Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Зорана Пантелића, у време подношења уставне жалбе у притвору Окружног затвора у Београду, на основу члана 167. став 4. у вези са члан ом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 20. октобра 201 6. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Зорана Пантелића изјављена против решења Вишег суда у Београду Кв. 234/13 – Кв. 774 /14 од 13. марта 201 4. године и решења Апелационог суда у Београду Кж2. 606 /14 од 25. марта 2014. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Зоран Пантелић, у време подношења уставне жалбе у притвору Окружног затвора у Београду, поднео је Уставном суду, 1 . априла 201 4. године, уставну жалбу против решења наведених у изреци, због повреде права на ограничено трајање притвора из члана 31. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби наводи да му је оспореним решењима продужен притвор на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, па како сматра да су се стекли услови да му се притвор укине, или замени блажом мером – забраном напуштања стана, јер је интензитет разлога због којих му је притвор одређен је временом ослабио и изгубио на значају, а како раније није био осуђиван, закључује да не постоји особита околност која би указивала на опасност да би пуштањем на слободу могао наставити, односно поновити кривично дело, због чега и тврди да му је повређено право на ограничено трајање притвора из члана 31. Устава.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означеног уставног права и преиначи оспорена решења.
Иако подносилац није прецизирао коју одредбу члана 31. Устава сматра повређеном, односно ускраћеном, Уставни суд је закључио да из садржине уставне жалбе и фазе у којој се оспорени кривични поступак налази, прозлази да је уставна жалба поднета због повреде или ускраћивања права зајемченог одредбом члана 31. став 2. Устава.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу , те је утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
Оптужницом Вишег јавног тужиоца у Београду Кт. 1021/13 од 21. марта 2013. године подносиоцу је стављено на терет извршење четири кривична дела силовање из члана 178. став 1. Кривичног законика (у даљем тексту: КЗ) и једног кривичног дела недозвољене полне радње из члана 182. став 1. КЗ.
Решењем истражног судије Вишег суда у Београду Ки. 1056/12 од 23. децембра 2012. године, подносиоцу је одређен притвор из разлога предвиђених одредбама члана 142. став 1. тач. 2) и 3) ЗКП, који му се рачуна од 21. децембра 2012. године, када је лишен слободе.
Подносиоцу је, пре доношења оспорених решења, последњи пут притвор продужен решењем Вишег суда у Београду К. 234/12 – Кв. 37/14 од 13. јануара 2014. године, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП.
Оспореним решењем Вишег суда у Београду К. 234/13 – Кв. 774/14 од 13. марта 2014. године подносиоцу је притвор продужен за најдуже 60 дана, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП.
Одлучујући о жалбама окривљеног и његовог браниоца, изјављеним против првостепеног решења о продужењу притвора, Апелациони суд у Београду је 25. марта 2014. године донео оспорено другостепено решење Кж.2. 606/14, којим је изјављене жалбе одбио као неосноване.
У образложењу првостепеног оспореног решења о продужењу притвора наводе се разлози због којих поступајући суд суд сматра да и даље стоји законски основ предвиђен одредбом члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, а оспореним другостепеним решењем наведени разлози се у потпуности прихватају. Наиме, поступајући судови су нашли да и даље стоји законски основ прописан одредбом члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, јер из списа предмета произлази оправдана сумња да је подносилац као окривљени извршио четири кривична дела силовање и једно кривично дело недозвољене полне радње, односно већи број кривичних дела уперених против полне слободе, исказујући, на тај начин, према наводима оптужног акта, висок степен безобзирности и упорности, те, имајући у виду да је окривљени оправдано сумњив да је инкриминисане радње предузимао у дужем временском периоду (од 2006. до 2012. године), према већем броју оштећених, да се ради о личности емоционално нестабилне структуре, што произлази из налаза и мишљења судског вештака Б.М. од 6. марта 2013. године, то су већа поступајућих судова закључила да наведене околности, у својој међусобној повезаности, представљају особите околности које указују на оправдану бојазан да ће окривљен, уколико се нађе на слободи, у кратком временском периоду поновити кривично дело, односно наставити са вршењем кривичних дела која су му стављена на терет, због чега притвор према њему по законском основу из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, представља нужну и неопходну меру за обезбеђење његовог присуства током кривичног поступка.
4. Одредбом члана 31. став 2. Устава , на чиј у повред у се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, али у складу са законом.
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети.
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
Према одредби члана 467. став 2. ЗКП о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, осим ако овим закоником није другачије одређено и о седници већа се могу обавестити странке ако суд сматра да би њихово присуство било корисно за разјашњење ствари.
5. Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 31. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и да показују посебну хитност у вођењу поступка.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен због постојања оправдане сумње да је извршио четири кривична дела силовање из члана 178. став 1. КЗ и једног кривичног дела недозвољене полне радње из члана 182. став 1. КЗ. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима продужен на основу одредбе члана 211. став 1. тач ка 3) ЗКП, односно због постојања особитих околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело.
Уставни суд је оценио да су оспорена решења заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су надлежни судови поступали у складу са ЗКП када су утврдили да постоје услови да се подносиоцу уставне жалбе продужи притвор по означеном законском основу. Наиме, надлежни судови су у оспорен им одлу кама аргументовано образложи ли конкретне особите околности ( постојање оправдане сумње да је подносилац као окривљени извршио четири кривична дела силовање и једно кривично дело недозвољене полне радње, односно већи број кривичних дела уперених против полне слободе, да је на тај начин исказао висок степен безобзирности и упорности, да је окривљени оправдано сумњив да је инкриминисане радње предузимао у дужем временском периоду (од 2006. до 2012. године), према већем броју оштећених, да се ради о личности емоционално нестабилне структуре) које у овом случају указују на опасност да ће у кратком временском периоду поновити дело и оценили да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу по законском основу из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, јер то представља нужну и неопходну меру за обезбеђење његовог присуства током кривичног поступка.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је оценио као неосноване наводе подносиоца да су се стекли услови да му се притвор укине, или замени блажом мером – забраном напуштања стана, да је интензитет разлога због којих му је притвор одређен временом ослабио и изгубио на значају, те да, у склопу чињенице да је до сада неосуђиван, не постоји особита околност која би указивала на опасност да би пуштањем на слободу могао наставити, односно поновити кривично дело. Наиме, Суд посебно наглашава да је само у свести подносиоца, а никако у свести оштећених – жртава „интензитет разлога“, а који се код оштећених манифестује као страх, могао протеком времена да „изгуби на значају“. Са друге стране, постојање основане сумње да је подносилац у континуитету од више година вршио кривична дела против полне слободе, више је него довољан разлог за оправдану бојазан да би пуштањем на слободу наставио са вршењем кривичних дела, те је његова ранија неосуђиваност без значаја.
Такође, Уставни суд је оценио да је кривични поступак против подносиоца уставне жалбе пред Вишим судом у Београду у дотадашњем току вођен са примереном хитношћу. Наиме, имајући у виду да се кривични поступак води због четири кривична дела силовање и једно кривично дело недозвољене полне радње, да се ради о више оштећених, те да је до подношења уставне жалбе оспорени кривични поступак трајао нешто више од једне године и четири месеца, за које време је спроведена истрага, подигнута оптужница, саслушани готово сви оштећени и прибављени сви потребни материјални докази, Уставни суд је закључио да је дужина истраге и суђења, у конкретном случају, оправдана.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, који је у дотадашњем току вођен са потребном хитношћу.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је нашао да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима није повређен о прав о на ограничено трајање притвора, из члана 31. став 2. Устава, на које се позвао, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), уставну жалбу одбио као неосновану.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић