Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, мр Томислав Стојковић, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и др Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Јована Гавриловића и Сузане Гавриловић, обоје из села Орашја, општина Власотинце, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 17. новембра 2016. године, донео је
O Д Л У К У
Одбија се, као неоснована, уставна жалба Јована Гавриловића и Сузане Гавриловић изјављена против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1. 2683/13 од 29. новембра 2013. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Јован Гавриловић и Сузана Гавриловић, обоје из села Орашја, општина Власотинце, преко пуномоћника Драгана Дозета, адвоката из Ниша, поднели су Уставном суду, 22. јануара 2014. године , уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1. 2683/13 од 29. новембра 2013. године, због повреде права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава Републике Србије, права на имовину из члана 58. став 1. Устава и права на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је оспореном пресудом Апелационог суда у Нишу преиначена првостепена пресуда Основног суда у Врању П1. 2012/12 од 12. јула 2013. године, те је одбијен тужбени захтев тужилаца – овде подносилаца уставне жалбе за накнаду трошкова превоза на посао и са посла; да је Апелациони суд у Нишу у потпуности игнорисао захтев за исплату путних трошкова тужилаца упућен туженику пре покретања судског поступку и у образложењу оспорене пресуде наводи као кључну чињеницу да се тужиоци нису претходно обраћали туженику за исплату наведених трошкова; да је оспореном пресудом најпре повређено право подносилаца на имовину, с обзиром на то да је тужиоцима имовина умањена за вредност накнаде за долазак и одлазак са рада, које имовинско право је стечено на основу члана 118. Закона о раду; да је оспореном пресудом повређено и право на једнаку заштиту права подносилаца јер је Апелациони суд у Нишу, у распону од десет дана, донео супротну одлуку о истој правној ствари, по истом чињеничном основу, а у доказ чега је достављена пресуда тог суда Гж1. 66/13 од 15. октобра 2013. године; да је оспорена пресуда супротна и одлуци Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 479/11 од 6. априла 2011. године. Предлаже се да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду наведених уставних права подносилаца, поништи оспорену пресуду и наложи Апелационом суду у Нишу да поново одлучи о жалби тужене против првостепене пресуде, као и да утврди право подносилаца на накнаду материјалне штете у висини тужбеног захтева који је одбијен оспореном пресудом.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује се законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, увидом у документацију достављену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Основни суд у Врању је, пресудом П1. 2012/12 од 12. јула 2013. године, усвојио тужбени захтев тужилаца – овде подносилаца уставне жалбе и обавезао тужену Техничку школу у Власотинцу да тужиоцима на име накнаде трошкова за долазак и одлазак са рада, исплати укупан износ од 87.732 динара, са законском затезном каматом од доспелости сваке појединачне обавезе па до коначне исплате , као у ставу првом изреке пресуде, као и да тужиоцима солидарно на име трошкова парничног поступка исплати укупан износ од 43.858 динара.
Апелациони суд у Нишу је, оспореном пресудом Гж1. 2683/13 од 29. новембра 2013. године, решавајући о жалби тужене, преиначио пресуду Основног суда у Врању П1. 2012/12 од 12. јула 2013. године, исправљену решењем П1. 2012/12 од 19. августа 2013. године, тако што је одбио тужбени захтев тужилаца у целости, а обавезао тужиоце да туженој накнаде трошкове парничног поступка у износу од 22.500 динара.
У спроведеном парничном поступку је утврђено: да су тужиоци Гавриловић Сузана и Гавриловић Јован из Орашја у радном односу код тужене на неодређено време, распоређени , и то тужиља Гавриловић Сузана на радно место благајника а тужилац Гавриловић Јован на радно место наставника практичне наставе; да у спорном периоду тужена тужиоцима није исплаћивала накнаду за долазак и одлазак са рада; да су тужиоци поднели захтев за реализацију права на исплату накнаде трошкова превоза за спорни период дана 19. новембра 2012. године, тј. месец дана непосредно пре подношења тужбе; да је на основу потврде превозника „Сигматранс“ утврђена висина новчаног потраживања.
Апелациони суд у Нишу је, нашао да у поступку у коме је донета ожалбена пресуда није било битних повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. Закона о парничном поступку на које тај суд пази по службеној дужности, нити повреде из члана 374. став 2. тачка 12) Закона о парничном поступку на коју се жалбом указује, с обзиром на то да побијана пресуда садржи јасне и довољне разлоге о одлучним чињеницама на којима првостепени суд заснива свој закључак, али да се због погрешне примене материјалног права закључак првостепеног суда о основаности тужбеног захтева не може прихватити. У образложењу оспорене пресуде Апелационог суда у Нишу се наводе одредбе члана 118. Закона о раду, те одредбе члана 27. Посебног колективног уговора за запослене у основним и средњим школама и домовима ученика из 2005. године, односно члан 25. истог колективног уговора из 2009. године, и указује на одредбу члана 62. став 3. тачка 17) Закона о основама система образовања и васпитања („Службени гласник РС“ бр. 72/09, 52/11 и 55/13), према којој директор установе одлучује о правима, обавезама и одговорностима ученика и запослених, у складу са овим и посебним законом, те на члан 145. истог закона којом је прописана правна заштита запослених, односно начин поступања органа управљања по приговору запослених на решење директора, као и правна средства за запослене и даље наводи: да имајући у виду наведене законске прописе о самом праву на исплату траженог новчаног потраживања не одлучује суд, него директор установе у којој запослени ради, а суд би био надлежан да одлучује о захтеву за накнаду штете због незаконитог и неправилног рада тужене, ако ту накнаду није исплатио из основа накнада штете или уколико је тужена школа на основу донете одлуке, исплату неосновано обуставила или вршила селекцију исплати; да тужиоци у наводима изнетим у тужби и на рочиштима за главну расправу указују да су се писмено обраћали туженој ради исплате заосталих трошкова за долазак и одлазак са посла за период од септембра 2009. године до јуна 2012. године, дана 19. новембра 2012. године, тј. месец дана непосредно пре подношења тужбе; да наиме, запослени од места становања, до места рада, може али не мора да има стварне трошкове доласка и одласка са рада; да када трошкови у напред наведеном циљу настају, запослени треба да има активну улогу у остваривању тог права код послодавца чиме би се регулисала висина и начин исплате трошкова, јер т о право одговара обавези тужене да одлучи о праву запосленог и с тим у вези планира и обезбеди средства за ту намену; да тиме што су тужиоци током поступка указивали да су туженој школи подносили захтев ради исплате траженог новчаног потраживања у спорном периоду, без означавања релација и захтева ради обезбеђења месечних претплатних карата или на други начин у складу са одредбом члана 25. Посебног колективног уговора за запослене у основним и средњим школама и домовима ученика, а све у циљу реализације прописаног права на накнаду трошкова превоза за долазак и одлазак са рада, не представља активну улогу тужилаца од почетка спорног периода већ исти подносе наведени захтев непосредно месец дана пре подношења тужбе; да, такође, из изнетих навода тужбе и предложених и приложених доказа не произилази да су тужиоц и услед неправилног рада тужене или онемогућавања остваривања права, претрпели штету и с тим у вези није доказана одговорност послодавца, у смислу члана 154. став 1. Закона о облигационим односима и члана 164. Закона о раду; да стога овај суд налази да је првостепени суд на утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право, те је суд побијану пресуду преиначио и одбио тужбени захтев тужилаца као неоснован.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 36. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (став 1.) и утврђује да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (став 2.).
Одредбом члана 58. став 1. Устава се јемчи да мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
Одредбом члана 60. став 4. Устава је утврђено да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико се тих права не може одрећи.
Законом о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05, 54/09 и 32/13), који се примењивао у утуженом периоду, чланом 118. став 1. тачка 1) је било прописано да запослени има право на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду, за долазак и одлазак са рада, у висини цене превозне карте у јавном саобраћају.
Посебним колективним уговором за запослене у основним и средњим школама и домовима ученика („Службени гласник РС“, бр. 86/05 и 117/06), чланом 27. је било прописано да запослени има право на накнаду за долазак и одлазак са рада у висини цене превозне карте у јавном саобраћају.
Посебним колективним уговором за запослене у основним и средњим школама и домовима ученика („Службени гласник РС, бр. 12/09 и 67/11), који је био на снази у утуженом периоду, чланом 25. је било прописано да запослени има право на накнаду за долазак и одлазак са рада у висини цене превозне карте у јавном саобраћају (градски, приградски, међуградски) која мора бити исплаћена до петог у месецу за претходни месец, уколико се накнада исплаћује у новцу.
Законом о основама система образовања и васпитања („Службени гласник РС“ бр. 72/09, 52/11 и 55/13), који је важио у време доношења оспорене пресуде, чланом 62. став 3. тачка 17) је прописано да директор установе одлучује о правима, обавезама и одговорностима ученика и запослених, у складу са овим и посебним законом; чланом 145. који уређује правну заштиту запослених, је прописано да на решење о остваривању права, обавеза и одговорности запослени има право на приговор органу управљања, у року од осам дана од дана достављања решења директора (став 1.), да је орган управљања дужан да донесе одлуку по приговору у року од 15 дана од дана достављања приговора (став 2.), да против новог решења запослени има право на приговор (став 6.) и да ако орган управљања не одлучи по приговору или ако запослени није задовољан другостепеном одлуком, може се обратити надлежном суду у року од 15 дана од дана истека рока за доношење одлуке, односно од дана достављања одлуке (став 7.).
5. Разматрајући наводе уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да се тврдње о повреди права подносиоца на имовину из члана 58. став 1. Устава, као и повреди права на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава, заснивају у основи на наводима о погрешној примени материјалног права приликом доношења оспорене пресуде, тј. на разлозима који могу указивати на постојање повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, те је решио да уставну жалбу прво размотри са аспекта евентуалне повреде овог уставног права. У вези с тим, Уставни суд и у овом случају указује да се уставна жалба не може сматрати правним средством којим се испитује законитост одлука редовних судова, те да одлучујући о уставној жалби, Суд не може оцењивати правилност закључака редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања и начина на који су судови применили меродавно право, уколико из разлога наведених у уставној жалби не произлази да је закључивање суда у оспореној судској одлуци било очигледно произвољно или арбитрерно.
Уставни суд је констатовао да се оспорена пресуда Апелационог суда у Нишу Гж1. 2683/13 од 29. новембра 2013. године заснива на ставу да тужиоци имају право на накнаду трошкова превоза само у ситуацији када, као запослени, у случају да имају стварне трошкове превоза ради доласка на посао и повратка са посла, преузму активну улогу у остваривању тог права код послодавца, чиме би се регулисала висина и начин исплате трошкова, јер то право одговара обавези тужене да одлучи о праву запосленог и с тим у вези планира и обезбеди средства за ту намену; да тиме што су тужиоци током поступка указивали да су туженој школи подносили захтев ради исплате траженог новчаног потраживања у спорном периоду, без означавања релација и захтева ради обезбеђења месечних претплатних карата или на други начин у складу са одредбом члана 25. Посебног колективног уговора, не представља активну улогу тужилаца, да би суд био надлежан да одлучује само о захтеву за накнаду штете због незаконитог и неправилног рада тужене, тј. ако тужена не би на основу донете одлуке вршила исплату, или ако би исплату неосновано обуставила или вршила селекцију у исплати, те стога тужиоци немају право на накнаду ових трошкова.
Полазећи од наведених одредаба Закона о раду, Посебног колективног уговора за запослене у основним и средњим школама и домовима ученика, као и Закона о основама система образовања и васпитања, Уставни суд је оценио да су овакав став и оцена редовног суда засновани на уставноправно прихватљивој примени и тумачењу меродавног права, те је утврдио да не постоји повреда права подносиоца на правично суђење, а тиме ни повреда права на имовину и права на правичну накнаду за рад на које се указује у уставној жалби.
У вези са истакнутом повредом права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд указује да је неопходни услов да би се могла утврдити повреда права на једнаку заштиту права пред судовима да подносилац приложи уз уставну жалбу као доказ пресуде којима је суд највише инстанце у поступку у идентичној чињеничној и правној ситуацији доносио различите одлуке. Подносиоци уставне жалбе су као доказ различитог поступања судова доставили пресуду Апелационог суда у Нишу Гж1. 66/13 од 15. октобра 2013. године, али је Уставни суд утврдио да ова пресуда није донета у истоветној чињеничној и правној ситуацији, будући да су се, према наводима образложења пресуде, тужиоци у овом спору обраћали не само директору тужене, већ и школском одбору тужене, а школски одбор је донео одлуку да је захтев тужилаца за трошкове превоза оправдан и да се та одлука са спецификацијом трошкова достави општини Власотинце. Одлука Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 479/11 од 6. априла 2011. године је такође донета у другачијој чињеничној и правној ситуацији, јер је њоме одлучено о праву на трошкове превоза тужиоца који је запослен у Министарству унутрашњих послова, а на које право се примењују други прописи. Стога је Уставни суд оценио да подносиоци нису доставили ваљане доказе о повреди свог права на једнаку заштиту права на коју се указује уставном жалбом, те да уставна жалба ни у том делу није основана.
Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), уставну жалбу одбио, као неосновану.
6. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић