Уставни суд, Велико већ e у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови већа, у поступку по уставној жалби Марлене Пришлин Мушкић из Загреба, Република Хрватска, у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 9. новембра 2016. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Марлене Пришлин Мушкић изјављена против пресуде Управног суда У. 16605/13 од 13. марта 201 5. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Марлене Пришлин Мушкић из Загреба, Република Хрватска, преко пуномоћника Елизабете Ненин, адвоката из Београда, је 14. маја 20 15. године, Уставном суду поднела уставну жалбу против пресуде Управног суда У. 16605/13 од 13. марта 201 5. године, због повреде „Уставом признатих права странаца“ из члана 17. Устава и начела о забрани дискриминације из члана 21. Устава Републике Србије, као и због повреде права на правично суђење, на једнаку заштиту права, на правно средство и на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и чл. 36. и 58. Устава. Уставна жалба је, такође, изјављена због повреде члана 14. Европске конвенције за за штиту људских права и основних слобода и члана 1. Протокола 12 уз Европску конвенцију. Подноситељка је 21. априла 2016. године доставила доказ у прилог истакнутој повреди права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава.
Уставном жалбом је оспорена пресуда донета у управном спору по тужби подноситељке уставне жалбе поднетој против решења Министарства финансија, којим је окончан управни поступак одлучивања о захтеву подноситељке за враћање одузете имовине.
У уставној жалби се повреда права на образложену одлуку, као саставног дела права на правично суђење, образлаже тиме да се оцена Управног суда дата у оспореној пресуди заснива искључиво на одредби члана 5. став 1. тач ка 5) Закона о враћању имовине и обе штећењу, па је, по мишљењу подноситељке, нејасно како је из наведене одредбе закона Управни суд закључио да она као х рватски држављанин нема право на повраћај имовине. Подноситељка указује да се код земаља које су уређивале поступак враћања одузете имовине, међу које спада и Република Хрватска, право страних држављана на враћање имовине утврђује на основу прописа тих држава о поступку реституције и могућности српских држављана да остваре право на враћање и обештећење у тој држави. У прилог тврдњи о постојању реципроцитета, подноситељка је, поред осталог, навела садржину одредаба члана 10. Закона о накнади за имовину одузету за време југославенске комунистичке владавине и доставила пресуду Врховног суда Хрватске број: Узз-20/08-2 од 26. маја 2010. године.
Уставном жалбом се, такође, указује на повреду „Уставом признатих права странаца“ из члана 17. Устава и начела о забрани дискриминације из члана 21. Устава, јер су надлежни орган и, према тврдњи подноситељке, одбили захтев за повраћај одузете имовине искључиво из разлога што је она страни држављанин.
Подноситељка је уз допуну уставне жалбе доставила пресуду Управног суда У. 5134/14 од 24. марта 2016. године, којом указује на различито поступање тог суда приликом утврђивања постојања реципроцитета са Републиком Хрватском у погледу права по основу одузете имовине.
Уставном жалбом се предлаже да Уставни суд утврди повреду означених начела и права, поништи оспорени акт и утврди право подноситељке на накнаду штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном посту пку, на основу увида у оспорене акте и осталу достављену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Решењем агенције за реституцију – Подручна јединица Београд број 46-001713/2012 од 22. априла 2013. године одбијен је захтев Марлене Пришлин Мушкић, овде подноситељке уставне жалбе, за враћање имовине означене у решењу, одузете од Марије Кратохвил решењем Комисије за национализацију од 16. децембра 1 959. године. Агенција за реституцију је у образложењу решења констатовала: да је подноситељка захтева хрватска држављанка; да је у поднеску од 9. априла 2012. године, који је доставила подноситељка, наведено да је бивша власница одузете имовине имала рођеног брата и да је његова ћерка пок. мајка подноситељке; да је у Републици Хрватској питање накнаде одузете имовине регулисано Законом о накнади за имовину одузету за вријеме југославенске комунистичке владавине; да је одредбом члана 9. наведеног закона прописано да се права из тог закона признају физичкој особи - пријашњем власнику, односно његовим законским насљедницима првога насљеднога реда; да, према члану 10. став 2. наведеног закона, права прописана овим Законом могу стећи и стране физичке и правне особе ако се то утврди међудржавним споразумима; да је одредбом члана 5. став 1. тачка 5) Закона о враћању одузете имовине и обештећењу прописано да право на враћање имовине или обештећење има физичко лице - страни држављанин, а у случају његове смрти или проглашења умрлим, његови законски наследници, под условом реципроцитета; да из обавештења Министарства спољних послова од 25. јануара 2013. године произлази да није закључен билетарни уговор којим је регулисано питање реституције; да из обавештења Министарств а финансија и привреде од 25. децембра 2012. године произлази да у смислу одредбе члана 10. став 2. Закона о накнади за имовину одузету за вријеме југославенске комунистичке владавине, између Републике Хрватске и Републике Србије не постоји међудржавни споразум, којим су уређ ена права по основу реституције, односно да не постоји реципроцитет када је у питању враћање одузете имовине српских држављана. Агенција за реституцију је даље навела да је, оцењујући постојање реципроцитета, имала у виду и одредбу члана 9. наведеног закона, из које произлази да побочни сродници, као што је то случај са подноситељком, немају право на накнаду, те је закључила да ни по том основу не постоји реципроцитет у погледу права на враћање одузете имовине.
Пре доношења првостепеног решења, Агенција за реституцију је од Министарства правде и државне управе прибавила обавештење о постојању реципроцитета у погледу права страних држављана на враћање имовине и обештећење број 762-02-2988/2012-07 од 7. марта 2013. године, у коме је, поред осталог, наведено: да се на основу одредаба члана 5. Закона о враћању имовине и обештећењу може закључити да за остваривање права страних држављана на враћање имовине и обештећење, законодавац прави разлику између земаља које су уређивале поступак враћања имовине и оних које то нису учиниле; да се у земљама које су уређивале поступак враћања имовине, а међу њима је и Република Хрватска, право страних држављана на враћање имовине и обештећење утврђује на основу прописа те државе о поступку реституције и могућности српских држављана да остваре право на враћање имовине и обештећење у тој земљи; да је Министарство правде и државне управе надлежно за давање објашњења о реципроцитету у стицању права својине на непокретностима само за државе које нису спроводиле поступак реституције.
Решењем Министарства финансија – Сек тор за имовинско -правне послове број 46-00-00396/2013-13 од 11. септембра 2013. године одбијена је жалба подноситељке изјављена против наведеног решења Агенције за реституцију, из истих разлога који су наведени у првостепеном решењу.
Оспореном пресудом Управног суда У. 16605/13 од 13. марта 201 5. године одбијена је као неоснована тужба подноситељке уставне жалбе поднета против наведеног коначног решења Министарства финансија. Управни суд је, полазећи од одредб е члана 5. став 1. тачка 5 ) Закона о враћању одузете имовине и обештећењу, а имајући у виду да je у поступку пред првостепеним органом несумњиво утврђено да је подноси тељка држављан ка Републике Хрватске, да између Републике Србије и Републике Хрватске не постоји међудржавни споразум, односно билатерални уговор којим су уређена права по основу реституције, „што је нужан услов прописан наведеном одредбом закона“, те имајући у виду чињеницу да подноситељка није у сродству са бившом власницом у правој линији, нашао да је правилно поступио тужени орган када је жалбу подноситељке одбио као неосновану.
Пресудом Управног суда У. 5134/14 од 24. марта 2016. године, којом подноситељка указује на различито поступање тог суда приликом утврђивања постојања реципроцитета са Републиком Хрватском у погледу права по основу одузете имовине, уважена је тужба Н.Ш. и Г.О. из Осијека, поништено решење Министарства финансија којим је коначно одлучено о њиховом захтеву за враћање одузете имовине и предмет враћен туженом органу на поновно одлучивање. Управни суд је у образложењу наведене одлуке констатовао: да су тужиље, које су хрватске држављанке, законске наследнице бившег власника; да је дописом Министарств а финансија и привреде , односно Министарства спо љних послова, Агенција за реституцију обавештена да између Републике Хрватске и Републике Србије не постоји међудржавни споразум, односно билетарни уговор којим су уређ ена права по основу реституције; да је, полазећи од наведеног, тужени орган закључио да између Републике Србије и Републике Хрватске не постоји реципроцитет, као ни закључен међудржавни споразум, односно билатерални уговор, који је као услов предвиђен одредбом члана 5. став 1. тачка 5) Закона о враћању имовине и обештећењу, те нису испуњени услови за враћање одузете имовине. Управни суд је оценио да се закључак туженог органа не може прихватити као правилан, јер се наведнеим законом даје право страном физичком лицу на враћање имовине под условом реципроцитета, а не под условом потписаног споразума или билатералног уговора са државом чији је држављанин. Стога је, по оцени Управног суда, Агенција за реституцију била дужна да по службеној дужности утврди да ли постоји фактички реципроцитет између двеју држава, односно да ли је надлежни хрватски орган, поступајући по захтевима држављана Републике Србије, позитивно одлучио, без икаквог условљавања или дискриминације у односу на друге подносиоце захтева.
4. Одредбама Устава, на чију повреду указује подноси тељка устaвне жалбе , утврђено је: да странци, у складу са међународним уговорима, имају у Републици Србији сва права зајемчена Уставом и законом, изузев права која по Уставу и закону имају само држављани Републике Србије (члан 17.); да су пред Уставом и законом сви једнаки и да с вако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне, да се законом може огр аничити начин коришћења имовине, да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (члан 58.).
За одлучивање о овој уставној жалби од значаја су и одредбе следећих закона и других прописа:
Одредбама члана 5. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу („Службени гласник РС“, број 72/11) пр описано је: да право на враћање имовине или обештећење има домаће физичко лице које је бивши власник одузете имовине, а у случају његове смрти или проглашења умрлим - његови законски наследници, утврђени у складу са прописима који уређују наслеђивање у Републици Србији и са одредбама овог закона (став 1. тачка 1)); да право на враћање имовине или обештећење има физичко лице - страни држављанин, а у случају његове смрти или проглашења умрлим, његови законски наследници, под условом реципроцитета (став 1. тачка 5)); да право на враћање имовине или обештећење нема физичко лице - страни држављанин, односно његови законски наследници, за које је обавезу обештећења преузела страна држава по основу међународног уговора, ни физичко лице - страни држављанин, односно његови законски наследници, који су и без постојања међународног уговора, обештећени или им је право на враћање имовине признато правом стране државе (став 3. тач. 1) и 2)); да постојање реципроцитета са страном државом и међународног уговора, у смислу овог члана, утврђује Агенција по службеној дужности (став 5.).
Одредбом члана 13. став 1. Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља („Службени лист СФРЈ“, бр. 43/82 и 72/82, „Службени лист СРЈ“, број 46/96 и „Службени гласник РС“, број 46/06 ) прописано је да ће суд или други надлежни орган по службеној дужности утврдити садржину страног меродавног права.
Одредбама Закона о накнади за имовину одузету за вријеме југославенске комунистичке владавине („ Народне новин е“, бр. 92/96 ... 118/01 ) прописано је: да се права из овога Закона признају физичкој особи - пријашњем власнику, односно његовим законским насљедницима првога насљеднога реда ( члан 9. став 1.); да се у погледу права насљеђивања примјењују одредбе Закона о насљеђивању, ако овим законом није друкчије прописано (члан 9. став 2.); да пријашњи власник нема право на накнаду за одузету имовину у случају када је питање накнаде ријешено међудржавним споразумима (члан 10. став 1.); да изнимно од одредбе става 1. овога члана, права прописана овим Законом могу стећи и стране физичке и правне особе ако се то утврди међудржавним споразумима (члан 10. став 2.).
Законом о насљеђивању Републике Хрватске, („Народне новин е“, бр. 48/03...33/15) прописано је: да оставите ља насљеђују прије свих његова дјеца и његов брачни друг (члан 9. став 1.); да особе из става 1. овога члана насљеђују на једнаке дијелове (члан 9. став 2.); да дио оставине који би припао прије умрлом дјетету да је надживјело оставитеља насљеђују његова дјеца, оставитељеви унуци, на једнаке дијелове, а ако је неки од унука умро прије оставитеља, онда дио који би њему припао да је био жив у часу оставитељеве смрти насљеђују његова дјеца, праунуци оставитељеви, на једнаке дијелове, и тако редом све докле има оставитељевих потомака (члан 10.).
5. Подноситељка уставне жалбе сматра да јој је оспореном пресудом повређено право на правично суђење, будући да је Управни суд оцену о недозвољености њеног захтева за враћање одузете имовине засновао искључиво на одредби члана 5. став 1. тач ка 5) Закона о враћању имовине и обе штећењу. Подноситељка, такође, указује да из одредаба члана 10. Закона о накнади за имовину одузету за време југославенске комунистичке владавине и пресуде Врховног суда Хрватске број: Узз-20/08-2 од 26. маја 2010. године произлази да је изједначен правни положај ранијих власника, без обзира на њихово држављанство.
Оцењујући ове наводе уставн е жалб е са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је имао у виду да се уставна гаранција наведеног права, поред осталог, састоји у томе да одлука суда о нечијем праву или обавези мора бити донета у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, применом релевантног материјалног права и образложен а на уставноправно прихватљив начин , јер би се у противном могло сматрати да је производ произвољног и правно неутемељеног становишта поступајућег суда .
Уставни суд, такође, указује да се једна од гаранција означеног уставног права односи на обавезу су да да образложи своју одлуку (видети одлуку Европског суда за људска права у предмету Ruiz Torija против Шпаније, од 9. децембра 1994. године, § 29 .). Приликом давања одговора на питање да ли образложење судске одлуке задовољава стандарде права на правично суђење, требало би водити рачуна о околностима конкретног случаја и природи одређене одлуке. С обзиром на то да се у управном спору проверава законитост коначног управног акта на подлози чињеница утврђених у управном поступку, то не постоји обавеза суда да образлаже све наводе тужбе , уколико су они већ истицани у управном поступку који је претходио управном спору и у том поступку били оцењени. О овом питању се у више случајева изјаснио и Европски суд за људска права. У пресуди донетој у случају Van de Hurk против Холандије од 19. априла 1994. године, Европски суд је истакао да обавеза суда да образложи своју одлуку и да узме у обзир аргументе странака не подразумева да суд мора да детаљно одговори на све наводе странака изнете у правном средству о коме одлучује, већ само оне које оцени правно релевантним.
Уставни суд је најпре констатовао да је Управни суд прихватио становиште управних органа, према коме је непостојање међународног споразума, односно билатералног уговора између Републике Србије и Републике Хрватске о решавању питања реституције, доказ да не постоји реципроцитет између наведених држава када је у питању враћање одузете имовине.
Оцењујући ово становиште Управног суда, Уставни суд је нашао да одредбе члана 10. ст. 1. и 2. Закона о накнади за имовину одузету за вријеме југославенске комунистичке владавине упућују на закључак да ранији власник који је страни држављанин има право на накнаду за одузету имовину, уколико питања реституције нису решена међудржавним споразумом, а ако јесу – само изузетно може стећи то право, ако се то утврди међудржавним споразумом. Из одредбе члана 5. став 3. тачка 1) Закона о враћању имовине и обештећењу, по оцени овог суда, произлази да бивши власник који је страни држављанин нема право на враћање имовине или обештећење , ако је за њега ту обавезу преузела страна држава по основу међународног уговора или је на други начин обештећен. Полазећи од наведеног, Уставни суд налази да нема уставноправног утемељења становиште изражено у оспореној пресуди да бивши власници који су држављани оних држава које су уредиле питање враћања имовине, немају право на враћање имовине, уколико Република Србија није закључила са тим државама међудржавни споразум или билатерални уговор којим је регулисано то питање.
Испитујући да ли је наведено тумачење меродавног материјалног права од стране Управног суда имало за последицу повреду права подноситељке уставне жалбе на правично суђење, Уставни суд је пошао од одредбе члана 5. став 5. Закона о враћ ању одузете имовине и обештећењу, према којој Агенција по службеној дужности утврђује не само постојање међународног уговора, већ и постојање реципроцитета са страном државом, у смислу тог члана закона. Уставни суд, с тим у вези, констатује да је Управни суд, доносећи оспорену пресуду, имао у виду чињеницу да је подноситељка уставне жалбе унука брата бивше власнице одузете имовине.
Уставни суд указује да, сагласно одредбама члана 5. став 1. Закона о враћању имовине и обештећењу, право на враћање имовине или обештећење има домаће физичко лице које је бивши власник одузете имовине, а у случају његове смрти или проглашења умрлим - његови законски наследници, утврђени у складу са Законом о наслеђивањ у и са одредбама овог закона ( тачка 1)), те да наведена права има и физичко лице - страни држављанин, а у случају његове смрти или проглашења умрлим, његови законски наследници, под условом реципроцитета (тачка 5)). По оцени Уставног суда, из наведених одредаба закона произлази да за остварење права страног држављанина на враћање имовине или обештећење није довољан формални реципроцитет, који гарантује равноправност у третману, односно искључује дискриминацију по основу држављанства, већ је потребан материјални реципроцитет, који гарантује пуну међународну равнотежу у погледу уживања појединих права. Полазећи од тога да Закон о накнади за имовину одузету за вријеме југославенске комунистичке владавине признаје право на накнаду за одузету имовину само законским наседницима ранијег власника који су у првом наследном реду, Уставни суд је оценио да законски наследници ранијег власника који су у другом наследном реду немају у Републици Србији и Републици Хрватској једнака права по основу реституције. Имајући у виду да подноситељка уставне жалбе није потомак бивше власнице одузете имовине, него њених родитеља, а да законски наследник другог наследног реда нема право на накнаду за одузету имовину по одредбама Закона о накнади за имовину одузету за вријеме југославенске комунистичке владавине , Уставни суд налази да је уставноправно прихватљива оцена Управног суда да, у конкретном случају, не постоји реципроцитет потребан за остваривање права на реституцију према одредбама Закона о враћању имовине и обештећењу. С обзиром на то да је наведена оцена заснована на чињеницама и доказима утврђеним у поступку пред Агенцијом, те да првостепено решење садржи одредбе меродавног материјалног права чијом применом је оцењено да је захтев подноситељке уставне жалбе неоснован, а да је Управни суд прихватио у свему разлоге управних органа за одлуку о захтеву и жалби подноситељке, Уставни суд налази да подноситељки уставне жалбе није повређено право на образложену судску одлуку, као саставни део права на правично суђење.
Подноситељка уставне жалбе је у прилог тврдњи о постојању реципроцитета доставила пресуду Врховног суда Хрватске Узз. 20/08-2 од 26. маја 2010. године, којом је, по оцени Уставног суда, само изједначен правни положај ранијих власника одузетих непокретности без обзира на њихово држављанство, односно признато и странцима право на накнаду имовине под истим условима као и хрватским држављанима, осим у случају када је питање накнаде решено међународним уговором. Наведеном пресудом одбијен је захтев за заштиту законитости Државног одвјетништва Републике Хрватске у коме је истицано да право на повраћај имовине имају само страни држављани са чијом државом је Република Хрватска закључила међународни споразум и лица која су хрватско држављанство стекла после 11. октобра 1996. године. Из ове пресуде произлази да је после доношења Закона о изменама и допунама Закона о накнади за имовину одузету за вријеме југославенске комунистичке владавине из 2002. године, а након што је Уставни суд Републике Хрватске, својом одлуком У-I-673/1996 од 21. априла 1999. године, укинуо одређене одредбе тог закона, право на накнаду и враћање имовине признато и ранијим власницима који нису хрватски држављани. Међутим, права из овог закона признају се ранијем власнику, односно његовим законским наследницима првог наследног реда, што значи да страни држављани, па ни држављани Републике Србије, у Републици Хрватској не могу остварити право на накнаду и враћање имовине ако су наследници ранијег власника из другог наследног реда, нити би подноситељка уставне жалбе, иако је хрватска држављанка, имала право на враћање имовине одузете ранијем власнику чији је побочни сродник да се таквим захтевом обратила надлежним органима Републике Хрватске, као што је то учинила подношењем захтева Агенцији за реституцију Републике Србије. Следом наведеног, Уставни суд је оценио да пресуда Врховног суда Хрватске коју је доставила подноситељка уставне жалбе не може представљати доказ о постојању реципроцитета у погледу уживања права на враћање имовине и обештећење држављана Републике Србије у Републици Хрватској.
Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је одбио као неосновану уставну жалбу изјављену због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду(„Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15) , одлучујући као у изреци.
6. Подноситељка уставне жалбе, такође, сматра да јој је оспореном пресудом Управног суда повређено право на једнаку заштиту права, будући да је исти суд пресудом У. 5134/14 од 24. марта 2016. године, “у истој ситуацији“ уважио тужбу хрватских држављанки, налазећи да је Агенција за реституцију била дужна да по службеној дужности утврди да ли постоји фактички реципроцитет између двеју држава, односно да ли је надлежни хрватски орган, поступајући по захтевима држављана Републике Србије, позитивно одлучио, без икаквог условљавања или дискриминације у односу на друге подносиоце захтева.
Постојање повреде означеног права, гарантованог одредбом члана 36. став 1.Устава, Суд утврђује полазећи од уставн е гаран тије којом се обезбеђује заштита од арбитр ерног одлучивања судова и других државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења . Та заштита се, поред осталог, огледа у обавези надлежни х органа да у истоврсним случајевима једнако одлуч ују, како примена истог меродавног права на битно истоврстан чињенични и правни основ не би имала битно различит правни исход у односу на права и обавезе субјеката у истом правном положају.
Одступање од постојеће судске праксе, односно промена правног схватања подразумева да постоји идентитет чињеничног и правног основа у управним поступцима који су окончани управним актима чија је законитост оцењивана у наведеним предметима Управног суда. С тим у вези, Уставни суд је констатовао да је у управном поступку који је правноснажно окончан оспореном пресудом утврђено да је подноситељка уставне жалбе унука брата бивше власнице одузете имовине, што је имао у виду Управни суд, одлучујући о постојању реципроцитета. Стога је за оцену Управног суда о томе била од значаја чињеница да подноситељка није међу законским наследницима првог наследног реда бивше власнице , а не само чињеница да не постоје међународни правни акти којима је решено питање реституције. С друге стране, из образложења пресуде Управног суда У. 5134/14 од 24. марта 2016. године, на коју се позива подноситељка уставне жалбе, не може се закључити ком наследном реду припадају тужиље у том управном спору, нити се оцена Управног суда у предмету У. 5134/14 о непостојању реципроцитета између Републике Србије и Републике Хрватске у погледу права на реституцију заснива на различитом правном положају законских наследника у погледу остваривања тог права. Стога се, према становишту Уставног суда, не може говорити о постојању идентитета чињеничног и правног основа у поступ цима по наведеним захтевима за враћање имовине који су претходили одлучивању суда у управном спору.
Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је утврдио да подноситељки уставне жалбе оспореном пресудом није повређено ни право на једнаку заштиту права, зајемчено чланом 36. став 1. Устава, те је уставну жалбу и у овом делу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у изреци.
Уставни суд није посебно разматрао уставну жалбу са становишта права на имовину гарантованог чланом 58. Устава, јер се разлози уставне жалбе о повреди тог права заснивају на истим разлозима које је овај суд већ испитивао оцењујући повреду права на правично суђење.
Подноситељка уставне жалбе, такође, сматра да су оспореним актом повређена начела из чл. 17. и 21. Устава, јер је њен захтев за повраћај одузете имовине одбијен „искључиво из разлога што је страни држављанин“. Имајући у виду ове наводе уставне жалбе, Уставни суд је нашао да подноситељка повреду наведених начела везује за повреду права на правично суђење, о чему се Суд већ изјаснио.
7. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић