Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Михаила Живковића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 21. јануара 2010. године, донео је
1. Усваја се уставна жалба Михаила Живковића и утврђује да je решењем Окружног суда у Београду - Посебног одељења К.П. 35/09 - Кв. П. 387/09 од 30. октобра 2009. године и решењем Врховног суда Србије - Посебног одељења Кж. О.К. 285/09 од 16. новембра 2009. године повређено право подносиоца уставне жалбе зајемчено одредбама члана 31. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије.
2. Ова Одлука објавиће се у „Службеном гласнику Републике Србије“.
О б р а з л о ж е њ е
1. Михаило Живковић из Београда, преко пуномоћника Снежане Маринковић Јекић, адвоката из Београда, поднео је 7. децембра 2009. године благовремену и дозвољену уставну жалбу против решења Окружног суда у Београду - Посебног одељења К.П. 35/09 - Кв. П. 387/09 од 30. октобра 2009. године и решења Врховног суда Србије - Посебног одељења Кж. О.К. 285/09 од 16. новембра 2009. године, због повреде права у погледу трајања притвора зајемченог одредбама члана 31. ст. 1. до 3. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе у уставној жалби наводи:
- да се против њега и још 31-ог лица пред Окружним судом у Београду - Посебним одељењем води кривични поступак у предмету Кп. 35/09 по оптужници која је подигнута, али још није ступила на правну снагу;
- да се шесторица окривљених и даље налазе у притвору, док се остали окривљени бране са слободе;
- да је решењем истражног судије Окружног суда у Београду - Посебног одељења Ки. П. 4/09 од 12. фебруара 2009. године подносиоцу уставне жалбе одређен притвор на основу члана 142. став. 2. тач. 2), 3) и 5) Законика о кривичном поступку;
- да су након подизања оптужнице, према решењу Посебног одељења Окружног суда у Београду К.П. 35/09 - Кв. П. 387/09 престали разлози за продужење притвора из члана 142. став 2. тач. 2) и 5) Законика о кривичном поступку, па је притвор подносиоцу уставне жалбе продужен само на основу тачке 3) наведеног члана;
- да је оптужница у овом предмету подигнута 6. августа 2009. године, али да још увек није ступила на правну снагу, па је неизвесно када ће главни претрес бити заказан;
- да је подносиоцу притвор продужен последњи пут решењем Посебног одељења Окружног суда у Београду К.П. 35/09 - Кв. П. 387/09 од 30. октобра 2009. године;
- да је бранилац подносиоца уставне жалбе против овог решења о продужењу притвора изјавио жалбу из истих разлога као и против претходно донетих решења о продужењу притвора, јер не стоје разлози за продужење притвора подносиоцу из члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, с обзиром да је очигледно и извесно да не може наставити с вршењем кривичних дела која му се стављају на терет, имајући у виду да су она извршена коришћењем службеног положаја са кога је подносилац удаљен још 12. марта 2009. године наредбом Министарства одбране, а мера удаљења ће трајати до окончања кривичног поступка;
- да је подносилац уставне жалбе једино професионално војно лице које је и након подизања оптужнице остало у притвору, док су остали саоптужени, који су имали иста службена својства као и подносилац, већ пуштени да се бране са слободе;
- да је суд у образложењу оспореног решења дао разлоге идентичне разлозима наведеним у ранијим решењима о продужавању притвора, не узимајући у обзир посебне околности које указују на физичку немогућност подносиоца да обавља било какву службену дужност, па тиме и немогућност да настави са вршењем кривичних дела која му се стављају на терет;
- да је Врховни суд Србије - Посебно одељење својим решењем Кж. О.К. 285/09 од 16. новембра 2009. године одбио жалбу браниоца против првостепеног решења о продужењу притвора, наводећи за то стереотипне формулације које немају никакве везе ни са подносиоцем уставне жалбе, нити са предметом кривичног поступка који се против њега води, а посебно немају везе са садржином разматране жалбе;
- да су оба поступајућа суда у оспореним решењима пропустила да посебно образложе разлоге за продужење притвора, што су дужни да учине у сваком појединачном случају, наводећи ваљане и индивидуализоване разлоге који упућују на то да је продужење притвора неопходно ради несметаног вођења кривичног поступка;
- да је оспореним решењима првостепеног и другостепеног суда повређено право подносиоца уставне жалбе зајемчено одредбама члана 31. став 1, 2. и 3. Устава.
Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд утврди повреду наведеног права и поништи оспорена решења.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права или слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Чланом 31. Устава утврђено је: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, тако да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, с тим да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.).
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пред Посебним одељењем Окружног суда у Београду против подносиоца уставне жалбе и других лица води се кривични поступак у предмету К.П. 35/09 по оптужници Окружног јавног тужилаштва у Београду - Специјалног тужилаштва, због постојања основане сумње да су као саизвршиоци извршили више кривичних дела злочиначког удруживања из члана 346. ст. 1. и 2. Кривичног законика.
Подносилац уставне жалбе се налази у притвору од 10. фебруара 2009. године, када је лишен слободе по решењу истражног судије Окружног суда у Београду - Посебног одељења Ки.П. 4/09 од 12. фебруара 2009. године, који му је одређен на основу одредаба тадашњег члана 142. став 2. тач. 2), 3) и 5) Законика о кривичном поступку и који му је касније продужен на основу одредбе важећег члана 142. став 1. тачка 3) Законика.
Окружни суд у Београду - Посебно одељење је по службеној дужности, у смислу одредаба члана 146. ст. 1. и 2. Законика о кривичном поступку, пре ступања оптужнице на правну снагу испитивао да ли и даље стоје разлози за задржавање у притвору подносиоца уставне жалбе и још пет окривљених лица и оспореним решењем К.П. 35/09 - Кв. П. 387/09 од 30. октобра 2009. године им је продужио притвор, који по том решењу може трајати најдуже 30 дана. Свим окривљенима притвор је продужен на основу члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, док је окривљенима Г.М. и Н.Т. притвор продужен и из разлога прописаних тачком 5) члана 142. став 1. Законика. По оцени кривичног већа, и даље стоје разлози за задржавање окривљених у притвору у смислу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) Законика, с обзиром да “према наводима из оптужнице постоји основана сумња да су поменути окривљени припадали добро организованој криминалној групи чија је деланост планирана на дужи временски период а терете се за извршење бројних инкриминисаних радњи у дужем временском периоду, у току 2006. године па до 10.02.2009. године”, те „све напред поменуте околности... представљају особите околности које указују на опасност да би сви поменути окривљени уколико би им притвор био укинут и они пуштени на слободу могли наставити са вршењем кривичних дела и тиме ометати ток овог кривичног поступка у таквом интензитету, да им је због тога неопходно продужити притвор по поменутом законском основу“. У оспореном решењу посебно се анализирају само разлози за задржавање у притвору првоокривљеног Г.М. и његови наводи из предлога за укидање притвора.
Бранилац подносиоца уставне жалбе је изјавио жалбу против простепеног решења, наводећи да не постоје законски основи за продужење притвора према овом окривљеном, па његово продужавање „добија искључиво одмаздни карактер“. Бранилац је у жалби навео да након отпочињања кривичног поступка, хапшења оптуженог, његовог удаљења са дужности и нарочито после подизања оптужнице, не постоје особите околности које указују на опасност да би оптужени Михаило Живковић наставио са вршењем кривичних дела, те да овакво перманентно продужавање притвора, без прецизираних особитих околности и њихове индивидуализације, доводи до изневеравања законских основа за трајање притвора као изузетне мере која се предузима према осумњиченима. Предложио је да се одлуком Врховног суда Србије „елиминише репресивна димензија притвора“.
Посебно одељење Врховног суда Србије је оспореним решењем Кж. О.К. 285/09 од 16. новембра 2009. године одбило као неосноване жалбе окривљених и бранилаца изјављене против решења Окружног суда у Београду - Посебног одељења К.П. 35/09 - Кв. П. 387/09 од 30. октобра 2009. године. У решењу је наведено да је првостепени суд у оспореном првостепеном решењу правилно закључио да стоје разлози за продужење притвора Михаилу Живковићу и још двојици саокривљених предвиђени у члану 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, „јер постоје особите околности које указују на опасност да би сви окривљени уколико би им притвор био укинут и они пуштени на слободу, могли наставити са вршењем кривичних дела, и тиме ометати даљи ток предметног кривичног поступка у таквом интензитету, да је због тога неопходно њихово даље задржавање у притвору по означеном законском основу“. Након понављања разлога за продужење притвора наведених у оспореном првостепеном решењу, Врховни суд је навео да “правилност напред изнетих закључака првостепеног суда о постојању разлога за продужење притвора окривљенима Г.М, Михајлу Живковићу и С.Т, није доведена у питање жалбеним наводима изјављених жалби којима се у суштини оспорава постојање одлучних чињеница од значаја за постојање кривичних дела у питању, или пак степена кривице окривљених, или се износе личне и породичне прилике (посебно у једној од жалби окривљеног Г.М.), што су околности које ће бити предмет оцене даљег тока овог кривичног поступка и у овој његовој фази нису од утицаја на одлуку суда о продужењу притвора окривљенима по наведеним законским основама, обзиром да и даље, према наводима предметне оптужнице, постоји основана сумња да су они извршили кривична дела о којима је реч“.
4. Закоником о кривичном поступку (Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09), (у даљем тексту: Законик), прописано је: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору, те да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 1. тачка 3) Законика прописано је да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети.
Одредба члана члан 146. став 2. Законика прописује да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу.
5. Уставни суд је приликом доношења одлуке у овом уставносудском предмету, с обзиром на цитиране одредбе Устава и Законика, пошао од чињенице да је право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом које се, сагласно одредби члана 27. став 1. Устава, може ограничити само из разлога предвиђених законом и у складу са законом прописаним поступком. Основни циљ овакве уставне одредбе јесте да се спречи самовољно и незаконито лишење слободе неког лица. По жалби лица лишеног слободе о законитости лишења слободе одлучује надлежни суд, који је дужан је да одлуку донесе хитно и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито.
Сагласно одредбама члана 30. став 1. Устава, члана 141. став 2. и члана 142. став 1. Законика, притвор се према неком лицу може одредити само уколико су кумулативно испуњена два услова: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка.
Трајање притвора од подизања оптужнице до правноснажног окончања кривичног поступка Уставом и Закоником није временски ограничено, осим дужином затворске казне изречене у првостепеној пресуди, али је надлежни суд, сагласно одредбама члана 31. ст. 1. и 2. Устава, члана 141. ст. 1. до 3. и члана 146. став 2. Законика, дужан да трајање притвора сведе на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, те да у одређеним временским интервалима по службеној дужности испита да ли још постоје разлози за задржавање лица у притвору или не, па уколико такви разлози и даље постоје, притвор може решењем продужити до наредне одлуке суда.
Према наведеном, притвор представља посебно осетљиву меру одузимања личне слободе човека у периоду пре доношења правноснажне судске одлуке о кривици. Притвор није кривична санкција и за притвореника се не сме претворити у казну. Притвор се, наиме, одређује пре него што је правноснажном судском одлуком утврђена кривица окривљеног, тако да током трајања мере притвора у кривичном поступку који није правноснажно окончан још увек у потпуности важи Уставом и Закоником утврђена претпоставка невиности.
6. У конкретном случају, подносилац уставне жалбе је лишен слободе због постојања основане сумње да је извршио кривично дело и због тога што је притварање било неопходно ради несметаног вођења кривичног поступка. Уставни суд наглашава да је постојање основане сумње да је неко лице извршило кривично дело услов sine qua non за постојање законитости притвора, како приликом одређивања, тако и приликом продужавања ове мере. Међутим, надлежни судови су приликом доношења одлуке о продужењу притвора, у случају када утврде да и даље постоје разлози за задржавање на снази ове мере, дужни да посебно образложе разлоге за притвор у сваком појединачном случају.
Према правном ставу Уставног суда, пропустом судова да без ваљаног образложења и индивидуализације разлога, према начелу сразмерности, оцене основаност, нужност и примереност даљег задржавања у притвору, подносиоцу уставне жалбе би било повређено уставно право на ограничено трајање притвора (одлука Уставног суда Уж – 1429/2008 од 16. јула 2009. године).
Како је Уставом утврђено да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандaрдима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција којe надзиру њихово спровођење (члан 18. став 3. Устава), Уставни суд је приликом оцене навода уставне жалбе и доношења одлуке у овом уставносудском предмету имао у виду и праксу Европског суда за људска права. Према пракси тог суда, арбитрерно лишавање слободе постоји онда када надлежни органи не образложе на задовољавајући начин разлоге због којих је лишавање слободе било неопходно (пресуда Kay против Велике Британије, од 1. марта 1994. године, став 31.), или ако суд даје стално идентичне и стереотипне разлоге због којих је донето решење о продужењу притвора, а да при томе не елаборира нове разлоге због којих је продужење притвора неопходно (пресуда у предмету Mansur против Турске, од 8. јуна 1995. године, став 55.). Такође, надлежни суд је у обавези да детаљно образложи разлоге за притвор (пресуде у предметима Kurt против Турске, 24276/94 од 25. маја 1998. године и Bayorkina против Русије, 69481/01 од 27. јула 2006. године).
У том смислу, Уставни суд оцењује да ни првостепени, нити другостепени суд у оспореним решењима нису дали довољно јасне, убедљиве и индивидуализоване разлоге за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору. Испитујући уставноправну заснованост притвора који је према подносиоцу уставне жалбе продужен оспореним решењима, Уставни суд је установио да се надлежни судови у својим образложењима ослањају, пре свега, на тежину кривичних дела која су подносиоцу уставне жалбе и осталим окривљенима стављена на терет, на организованост као битан елеменат ових кривичних дела, на дужину временског периода у коме су вршена и њихову бројност, а пропуштају да наведу субјективне разлоге за продужење притвора, који би их индивидуализовали у односу на сваког притвореника појединачно. Првостепени кривични суд је у оспореном решењу углавном навео разлоге за продужење притвора у односу на првоокривљеног Г.М, док у односу на подносиоца уставне жалбе није навео посебне разлоге за продужење притвора. У оспореном првостепеном решењу разлози за продужење притвора разматрани су у односу на групу, а не на односу на сваког од окривљених засебно. Уставни суд нарочито указује на ову чињеницу, јер је свој шесторици окривљених притвор продужен и на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) Законика, а да при томе, осим у односу на првоокривљеног, није извршена индивидуализација разлога за продужење мере притвора. Другостепени кривични суд је, одлучујући о жалбама окривљених, поновио оцене првостепеног суда наведене у оспореном првостепеном решењу. Као и првостепени, тако је и другостепени суд оцењивао разлоге за продужење притвора разматрајући их у односу на све окривљене скупа, а посебно ценио разлоге за продужење притвора само у односу на окривљеног Г.М.
С обзиром на садржај одредбе члана 142. став 1. тачка 3) Законика, чињеницу да сви окривљени нису у истом правном и фактичком положају у односу на службене дужности које су неки од њих обављали пре одређивања притвора, као и на околност да су неки од њих удаљени са службене дужности коју су раније обављали, међу којима је и подносилац уставне жалбе, судови су морали оценити реалну могућност сваког од окривљених да кривична дела која им се стављају на терет понове, односно да доврше покушана дела или учине кривична дела којима прете, водећи рачуна и о њиховој евентуалној претходној осуђиваности. У том смислу, неопходно је било да судови наведу особите околности које оправдавају такву бојазан за сваког окривљеног појединачно, па и за подносиоца уставне жалбе. Поред тога, по оцени Уставног суда, другостепени суд је био дужан да посебно размотри разлоге које је бранилац подносиоца уставне жалбе навео у жалби против првостепеног решења о продужењу притвора, што тај суд није учинио. Наиме, интерпретација разлога из поднетих жалби у оспореном другостепеном решењу не одговара разлозима наведеним у жалби браниоца окривљеног – овде подносиоца уставне жалбе, из чега произлази да другостепени суд разлоге његове жалбе није ни оцењивао.
Имајући у виду све претходно наведено, Уставни суд сматра да су надлежни судови били дужни да пажљиво испитају оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја, односно да за сваког окривљеног појединачно утврде и наведу даље постојање законског основа за притвор, те подробно образложе разлоге због којих сматрају да легални и легитимни циљеви трајања притвора и даље постоје.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима повређено право зајемчено одредбама члана 31. ст. 1. и 2. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу усвојио.
7. Разматрајући захтев подносиоца уставне жалбе да се штетне последице проузроковане повредом његовог уставног права отклоне поништајем оспорених решења, Уставни суд је имао у виду да је уставна жалба поднета 7. децембра 2009. године, а да је притвор по оспореном решењу Посебног одељења Окружног суда у Београду К.П. 35/09 - Кв. П. 387/09 од 30. октобра 2009. године истекао 30. новембра 2009. године, односно пре подношења уставне жалбе.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се правично задовољење због утврђене повреде права подносиоца уставне жалбе у овом случају не може остварити поништајем оспорених решења чије правно дејство се због протека времена исцрпило, већ само објављивањем ове одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“, како је и одлучио у тачки 2. изреке.
8. На основу изложеног, као и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић