Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије, др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, Катарина Манојловић Андрић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и др Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Зорана Станимировића, у притвору Окружног затвора у Смедереву, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 20. октобра 201 6. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Зорана Станимировића изјављена против решења Вишег суда у Смедереву Кв. 206/13 од 11. јула 2013. године, решења Апелационог суда у Београду Кж.2. 3405/13 од 25. јула 2013. године, решења Вишег суда у Смедереву Кв. 20/14 од 24. јануара 2014. године, решења Апелационог суда у Београду Кж.2. 212/14 од 6. фебруара 2014. године, решења Вишег суда у Смедереву Кв. 115/14 од 15. маја 2014. године, решења Апелационог суда у Београду Кж.2. 1088/14 од 30. маја 2014. године, решења Вишег суда у Смедереву Кв. 117/14 од 20. маја 2014. године, решења Апелационог суда у Београду Кж.2. 1089/14 од 30. маја 2014. године, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Зоран Станимировић, у притвору Окружног затвора у Смедереву, је 12. августа 2013. године предао писарници затвора поднесак упућен Уставном суду, насловљен „као допуна уставне жалбе“ у предмету Уставног суда Уж-6328/2013 од 1. августа 2013. године, изјавивши допуну против решења о одређивању притвора Вишег суда у Смедереву Кв. 206/13 од 11. јула 2013. године и решења Апелационог суда у Београду Кж.2. 3405/13 од 25. јула 2013. године. Овај поднесак је Виши суд у Смедереву 31. јануара 2014. године доставио Уставном суду.
Како се наведеним поднеском оспоравају судске одлуке донесене у кривичном поступку различитом од кривичног поступка оспореног уставном жалбом у предмету Уж-6328/2013, Уставни суд је информацијом Су. 1/8 од 10. фебруара 2014. године формирао нов предмет по овом поднеску, под бројем Уж-957/2014.
Подносилац је допунама уставне жалбе оспорио и накнадно донесена решења о продужењу притвора и то допуном од 13. марта 2014. године је оспорио решење Вишег суда у Смедереву Кв. 326/13 од 17. октобра 2013. године, решење Апелационог суда у Београду Кж.2. 4778/13 од 1. новембра 2013. године, решење Вишег суда у Смедереву Кв. 356/13 од 25. новембра 2013. године, решење Апелационог суда у Београду Кж.2. 2/14 од 13. јануара 2013. године, решење Вишег суда у Смедереву Кв. 20/14 од 24. јануара 2014. године и решење Апелационог суда у Београду Кж.2. 212/14 од 6. фебруара 2014. године, а допуном од 11. јуна 2014. године је оспорио решење Вишег суда у Смедереву Кв. 115/14 од 15. маја 2014. године, решење Апелационог суда у Београду Кж.2. 1088/14 од 30. маја 2014. године, решење Вишег суда у Смедереву Кв. 117/14 од 20. маја 2014. године и решење Апелационог суда у Београду Кж.2. 1089/14 од 30. маја 2014. године, док је поднесцима од 31.октобра 2013. године и 11. јуна 2014. године Уставном суду доставио решења о продужењу притвора која је Апелациони суд у Београду укинуо и предмете вратио Вишем суду у Смедереву на поновно одлучивање.
Подносилац сматра да су му оспореним решењима повређена права зајемчена одредбама члана 30. став 1, чл. 31. и 34. Устава Републике Србије, као и члана 5. став 3. члана 6. став 2. Европске конвенције за заштиту људских права и оснонвих слобода.
Подносилац уставне жалбе се истовремено позива и на повреду права из члана 5. став 3. и члана 6. став 2. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Како права гарантовано означеним одредбама Европске конвенције јемчи и Устав Републике Србије, Уставни суд њихову евентуалну повреду цени у односу на одредбе Устава.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), којим је уређен поступак по уставној жалби, прописано је да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Пресудом Окружног суда у Смедереву К 8/04 од 27. децембра 2004.године, окривљени С.П. и Зоран Станимировић, овде подносилац уставне жалбе, оглашени су кривим за извршење кривичног дела убиство из члана 47. став 2. тачка 6) Кривичног закона Републике Србије (у даљем тексту: КЗ РС) и због извршења кривичног дела неовлашћено држање и ношење ватреног оружја из члана ЗЗ. став 2. Закона о оружју и муницији, па су осуђени на јединствене казне затвора у трајању од по 40 година.
Наведена пресуда je потврђена пресудом Врховног суда Србије Кж.1. 208/05 од 13. маја 2001. године. Ова пресуда је од стране Врховног суда Србије, као суда трећег степена, пресудом Кж.3. 11/05 од 14. априла 2006. године, заједно са наведеном првостепеном пресудом, преиначена у погледу правне квалификације кривичних дела и то тако да je у односу на окр. Зорана Станимировића исто квалификовано као убиство из члана 114. тачка 9) и кривично дело недозвољено држање оружја и експлозивних материја из члана 348. став 2. Кривичног законика па је осуђен на јединствену казну затвора у трајању од 40 година.
Решењем већа Вишег суда у Смедереву Кв 61/13 од 26. фебруара 2013. године, поступајући по захтеву окр. Зорана Станимировића, дозвољено је понављање кривичног поступка у корист овог лица. Наведено решење је правноснажио са 1. априлом 2013. године, јер је решењем Апелационог суда у Београду Кж.2. 1296/13, жалба јавног тужиоца на решење Вишег суда у Смедереву Кв 61/13 од 26. фебруара 2013. године, одбијена као неоснована.
Виши суд у Смедереву је 27. маја 2013. године решењем Кв. 187/13 обуставио извршење казне затвора подносиоцу као осуђеном и одредио притвор, из разлога прописаних одредбом члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, али је ово решење укинуто решењем Апелационог суда у Београду Кж.2. 2674/13 од 14. јуна 2013. године, и одлучено да оптужени Зоран Станимировић остаје у притвору до даље одлуке суда.
Виши суд у Смедереву је 11. јула 2013. године донео оспорено решење Кв. 206/13, којим је у ставу 1. изреке према подносиоцу као осуђеном обустављено извршење казне затвора у трајању од 40 година, изречене пресудом Окружног суда у Смедереву К 8/04 од 27. децембра 2004. године, а потврђене пресудом Врховног суда у Београду Кж.1. 208/05 од 13. маја 2001. године, које пресуде су преиначене пресудом Врховног суда у Београду Кж.3. 11/05 од 14. априла 2006. године, па је наложено Управи Казнено -поправног завода у Београду, Зрењанински пут бб, Падинска Скела, да по правноснажности решења окр. Зорана Станимировића спроведе у притворску јединицу Окружног затвора у Смедереву. Ставом 2. изреке овог решења, према подносиоцу као оптуженом одређен је притвор од два месеца, из разлога предвиђених чланом 142. став 1. тачка 5) ЗКП, који притвор му се рачуна од 27. маја 2013. године и по овом решењу може трајати до 27. јула 2013. године.
У образложењу овог решења, поред осталог, наведено је: „Из списа предмета произилази да се окр. Зоран Станимировић по напред наведеним пресудама налази на издржавању казне затвора у Казнено-поправном заводу у Београду - Падинска Скела. Како није спорно да је решење којим се дозвољава понављање поступка правноснажно, то је одлучено као у ставу 1 . овог решења јер је то императив прописан одредбом члана 411. ЗКП. Више јавно тужилаштво у Смедереву је својим актом Кт. 22/13 од 24. маја 2013. године предложило да се према окр. Зорану Станимировићу одреди притвор са разлога предвиђених чланом 142. став 1. тачка 1 ) ЗКП, јер постоје околности које указују на опасност од бекства и са разлога предвиђених чланом 142. став 1. тачка 5 ) ЗКП, због посебно тешких околности кривичног дела. Решењем Вишег суда Смедерево Кв. 187/13 од 27. маја 2013. године одређен је притвор према опт. Зорану Станимировићу из Гроцке, са разлога предвиђених чланом 142. став 1. тачка 5 ) ЗКП и обустављено извршење казне затвора у трајању од 40 година, изречене пресудом Окружног суда Смедерево К. 8/04 од 27. децембра 2004. године, потврђене пресудом Врховног суда Београд Кж.1. 208/05 од 13. маја 2005. године и наложено Управи КПЗ Београд да по правноснажности решења опт. Зорана Станимировића спроведе у Притворску јединицу Окружног затвора Смедерево.
Решењем Апелационог суда у Београду Кж.2 2674/13 од 14. јуна 2013. године, уважена је жалба оптуженог Зорана Станимировића, укинуто решење Вишег суда у Смедереву Кв. 187/13 од 27. маја 2013. године, а истом одлуком одлучено да опт. Зоран Станимировић остаје у притвору до даље одлуке суда. Дана 11. јула 2013. године кривично ванпретресно веће из члана 24. став 6. ЗКП, на јавној седници одржаној у смислу члана 142a ЗКП, а након саслушања оптуженог Зорана Станимировића и заменика ВЈТ М.К, одлучивало je о притвору и нашло да стоје разлози за одређивање притвора предвиђени чланом 142. став 1. тачка 5 ) ЗКП. Наиме, из одбране окр. С.П, окр. Зорана Станимировића и других доказа изведених у досадашњем току поступка (исказа сведока Н.П. и других лица), те из садржине потврда о привремено одузетим предметима, из садржине прибављене КТ документације у предмету, записника о увиђају, спроведених вештачења од стране вештака различитих специјалности, произилази основана сумња да је окр. Зоран Станимировић, подстрекнут од стране окр. С.П, аутоматском пушком коју му је претходно предао окр. С.П. лишио живота родитеље окр. С.П. – С.П. и С.П. на дан 09. фебруара 2001. године у вечерњим сатима и то у близини „Сартида 1913 “, и то тако што је из наведене аутоматске пушке у правцу возила у коме су били родитељи окр. С.П. испалио 27 пројектила који су погодили сада пок. С.П. и С.П. у разне делове тела, због чега је дошло до искрварења што је пррузроковало њихову насилну смрт. Такође постоји основана сумња да је окр. Зоран Станимиррвић наведену радњу предузео из користољубља тј. ради награде коју му је окр. С.П. обећао и то тако што је био сакривен иза знака „Сартид 1913". Резултат до сада изведеног поступка доказивања је такав да указује на основану сумњу да је договор између окр. С.П. и окр. Зорана Станимировића био да окр. Зоран Станимировић лиши живота брачни пар П. на дан 8. фебруара 2001.године, након што брачни пар П. пређе границу и уђе у земљу, ког дана се окривљени Станимировић срео са П. али договор постигнут са С.П. није реализован, jep je у возилу брачног пара П. била њихова ћерка, овде сведок Н.П.
Окривљеном Зорану Станимировићу ставља се на терет извршење кривичног дела за које је прописана казна затвора преко 10 година, те је тиме остварен први од двају кумулативно предвиђених услова из одредби члана 142. став 1. тачка 5) 3КП. У конкретном случају испуњен је и други услов из наведене одредбе који се огледа у постојању посебно тешких околности кривичних дела.
Као посебне тешке околности, по налажењу већа овога суда, су оне које се тичу времена и места извршења кривичног дела. Наиме, исто је извршено у вечерњим сатима у фебруару месецу када је дан краћи и то још на јавном путу. Окр. Зоран Станимировић је основано сумњив да је радњу лишења живота више лица, конкретно брачни пар П, извршио из такозване заседе, јер је био скривен иза табле која на јавном путу означава локацију „Сартида 1913". Такође, постоји основана сумња да је окр. Станимировић у извршењу ове радње показао висок степен упорности, с обзиром на то да je у правцу возила у коме су били сада пок. С.П. и С.П. испалио велики број хитаца из аутоматског оружја, што је довело до смртоносних повреда ових лица. Упорност у извршењу ове радње окр. Станимировић је испољио и на тај начин што je по постигнутом договору између њега и окр. Саше Пауновића исту требало да изврши дан раније, што се није десило jep je у возилу брачног пара П. неочекивано била њихова ћерка Н.П.
Наведене околности како појединачно тако и у међусобној повезаности по налажењу већа овога суда излазе из оквира уобичајеног лишења живота, па стога представљају посебно тешке околности у смислу одредби члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП.
С обзиром на изнете разлоге, одлучено је као у ставу 2 изреке овог решења, jep je у конкретном случају притвор, једина и нужна мера за обезбеђења присуства окр. Зорана Станимировића за несметано вођење кривичног поступка јер ова сврха се не може остварити неком другом, блажом мером. Веће овога суда, сматра да у конкретном случају разлози за притвор у односу на окр. Зорана Станимировића из одредби члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП не постоје, јер самим тим што је окр. Зоран Станимировић рођен у иностранству не значи да постоји опасност од бекства, ово тим пре када се ради о породичном човеку – ожењеном и оцу два малолетна детета, који има пријављену адресу и стално пребивалиште у Гроцкој, у улици Српско – грчког пријатељства број 12.
Са изнетих разлога одлучено је као у ставу 1 . изреке решења на основу члана 411. ЗКП, a у односу на став 2 . изреке решења на основу члана 146. ЗКП у вези члана 142. став 1.тачка 5) ЗКП“.
Одлучујући о жалби окривљеног изјављеној против првостепеног решења којим му је обустављено извршење изречене казне затвора и одређен притвор, Апелациони суд у Београду је 25. јула 2013. године донео оспорено решење Кж.2. 3405/13, којим је жалбу одбио као неосновану, у свему прихватајући ставове и закључак првостепеног суда.
Потом је подносиоцу притвор више пута продужаван решењима Вишег суда у Смедереву, и то: Кв. 326/13 од 17. октобра 2013. године; Кв. 356/13 од 25. новембра 2013. године; Кв. 20/14 од 24. јануара 2014. године; Кв. 115/14 од 15. маја 2014. године; Кв. 117/14 од 20. маја 2014. године. Ова решења су потврђена решењима Апелационог суда у Београду: Кж.2. 4778/13 од 1. новембра 2013. године; Кж.2. 2/14 од 13. јануара 2014. године; Кж.2. 212/14 од 6. фебруара 2014. године; Кж.2. 1088/14 од 30. маја 2014. године; Кж.2. 1089/14 од 30. маја 2014. године. Према наведеним решењима, која су суштински идентична, подносиоцу је притвор продужаван у трајању од по 60 дана, из разлога предвиђених одредбом члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП. Кривично веће Вишег суда у Смедереву је, пре истека сваког притвора продуженог претходно донетим решењима, по службеној дужности, у смислу члана 216. ЗКП, испитивало да ли и дање стоје разлози због којих је притвор продужен, и налазило да и даље стоје разлози за продужење притвора према опт. Зорану Станимировићу, предвиђени одредбом члана 211. став 1. тачка 4 ) ЗКП. У образложењима првостепених решења је, поред осталог, наведено: „Чланом 211. став 1. тачка 4 ) ЗКП одређено је да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело, ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко 10 година, односно казна затвора преко пет година, за кривична дела са елементима насиља, а начин извршења или тежина последице су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Опт. Зорану Станимировићу стављено је на терет извршење кривичног дела тешко убиство из члана 114. тачка 9 ) КЗ, за које је запрећена казна затвора преко 10 година. На основу доказа прикупљених у досадашњем току поступка (исказа сведока Н.П. и других лица), потврде о привремено одузетим предметима, садржине прибављене КТ документације, записника о увиђају, произилази основана сумња да је опт. Зоран Станимировић након вишедневног и континуираног планирања и припремања кривичног дела (од краја јануара 2001. до 09. фебруара 2001. године), постављањем заседе у касним вечерњим сатима на јавном месту – јавном путу, сакривен иза саобрајаћног знака – табле „Сартид 1913", по наиласку путничког возила испалио 27 хитаца у сада пок. С. и С.П, и на лицу места их лишио живота. Начин извршења кривичног дела који очигледно одступа од уобичајеног начина извршења овог кривичног дела, а који се огледа у томе што је оптужени Зоран Станимировић након вишедневног и континуираног планирања и припремања кривичног дела, за обећану новчану надокнаду у износу од 30.000 немачких марака, а претходо добивши аутоматску пушку од оптуженог С.П, у касним вечерњим сатима 09. фебруара 2001. године, на јавном месту – јавном путу, сакривен иза саобраћајног знака – табле „Сартид 1913", постављањем заседе, a у тренутку наиласка путничког возила у коме су се налазили сада покојна С.П. и покојни С.П, у правцу истог возила испалио укупно 27 хитаца из аутоматског оружја, што је довело до смртних последица ова два лица, и притом испољио нарочиту упорност и безобзирност који се огледају у томе што је и претходног дана требало да их лиши живота, али то није учивино jep се у путничком возилу налазила и њихова ћерка Н.П, па је опет наредног дана 9. фебруара 2001. године, под истим условима који су горе наведени, на описани начин из аутоматског оружја, лишио живота брачни пар П, представља такав начин извршења кривичног дела који је очигледно довео до узнемирења јавности, посебно у малим срединама, каква су места - село Раља, одакле је опт. П. и његови родитељи – сада покојни С. и С, и место - село Радинац, где је кривично дело извршено, а и у широј околини (град Смедерево). Такво узнемирење јавности у малим срединама - селима Раља и Радинац, дакле мештанима ових села, а и шире околине (града Смедерева), a с обзиром на начин извршења кривичног дела и његове последице, који су горе ближе описани, је постојало не само у моменту извршења кривичног дела, већ по налажењу већа, постоји и данас, дакле, протеком 12 година од дана извршења кривичног дела, тако да би евентуално пуштање на слободу опт. Зорана Станимировића или замена изречене мере притвора неком блажом мером, у сваком случају могло угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка, па самим тим стоје разлози за одређивање притвора предвиђени чланом 211. став 1. тачка 4 ЗКП“.
4. Одредбама члана 30. став 1. Устава утврђено је: да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, док је одредбама члана 31. Устава у тврђено, поред осталог, да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора (став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.). Одредбом члана 34. став 3. Устава утврђено је да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда.
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП), који је ступио на снагу 1. октобра 2013. године, прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
Према одредби члана 467. став 2. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, осим ако овим закоником није другачије одређено и о седници већа се могу обавестити странке ако суд сматра да би њихово присуство било корисно за разјашњење ствари.
Одредбом члана 142. став 1. тачка 5) Законика о кривичном поступку, који је био на снази до 1. октобра 2013. године ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10 ), било је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно преко пет година за кривично дело са елементом насиља и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела.
Одредбом члана 47. став 2. тачка 6) Кривичног закона Републике Србије („Службени гласник СРС", бр. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89, 21/90 и "Службени гласник РС", бр. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/2002, 11/02, 80/02, 39/03 и 67/2003) који је био на снази до 1. јануара 2006. године, било је прописано да ће се затвором од најмање 12 година или затвором од 40 година казнити онај ко са умишљајем лиши живота више лица а не ради се о убиству на мах или убиству детета при порођају.
Одредбом члана 114. тачка 9) Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13 и 108/14), који је ступио на снагу 1. јануара 2006. године, прописано је да ће се затвором од најмање десет година или затвором од 30 до 40 година казнити онај ко са умишљајем лиши живота више лица, а не ради се о убиству на мах, убиству детета при порођају или убиству из самилости.
5. Уставни суд констатује да се суштина навода уставне жалбе о повреди права из члана 31. Устава у односу на оспорена решењ а, заснива на тврдњама да није било основа да се притвор према подносиоцу одреди на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) тада важећег ЗКП, односно да се продужи на основу одредбе члана 211. став 1. тач ка 4) важећег ЗКП, јер не постоје разлози који би оправдали ову меру, те да мера притвора „неоправдано траје 12 и по година“.
Уставни суд најпре констатује да су одредбе члана 142. став 1. тачка 5) раније важећег ЗКП, по коме је подносиоцу након доношења решења о понављању правноснажно окончаног кривичног поступка и обустављања извршења казне затвора у трајању од 40 година, и одредбе члана 211. став 1. тачка 4) важећег ЗКП, по коме му је притвор продужаван оспореним решењима, врло сличне. Наиме, обе одредбе предвиђају као први услов за одређивање притвора да је за кривично дело које се окривљеном ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно преко пет година за кривично дело са елементом насиља, а нови ЗКП или да му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, с тим што ранији ЗКП, као други услов, захтева да је одређивање, односно продужење притвора оправдано због посебно тешких околности кривичног дела, док важећи ЗКП захтева и да су начин извршења или тежина последице кривичног дела довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Уставни суд указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен због постојања оправдане сумње да је извршио кривично дело тешко убиство, као и да је за ово кривично дело из члана 114. тачка 9) Кривичног законика прописана као мимимална казна затвор у трајању од десет година. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима правноснажно одређен на основу одребе члана 142. став 1. тачка 5) тада важећег ЗКП, а продужен на основу одредбе члана 211. став 1. тач ка 4) важећег ЗКП. Поступајући суд је оценио да су за ову меру испуњена оба потребна услова, и то и код одређивања и код продужења притвора да је прописана казна затвора преко десет година, с тим што је код одређивања притвора сматрао да околности извршења кривичног дела представљају посебно тешке околности које оправдавају одређивање притвора, а код продужења притвора да су начин извршења или тежина последице довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка, што такође оправдава продужење притвора.
Виши суд у Смедереву је у образложењима оспорених решења детаљно анализирао околности извршења кривичног дела, време, место, начин извршења, однос окривљеног према извршеном делу, упорност са којом је дело извршено, наводећи појединачно сваки од ових елемената и пружајући разлоге којима оправдава одређивање и продужење притвора.
Уставни суд је оценио да су Виши суд у Смедереву и Апелациони суд у Београду оспорена решењ а заснова ли на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права када су утврди ли да постоје услови за одређивање и продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе из разлога прописаних тачком 5) члана 142. став 1. ранијег ЗКП, односно тачком 4) члана 211. став 1. важећег ЗКП. Наиме, поред висине запрећене казне, постојање посебно тешких околности кривичног дела које оправдавају одређивање притвора, као и да су начин извршења и тежина последице кривичног дела довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка, што оправдава продужење притвора је, по оцени Уставног суда, јасно и довољно образложено, без обзира на чињеницу да се у оба случаја суд позива на околности под којима је кривично дело извршено. Све што је суд навео у образложењима оспорених решења, по оцени Уставног суда, представља релевантне и довољне разлоге за одређивање и продужење притвора по наведеним законским основима ради несметаног вођења кривичног поступка.
Имајући у виду све до сада изложено, Уставни суд је оценио као неосноване наводе подносиоца да није било основа да му се притвор продужи, односно да не постоје разлози који би оправдали ову меру.
У погледу навода уставне жалбе да „мера притвора траје „дванаест и по годин а“, Уставни суд наглашава да је за оцену основаности овог навода од првенственог значаја то да ли је кривични поступак вођен у складу са захтевом хитности.
Уставни суд најпре указује на свој став да поступак који се води по захтеву странке за понављање било ког правноснажно окончаног судског поступка не представља саставни део, нити јединствену целину са поступком који је претходио и који је правноснажно завршен. Стога се и вођење поступка у складу са захтевом хитности посебно цени у односу на оспорене појединачне акте донете у поступку чије је понављање тражено. У том смислу, Уставни суд истиче да је понављање кривичног поступка дозвољено 26. фебруара 2013. године, да је ово решење постало правноснажно 1. априла 2013. године, да је притвор подносиоцу одређен 27. маја 2013. године, те да је уставна жалба поднета 12. августа 2013. године.
Уставни суд је оценио да је кривични поступак који се у конкретном случају води против подносиоца уставне жалбе пред Вишим судом у Смедереву релативно сложен, пре свега због комплексности чињеничних и правних питања која надлежни суд треба да расправи и оцени и на основу којих треба да потом донесе одлуку. Како је до тренутка подношења уставне жалбе, поновљени кривични поступак трајао тек нешто више од пет и по месеци, Уставни суд је наводе подносиоца о томе да се поновљени кривични поступак не води са потребном хитношћу, оценио као неосноване.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су суд ови у оспорен им решењима наве ли релевантне и довољне разлоге због којих су сматра ли да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, који је у дотадашњем току вођен са потребном хитношћу.
Како се наводи подносиоца о повреди права зајемченог одредбом члана 30. став 1. Устава заснивају на разлозима којима је образложена и повреда права из члана 31. Устава, то се оцена Уставног суда о неоснованости односи и на повреду права из члана 30. став 1. Устава.
С обзирмо на наведено, Уставни суд је нашао да оспореним решењима ни су повређена Уставом зајемчен а прав а подносиоца зајемчена одредбама члана 30. став 1. и члана 31. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одбио уставну жалбу као неосновану и одлучио као у првом делу изреке .
6. Уставни суд је у спроведеном претходном поступку утврдио да је допуном уставне жалбе од 13. марта 2014. године оспорено другостепено решење Апелационог суда у Београду Кж.2. 4778/13 од 1. новембра 2013. године, које је подносилац примио 7. новембра 2013. године, а којим је потврђено решење о продужењу притвора Вишег суда у Смедереву Кв. 326/13 од 17. октобра 2013. године, као и решење Апелационог суда у Београду Кж.2. 2/14 од 13. јануара 2014. године, које је подносилац примио 17. јануара 2014. године, и којим је потврђено решење о продужењу притвора Вишег суда у Смедереву Кв. 356/13 од 25. новембра 2013. године.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба, у односу на наведена решења, неблаговремена, јер је изјављена после истека рока из члана 84. став 1. Закона.
Имајући у виду садржину уставне жалбе и њених допуна, Уставни суд је оценио да се подносилац само формално позива на повреду права на претпоставку невиности, зајемеченог одредбом члана 34. став 3. Устава, а да при томе не наводи ниједан разлог на коме заснива своје тврдње.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у преосталом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, и одлучио као у другом делу изреке.
7. С обзиром на изложено, Уставни суд је на основу члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић