408,00 динара, те да се Предузеће обавезује да уплати Фонду ПИО доприносе према прописима у целини. Према члану 9. споразума, предузеће и запослени се одричу права на раскид овог споразума по било ком основу, осим по основу неиспуњења међусобних обавеза описаних у чл. 4. и 5, а споразум су потписали подноситељка уставне жалбе, надлежно лице код послодавца и представник синдиката.
Оспореном пресудом Општинског суда у Новом Пазару П1. 555/07 од 1. октобра 2007. године одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље, овде подноситељке уставне жалбе, поднет ради исплате накнаде минималне зараде за период од 1. фебруара 2004. године до 14. фебруара 2007. године, када је подноситељки престао радни однос по основу одлуке туженог о проглашењу технолошким вишком, као и да на њено име уплати доприносе за социјално осигурање за наведени период и да јој накнади парничне трошкове. У образложењу пресуде је истакнуто да је подноситељка уставне жалбе са туженим ''постигла и закључила писани споразум о регулисању међусобних права и обавеза по основу рада и у делу неисплаћених зарада што се по оцени суда односи на минималну зараду која је предмет тужбеног захтева... и у односу на уплату свих доприноса и да споразум производи правно дејство међу странкама, те је тужбени захтев тужиље у целини неоснован сагласно одредбама члана 175. став 1. тачка 3. и члана 177. Закона о раду''.
Оспореном пресудом Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 1155/07 од 11. децембра 2007. године делимично је усвојена жалба тужиље и преиначена пресуда Општинског суда у Новом Пазару П1. 555/07 од 1. октобра 2007. године у делу у коме је одлучено о уплати доприноса, те је тужени обавезан да на име тужиље код Фонда ПИО уплати доприносе за период од 1. фебруара 2004. године до 14. фебруара 2007. године, док је у преосталом делу жалба пуномоћника подноситељке уставне жалбе одбијена као неоснована.
Уставни суд је извршио увид и у списе предмета Општинског суда у Новом Пазару П1. 1079/06, те утврдио да је пресудом тог суда П1. 1079/06 усвојен тужбени захтев тужиље Мустафић Бахрије из Новог Пазара и да је обавезан тужени ДП Савремена конфекција ''Рашка'' из Новог Пазара да наведеној тужиљи исплати по основу минималне зараде за период од 1. априла 2006. године до 16. октобра 2006. године таксативно наведене износе, као и да на име тужиље изврши уплату доприноса за социјално осигурање, за период од 29. марта 2006. године до 16. октобра 2006. године, у року од 8 дана по пријему пресуде.
Пресудом Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 109/07 од 22. фебруара 2007. године одбијена је као неоснована жалба пуномоћника туженог и потврђена пресуда Општинског суда у Новом Пазару П1. 1079/06 од 20. децембра 2006. године. У образложењу ове пресуде је наводено да чињеница да је тужиља потписала споразум о регулисању међусобних права и обавеза по основу рада не значи да је послодавац измирио за тужиљу све своје законске обавезе. Наиме, ''околност да је потписан споразум не искључује право тужиље да према туженику, као послодавцу и даље тражи исплату минималне зараде и уплату спорних доприноса, као право из радног односа, без обзира што јој је у међувремену престао радни однос и без обзира на стављање потписа на споразум, јер у чл. 2. истог споразума није наведен износ који је наводно плаћен по основу минималне зараде, а у ставу 2. истог члана тужени се као послодавац обавезао на уплату доприноса''.
4. Уставна жалба је поднета због повреде права на правично суђење из члана 6. став 1. Европске конвенције о људским правима и члана 17. Повеље о људским и мањинским правима и грађанским слободама, права на имовину из члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију и члана 23. Повеље, као и права на рад из члана 40. Повеље. Уставни суд констатује да је Повеља о људским и мањинским правима и грађанским слободама престала да се примењује ступањем на снагу Устава Републике Србије, 8. новембра 2006. године, али да су означена права из Повеље гарантована Уставом, као и да се одредбе члана 6. Европске конвенције и члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију садржински не разликују од права зајемчених Уставом. Стога је постојање повреде права Суд ценио у односу на одредбе члана 32. став 1. и чл. 58. и 60. Устава, којима се јемче право на правично суђење, право на имовину и право на рад.
Одредбама Устава на чију се повреду подноситељка позива, утврђено је: да свако има право на независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона; да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне; да се законом може ограничити начин коришћења имовине; да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (члан 58.); да се јемчи право на рад, у складу са законом; да свако има право на слободан избор рада; да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места; да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи; да се женама, омладини и инвалидима омогућује посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60.).
За оцену основаности уставне жалбе, у конкретном случају, од значаја су одредбе Закона о раду (''Службени гласник РС'', бр. 24/05 и 61/05), којима је прописано: да запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговором о раду (члан 104. став 1.); да се зарада из члана 104. став 1. овог закона састоји од зараде за обављени рад и време проведено на раду, зараде по основу доприноса запосленог пословном успеху послодавца (награде, бонуси и сл.) и других примања по основу радног односа, у складу са општим актом и уговором о раду; да се под зарадом у смислу става 1. овог члана сматра зарада која садржи порез и доприносе који се плаћају из зараде; да се под зарадом, у смислу става 1. овог члана сматрају сва примања из радног односа, осим накнада трошкова запосленог у вези са радом из члана 118. тач. 1) до 4) и других примања из члана 119. и члана 120. тачка 1) овог закона (члан 105.); да запослени има право на минималну зараду за стандардни учинак и пуно радно време, односно радно време које се изједначава са пуним радним временом, а ако послодавац и запослени уговоре минималну зараду из става 1. овог члана, послодавац је дужан да ту зараду исплати запосленом у висини утврђеној одлуком из члана 113. овог закона за месец у којем се врши исплата (члан 111. ст. 1. и 2.); да запослени има право на накнаду зараде у висини просечне зараде у претходна три месеца, у складу са општим актом и уговором о раду, између осталог, и за време плаћеног одсуства (члан 114. став 1.); да је послодавац дужан да запосленом у случају престанка радног односа, исплати све неисплаћене зараде, накнаде зараде и друга примања, која је запослени остварио до дана престанка радног односа у складу са општим актом и уговором о раду (члан 186. став 1.).
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта одредбе члана 60. став 4. Устава, Уставни суд је оценио да је у парничном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе повређено право подноситељке уставне жалбе на правичну накнаду за рад.
Наиме, Уставни суд је пошао од чињенице да је одредбама Закона о раду направљена разлика између накнаде зараде, која представља право из радног односа које се остварује уместо зараде, између осталог и за време прекида рада до којег је дошло без кривице запосленог, и зараде, те чињенице да је послодавац дужан да запосленом у случају престанка радног односа исплати све неисплаћене зараде, накнаде зараде и друга примања која је запослени остварио до дана престанка радног односа, у складу са општим актом и уговором о раду. Такође, Уставни суд је утврдио да су Општински и Окружни суд у Новом Пазару у конкретном парничном поступку извели закључак да подноситељка уставне жалбе нема право на накнаду зараде у висини минималне зараде, уз образложење да се подноситељка уставне жалбе у суштини одрекла права на исплату заостале накнаде зараде тиме што је са послодавцем потписала споразум о регулисању међусобних права и обавеза. Имајући у виду наведено, а нарочито обавезу послодавца да у случају престанка радног односа исплати и све неисплаћене накнаде зараде, Уставни суд је оценио да тиме што у конкретном случају надлежни судови нису на правилан начин утврдили да ли је подноситељки уставне жалбе накнада зараде заиста и исплаћена, повређено њено право на правичну накнаду за рад.
6. Полазећи од наведених одредаба Устава и Закона о раду, Уставни суд је утврдио да су наводи подноситељке уставне жалбе основани у погледу различитог поступања надлежних судова у Новом Пазару, који су у истој чињеничној и правној ситуацији донели различите пресуде. Наиме, у оба поступка је утврђено да су тужиље биле у радном односу код туженог до момента када им је престао радни однос по основу одлуке туженог о проглашењу технолошким вишком, те да су се до тог момента дужи период времена налазиле на плаћеном одсуству. Такође, у оба поступка тужиље су тражиле исплату накнаде зараде у висини минималне зараде и уплату доприноса, које наводе је тужени оспорио из разлога што су тужиље потписале идентичан споразум о регулисању међусобних права и обавеза по основу рада. Код овако утврђеног истоветног чињеничног и правног стања у оба предмета, суд је у поступку који је предмет ове уставне жалбе тужбени захтев одбио, док је у поступку који се водио у предмету П1. 1079/06 захтев друге тужиље усвојио.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да су Општински и Окружни суд у Новом Пазару у идентичној чињеничној и правној ситуацији донели различите одлуке о основаности тужбених захтева и на тај начин подноситељку уставне жалбе довели у неравноправан положај у пружању судске заштите њеног права на накнаду зараде у односу на лице чији је тужбени захтев усвојен. Како је Окружни суд у Новом Пазару, као другостепени суд у конкретном случају, у релативно кратком временском периоду донео потпуно различите пресуде, по истоветним тужбеним захтевима, Уставни суд је становишта да је таква пракса суда у погледу заштите права на накнаду зараде супротна принципу правне сигурности (видети пресуде: Santos Pinto против Португалије од 20. маја 2008. године и Beian против Румуније од 6. децембра 2007. године). Стога је Уставни суд, полазећи од одредбе члана 32. став 1. Устава, оценио да је различитом и супротном оценом суда датом поводом истог правног питања повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење.
7. На основу изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), Уставни суд је уставну жалбу усвојио, те утврдио да су оспореним пресудама Општинског суда у Новом Пазару П1. 555/07 од 1. октобра 2007. године и Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 1155/07 од 11. децембра 2007. године повређени право подноситељке уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. и право на правичну накнаду за рад зајемчено одредбом члана 60. став 4. Устава.
Уставни суд је оценио да су у конкретном случају последице учињене повреде такве природе да се могу отклонити само поништајем другостепене пресуде, како би надлежан суд у поновном поступку донео нову одлуку по жалби подноситељке. Стога је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 2. изреке.
Имајући у виду да ће оспорена пресуда Општинског суда у Новом Пазару бити предмет поновног преиспитивања и одлучивања по жалби, Уставни суд сматра да је захтев подноситељке уставне жалбе за утврђивање повреде права на имовину из члана 58. Устава за сада преурањен, због чега је уставну жалбу у овом делу одбио, сагласно члану 89. став 1. Закона.
8. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић