Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Живка Сибинског из Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 6. октобра 201 6. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Живка Сибинског изјављена против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По.1. 249/10 – Кв.По.1. 63/14 од 7. фебруара 2014. године и решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.2.По.1. 80/14 од 26. фебруара 2014. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Живко Сибинск и из Новог Сада је , 20. марта 201 4. године, преко пуномоћника Смиљане Стојиљковић, адвоката из Београда, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења наведених у изреци, због повреде права из члана 31. став 2. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби наводи да му је означено уставно право повређено тиме што: у оспореним решењима околности које указују на опасност од бекства нису конкретизоване у односу на подносиоца, већ су паушално наведене, као што je то случају и са осталим окривљенима из овог предмета који се налазе у притвору; у списима предмета нема ниједног доказа да је окривљени био члан организоване криминалне групе, да познаје било ког окривљеног из оптужнице, што искључује било чију наводну помоћ у бекству; из списа предмета произлази да окривљени није учествовао у преузимању и дистрибуцији 100 кг. кокаина у Италији, јер из списа италијанских органа несумњиво прозилази да је лице од кога je, по наводима тужилаштва, требало да буде преузета дрога, ухапшено а дрога одузета; суд у потпуности игнорише предлог одбране којим се не тражи укидање притвора и пуштање на слободу окривљеног, већ да му се уместо притвора одреди мера забране напуштања стана уз електронски надзор из члана 188. тачка 9) и члана 190. ЗКП; у оспореним решењима се указује на узнемирење јавности до кога би дошло уколико би се окривљени нашао на слободи, иако до таквог узнемирења није дошло ни када је другим експонираним окривљенима из других предмета укидан притвор, одноно што суд не конкретизује на који начин би се узнемирење јавности манифестовало и не даје узрочну везу између узнемирења јавности и несметаног вођења кривичног поступка, већ, уместо тога, суд политизује основе за притвор наводима о решености државе да стане на пут организованом криминалу. Имајући у виду досадашње време које је подносилац уставне жалбе провео у притвору, велики број окривљених у овом предмету Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По.1. 249/10, обимност самог предмета и неизвесност када ће поступак бити окончан, подносилац уставне жалбе сматра да се одређивањем мере забране напуштања стана уз електронски надзор постиже иста сврха као и притвором, а то је обезбеђење присуства окривљеног и несметано вођење кривичног поступка. Лишењем слободе првоокривљеног Д.Ш, који је означен у оптужници као организатор организоване криминалне групе, отпао је главни аргумент суда да ће подносилац као окривљени имати помоћ за бекство ако се нађе на слободи, иако, по мишљењу одбране, ова тврдња није била валидан аргумент, с обзиром на то да одбрана није предлагала укидање притвора окривљеноме и његово пуштање на слободу, већ замену притвора блажом мером и то мером којом се постиже иста сврха као и притвором.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права и поништи оспорена решења.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио je следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Решењем истражног судије Вишег суда у Београду – Посебно одељење Ки.IIo.1. 328/10 од 28. јануара 2011.године, одређен је притвор против подносиоца на основу члана 142. став 1. тач. 1) и 5) ЗКП.
Оптужницом Тужилаштва за организовани криминал КТ. 26/10 од 17. маја 2011.године, која је исправљена актом Тужилаштва за организовани криминал КТ 26/10 од 28. јула 2011. године и од 22. августа 2011. године, оптуженом је стављено на терет извршење кривичног дела удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 5. и кривичног дела неовлашћеног стаљања у промет опојних дрога из члана 246. став 4. (у оспореним решењима је, очито омашком, наведен став 2. док из садржине оспорених решења произлази да се ради о ставу 4. члана 246.) у вези става 1. Кривичног законика.
Последњи пут, пре доношења оспорених решења, подносиоцу је притвор продужен решењем кривичног ванпретресног већа наведеног суда K.IIo.1. 249/10 – Kв.По.1. 866/13 дана 12. децембра 2013.године и то на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1) и 4) ЗКП.
Оспореним решењем решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По.1. 249/10 – Кв.По.1. 63/14 од 7. фебруара 2014. године подносиоцу је притвор продужен на основу одредби члана 211. став 1. тач. 1) и 4) ЗКП, најдуже за 60 дана.
У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено:
„Веће из члана 21. став 4. ЗКП је по службеној дужности, на основу члана 216. став 3. ЗКП преиспитало разлоге за притвор против оптуженог, па је након увида у списе предмета одлучило да притвор продужи најдуже за 60 дана из разлога који следе: Наиме, ванпретресно веће сматра да још увек постоје разлози за притвор прописани одредбом члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП када je у питању оптужени Сибински Живко. Ово стога што постоји оправдана сумња да је оптужени Сибински кривична дела која му се стављају на терет у овом поступку извршио у оквиру организоване криминалне групе која је деловала у међународним размерама и у дужем временском периоду (према наводима из оптужнице од почетка 2008. године па до 15. октобра 2009. године), уз ангажовање већег броја лица у иностранству ради извршења кривичних дела, са којима је том приликом остваривао контакте, а која би му могла помоћи у бекству и скривању, те чињеницу да се лица за која постоји оправдана сумња да су организатори ове организоване криминалне групе Д.Ш. и Г.С. још увек налазе у бекству, као и да се у бекству налазе и М.М. и Б.Н. који су између осталих обухваћени наведеном оптужницом. Због свега до сада реченог, веће сматра да и поред тога што је оптужени за центар својих животних активности определио Републику Србију, наведене околности указују на то да постоји основана бојазан да би оптужени у случају пуштања на слободу могао побећи и скривати се од државних органа Републике Србије, у чему би му могли помоћи оптужени Д.Ш. и Г.С. који су и даље у бекству, те би овај оптужени могао постати недоступан државним органима, и на тај начин ометати даљи ток овог кривичног поступка, због чега му је веће продужило притвор по наведеном законском основу.
Истовремено, имајући у виду да постоји оправдана сумња да је оптужени припадник организоване криминалне групе која је деловала у међународним размерама, која се бавила прекоокеанским транспортом дроге у укупној количини од 5.800 килограма опојне дроге кокаин, чистоће од 74% до 97% чија је вредност на илегалном тржишту изузетно велика и која као таква може угрозити живот и здравље великог броја људи, те да се оптуженом ставља на терет да је као припадник организоване криминалне групе током септембра и октобра месеца у Републици Италији учествовао у дистрибуцији 100 килограма опојне дроге кокаин, односно у преузимању ове опојне дроге од других припадника организоване криминалне групе у Милану, са циљем њене даље предаје купцима у Републици Италији и да се постојање наведене организоване криминалне групе везује са оптуженим Д.Ш, за кога се оправдано сумња да је њен организатор, који се упркос свим предузетим мерама домаћих и иностраних органа гоњења и откривања да се обезбеди његово присуство и даље налази у бекству, наведене чињенице довеле су до узнемирања јавности, што све може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка, ако би се наведени оптужени нашао на слободи. Због свега наведеног ванпретресно веће сматра да је против оптуженог неопходно продужити притвор применом и законског основа из члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, а имајући у виду и чињеницу да је за кривично дело неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога из члана 246. КЗ, које се оптуженом ставља на терет, запрећена казна затвора преко 10 година, а начин извршења кривичног дела то оправдава.
Приликом одлучивања ванпретресно веће је имало у виду време које оптужени Сибински провео у притвору, као и време које је протекло од предузимања инкриминисаних радњи које се овом оптуженом стављају на терет, међутим, мишљења је да наведени разлози за притвор не представљају само елементе извршења кривичног дела за које се оптужени терети, нити начин његовог извршења, како је то презентовано оптужницом, већ управо оне околности које ово веће уверавају, да када je у питању наведени оптужени, само његов боравак у притвору може омогућити несметано вођење кривичног поступка и његово присуство у њему, због чега је примена неке друге блаже мере за обезбеђење присуства окривљеног у кривичном поступку у овом процесном тренутку искључена. Ово тим пре што се организатори организоване криминалне групе још увек налазе у бекству, као и један већи број њених припадника, а посебно имајући у виду актуелни тренутак друштва и чврсту решеност државе, да преко својих надлежних органа откривања и гоњења стане на пут организованом криминалу и недозвољеној трговини наркотика у Републици Србији.
Због свега напред наведеног, веће је на основу одредбе члана 216. став 3. ЗКП, у вези са одредбама члана 211. став 1. тач. 1) и 4) ЗКП, донело одлуку као у изреци решења“.
Одлучујући о жалби подносиоца као оптуженог, изјављеној против оспореог решења о продужењу притвора, Апелациони суд у Београду – Посебно одељење је 26. фебруара 2014. године донео оспорено решење Кж.2.По.1. 80/14, којим је жалбу одбио као неосновану.
Према образложењу оспореног другостепеног решења, Апелациони суд у Београду – Посебно одлељење је у потпуности прихватио све аргументе за продужење притвора које је првостепени суд навео у свом решењу, при чему је одговорио и на поједине наводе из жалбе оптуженог изјављене против првостепеног решења, па се, у образложењу, поред осталог, наводи „да се наводима жалбе браниоца окривљеног да околности наведене у оспореном првостепеном решењу не указују на опасност од бекства окривљеног Живка Сибинског јер он не познаје апсолутно никога од осталих лица обухваћених оптужницом а нема ниједног доказа у списима предмета и да је контактирао односно да познаје извесна лица у иностранству, имајући у виду стање у списима предмета и разлоге првостепеног суда, правилност закључка првостепеног суда да је неопходно даље задржавање окривљеног Живка Сибински у притвору из разлога прописаних одредбом члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, не доводи се у сумњу“. Такође је у овом образложењу наведено и: „Жалбом браниоца окривљеног Живка Сибинског се тврди да првостепени суд није дао јасне разлоге зашто сматра да је притвор једина могућа мера у конкретном случају иако закон обавезује суд да у случају када се блажом мером може постићи иста сврха као и притвором, примени блажу меру. Међутам, ови наводи не одговарају стању у списима предмета јер је првостепени суд приликом одлучивања ценио све чињенице и околности, време које је окривљени до сада у притвору провео, затим време које је протекло од предузимања инкриминисаних радњи и нашло да наведене околности у својој међусобној повезаности указују да само боравак у притвору окривљеног Живка Сибинског може омогућити несметано вођење кривичног поступка и његово присуство а да је примена неке друге, блаже мере за обезбеђење присуства окривљеног у кривичном поступку у овом процесном тренутку искључена“.
4. Одредбом члана 31. став 2. Устава, на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је да суд, после подизања оптужнице, трајање притвора своди на најкраће неопходно време, у складу са законом.
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело, поред осталог: ако се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)); ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка (тачка 4)).
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да се, од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
Према одредби члана 467. став 2. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, осим ако овим закоником није другачије одређено и о седници већа се могу обавестити странке ако суд сматра да би њихово присуство било корисно за разјашњење ствари.
Одредбама члана 346. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05 и 72/09) (у даљем тексту: КЗ) је прописано кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела, па је у ставу 1. прописано да ће се казнити затвором од шест месеци до пет година онај ко организује групу која има за циљ вршење кривичних дела за које се може изрећи казна затвора од три године или тежа казна, ако законом за такво организовање није предвиђена тежа казна, док је ставом 5. предвиђено да, ако се дело из ст. 1. и 2. овог члана односи на групу или организовану криминалну групу, која има за циљ вршење кривичних дела за које се може изрећи казна затвора од двадесет година или затвор од тридесет до четрдесет година, организатор групе или организоване криминалне групе ће се казнити затвором најмање десет година или затвором од тридесет до четрдесет година, а припадник групе или организоване криминалне групе затвором од шест месеци до пет година.
Члан 246. Кривичног законика, поред осталог, прописује да ко неовлашћено производи, прерађује, продаје или нуди на продају или ко ради продаје купује, држи или преноси или ко посредује у продаји или куповини или на други начин неовлашћено ставља у промет супстанце или препарате који су проглашени за опојне дроге, казниће се затвором од три до дванаест година (став 1.), а ако је дело из става 1. овог члана извршено од стране организоване криминалне групе, учинилац ће се казнити затвором од најмање десет година (став 4.).
5. Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 31. став 2. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31, подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен због постојања оправдане сумње да је извршио кривична дел а удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 5. КЗ и неовлашћено стаљање у промет опојних дрога из члана 246. став 4. КЗ (у оспореним решењима је, очито омашком, наведен став 2. док из садржине оспорених решења произлази да се ради о ставу 4. члана 246. КЗ) у вези става 1. Кривичног законика. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима правноснажно продужен на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1) и 4) ЗКП, односно због постојања околности које указују на опасност од бекства, као и због тога што је за кривична дела која му се стављају на терет прописана казна затвора преко десет година, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности, што појединачно може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
У образложењу оспорених решења је , у односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, поред осталог, наведено да је окривљени Живко Сабински оправдано сумњив да је кривична дела која му се стављају на терет у овом поступку извршио у оквиру организоване криминалне групе која је деловала у међународним размерама и у дужем временском периоду – према наводима из оптужнице од почетка 2008. године па до 15. октобра 2009. године, уз ангажовање већег броја лица у иностранству ради извршења кривичних дела, са којима је окривљени Живко Сибински остваривао контакте а која лица би му у случају да се нађе на слободи, могла помоћи у бекству и скривању, као што се и остали саокривљени још увек налазе у бекству, па и организатори организоване криминалне групе Д.Ш. и Г.С.
У односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, у оспореним решењима је наведено да је окривљеном Живку Сибинском на терет стављено извршење кривичног дела из члана 246. став 4. у вези става 1. КЗ, за које дело је прописана и може се изрећи казна затвора у трајању од преко десет година, заједно са кривичним делом удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 5. КЗ, за које се може изрећи казна затвора од 20 година или затвор од 30 до 40 година, а организатор групе или организоване криминалне групе ће се казнити затвором најмање десет година или затвором од 30 до 40 година, док ће се припадник групе или организоване криминалне групе казнити затвором од шест месеци до пет година. Имајући у виду и околности по којима се окривљеном на терет ставља да је ова кривична дела извршио, односно да постоји оправдана сумња да је окривљени Живко Сибински као припадник организоване криминалне групе која је деловала у међународним размерама и бавила се прекоокеанским транспортом дроге у укупној количини од 5.800 килограма опојних средстава – дроге кокаин, чистоће 74% до 97%, чија је вредност на илегалном тржишту изузетно висока, те да се окривљеном Живку Сибинском на терет ставља да је као припадник организоване криминалне групе током септембра и октобра месеца у Републици Италији учествовао у дистрибуцији 100 килограма опојне дроге кокаин, односно у преузимању ове опојне дроге од других припадника организоване криминалне групе у Милану a са циљем њене даље продаје купцима у Републици Италији – наведене околности, по закључку поступајућих судова, указују да је даље задржавање окривљеног Живка Сибинског у притвору и из разлога предвиђених чланом 211. став 1. тачка 4) ЗКП оправдано и неопходно и због тежине последице кривичних дела за која је оправдано сумњив да их је учинио а која су довела до узнемирења јавности, што све у конкретном случају може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Уставни суд је оценио да су оспорена решења заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, без елемената произвољности, те да су надлежни судови поступали у складу са ЗКП када су утврдили да постоје услови да се подносиоцу уставне жалбе продужи притвор по означеним законским основима. Наиме, постојање околности које указују на опасност од бекства, уколико би се окривљени нашао на слободи, по оцени Уставног суда, је јасно и довољно образложен о. Надлежни судови су у оспореним решењима аргументовано образложили конкретне околности (постојање оправдане сумње да се ради о организованој криминалној групи која се у дужем временском периоду бавила дистрибуцијом велике количине опојне дроге кокаин у међународним размерама, као и да се у време доношења оспорених решења одређен број припадника ове криминалне групе , посебно главни организатор, још увек налази на слободи), које указују на то да би оптужени пуштањем на слободу могао постати недоступан државним органима Републике Србије, па је Уставни суд оценио да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу по овом законском основу .
Истовремено, по оцени Уставног суда, надлежни судови су у оспореним решењима навели и веома јасно образложили, поред висине запрећене казне као објективног услова, конкретне околности које су у овом случају, због сумње на начин извршења и тежину последица кривичних дела за које се подносилац терети (постојање оправдане сумње да се ради о организованој криминалној групи која је у дужем временском периоду дистрибуирала велике количине опојне дроге кокаин у међународним размерама, као и да се одређен број припадника ове криминалне групе , посебно првоокривљени, за кога се оправдано сумња да је организатор криминалне групе, који се упркос свим предузетим мерама домаћих и иностраних органа гоњења и откривања да се обезбеди његово присуство и даље налази у бекству, још увек налази на слободи), довеле до узнемирења јавности које може угрозити несметано али и правично вођење кривичног поступка. Уставни суд је нашао да су у оспореним решењима утврђене конкретне чињенице које указују да је, услед начина извршења , тежине последица кривичног дела за које је подносилац оптужен, као и недоступности организатора и чланова организоване криминалне групе, дошло до одговарајућег степена узнемирења јавности, што представља Закоником прописан разлог за одређивање и продужење притвора.
Такође, Уставни суд је оценио да је кривични поступак који се у конкретном случају води против подносиоца уставне жалбе и др. пред Вишим судом у Београду – Посебно одељење веома сложен, пре свега због бројности оптужених и тежине кривичних дела за која постоји оправдана сумња да су их оптужени извршили (кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела и кривично дело неовлашћено стаљањ е у промет опојних дрога), као и чињенице да се ради о организованом криминалу у међународним размерама и прикупљању доказа из иностранства, али и због чињенице да организатори и поједини чланови организоване криминалне групе нису доступни државним органима Републике Србије. Стога Уставни суд закључује да је дужина трајања поступка, у конкретном случају, оправдана изузетном сложеношћу и значајем предмета.
Полазећи од свега претходно изнетог, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, који је вођен са потребном хитношћу, упркос чињеници да се подносилац уставне жалбе несумњиво налазио у притвору у дужем временском периоду. Оваква оцена Уставног суда сагласна је и установљеној пракси Европског суда за људска права, према којој код изразито тешких кривичних дела, као што су кривична дела организованог криминала, дужи периоди притвора него у другим случајевима могу бити разумни (видети, поред осталих, следеће одлуке: Tomecki против Пољске, број 47944/06 од 20. маја 2008. године, став 29; Луковић против Србије, број 43808/07 од 26. марта 2013. године, став 46.).
Имајући у виду наведено, Уставни суд је нашао да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењем није повређено Уставом зајемчено право на које се позвао, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), уставну жалбу одбио као неосновану.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић
Подносилац у уставној жалби наводи да му је означено уставно право повређено тиме што: у оспореним решењима околности које указују на опасност од бекства нису конкретизоване у односу на подносиоца, већ су паушално наведене, као што je то случају и са осталим окривљенима из овог предмета који се налазе у притвору; у списима предмета нема ниједног доказа да је окривљени био члан организоване криминалне групе, да познаје било ког окривљеног из оптужнице, што искључује било чију наводну помоћ у бекству; из списа предмета произлази да окривљени није учествовао у преузимању и дистрибуцији 100 кг. кокаина у Италији, јер из списа италијанских органа несумњиво прозилази да је лице од кога je, по наводима тужилаштва, требало да буде преузета дрога, ухапшено а дрога одузета; суд у потпуности игнорише предлог одбране којим се не тражи укидање притвора и пуштање на слободу окривљеног, већ да му се уместо притвора одреди мера забране напуштања стана уз електронски надзор из члана 188. тачка 9) и члана 190. ЗКП; у оспореним решењима се указује на узнемирење јавности до кога би дошло уколико би се окривљени нашао на слободи, иако до таквог узнемирења није дошло ни када је другим експонираним окривљенима из других предмета укидан притвор, одноно што суд не конкретизује на који начин би се узнемирење јавности манифестовало и не даје узрочну везу између узнемирења јавности и несметаног вођења кривичног поступка, већ, уместо тога, суд политизује основе за притвор наводима о решености државе да стане на пут организованом криминалу. Имајући у виду досадашње време које је подносилац уставне жалбе провео у притвору, велики број окривљених у овом предмету Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По.1. 249/10, обимност самог предмета и неизвесност када ће поступак бити окончан, подносилац уставне жалбе сматра да се одређивањем мере забране напуштања стана уз електронски надзор постиже иста сврха као и притвором, а то је обезбеђење присуства окривљеног и несметано вођење кривичног поступка. Лишењем слободе првоокривљеног Д.Ш, који је означен у оптужници као организатор организоване криминалне групе, отпао је главни аргумент суда да ће подносилац као окривљени имати помоћ за бекство ако се нађе на слободи, иако, по мишљењу одбране, ова тврдња није била валидан аргумент, с обзиром на то да одбрана није предлагала укидање притвора окривљеноме и његово пуштање на слободу, већ замену притвора блажом мером и то мером којом се постиже иста сврха као и притвором.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права и поништи оспорена решења.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио je следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Решењем истражног судије Вишег суда у Београду – Посебно одељење Ки.IIo.1. 328/10 од 28. јануара 2011.године, одређен је притвор против подносиоца на основу члана 142. став 1. тач. 1) и 5) ЗКП.
Оптужницом Тужилаштва за организовани криминал КТ. 26/10 од 17. маја 2011.године, која је исправљена актом Тужилаштва за организовани криминал КТ 26/10 од 28. јула 2011. године и од 22. августа 2011. године, оптуженом је стављено на терет извршење кривичног дела удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 5. и кривичног дела неовлашћеног стаљања у промет опојних дрога из члана 246. став 4. (у оспореним решењима је, очито омашком, наведен став 2. док из садржине оспорених решења произлази да се ради о ставу 4. члана 246.) у вези става 1. Кривичног законика.
Последњи пут, пре доношења оспорених решења, подносиоцу је притвор продужен решењем кривичног ванпретресног већа наведеног суда K.IIo.1. 249/10 – Kв.По.1. 866/13 дана 12. децембра 2013.године и то на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1) и 4) ЗКП.
Оспореним решењем решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По.1. 249/10 – Кв.По.1. 63/14 од 7. фебруара 2014. године подносиоцу је притвор продужен на основу одредби члана 211. став 1. тач. 1) и 4) ЗКП, најдуже за 60 дана.
У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено:
„Веће из члана 21. став 4. ЗКП је по службеној дужности, на основу члана 216. став 3. ЗКП преиспитало разлоге за притвор против оптуженог, па је након увида у списе предмета одлучило да притвор продужи најдуже за 60 дана из разлога који следе: Наиме, ванпретресно веће сматра да још увек постоје разлози за притвор прописани одредбом члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП када je у питању оптужени Сибински Живко. Ово стога што постоји оправдана сумња да је оптужени Сибински кривична дела која му се стављају на терет у овом поступку извршио у оквиру организоване криминалне групе која је деловала у међународним размерама и у дужем временском периоду (према наводима из оптужнице од почетка 2008. године па до 15. октобра 2009. године), уз ангажовање већег броја лица у иностранству ради извршења кривичних дела, са којима је том приликом остваривао контакте, а која би му могла помоћи у бекству и скривању, те чињеницу да се лица за која постоји оправдана сумња да су организатори ове организоване криминалне групе Д.Ш. и Г.С. још увек налазе у бекству, као и да се у бекству налазе и М.М. и Б.Н. који су између осталих обухваћени наведеном оптужницом. Због свега до сада реченог, веће сматра да и поред тога што је оптужени за центар својих животних активности определио Републику Србију, наведене околности указују на то да постоји основана бојазан да би оптужени у случају пуштања на слободу могао побећи и скривати се од државних органа Републике Србије, у чему би му могли помоћи оптужени Д.Ш. и Г.С. који су и даље у бекству, те би овај оптужени могао постати недоступан државним органима, и на тај начин ометати даљи ток овог кривичног поступка, због чега му је веће продужило притвор по наведеном законском основу.
Истовремено, имајући у виду да постоји оправдана сумња да је оптужени припадник организоване криминалне групе која је деловала у међународним размерама, која се бавила прекоокеанским транспортом дроге у укупној количини од 5.800 килограма опојне дроге кокаин, чистоће од 74% до 97% чија је вредност на илегалном тржишту изузетно велика и која као таква може угрозити живот и здравље великог броја људи, те да се оптуженом ставља на терет да је као припадник организоване криминалне групе током септембра и октобра месеца у Републици Италији учествовао у дистрибуцији 100 килограма опојне дроге кокаин, односно у преузимању ове опојне дроге од других припадника организоване криминалне групе у Милану, са циљем њене даље предаје купцима у Републици Италији и да се постојање наведене организоване криминалне групе везује са оптуженим Д.Ш, за кога се оправдано сумња да је њен организатор, који се упркос свим предузетим мерама домаћих и иностраних органа гоњења и откривања да се обезбеди његово присуство и даље налази у бекству, наведене чињенице довеле су до узнемирања јавности, што све може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка, ако би се наведени оптужени нашао на слободи. Због свега наведеног ванпретресно веће сматра да је против оптуженог неопходно продужити притвор применом и законског основа из члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, а имајући у виду и чињеницу да је за кривично дело неовлашћена производња, држање и стављање у промет опојних дрога из члана 246. КЗ, које се оптуженом ставља на терет, запрећена казна затвора преко 10 година, а начин извршења кривичног дела то оправдава.
Приликом одлучивања ванпретресно веће је имало у виду време које оптужени Сибински провео у притвору, као и време које је протекло од предузимања инкриминисаних радњи које се овом оптуженом стављају на терет, међутим, мишљења је да наведени разлози за притвор не представљају само елементе извршења кривичног дела за које се оптужени терети, нити начин његовог извршења, како је то презентовано оптужницом, већ управо оне околности које ово веће уверавају, да када je у питању наведени оптужени, само његов боравак у притвору може омогућити несметано вођење кривичног поступка и његово присуство у њему, због чега је примена неке друге блаже мере за обезбеђење присуства окривљеног у кривичном поступку у овом процесном тренутку искључена. Ово тим пре што се организатори организоване криминалне групе још увек налазе у бекству, као и један већи број њених припадника, а посебно имајући у виду актуелни тренутак друштва и чврсту решеност државе, да преко својих надлежних органа откривања и гоњења стане на пут организованом криминалу и недозвољеној трговини наркотика у Републици Србији.
Због свега напред наведеног, веће је на основу одредбе члана 216. став 3. ЗКП, у вези са одредбама члана 211. став 1. тач. 1) и 4) ЗКП, донело одлуку као у изреци решења“.
Одлучујући о жалби подносиоца као оптуженог, изјављеној против оспореог решења о продужењу притвора, Апелациони суд у Београду – Посебно одељење је 26. фебруара 2014. године донео оспорено решење Кж.2.По.1. 80/14, којим је жалбу одбио као неосновану.
Према образложењу оспореног другостепеног решења, Апелациони суд у Београду – Посебно одлељење је у потпуности прихватио све аргументе за продужење притвора које је првостепени суд навео у свом решењу, при чему је одговорио и на поједине наводе из жалбе оптуженог изјављене против првостепеног решења, па се, у образложењу, поред осталог, наводи „да се наводима жалбе браниоца окривљеног да околности наведене у оспореном првостепеном решењу не указују на опасност од бекства окривљеног Живка Сибинског јер он не познаје апсолутно никога од осталих лица обухваћених оптужницом а нема ниједног доказа у списима предмета и да је контактирао односно да познаје извесна лица у иностранству, имајући у виду стање у списима предмета и разлоге првостепеног суда, правилност закључка првостепеног суда да је неопходно даље задржавање окривљеног Живка Сибински у притвору из разлога прописаних одредбом члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, не доводи се у сумњу“. Такође је у овом образложењу наведено и: „Жалбом браниоца окривљеног Живка Сибинског се тврди да првостепени суд није дао јасне разлоге зашто сматра да је притвор једина могућа мера у конкретном случају иако закон обавезује суд да у случају када се блажом мером може постићи иста сврха као и притвором, примени блажу меру. Међутам, ови наводи не одговарају стању у списима предмета јер је првостепени суд приликом одлучивања ценио све чињенице и околности, време које је окривљени до сада у притвору провео, затим време које је протекло од предузимања инкриминисаних радњи и нашло да наведене околности у својој међусобној повезаности указују да само боравак у притвору окривљеног Живка Сибинског може омогућити несметано вођење кривичног поступка и његово присуство а да је примена неке друге, блаже мере за обезбеђење присуства окривљеног у кривичном поступку у овом процесном тренутку искључена“.
4. Одредбом члана 31. став 2. Устава, на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је да суд, после подизања оптужнице, трајање притвора своди на најкраће неопходно време, у складу са законом.
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело, поред осталог: ако се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)); ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка (тачка 4)).
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да се, од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
Према одредби члана 467. став 2. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, осим ако овим закоником није другачије одређено и о седници већа се могу обавестити странке ако суд сматра да би њихово присуство било корисно за разјашњење ствари.
Одредбама члана 346. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05 и 72/09) (у даљем тексту: КЗ) је прописано кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела, па је у ставу 1. прописано да ће се казнити затвором од шест месеци до пет година онај ко организује групу која има за циљ вршење кривичних дела за које се може изрећи казна затвора од три године или тежа казна, ако законом за такво организовање није предвиђена тежа казна, док је ставом 5. предвиђено да, ако се дело из ст. 1. и 2. овог члана односи на групу или организовану криминалну групу, која има за циљ вршење кривичних дела за које се може изрећи казна затвора од двадесет година или затвор од тридесет до четрдесет година, организатор групе или организоване криминалне групе ће се казнити затвором најмање десет година или затвором од тридесет до четрдесет година, а припадник групе или организоване криминалне групе затвором од шест месеци до пет година.
Члан 246. Кривичног законика, поред осталог, прописује да ко неовлашћено производи, прерађује, продаје или нуди на продају или ко ради продаје купује, држи или преноси или ко посредује у продаји или куповини или на други начин неовлашћено ставља у промет супстанце или препарате који су проглашени за опојне дроге, казниће се затвором од три до дванаест година (став 1.), а ако је дело из става 1. овог члана извршено од стране организоване криминалне групе, учинилац ће се казнити затвором од најмање десет година (став 4.).
5. Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 31. став 2. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31, подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен због постојања оправдане сумње да је извршио кривична дел а удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 5. КЗ и неовлашћено стаљање у промет опојних дрога из члана 246. став 4. КЗ (у оспореним решењима је, очито омашком, наведен став 2. док из садржине оспорених решења произлази да се ради о ставу 4. члана 246. КЗ) у вези става 1. Кривичног законика. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима правноснажно продужен на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1) и 4) ЗКП, односно због постојања околности које указују на опасност од бекства, као и због тога што је за кривична дела која му се стављају на терет прописана казна затвора преко десет година, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности, што појединачно може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
У образложењу оспорених решења је , у односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, поред осталог, наведено да је окривљени Живко Сабински оправдано сумњив да је кривична дела која му се стављају на терет у овом поступку извршио у оквиру организоване криминалне групе која је деловала у међународним размерама и у дужем временском периоду – према наводима из оптужнице од почетка 2008. године па до 15. октобра 2009. године, уз ангажовање већег броја лица у иностранству ради извршења кривичних дела, са којима је окривљени Живко Сибински остваривао контакте а која лица би му у случају да се нађе на слободи, могла помоћи у бекству и скривању, као што се и остали саокривљени још увек налазе у бекству, па и организатори организоване криминалне групе Д.Ш. и Г.С.
У односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, у оспореним решењима је наведено да је окривљеном Живку Сибинском на терет стављено извршење кривичног дела из члана 246. став 4. у вези става 1. КЗ, за које дело је прописана и може се изрећи казна затвора у трајању од преко десет година, заједно са кривичним делом удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 5. КЗ, за које се може изрећи казна затвора од 20 година или затвор од 30 до 40 година, а организатор групе или организоване криминалне групе ће се казнити затвором најмање десет година или затвором од 30 до 40 година, док ће се припадник групе или организоване криминалне групе казнити затвором од шест месеци до пет година. Имајући у виду и околности по којима се окривљеном на терет ставља да је ова кривична дела извршио, односно да постоји оправдана сумња да је окривљени Живко Сибински као припадник организоване криминалне групе која је деловала у међународним размерама и бавила се прекоокеанским транспортом дроге у укупној количини од 5.800 килограма опојних средстава – дроге кокаин, чистоће 74% до 97%, чија је вредност на илегалном тржишту изузетно висока, те да се окривљеном Живку Сибинском на терет ставља да је као припадник организоване криминалне групе током септембра и октобра месеца у Републици Италији учествовао у дистрибуцији 100 килограма опојне дроге кокаин, односно у преузимању ове опојне дроге од других припадника организоване криминалне групе у Милану a са циљем њене даље продаје купцима у Републици Италији – наведене околности, по закључку поступајућих судова, указују да је даље задржавање окривљеног Живка Сибинског у притвору и из разлога предвиђених чланом 211. став 1. тачка 4) ЗКП оправдано и неопходно и због тежине последице кривичних дела за која је оправдано сумњив да их је учинио а која су довела до узнемирења јавности, што све у конкретном случају може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Уставни суд је оценио да су оспорена решења заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, без елемената произвољности, те да су надлежни судови поступали у складу са ЗКП када су утврдили да постоје услови да се подносиоцу уставне жалбе продужи притвор по означеним законским основима. Наиме, постојање околности које указују на опасност од бекства, уколико би се окривљени нашао на слободи, по оцени Уставног суда, је јасно и довољно образложен о. Надлежни судови су у оспореним решењима аргументовано образложили конкретне околности (постојање оправдане сумње да се ради о организованој криминалној групи која се у дужем временском периоду бавила дистрибуцијом велике количине опојне дроге кокаин у међународним размерама, као и да се у време доношења оспорених решења одређен број припадника ове криминалне групе , посебно главни организатор, још увек налази на слободи), које указују на то да би оптужени пуштањем на слободу могао постати недоступан државним органима Републике Србије, па је Уставни суд оценио да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу по овом законском основу .
Истовремено, по оцени Уставног суда, надлежни судови су у оспореним решењима навели и веома јасно образложили, поред висине запрећене казне као објективног услова, конкретне околности које су у овом случају, због сумње на начин извршења и тежину последица кривичних дела за које се подносилац терети (постојање оправдане сумње да се ради о организованој криминалној групи која је у дужем временском периоду дистрибуирала велике количине опојне дроге кокаин у међународним размерама, као и да се одређен број припадника ове криминалне групе , посебно првоокривљени, за кога се оправдано сумња да је организатор криминалне групе, који се упркос свим предузетим мерама домаћих и иностраних органа гоњења и откривања да се обезбеди његово присуство и даље налази у бекству, још увек налази на слободи), довеле до узнемирења јавности које може угрозити несметано али и правично вођење кривичног поступка. Уставни суд је нашао да су у оспореним решењима утврђене конкретне чињенице које указују да је, услед начина извршења , тежине последица кривичног дела за које је подносилац оптужен, као и недоступности организатора и чланова организоване криминалне групе, дошло до одговарајућег степена узнемирења јавности, што представља Закоником прописан разлог за одређивање и продужење притвора.
Такође, Уставни суд је оценио да је кривични поступак који се у конкретном случају води против подносиоца уставне жалбе и др. пред Вишим судом у Београду – Посебно одељење веома сложен, пре свега због бројности оптужених и тежине кривичних дела за која постоји оправдана сумња да су их оптужени извршили (кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела и кривично дело неовлашћено стаљањ е у промет опојних дрога), као и чињенице да се ради о организованом криминалу у међународним размерама и прикупљању доказа из иностранства, али и због чињенице да организатори и поједини чланови организоване криминалне групе нису доступни државним органима Републике Србије. Стога Уставни суд закључује да је дужина трајања поступка, у конкретном случају, оправдана изузетном сложеношћу и значајем предмета.
Полазећи од свега претходно изнетог, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, који је вођен са потребном хитношћу, упркос чињеници да се подносилац уставне жалбе несумњиво налазио у притвору у дужем временском периоду. Оваква оцена Уставног суда сагласна је и установљеној пракси Европског суда за људска права, према којој код изразито тешких кривичних дела, као што су кривична дела организованог криминала, дужи периоди притвора него у другим случајевима могу бити разумни (видети, поред осталих, следеће одлуке: Tomecki против Пољске, број 47944/06 од 20. маја 2008. године, став 29; Луковић против Србије, број 43808/07 од 26. марта 2013. године, став 46.).
Имајући у виду наведено, Уставни суд је нашао да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењем није повређено Уставом зајемчено право на које се позвао, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), уставну жалбу одбио као неосновану.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић