Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, Катарина Манојловић Андрић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и др Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. З . из Панчева , на основу члана 167. став 4. у вези са члан ом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 20. октобра 2 016. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Д. З . изјављена због повреде права на суђење у разумном року, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у извршном поступку који ј е вођен пред Основним судом у Панчеву у предмету И. 7364/10.
2. Усваја се уставна жалба Д. З. и утврђује да је решењима Основног суда у Панчеву Ипв.(И) 77/14 од 2. априла 2014. године и И. 7364/10 од 12. марта 2014. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правно с редство из члан а 3 6. став 2. Устава, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
3. Поништава се решење Основног суда у Панчеву Ипв.(И) 77/14 од 2. априла 2014. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о приговору подносиоца уставне жалбе изјављено м против решења Основног суда у Панчеву И. 7364/10 од 12. марта 2014. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. З . из Панчева је , 23. маја 2014. године, преко пуномоћника Д. Д, адвоката из Панчева, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења Основног суда у Панчеву И. 7364/10 од 4. марта 2014. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, затим решења Основног суда у Панчеву Ипв.(И) 77/14 од 2. априла 2014. године и И. 7364/10 од 12. марта 2014. године, због повреде права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, као и због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Панчеву у предмету И. 7364/10.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да је подносилац 21. јула 2010. године поднео Основном суду у Панчеву предлог за извршење против извршног дужника В. С . из Панчева; да извршни суд до обуставе поступка није спровео предметно извршење; да неажурност суда најбоље илуструје чињеница да о предлогу подносиоца из поднеска од 13. новембра 2012. године (да се извршење спроведе пописом покретних ствари извршног дужника на адреси њеног боравишта) никада није одлучено; да је на описани начин подносиоцу очигледно повређено право на суђење у разумном року; да је извршни суд незаконито обуставио поступак, констатујући да извршни дужник нема имовине на којој се може спровести извршење; да је наведена констатација произвољна, имајући у виду да суд није ни покушао попис на адреси из горе означеног поднеска; да је извршни суд одбацио подносичев приговор изјављен против решења о обустави поступка као недозвољен, а Веће Основног суда у Панчеву потврдило такву одлуку, чиме је подносиоцу, поред права на правично суђење због незаконите обуставе извршног поступка, повређено и право на правно средство.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и подносиоцу утврди право на накнаду нематеријалне штете у износу од 300.000 динара и право на накнаду материјалне штете у висини ненамиреног новчаног потраживања и трошкова извршног поступка, као и да подносиоцу досуди трошкове за састав уставне жалбе.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у списе извршног предмета Основног суд а у Панчеву И. 7364/10, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подносилац уставне жалбе је 21. јула 2010. године , у својству извршн ог повери оца, поднео Основном суду у Панчеву предлог за извршење против извршног дужника В . С . из Панчева, на основу правноснажне и извршне пресуде Општинског суда у Панчеву П. 403/08 од 11. априла 2008. године, ради принудног извршења новчане обавезе (дуга) у износу од 19.400 динара са затезном каматом од 17. новембра 2004. године до коначне исплате и трошкова парничног поступка у износу од 75.600 динара . Као средство извршења је предложен попис, процена и продаја покретних средстава у државини извршн ог дужника. Извршење је одређено решењем Основног суда у Панчеву И. 7364/10 од 3. августа 2010. године.
Судски извршитељ је 1. децембра 2010. године отишао на адресу извршног дужника означеној у предлогу за извршење (улица Ц. 59, Панчево). У записнику о попису и процени је констатовано да је на лицу места затечена власница куће, од које је добијен податак да је извршни дужник била њен подстанар све до 9. јануара 2010. године, када је „побегла“, не плативши рачуне, као и да јој није познато где се извршни дужник тренутно налази. Суд је закључком од 3. децембра 2010. године обавестио извршног повериоца о претходним чињеницама и позвао га да у року од три месеца предложи нови попис.
Поднеском од 20. децембра 2010. године, пуномоћник извршног повериоца је предложио да се од извршног дужника затражи изјава о имовини, као и да се решење о извршењу извршном дужнику уручи уз асистенцију Полицијске управе у Панчеву.
Дописом од 23. децембра 2010. године, суд је од ПУ Панчево затражио извештај о тачној адреси извршног дужника. ПУ Панчево је од суда затражила ближе податке за идентификацију извршног дужника. Суд је закључком од 11. јануара 2011. године позвао извршног повериоца да достави наведене податке. Извршни поверилац је поступио у остављеном року. Након поновног обраћања суда, ПУ Панчево је доставила адресу извршног дужника из евиденције пребивалишта (В. 38, Панчево). Суд је 2. фебруара 2011. године донео решење којим се извршном дужнику налаже да у року од десет дана достави изјаву о имовини. Достава овог решења се вратила са констатацијом „одсељена“ јер је суд исту покушао преко адресе из предлога за извршење. Суд је дописом од 8. фебруара 2011. године затражио од ПУ Панчево да наведено решење уручи јер извршни дужник очигледно избегава пријем пошиљке. Међутим, суд је поново означио адресу извршног дужника из предлога за извршење, због чега су службеници ПУ Панчево у одговору констатовали идентичне чињенице као и судски извршитељ приликом покушаја пописа од 1. децембра 2010. године.
Суд је 11. марта 2011. године поновио захтев ПУ Панчево, означавајући адресу извршног дужника из евиденције пребивалишта. У одговору ПУ Панчево – ПИ Север од 23. марта 2011. године је наведено да достава није извршена јер се извршни дужник налази у Бања Луци до краја месеца. Наведен је и контакт телефон извршног дужника. Након пријема поменутог одгоговора, суд се истим захтевом обратио ПУ Панчево, која је у одговору од 28. априла 2011. године, поред осталог, обавестила суд о томе да се извршни дужник не налази ни на адреси из евиденције пребивалишта. Због тога је суд закључком од 6. маја 2011. године наложио извршном повериоцу да достави тачну адресу извршног дужника. Извршни поверилац је поднеском од 17. маја 2011. године обавестио суд да је поднео прекршајну пријаву против извршног дужника због непријављивања промене пребивалишта, из ког разлога тражи продужење рока за доставу траженог податка. На захтев суда, извршни поверилац се поднеском од 20. маја 2011. године изјаснио да тражи одлагање спровођења извршења. Суд је решењем од 24. маја 2011. године одложио спровођење извршења до 30. септембра исте године.
Поступајући по налогу суда од 5. октобра 2011. године да се изјасни о даљем току поступка, извршни поверилац је предложио да се извршни дужник позове у просторије суда, ради давања изјаве о имовини, као и да се достава решења изврши у складу са одредбама члана 29. Закона о извршењу и обезбеђењу. Решење од 14. октобра 2011. године, којим се извршни дужник позива да приступи у суд ради давања изјаве о имовини, суд је најпре безуспешно покушао преко адресе пребивалишта, након чега се обратио ПУ Панчево. У одговору ПУ Панчево од 18. јуна 2012. године је наведено да извршни дужник није могла бити пронађена на адреси пребивалишта, али да је из телефонског разговора са њом утврђено да се она тренутно налази у посети код ћерке у Новом Саду, улица Р. 38, без намере дужег задржавања, као и да не жели да достави тачну адресу јер „не жели да има било какав контакт са судством и полицијом“. С тим у вези, суд је решење од 14. октобра 2011. године истакао на огласну таблу и након протека законских рокова за уредну доставу уписао извршног дужника у књигу извршних дужника (решењем од 29. октобра 2012. године). Извршни поверилац је поднеском од 13. новембра 2012. године предложио да се попис покретних ставри покуша на адреси боравишта извршног дужника, наведеној у одговору ПУ Панчево од 18. јуна 2012. године. По овом предлогу суд није поступио.
Основни суд у Панчеву је оспореним решењем И. 7364/10 од 4. марта 2014. године обуставио извршни поступак јер извршни дужник нема имовине која може бити предмет извршења (члан 76. став 1. тачка 5) Закона о извршењу и обезбеђењу). У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено: да у току поступка није идентификована имовина која би могла бити предмет извршења јер извршни поверилац није доставио податке где би се та имовина могла налазити; да је суд са своје стране, уз помоћ полиције, покушао све да дође до податка где се налази извршни дужник, а самим тим и његова имовина; да чињеница да је извршни дужник у једном моменту пронађена код ћерке не чини ту адресу боравиштем извршног дужника, због чега суд попис на тој адреси није одредио. Упркос правној поуци да приговор није дозвољен, извршни поверилац је 10. марта 2014. године изјавио приговор, у коме је, поред осталог, истакао да суд није могао да обустави поступак извршења по наведеном основу , с обзиром на то да није покушао попис на адреси боравишта извршног дужника.
Оспореним решењем Основног суда у Панчеву И. 7364/10 од 12. марта 2014. године је одбачен као недозвољен приговор извршног повериоца изјављен против решења о обустави поступка, са образложењем да Закон о извршењу и обезбеђењу није предвидео приговор против такве врсте решења, а о чему је извршни поверилац обавештен у правној поуци.
Поступајући по приговору извршног повериоца, веће Основног суда у Панчеву је донело оспорено решење Ипв.(И) 77/14 од 2. априла 2014. године, којим је приговор одбијен као неоснован, те је решење од 12. марта 2014. године у целини потврђено. Оспорено другостепено решење је пуномоћнику извршног повериоца уручено 30. априла 2014. године.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Одредбом члана 5. став 1. Закона о извршном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04), који се примењивао у време покретања предметног извршног поступка, било је прописано да је у поступку извршења и обезбеђења суд дужан да поступа хитно .
Одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС", бр. 31/11, 99/11 и 18/13 – Одлука УС) (у даљем тексту: ЗИО) , који је почео да се примењује 17. септембра 2011. године, било је прописано: да је поступак извршења и обезбеђења хитан (члан 6. став 1.); да се достављање извршном дужнику који је физичко лице врши на адресу пребивалишта или боравишта уписану код органа надлежног за вођење евиденције о личним картама, да је извршни поверилац дужан да суду достави адресу извршног дужника која одговара адреси из евиденције надлежног органа, да ако достављање није било могуће извршити по одредбама ст. 1. и 2. овог члана, у року од пет радних дана од дана упућивања писмена, достављање се врши истицањем на огласну таблу надлежног суда (члан 29. ст. 2 – 4.); да се oдлуке у извршном поступку доносе у облику решења или закључка, да се решењем о извршењу дозвољава извршење на имовини извршног дужника, под условима и обиму одређеним овим законом, а да се закључком суда одређује спровођење појединих радњи и управља поступком (члан 36.); да се против решења може изјавити приговор, само када је овим законом прописано да је приговор дозвољен (39. став 2.); да суд обуставља извршење, поред осталог, ако нема имовине која може бити предмет извршења, да ће се одлуком о обустави извршења укинути и спроведене извршне радње, ако се тим е не дира у стечена права трећих лица (члан 76. став 1. тачка 5) и став 5.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта истакнуте повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава , Уставни суд констатује да је предметни извршни поступак покренут 21. јула 20 10. године, подношењем предлога за извршење Основном суду у Панчеву, и да је окончан доношењем оспореног решења Основног суда у Панчеву Ипв.(И) 77/14 од 2. априла 2014. године, које је пуномоћнику подносиоца уручено 30. априла 2014. године. Из наведеног следи да је оспорени извршни поступак трај ао три године и девет месеци.
Разумна дужина трајања судског поступка је релативна категорија, која зависи од низа чинилаца, који се морају узети у обзир у сваком појединачном случају према његовим специфичним околностима. Сложеност чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашање подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступање надлежних судова, као и природа постављеног захтева, односно значај права за подносиоца уставне жалбе , представљају критеријум е који утичу на оцену дужине трајања поступка и одређују да ли је поступак окончан у оквиру разумног рока или не.
Уставни суд је оценио да овај предмет није био чињенично и правно сложен , имајући у виду да је поступајући суд био дужан да одлучи о поднетом предлогу за извршење и да спроведе одговарајуће радње како би извршни повери лац намири о свој е потраживањ е.
У погледу значаја предмета извршног поступка, Уставни суд налази да је подносилац уставне жалбе имао легитиман интерес да суд извршење спроведе у оквиру стандарда разумног рока.
Оцењујући поступање надлежног суда, Уставни суд је пошао од тога да је основна дужност суда да обезбеди да се избегне непотребно одуговлачење и да се предузимају оне радње у поступку које имају за циљ да се поступак спроведе брзо и ефикасно. Само кашњења и одуговлачења која се могу приписати судовима и другим државним органима могу довести до закључка о непоштовању права на суђење у разумном року (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Proszak против Пољске, број представке 2/1997/786/987, од 16. децембра 1997. године, став 40.).
Уставни суд констатује да извршни поверилац до окончања предметног поступка није суду доставио податак о томе где се налази имовина извршног дужника. Немогућност доставе одлука и других писмена извршном дужнику суд је превазишао коришћењем овлашћења из члана 29. Закона о извршењу и обезбеђењу. Међутим, за успешно окончање извршног поступка, по схватању Уставног суда, било је неопходно доћи до податка где се налази имовина извршног дужника, с обзиром на то да је као средство извршења одређен попис, процена и продаја покретних ствари извршног дужника. Поступајући суд је све време настојао да уђе у траг месту становања извршног дужника, у коју сврху се веома интензивно обраћао ПУ Панчево. Из последњег одговора ПУ Панчево је постало јасно да извршни дужник свесно избегава своју обавезу да надлежном државном органу пријави своје стварно пребивалиште, те да поступајући суд својим процесним овлашћењима неће моћи да приволи извршног дужника да узме активно учешће у предметном поступку. Поступајући суд је, по оцени Уставног суда, урадио све што је било у његовој моћи. Уписао је извршног дужника у књигу извршних дужника и доставио јој све одлуке донете у току поступка преко огласне табле, свесрдно покушавајући да то учини и непосредно, уз активну подршку и сарадњу ПУ Панчево. Уставни суд је имао у виду да је извршни поверилац предложио да се извршење покуша и на адреси боравишта извршног дужника. Међутим, из образложења решења о обустави поступка произлази да суд адресу ћерке извршног дужника није сматрао боравиштем извршног дужника, у оквиру којег би се могао покушати попис покретних ствари. С тим у вези, Уставни суд закључује да се чак ни период неактивности, на који подносилац експлицитно указује у уставној жалби (од поднеска којим се предлаже попис на адреси становања ћерке извршног дужника до доношења решења о обустави поступка), не може ставити на терет суду јер из свега наведеног произлази да суд објективно није био у могућности да извршење спроведе са већ одређеним средством извршења (попис покретних ствари), а такође није имао могућности ни да средство извршења по службеној дужности промени, с обзиром на то да су релевантни лични подаци о извршном дужнику све до окончања поступка остали непознати.
Уставни суд сматра да не постоји допринос подносиоца уставне жалбе у продужавању трајањ а предметног извршног поступка . Подносилац се, на позив суда, редовно изјашњаво о даљем току поступка, а такође је и благовремено поступао по захтевима за доставу одређених података, укључујући и адресе становања извршног дужника, које, како се на крају испоставило, нису послужиле за проналажење имовине на којој би се извршење могло спровести.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да у извршном поступку који је вођен пред Основним судом у Панчеву у предмету И. 7364/10 није повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року из члан а 32. став 1. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 , 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одбио као неосновану уставну жалбу у овом делу , одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Што се тиче дела уставне жалбе којим се оспоравају одлуке донете у предметном извршном поступку, Уставни суд најпре указује да је Решењем Уж-8166/2012 од 23. јануара 2014. године одбацио уставну жалбу C. ltd изјављену против решења којим је обустављено спровођење извршења јер подносилац уставне жабе није искористио правно средство за заштиту својих права – приговор у извршном поступку . Међутим, Уставни суд је истовремено констатовао да подносилац није поучен о могућности изјављивања овог правног лека, да због тога не сме да трпи штетне последице и да , сагласно члану 39. ЗИО, у року од пет радних дана од дана пријема Решења Уставног суда, може изјавити приговор против оспореног решења о обустави поступка.
Подносилац уставне жалбе је, за разлику од подносиоца у предмету Уж-8166/2012, самоиницијативно поднео приговор против решења о обустави поступка извршења, који је правноснажно одбачен.
Уставни суд констатује да у поступку извршења суд доноси одлуке у форми решења или закључка, с тим што се закључком спроводе поједине радње и управља поступком (члан 36. став 1. и 3. ЗИО). У ЗИО није дефинисана форма акта којим се поступак обуставља. Имајући у виду да је обустава један од начина окончања извршног поступка, те да се стога обустављањем извршног поступка коначно одлучује о праву повериоца да намири потраживање у ситуацији када намирење из неког од законом предвиђених разлога није могуће, одлука о обустављању извршног поступка не представља спровођење неке извршне радње или акт управљања поступком. То има за последицу да се одлука о обустављању извршног поступка не доноси у форми закључка, већ у форми решења, па је у тој форми и донет акт који се оспорава уставном жалбом. Како код окончања поступка обуставом у ЗИО није наведен приговор као дозвољени правни лек, Уставни суд сматра да у тој ситуацији има места сходној примени одредаба Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11), и то одредбе члана 399. став 1. којом је предвиђено да је против решења првостепеног суда дозвољена жалба ако законом није другачије прописано. Из наведеног произлази да се против решења о обустављању извршног поступка може поднети приговор. Овакав правни став Уставни суд је изнео у поменутом Решењу Уж-8166/2012 од 23. јануара 2014. године.
С обзиром на право странке које се јемчи чланом 36. став 2. Устава, Уставни суд налази да када се решењем у извршном поступку одлучује о правима и обавезама странака, као у конкретном случају, оне имају право на правни лек - приговор, у складу са чланом 39. ЗИО, те је и подносиоцу уставне жалбе, као извршном повериоцу, припадало право да против оспореног решења којим је обустављен извршни поступак изјави приговор већу првостепеног суда. Међутим, у конкретном случају најпре је у поуци о правном леку садржаној у оспореном решењу Основног суда у Панчеву И. 7364/10 од 4. марта 2014. године о обустави извршења, констатовано да правни лек није дозвољен против тог решења, те је подносиочев приговор, који је самоиницијативно поднет, правноснажно одбачен оспореним решењима Основног суда у Панчеву Ипв.(И) 77/14 од 2. априла 2014. године и И. 7364/10 од 12. марта 2014. године.
На основу изложеног, Уставни суд је утврдио да је оспореним решењима Основног суда у Панчеву Ипв.(И) 77/14 од 2. априла 2014. године и И. 7364/10 од 12. марта 2014. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство, зајемчено чланом 36. став 2. Устава. Стога је Уставни суд уставну жалбу усвојио , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, и одлучио као у тачки 2. изреке.
7. Уставни суд је, у тачки 2. изреке, у складу са одредбом члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се штетне последице утврђене повреде права могу отклонити једино поништајем решења Основног суда у Панчеву Ипв.(И) 77/14 од 2. априла 2014. године и одређивањем да исти суд поново одлучи о приговору подносиоца уставне жалбе поднетом против решења И. 7364/10 од 12. марта 2014. године, не прејудицирајући при томе коначну одлуку извршног суда о испуњености услова за обуставу извршења.
8. С обзиром на то да је утврдио повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава и наложио отклањање штетних последица на описани начин , Уставни суд сматра да су захтев подносиоца за утврђење повреде права на правично суђење у односу на оспорено решење о обустави извршног поступка, као и захтев којим је тражио да му Уставни суд досуди материјалну штету, за сада је преурањен и. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу уставну жалбу одбацио, решавајући као у тачки 3. изреке.
8. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да , у смислу члана 6. Закона о Уставном суду , нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато , поред других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
9. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.