Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, Катарина Манојловић Андрић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и др Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби привредног друштва „CREDIT AGRICOLE BANKA SRBIJA“ а.д. из Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези са члан ом 170. Устава Републике Ср бије, на седници Већа одржаноj 20. октобра 2016. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба привредног друштва „ CREDIT AGRICOLE BANKA SRBIJA“ а.д. и утврђује да је решењем Другог основног суда у Београду И. 8323/13 од 29. маја 2014. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Другог основног суда у Београду И. 8323/13 од 29. маја 2014. године и одређује да надлежни суд поново одлучи о приговору подносиоца уставне жалбе поднетом против решења Другог основног суда у Београду И. 8323/13 од 7. маја 2014. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Привредно друштво „CREDIT AGRICOLE BANKA SRBIJA“ а.д. из Новог Сада поднело је , 3. јула 2014. године, преко пуномоћника Војина Јовановића, адвоката из Београда, Уставном суду уставну жалбу против решења Другог основног суда у Београду И. 8323/13 од 29. маја 2014. године, због повреде права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспорава решење извршног суда којим је одбачен као недозвољен приговор подносиоца уставне жалбе поднет против решења о обустави поступка извршења.
Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означеног уставног права и поништи оспорено решење извршног суда .
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у приложену документацију , утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Други основни суд у Београду је решењем И. 8323/13 од 7. маја 2014. године обуставио поступак извршења, због отварања стечаја над извршним дужником. У поуци о правном леку тог решења је констатовано да приговор није дозвољен.
Судија појединац Другог основног суда у Београду је оспореним решењем И. 8323/13 од 29. маја 2014. године одбацио као недозвољен приговор извршног повериоца „CREDIT AGRICOLE BANKЕ SRBIJA“ а.д, овде подносиоца устане жалбе, поднетим против наведеног решења о обустави поступка. У образложењу оспореног решења судиј е појединца је наведено: да је одредбом члана 39. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу прописано да се против решења суда може изјавити приговор само када је овим законом прописано, те како није дозвољен против решења о обустави извршења, суд је применом одредаба члана 39. став 2. и члана 45. Закона о извршењу и обезбеђењу одлучио као у изреци решења. У оспореном решењу ја наведено да против тог решења није дозвољен приговор.
4. Одредбом члана 36. став 2. Устава утврђено је да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Законом о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, број 31/11) (у даљем тексту: ЗИО) било је прописано: да се oдлуке у извршном поступку доносе у облику решења или закључка, да се решењем о извршењу дозвољава извршење на имовини извршног дужника, под условима и обиму одређеним овим законом, а да се закључком суда одређује спровођење појединих радњи и управља поступком (члан 36.); да се против решења може изјавити приговор, само када је овим законом прописано да је приговор дозвољен (39. став 2.); да ће се одлуком о обустави извршења укинути и спроведене извршне радње, ако се тим не дира у стечена права трећих лица (члан 76. став 5.).
5. Уставни суд најпре указује да је Решењем Уж-8166/12 од 23. јануара 2014. године одбацио уставну жалбу C.P.B. p .cо ltd изјављену против решења којим је обустављено спровођење извршења јер подносилац уставне жабе није искористио правно средство за заштиту својих права – приговор у извршном поступку, али је истовремено констатовао да подносилац није поучен о могућности изјављивања овог правног лека, да због тога не сме да трпи штетне последице и да сагласно члану 39. ЗИО, у року од пет дана од дана пријема овог решења, може изјавити приговор против оспореног решења о обустави поступка.
Подносилац уставне жалбе је , за разлику од подносиоца уставне жалбе у предмету Уж-8166/12, самоиницијативно поднео приговор против решења о обустави поступка извршења , који је одбачен.
У поступку мериторног одлучивања о уставној жалби Уставни суд се усредсредио на питање да ли је оспореним решењем извршног суда повређено право подносиоца на жалбу или друго правно средство зајемчено чланом 36. став 2. Устава.
Уставни суд констатује да у поступку извршења суд доноси одлуке у форми решења или закључка, с тим што се закључком спроводе поједине радње и управља поступком (члан 36. ст. 1. и 3. ЗИО). У ЗИО није дефинисана форма акта којим се поступак обуставља. Имајући у виду да је обустава један од начина окончања извршног поступка, те да се стога обустављањем извршног поступка коначно одлучује о праву повериоца да намири потраживање у ситуацији када намирење из неког од законом предвиђених разлога није могуће, одлука о обустављању извршног поступка не представља спровођење неке извршне радње или акт управљања поступком. То има за последицу да се одлука о обустављању извршног поступка не доноси у форми зак ључка, већ у форми решења, па су у тој форми и донет и акт и који се оспорава ју уставном жалбом. Како код окончања поступка обуставом у ЗИО није наведен приговор као дозвољени правни лек, Уставни суд сматра да у тој ситуацији има места сходној примени одредаба Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11), и то одредбе члана 399. став 1. којом је предвиђено да је против решења првостепеног суда дозвољена жалба ако законом није другачије прописано. Из наведеног произлази д а се против решења о обустави извршног поступка може поднети приговор. Овакав правни став Уставни суд је изнео у Решењу Уж-8166/12 од 23. јануара 2014. године.
С обзиром на право странке које се јемчи чланом 36. став 2. Устава, Уставни суд налази да када се решењем у извршном поступку одлучује о правима и обавезама странака, као у конкретном случају, оне имају право на правни лек - приговор, у складу са чланом 39. ЗИО, те је и подносиоцу уставне жалбе, као извршном повериоцу, припадало право да против решења којим је обустављен извршни поступак изјави приговор већу првостепеног суда. Међутим, у конкретном случају, констатовано је да правни лек није дозвољен против решења о обустави поступка, те је подносиочев приговор, који је самоиницијативно поднет, одбачен оспореним решењем извршног суда.
На основу изложеног, Уставни суд је утврдио да је оспореним решењем Другог основног суда у Београду И. 8323/13 од 29. маја 2014. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство, зајемчено чланом 36. став 2. Устава. Стога је Уставни суд уставну жалбу усвојио , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15) и одлучио као у тачки 1. изреке ове одлуке .
6. Уставни суд је, у тачки 2. изреке, у складу са одредбом члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се штетне последице повреде права могу отклонити једино поништајем решења Другог основног суда у Београду И. 8323/13 од 29. маја 2014. године и одређивањем да надлежни суд поново одлучи о приговору подносиоца уставне жалбе поднетoм против решења Другог основног суда у Београду И. 8323/13 од 7. маја 2014. године, не прејудицирајући при томе коначну одлуку извршног суда о испуњености услова за обуставу извршења.
7. С обзиром на то да је утврђена повреда права на правно средство и одређено отклањање штетних последица, то Уставни суд није посебно разматрао питање права на једнаку заштиту права.
8. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић