-нема повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава (у преосталом делу одбацивање)
Република Србија
УСТАВНИ СУД
Број: Уж-2718/2014
__________ 2016. године
Б е о г р а д
Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби „SLOVENIJALES“ д.д. Љубљана, Република Словенија, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 20. октобра 2016. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба „SLOVENIJALES“ д.д. изјављена против пресуде Привредног апелационог суда Пж. 2232/13 од 16. јануара 2014. године због повреде права на правично суђење, зајемчено г чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. „SLOVENIJALES“ д.д. Љубљана, Република Словенија, поднео је, 27. марта 2014. године, преко пуномоћника Тање Станишић, адвоката из Београда, Уставном суду уставну жалбу против пресуде Привредног апелационог суда Пж. 2232/13 од 16. јануара 2014. године , због повреде члана 17. Устава Републике Србије, начела забране дискриминације из члана 21. Устава, права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава, права на имовину из члана 58. Устава, као и начела економског уређења из члана 85. став 1. Устава.
Подносилац је у уставној жалби, поред осталог, навео: да је другостепени суд донео пресуду којом је противно закону преиначио првостепену одлуку којом је усвојен његов тужбени захтев; да је другостепени суд одлуку засновао на погрешном закључку да између Републике Србије и Републике Словеније не постоји реципроцитет, те да се постојање реципроцитета у конкретном случају не претпоставља већ се мора доказити, а да подносилац, на коме је био терет доказивања, није доказо ту врсту узајамности. Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену пресуду.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорену пресуду и документацију достављену уз уставну жалбу, те утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Привредни суд у Београду је пресудом П. 4643/12 од 24. јануара 2013. године утврдио излучно потраживање тужиоца „SLOVENIJALES“ д.д, овде подносиоца уставне жалбе, према туженом „MI TRADE CENTAR“, у стечају, те је наложио туженом да тужиоцу преда из стечајне масе одређену непокретност. У образложењу првостепене пресуде је наведено: да је тужилац као излучни поверилац поднео тужбу ради утврђења основаности излучног потраживања према туженом, те излучења предметне непокретности из стечајне масе туженог и предаје исте тужиоцу; да је тужилац правни следбеник предузећа РО „Словенијалес" Љубљана који је у својству инвеститора добио дозволу за изградњу и употребну дозволу за спорну непокретност, а у земљишним књигама је на дан 31. децембра 1990. године био уписан као носилац права коришћења на предметн ој непокретност и која је у друштвеној својини; да је тренутно као корисник спорне непокретности уписан тужени, а у односу па РО „Словенијалес" није имао својство самосталног привредног субјекта; да како је на дан 31. децембра 1990. године (дан одређен чланом 2 Прилога Г Споразума о питањима сукцесије, параграф (1) потпараграф (а)), тужилац био уписан као корисник предметне непокретности, а да је упис права коришћења на непокретности у корист туженог извршен 26. октобра 1993. године, то је упис права коришћења туженог на предменој непокретности ништав; да између Републике Словеније и Републике Србије постоји дипломатски реципроцитет, што је утврђено читањем мишљења Министарства правде Републике Србије од 25. јуна 2012. године и да је примена Споразума о питањима сукцесије условљена реципроцитетом под којим се подразумева фактички реципроцитет, чије се постојање претпоставља; да закључење међудржавних билатералних споразума између Републике Словеније и Републике Србије није предуслов за извршавање Споразума о питањима сукцесије, јер одредбе споразума судови држава сукцесора могу непосредно примењивати без потребе за склапањем билатералних споразума; да одредбе билатералних споразума ни у ком случају не могу поништити одредбе споразума о питањима сукцесије по истим питањима између држава сукцесора, а једно од њих је и да права на покретну и непокретну имовину која се налази на територији Републике Србије на коју су физичка и правна лица из других држава сукцесора имала права на дан 31. децембра 1990. године треба признати, заштитити и вратити у првобитно стање, независно од држављанства, пребивалишта или боравишта тих лица.
Привредни апелациони суд је оспореном пресудом Пж. 2232/13 од 16. јануара 2014. године усвојио жалбу туженог и преиначио првостепену пресуду, тако што је одбио као неоснован тужбени захтев. У образложењу оспорене другостепене пресуде, је, између осталог, наведено: да према одредби члана 112. Закона о стечајном поступку, излучни поверилац подноси захтев да му се из стечаја излучи ствар која не улази у стечајну масу; да из наведене одредбе произлази да такав поверилац може основано поставити захтев за излучење само уколико је власник ствари; да се имајући у виду све утврђене чињенице, не може закључити да je тужилац власник предметне непокретности; да је, наиме, правни претходник тужиоца на дан 31. децембра 1990. године био уписан као корисник предметне непокретности у друштвеној својини и да је у том тренутку правни претходник тужиоца, а што је и сам тужилац у тужби навео, пословао у форми друштвеног предузећа; да је према члану 2. тада важећег Закона о предузећима, предузеће у друштвеној својини пословало средствима у друштвеној својини; да се у том смислу не може закључити да је право које је правни претходник тужиоца евентуално могао стећи и поседовати на предметној непокретности на дан 31. децембар 1990. године било право својине, а који услов захтева наведена одредба Закона о стечајном поступку ради излучења ствари из стечајне масе; да у ситуацији када је над правним претходником тужиоца спроведен поступак приватизације по прописима Републике Словеније, исти није могао да стекне право својине на непокретности која се налази на територији Републике Србије, а на којој је евентуално могао да има само право коришћења; да се Анекс Г Споразума о питањима сукцесије примењује на питања имовине делова предузећа у Републици Србији која имају седишта на територији држава сукцесора бивше СФРЈ под условима постојања фактичког реципроцитета; да се постојање фактичког реципроцитета не претпоставља већ мора бити доказано; да у конкретном случају нису приложени докази на околност да судови у Републици Словенији непосредно примењују Анекс Г Споразума о сукцесији , нити докази да надлежни органи Републике Словеније прихватају и признају право својине правних лица из Републике Србије на непокретностима стеченим градњом до 31. децембра 1990. године, а ни докази да прихватају излучење такве имовине из стечајне масе; да тужилац није пружио доказе да је и предметна непокретност била део имовине правног претходника тужиоца над којим је спроведена приватизација, али и да јесте, трансформација друштвене у приватну својину регулисана је Законом о приватизацији Републике Србије и не може се вршити на другачији начин сем под условима из Закона о промету непокретности.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се подносилац, између осталог, позвао, утврђено је да се сваком јемчи право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Законом о потврђивању Споразума о питањима сукцесије („Службени лист СРЈ - Међународни уговори“, број 6/02), који је ступио на снагу 11. јула 2002. године је прописано: да ће приватна својина и стечена права грађана или других правних лица СФРЈ бити заштићена од стране Држава сукцесора у складу с одредбама овог Прилога (Прилог Г, члан 1.); да ће права на покретну и непокретну имовину која се налази на територији Државе сукцесора и на коју су грађани или друга правна лица СФРЈ имали право на дан 31. децембра 1990. године бити призната, заштићена и враћена у првобитно стање од стране те Државе у складу са уговореним стандардима и нормама међународног права, и то независно од националности, држављанства, боравишта или пребивалишта таквих лица, да се овим обухватају лица која су након 31. децембра 1990. године стекла држављанство или ново пребивалиште или боравиште у Држави различитој од Државе сукцесора, да ће особе које нису биле у могућности да остваре таква права имати право на накнаду у складу са грађанским и међународним правним нормама и да ће сваки намерни пренос права на покретну или непокретну имовину извршен после 31. децембра 1990. године закључен под притиском или супротно подпараграфу (а) оног члана бити ништаван; да ће сви уговори закључени између грађана или других правних лица СФРЈ почев од 31. децембра 1990. године укључујући и оне закључене од стране јавних предузећа, бити поштовани без икакве дискриминације, да ће свака Држава сукцесор обезбедити извршавање обавеза на основу таквих уговора, у случајевима где је распадом СФРЈ било онемогућено извршавање таквих уговора (Прилог Г, члан 2.); да ће сва физичка и правна лица из сваке Државе сукцесора на основу реципроцитета, имати иста права приступа судовима, административним већима и телима те Државе и других Држава сукцесора с циљем остваривања заштите њихових права (Прилог Г, члан 7.).
Законом о основама својинскоправних односа („Службени лист СФРЈ“, бр. 6/80 и 36/90, „Службени лист СРЈ“, број 29/96 и „Службени гласник РС“, број 115/05) је прописано да се право својине стиче по самом закону, на основу правног посла и наслеђивањем и да се право својине и одлуком државног органа, на начин и под условима одређеним законом (члан 20.).
5. Уставни суд констатује да је правилну примену материјалног права, пре свега, надлежан да цени виши суд, у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Међутим, Уставни суд налази да произвољна и арбитрерна примена материјалног права на штету неке од странака у поступку може довести до повреде права на правично суђење, те да у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од чињеница и околности конкретног случаја и од уставноправних разлога наведених у уставној жалби, има основа да се у поступку по уставној жалби повреда права из члана 32. став 1. Устава цени и са становишта примене материјалног права.
Предмет спора је излучење предметне непокретности из стечајне масе туженог, као и утврђење ништавости укњижбе туженог од 26. октобра 1993. године.
Имајући у виду садржину одредаба Закона о потврђивању Споразума о питањима сукцесије, Уставни суд је мишљења да је основна идеја правне заштите целог Прилога Г – вратити ситуацију у погледу приватне својине и стечених права грађана и правних лица у првобитно стање, односно на одређен дан када је још увек постојала СФРЈ, а као такав дан у Прилогу Г означен је 31. децембар 1990. године.
Уставни суд, најпре, констатује да је у току поступка утврђено да је тужилац на дан 31. децембра 1990. године као друштвено предузеће био уписан у земљишним књигама као носилац права коришћења на предметној непокретности у друштвеној својини. Затим, из образложења оспорене пресуде произлази да је извршена власничка трансформација тужиоца, према прописима Републике Словеније. Према оцени Уставног суда, одредбе о стицању права својине, поготово у ситуацији када се врши промена својинског статуса из друштвене својине у приватну својину, су императивне природе и не могу бити мењане ни на који начин сем од стране самог законодавца. Уставни суд стога налази да је уставноправно прихватљиво становиште другостепеног суда изражено у оспореној другостепеној пресуди, с обзиром на то да је тужилац на дан 31. децембра 1990. године имао само право коришћења на предметној непокретности у друштвеној својини, а у току поступка није доказао да је стекао право својине на предметној непокретности која се налази на територији Републике Србије кроз поступак спроведене својинске трансформације у домицилној држави, а што је законски услов за излучење ствари из стечајне масе, у смислу одредбе члана 112. Закона о стечајном поступку.
Полазећи од напред наведеног, Уставни суд сматра да је другостепени суд за своје ставове дао јасне, прецизне и логичне закључке, засноване на уставноправно прихватљивој примени материјалног права. Уставни суд је оценио да тумачење одредбе члана 2. Прилога Г Споразума о питањима сукцесије, дато у образложењу оспорене пресуде, у конкретном случају, не доводи у сумњу суштинску правичност поступка у целини.
Овакво правно становиште Уставни суд је већ заузео у Одлуци Уж -927/2014 од 21. априла 2016. године.
Уставни суд је оценио да оспореном пресудом Привредног апелационог суда Пж. 2232/13 од 16. јануара 2014. године подносиоцу није повређено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је, применом одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13- Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одбио уставну жалбу као неосновану у овом делу.
6. Како подносилац наводе о повреди права на имовину из члана 58. Устава заснива на идентичним разлозима које је истицао у прилог тврдњи о повреди права на правично суђење, а који су разматрани у претходно ј тачки образложења, Уставни суд налази да није потребно да их поново цени и са аспекта повреде права из члана 58. Устава.
7. Одредбом члана 36. став 1. Устава, на чију повреду се указује уставном жалбом, свакоме је зајемчена једнака заштита права пред судовима. Из наведене садржине зајемченог права следи да до ускраћивања једнаке заштите права пред судовима, односно другим органима и организацијама чије се радње и акти могу оспоравати уставном жалбом, може доћи пре свега неједнаким поступањем у истим чињеничним и правним ситуацијама. Како подносилац уставне жалбе није доставио доказе да је Привредни апелациони суд у истој чињеничној и правној ситуацији доносио другачије пресуде од пресуде која се оспорава уставном жалбом, то је Уставни суд оценио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге којима би биле поткрепљене тврдње о ускраћивању једнаке заштите права подносиоцу уставне жалбе.
У односу на истакнуту повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд указује да се означеним правом јемчи двостепеност у одлучивању, односно право да се у поступку по жалби или другом прописаном правном средству, пред органом више инстанце, испита законитост првостепене одлуке, што подразумева и да у поступку по правном средству нижестепена одлука може бити преиначена, ако за то има законског основа.
У вези навода подносиоца уставне жалбе да му је оспореном другостепеном пресудом повређено начело из члана 21. Устава, Уставни суд указује да се означеном уставном нормом не јемчи ниједно одређено људско или мањинско право или слобода, већ се утврђује начело у складу са којима се остварују сва зајемчена права и слободе. Стога повреда овог начела може настати само акцесорно, као последица повреде или ускраћивања конкретног Уставом зајемченог права или слободе, што није случај у конкретном предмету.
Уставни суд указује да се одредбама члана 17. и члана 85. став 1. Устава не јемчи ниједно одређено људско или мањинско право или слобода, те стога наведене уставне норме не могу бити основ изјављивања уставне жалбе.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у том делу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке.
8. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.