Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Миливоја Булатовића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 3. новембра 2016. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба Миливоја Булатовића и утврђује да je у поступку по жалби на решење Вишег суда у Београду Кпп. 44/14 од 31. јануара 201 4. године повређено право подносиоца уставне жалбе из члана 27. став 3. Устава Републике Србије, у вези члана 30. став 3. Устава, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Миливоје Булатовић из Београда је поднео Уставном суду, 11. фебруара 20 14. године, преко пуномоћника Жарка Јекнића, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду Кпп. 44/14 од 31. јануара 2014. године, због повреде права из члана 27. ст. 1 . и 3, члана 32. став 1. и члана 36. Устава Републике Србије, као и чл . 5. и 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
У уставној жалби се наводи: да је судија за претходни поступак Вишег суда у Београду 31. јануара 2014. године донео решење којим је подносицу одредио притвор на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП; да је подносиочев бранилац 5. фебруара 2014. године изјавио жалбу против решења о одређивању притвора; да до дана подношења уставне жалбе веће из члана 21. став 4. ЗКП није одлучило о жалби. Како о изјављеној жалби није одлучено у року који је утврђен Уставом и Законом, подносилац сматра да су му повређена означена права зајемчена Уставом и Конвенцијом, па предлаже да се уставна жалба усвоји и утврди повреда наведених права .
Имајући виду да су одредбама чл ана 27. ст. 1. и 2. и члана 32. став 1. Устава заштићена права гарантована чл . 5. и 6. Европске конвенције за заштиту права и основних слобода, Уставни суд постојање повреда означених права цени у односу на одговарајуће одредбе Устава.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
У време подношења уставне жалбе пред Вишим судом у Београду против подносиоца је вођен истражни поступак по наредби за споровђење истраге Вишег јавног тужиоца у Београду Кти. 44/14 од 31. јануара 2014. године, због постојања основане сумње да је извршио кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика.
Оспореним решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду Кпп. 44/14 од 31. јануара 2014. године, подносиоцу је као окривљеном одређен притвор на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, који се има рачунати од 29. јануара 2014. године, када је лишен слободе, а који може трајати најдуже 30 дана, односно до 28. фебруара 2014. године.
Бранилац окривљеног је против решења о одређивању притвора изјавио жалбу која је писарници Вишег суда у Београду предата 5. фебруара 2014. године.
Како је подносилац навео да до дана подношења уставне жалбе одлука о жалби није донета, провером преко писарнице Вишег суда у Београду је утврђено да је ванрасправно веће тог суда 12. фебруара 2014. године, одлучујући о жалби окривљеног, донело решење Кв. 460/14 којим је потврдило првостепено решење о одређивању притвора.
Према подацима са интернет странице „Портал судова Србије“ (www.portal.sud.rs), оптужница у овом предмету је, решењем ванрасправног већа Вишег суда у Београду Кв. 942/14 потврђена 9. априла 2014. године, првостепена пресуда којом се оптужени оглашава кривим је донета 6. октобра 2015. године, а другостепена одлука Апелационог суда у Београду, којом је првостепена пресуда укинута и предмет враћен првостепеном суду на поновно одлучивање, донета је 9. марта 2016. године, па је овај предмет у Вишем суду у Београду заведен под новом ознаком К. 145/16.
4. Чланом 27. Устава утврђено је, поред осталог, да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (став 1.) , и да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (став 3.) . Такође, чланом 30. став 3. Устава притвореном лицу се јемчи право да ће о његовој жалби против одлуке о одређивању притвора надлежни суд одлучити и своју одлуку му доставити у року од 48 часова.
Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Чланом 36. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (став 1.), као и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (став 2.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да у ве ћу од троје судија суд одлучује о жалбама против решења судије за претходни поступак и других решења у складу са овим закоником, доноси одлуке ван главног претреса и ставља предлоге у случајевима предвиђеним у овом законику или у другом закону (члан 21. став 4.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети.
Чланом 214. овог законика је прописано: да се притвор у истрази може одредити, продужити или укинути решењем судије за претходни поступак или већа (члан 21. став 4.) (став 1.); да се р ешење о продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да п ротив решења о притвору странке и бранилац могу изјавити жалбу већу (члан 21. став 4.), да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу, као и да жалба не задржава извршење решења (став 3.); да се одлука о жалби доноси у року од 48 часова (став 4.)
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
5. Имајући у виду да је подносилац уставне жалбе истакао повреду права из члана 27. став 3. и члана 32. став 1. Устава, наводећи да о његовој жалби изјављеној против решења о одређивању притвора до дана подношења уставне жалбе није одлучено, Уставни суд је је оцену основаности изнетих тврдњи подносиоца о повреди права ценио у оквиру повреде права из члана 27. став 3. Устава.
Уставни суд пре свега констатује да се одредбом члана 27. став 3. Устава јемчи лицу лишеном слободе, па тиме и притвореном лицу, поред осталог, да ће суд хитно одлучити о законитости лишења слободе. Међутим, уставотворац се није задржао на наведеној гаранцији, већ је одредбом члана 30. став 3. Устава зајемчио притвореном лицу да ће о његовој жалби на одређивање притвора надлежни суд одлучити и своју одлуку му доставити у року од 48 часова.
У конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је окривљени, овде подносилац уставне жалбе, жалбу на решење којим му је одређен притвор изјавио преко браниоца 5. фебруара 201 4. године, и да је Виши суд у Београду 12. фебруара 201 4. године о жалби одлучио, одбијајући изјављену жалбу и потврђујући првостепено решење. Дакле, поступак по жалби изјављеној против решења Вишег суда у Београду К пп. 44/14 од 31. јануара 201 4. године о одређивању притвора трајао је седам дана, чиме је прекорачен Уставом зајемчен рок да ће се о жалби одлучити у року од 48 часова, а из чега последично следи повреда права из члана 27. став 3. Устава.
Стога је Уставни суд утврдио да је подносиоцу уставне жалбе, у поступку по жалби на решење Вишег суда у Београду Кпп. 44/14 од 31. јануара 2014. године, повређено право зајемчено одредбом члана 27. став 3. Устава, у вези члана 30. став 3. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), у овом делу уставну жалбу усвојио, одлучујући као у првом делу изреке.
6. Како се уставном жалбом не оспорава основ за одређивање притвора, нити се истиче да је оспорено решење донето мимо поступка предвиђеног законом, Уставни суд је оценио да се наводи подносиоца не могу довести у везу са Уставом утврђеном садржином права зајемченог одредбом члана 27. став 1. Устава, чија се повреда истиче .
У односу на истакнуту повреду права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава, Уставни суд је из самог оспореног акта и у спроведеном претходном поступку утврдио да је подносилац уставне жалбе има о и искористи о право да против првостепеног решења о одређивању притвора изјави жалбу, те да је о изјављеној жалби надлежни суд одлучио, то се наводи уставне жалбе не могу довести у уставноправну везу са Уставом утврђеном садржином права зајемченог одредбом члана 36. став 2. Устава. Истовремено, Уставни суд констатује да уставна жалба и не садржи наводе о различитом поступању суда према подносиоцу у односу на друга лица у истој чињеничној и правној ситуацији, што је основна претпоставка позивања на повреду права на једнаку заштиту права из става 1. члана 36. Устава.
Следом изнетог, Уставни суд је уставну жалбу у преосталом делу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка , и одлучио као у другом делу изреке.
7. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић