Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Зорице Кржановић из Бора, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 27. јануара 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Зорице Кржановић изјављена против пресуде Окружног суда у Неготину Гж. 705/07 од 23. августа 2007. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Зорица Кржановић из Бора, преко пуномоћника - адвоката Душана Предића из Бора, поднела је 3. октобра 2007. године, преко Општинског суда у Неготину, уставну жалбу против пресуде Окружног суда у Неготину Гж. 705/07 од 23. августа 2007. године, због повреде права на имовину из члана 58. и права на наслеђивање из члана 59. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспорава пресуда Окружног суда у Неготину Гж. 705/07 од 23. августа 2007. године, којом је потврђена првостепена пресуда Општинског суда у Неготину П. 743/06 од 17. априла 2007. године, јер је по мишљењу подноситељке уставне жалбе „погрешна и нетачна“. Наводи да је имовину, за коју је поднела тужбу редовном суду, стекла уговором о доживотном издржавању као теретним правним послом и у складу са Законом о наслеђивању, па су стога првостепени и другостепени суд повредили право на имовину и на наслеђивање тужиље – овде подноситељке уставне жалбе.
2. Уставна жалба је као правно средство установљена Уставом Републике Србије, који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносилаца уставне жалбе повређено или ускраћено њихово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Општинског суда у Неготину П. 743/06, пресуду Општинског суда у Неготину П. 743/06 од 17. априла 2007. године и оспорену пресуду Окружног суда у Неготину Гж. 705/07 од 23. августа 2007. године и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Оспореном пресудом Окружног суда у Неготину одбијена је као неоснована жалба тужиље – овде подноситељке уставне жалбе и потврђена првостепена пресуда Општинског суда у Неготину. Према ставу другостепеног суда, првостепени суд је на основу резултата целокупног расправљања у потпуности разјаснио и утврдио одлучне чињенице у овој правној ствари, те је утврдио да тужиља није постала власник на спорној кат. парцели бр. 4869 на мзв. "Корњет" КО Слатина ни по једном од законских основа предвиђених одредбом члана 20. Закона о основама својинскоправних односа. Другостепени суд је у образложењу навео да тужиља спорну непокретност није стекла уговором о доживотном издржавању закљученим са својим родитељима под бројем Р. 264/93 од 29. јула 1993. године, јер ни њена мајка спорну непокретност није стекла уговором о доживотном издржавању Р. 430/86 од 22. августа 1986. године, закљученим са њеним свекром Стеваном Петровићем, с обзиром да је сада пок. Стеван спорну непокретност поклонио сину – туженику Богдану још 1956. године, што произлази из правноснажне пресуде Среског суда у Неготину Г. 2006/56 од 29. јуна 1956. године. То значи да у време закључења уговора о доживотном издржавању између Стевана Петровића и Анке Драгомировић, Стеван Петровић није био власник спорне непокретности, па исту уговором о доживотном издржавању није могао пренети на Анку Драгомировић, мајку тужиље. Из истих разлога тужиља није могла постати власник ни по основу наслеђа, а спорну непокретност није стекла ни одржајем, с обзиром на то да ни тужиљин отац Витомир није био савестан држалац. Стога је суд закључио да за тужиљу почиње тећи нови рок за одржај након смрти њеног оца Витомира, а од тада па до дана подношења тужбе у овој правној ствари није протекао рок од 20 година прописан одредбом члана 28. став 4. Закона о основама својинскоправних односа за стицање својине на непокретности по основу одржаја.
4. Уставом Републике Србије утврђено је: да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.); да се јемчи право наслеђивања, у складу са законом и да право наслеђивања не може бити искључено или ограничено због неиспуњавања јавних обавеза (члан 59.).
Одредбама Закона о парничном поступку (у даљем тексту: ЗПП), („Службени гласник РС“, број 125/04), које су од значаја за решавање ове уставноправне ствари, прописано је: да суд одлучује по свом уверењу које ће чињенице узети као доказане, на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа засебно и свих доказа заједно, као и на основу резултата целокупног поступка (члан 8.); да доказивање обухвата све чињенице које су важне за доношење одлуке и да суд одлучује који ће се докази извести ради утврђивања битних чињеница (члан 221. ст. 1. и 2.).
Законом о основама својинскоправних односа прописано је: да се право својине стиче по самом закону, на основу правног посла и наслеђивањем (члан 20. став 1); да се по самом закону право својине може стећи и одржајем (члан 21.); да савестан и законит држалац непокретних ствари, на коју други има право својине, стиче право својине на ту ствар одржајем протеком 10 година и да савестан држалац непокретне ствари, на коју други има право својине стиче право својине на ту ствар одржајем протеком 20 година (члан 28. ст. 2. и 4.); да се на непокретности не може стећи право својине окупацијом (члан 32. став 2.) и да се право својине на непокретности стиче уписом у јавну књигу или на други одговарајући начин одређен законом (члан 33.).
5. Испитујући постојање повреде права на имовину и на наслеђивање зајемчених одредбама члана 58. став 1. и члана 59. Устава, у границама навода и разлога из уставне жалбе и садржине наведених права, Уставни суд је оценио да се правно схватање изнето у оспореним пресудама заснива на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног материјалног права. Ово стога што су првостепени и другостепени суд дали уставноправно релевантне разлоге због којих налазе да ни подноситељка уставне жалбе, као ни њени правни претходници нису стекли право својине на спорној непокретности ни по једном законском основу по коме се то право може стећи, па су стога неосновани наводи подноситељке уставне жалбе да су јој оспореном пресудом Окружног суда у Неготину повређена уставна права на која се у жалби позвала.
Према оцени Уставног суда, у поступку који је пред Општинским судом у Неготину вођен у предмету П. 743/06 од 17. априла 2007. године и правноснажно окончан оспореном пресудом Окружног суда у Неготину Гж. 705/07 од 23. августа 2007. године, нису повређена права подноситељке уставне жалбе на имовину и на наслеђивање зајемчена одредбама члана 58. став 1. и члана 59. Устава. Уставни суд је оценио да чињенично стање утврђено у парничном поступку и примена материјалног права на тако утврђено чињенично стање, као и образложење заузетог правног става у овој правној ствари представљају правно утемељен основ за доношење уставном жалбом оспорене пресуде.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07), уставну жалбу одбио као неосновану.
На основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић