Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије, др Драгиша Б. Слијепчевић, Катарина Манојловић Антић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и др Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Г. В . из Врања , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 20. октобра 2016. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба Г. В . и утврђује да je решењима Вишег суда у Врању Кпп. 7/13 од 28. јануара 2014. године и Кв. 34/14 од 4. фебруара 2014. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на ограничено трајање притвора, зајемчено одредбом члана 31. став 1. Устава Републике Србије.
О б р а з л о ж е њ е
1. Г. В . из Врања је, 25. фебруара 201 4. године, преко пуномоћника Н. З, адвоката из Врања, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења наведених у изреци , због повреде права на ограничено трајање притвора из члана 31. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи да му је оспореним решењима правноснажно продужен притвор, на основу одредб е члана 211. став 1. тач ка 1) Законика о кривичном поступку, наводно због постојања опасности од бекства, јер је венчани кум подносиоца грчки држављанин, који би подносиоцу, уколико се нађе на слободи, могао помоћи у организовању бекства. Овај разлог за продужење притвора подносилац сматра правно потпуно неприхватљивим, јер уопште не постоје околности које би указивале да би, пуштањем на слободу, покушао бекство а понајмање да би његов кум, који има породицу и приватну фирму у Нишу, у тако нечем учествовао. Како су остали саокривљени пуштени да се бране са слободе, подносилац је у неједнакој ситуацији у односу на друге окривљене у истом кривичном поступку. Имајући у виду да је у другим кривичним поступцима, који се истовремено воде против њега, подносилац пуштен да се брани са слободе, односно мера притвора му је замењема мером јемства, коју подносилац стриктно поштује, указује да нема намеру да било куда бежи, посебно јер није извршио кривична дела која му се стављају на терет, па нема ни разлога за бекство.Такође, подносилац наводи да је све примедбе на овакво резоновање суда навео у жалби против оспореног првостепеног решења, али ванрасправно веће у другостепеном оспореном решењу на подносиочеве примедбе није одговорило нити једном речју.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означеног права , поништи оспорена решења, те „списе предмета врати првостепеном суду на поновни поступак и одлучивање , коме се и налаже окончање поступка у најкраћем року“.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из навода уставне жалбе и увидом у оспорена решења утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Пред Вишим судом у Врању се против подносиоца и још пет лица води истражни поступак по наредби за спровођење истраге Вишег јавног тужиоца у Врању Кти. 12/13 од 3. децембра 2013. године, због кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234. став 3. у вези става 1. у вези члана 33 КЗ, три кривична дела грађење без грађевинске дозволе из члана 219а став 2. у вези става 1. КЗ, једног кривичног дела грађење без грађевинске дозволе из члана 219а став 3. у вези става 1. КЗ и кривичног дела пореска утаја из члана 229. став 1. КЗ.
Решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Врању Кпп. 7/13 од 30. новембра 2013. године, подносиоцу је одређен притвор на основу члана 211. став 1. тач. 1) и 2) ЗКП у трајању до 30 дана, а најкасније до 30. децембра 2013. године, који се рачуна од 29. новембра 2013. године, када је ухапшен и лишен слободе. У образложењу решења је, поред осталог, наведено: да је притвор против осумњичених Д.Ј. и Н.С. одређен јер су рођени на територији Косова, Н.С. у Гњилану има пријављено пребивалиште и поседује некретнине, па би могли побећи и постати недоступни државним органима Србије; да је Горан Вучковић, без обзира што није рођен на Косову, у блиским пословним везама са осумњиченим Д.Ј. и Н.С, који би му могли помоћи да са њима заједно побегне на подручје Косова. Ово решење је, у односу на подносиоца, потврђено решењем Вишег суда у Врању Кв. 306/13 од 3. децембра 2013. године, док је у односу на осумњиченог Н.Љ. решење приначено и отклоњен притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, јер веће сматра да „чињеница да је осумњичени рођен на територији Косова и Метохије, није довољна околност која указује наопасност од бекства“. У односу на остале саосумњичене притвор није продужен.
Подносиоцу је притвор продужен за 30 дана решењем судије за претходни поступак Кпп. 7/13 од 28. децембра 2013. године, које је потврђено решењем кривичног већа Вишег суда у Врању Кв. 1/14 од 9. јануара 2014. године, из притворских разлога прописаних одредбама члана 211. став 1. тач. 1) и 2) ЗКП.
Оспореним решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Врању Кпп. 7/13 од 28. јануара 2014. године подносиоцу је продужен притвор на основу члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП за још 30 дана, тако да може трајати најдуже до 28. фебруара 2014. године.
Кривично веће Вишег суда у Врању је, одлучујући о жалбама бранилаца подносиоца, изјављеним против претходно наведеног решења, донело 4. фебруара 2014. године оспорено решење Кв. 34/14, којим је изјављене жалбе одбило као неосноване.
Судија за претходни поступак, као и кривично веће, Вишег суда у Врању су, према образложењима оспорених решења, нашли да постоји основ за продужење притвора подносиоцу, прописан одредбом члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, јер разлог који указује на постојање опасности од бекства је поткрепљен чињеницом да је надлежно тужилаштво дошло до податка да је подносиоцу као окривљеном венчани кум и близак пријатељ грчки држављанин Г.Н, што је утврђено изводом из књиге венчаних, који би могао организовати бекство окривљеног, уколико би се нашао на слободи.
Против подносиоца уставне жалбе се, како сам наводи, води и кривични поступак због кривичног дела злоупотреба овлашћења у привреди из члана 238. став 3. у вези става 1. тачка 4) КЗ, у ком поступку је положио јемство у износу од 20.000 ЕУР, након чега је пуштен да се брани са слободе, као и кривични поступак због четири кривична дела грађење без грађевинске дозволе из члана 219а ст. 2. и 3. у вези става 1. КЗ, те кривични поступак пред Вишим судом у Београду – Посебно одељење у предмету Пои-По.1. 273/10 због кривичног дела прање новца из члана 231. КЗ, у коме му је притвор укинут без икаквих услова или ограничења.
4. Одредбама члана 31. Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби утврђено је: да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора (став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело, поред осталог, ако се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства .
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
5. Уставни суд констатује да се суштина навода уставне жалбе о повреди права из члана 31. Устава у односу на оспорена решењ а, заснива на тврдњама да није било основа да се притвор према подносиоцу продужи на основу одредбе члана 211. став 1. тач ка 1) ЗКП, јер не постоје разлози који би оправдали ову меру, да подносилац као осумњичени није извршио нити једно кривично дело које му се ставља на терет, па и нема разлога за бекство, да не постоји било каква објективна и стварна бојазан да би окривљени побегао уколико би се нашао на слободи, јер за тако нешто нема разлога, нема где да бежи, породично и здравствено стање му то не дозвољавају, а његов венчани кум, грчки држављанин Г.Н. има породицу и посао у Нишу, па му све то, као и његово здравствено стање не дозвољавају, чак и када би то желео, да на било који начин организује бекство окривљеног у Грчку.
Уставни суд указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. Устава подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Врању Кпп. 7/13 од 30. новембра 2013. године, и потврђен у односу на подносиоца решењем Вишег суда у Врању Кв. 306/13 од 3. децембра 2013. године, на основу члана 211. став 1. тач. 1) и 2) ЗКП, јер је суд сматрао да блиске пословне везе подносиоца као осумњиченог са осумњиченим Д.Ј. и Н.С. указују на то да би му ови саосумњичени могли помоћи да са њима заједно побегне на подручје Косова.
Према оспореном решењу судије за претходни поступак Вишег суда у Врању Кпп. 7/13 од 28. јануара 2014. године и решењу ванрасправног већа Вишег суда у Врању Кв. 34/14 од 4. фебруара 2014. године, подносиоцу је притвор продужен само на основу члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, јер разлог који указује на постојање опасности од бекства је поткрепљен чињеницом да је надлежно тужилаштво дошло до податка да је подносиоцу као окривљеном венчани кум и близак пријатељ грчки држављанин Г.Н, што је утврђено изводом из књиге венчаних, који би могао организовати бекство окривљеног, уколико би се нашао на слободи, док је отколоњен основ за притвор из тачке 2) истог члана ЗКП.
У конкретном случају подносиоцу је, претходно, притвор одређен, поред осталог, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, јер је суд сматрао да његове блиске пословне везе са осумњиченим Д.Ј. и Н.С. указују на то да би му ови саосумњичени могли помоћи да са њима заједно побегне на подручје Косова, а оспореним решењима продужен само на основу одредбе овог члана ЗКП, јер суд сада сматра да чињеница да је грчи држављанин Г.Н. подносиоцу венчани кум, представља околност која указује да би подносилац као осумњичени могао побећи и постати недоступан државним органима Републике Србије. Остали саосумњичени, пре свега они који су рођени на територији Косова и Метохије пуштени су да се бране са слободе, јер су судија за претходни поступак и ванрасправно веће Вишег суда у Врању сматрали да сама чињеница да је неко рођен на територији Косова и Метохије, није довољна околност која указује на опасност од бекства.
Уставни суд је оценио да су оспорена решења донета у складу са одредбама ЗКП, међутим, разлози који су наведени као околности које указује на опасност од бекства подносиоца као осумњиченог и на којима су ова решења заснована, по мишљењу Уставног суда, не представљају околности који указују на постојање опасности од бекства, односно нису у конкретном случају релевантне и довољне као основ за продужење мере притвора.
Наиме, из наведених решења произлази да блиске пословне везе подносиоца са саосумњиченима Д.Ј. и Н.С. није била довољна околност која указује на опасност од бекства подносиоца на територију Косова и Метохије, што је био један од основа за одређивање притвора, па је притвор по овом основу укинут и то како осталим саосумњиченим, тако и подносиоцу, јер му из овог разлога притвор није продужен. Међутим, подносиоцу притвор није укинут по истом основу али из разлога што на опасаност од бекства указује кумство окривљеног са лицем које је грчки држављанин. Будући да суд није ничим образложио због чега је закључио да би грчки држављанин помогао подносиоцу уставне жалбе да након пуштања на слободу побегне из земље и постане недоступан правосудним органима, Уставни суд сматра да чињеница кумства са страним држављанином, сама за себе, није околност која представља довољан основ за закључак суда да постоји опасност од бекства подносиоца као окривљеног, односно за продужење притвора.
С обзиром на наведено, Уставни суд је оценио да оспорен а решења нису заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да надлежни суд ови нису поступа ли у складу са ЗКП када су утврди ли да постоје услови да се подносиоцу уставне жалбе продужи притвор по означен ом законском основу, нити је постојање околности које указују на опасност од бекства подносиоца уставне жалбе, по оцени Уставног суда, јасно и довољно образложене, због чега је наводе подносиоца о повреди права на ограничено трајање притвора оценио основаним.
Полазећи од свега до сада изложеног, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима повређено право на ограничено трајање притвора зајемчено одредбом члана 31. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одлучујући у границама постављеног захтева, усвојио уставну жалбу и одлуч ио као у изре ци.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.