Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Милхате Шабовић из Новог Пазара, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 22. децембра 2009. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Милхате Шабовић изјављена против пресуде Општинског суда у Новом Пазару П1. 264/07 од 31. октобра 2007. године и пресуде Окружног суда у Новом Пазару Гж 1. 37/08 од 18. јануара 2008. године и утврђује повреда права подноситељке уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и права на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава, док се у преосталом делу уставна жалба одбија.
2. Поништава се пресуда Окружног суда у Новом Пазару Гж 1. 37/08 од 18. јануара 2008. године и налаже Окружном суду у Новом Пазару, односно другом надлежном суду да донесе нову одлуку по жалби подноситељке уставне жалбе поднетој против става првог изреке пресуде Општинског суда у Новом Пазару П1. 264/07 од 31. октобра 2007. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милхата Шабовић из Новог Пазара је, преко пуномоћника Рефије Гарибовић, адвоката из Новог Пазара, 1. фебруара 2008. године Уставном суду поднела допуштену и благовремену уставну жалбу изјављену против аката наведених у изреци, због повреде права на имовину из члана 58. Устава Републике Србије, права из чл. 17, 23. и 40. Повеље о људским и мањинским правима и грађанским слободама, права на правично суђење из члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и права из члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију.
У уставној жалби се наводи да су оспорене пресуде незаконите из разлога што су судови погрешно закључили да је споразумом о регулисању међусобних права и обавеза по основу рада, закљученим између подноситељке уставне жалбе и послодавца, регулисано питање накнаде зараде по основу плаћеног одсуства, те да послодавац према подноситељки уставне жалбе нема дуговања и стога су одбили њен тужбени захтев у делу који се односи на накнаду зараде по основу плаћеног одсуства за период од 1. марта 2004. до 13. фебруара 2007. године. Подноситељка сматра да се у конкретном случају ради о исплати накнаде зараде по основу плаћеног одсуства, а не о исплати зараде из члана 2. наведеног споразума, те да су у питању две ''различите категорије права''. Такође наводи да су Општински и Окружни суд у Новом Пазару по основу истог правног питања доносили различите пресуде, чиме је створена правна несигурност. Као пример наводи правоснажну пресуду Општинског суда у Новом Пазару П1. 1159/06 од 4. јуна 2007. године и пресуду Окружног суда у Новом Пазару Гж 1. 109/07 од 22. фебруара 2007. године у којима су ти судови по истом правном питању заузели другачији став. Подноситељка предлаже да Уставни суд утврди да су јој оспореним пресудама повређена наведена права.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. У спроведеном поступку Уставни суд је извршио увид у списе предмета Општинског суда у Новом Пазару П1. 264/07 и достављену документацију и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Подноситељки уставне жалбе је 13. фебруара 2007. године престао радни однос у Друштвеном предузећу Савремена конфекција ''Рашка'', Нови Пазар, по основу одлуке послодавца о проглашењу технолошким вишком. Истог дана, односно 13. фебруара 2007. године, између Друштвеног предузећа Савремена конфекција ''Рашка'', Нови Пазар и подноситељке уставне жалбе закључен је Споразум о регулисању међусобних права и обавеза по основу рада. Предмет овог споразума је утврђивање коначног дуговања Предузећа према запосленом, овде подноситељки уставне жалбе, на дан престанка радног односа запосленог у Предузећу и регулисање међусобних права и обавеза поводом исплате предметног дуговања, као и дугова запосленог према Предузећу (члан 1.). У члану 2. споразума утврђено је да нема дуга Предузећа према подноситељки уставне жалбе по основу неисплаћених зарада и Предузеће се обавезало да уплати Фонду пензијског и инвалидског осигурања доприносе према прописима у целини. Према члану 9. споразума, предузеће и запослени су се одрекли права на раскид овог споразума по било ком основу, осим по основу неиспуњења међусобних обавеза описаних у чл. 4. и 5, а споразум су потписали подноситељка уставне жалбе, надлежно лице код послодавца и представник синдиката.
Пресудом Општинског суда у Новом Пазару П1. 264/07 од 31. октобра 2007. године, у ставу првом изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев подноситељке уставне жалбе, којим је тражено да суд обавеже туженог ДП Савремена конфекција "Рашка" из Новог Пазара да тужиљи исплати накнаду по основу минималне зараде за период од 1. марта 2004. године до 13. фебруара 2007. године, када је подноситељки престао радни однос по основу одлуке туженог о проглашењу технолошким вишком. У образложењу пресуде истакнуто је да је ''спорно међу странкама да ли тужиљи припада право на исплату минималне зараде у утуженом периоду и уплата доприноса за ПИО...'', те је суд нашао "да је тужбени захтев у односу на потраживање накнаде минималне зараде по основу плаћеног одсуства неоснован, с обзиром на то јер потписаним споразумом са тужеником којим је утврђиван коначни дуг туженика према тужиљи као запосленом на дан престанка радног односа, није утврђен дуг туженика по том основу". Ставом 2. изреке оспорене пресуде, обавезан је тужени да за утужени период за тужиљу изврши уплату доприноса за ПИО, за здравствено осигурање и осигурање за случај незапослености.
Пресудом Окружног суда у Новом Пазару Гж 1. 37/08 од 18. фебруара 2008. године одбијена је као неоснована жалба подноситељке изјављена на став 1. изреке и потврђена пресуда Општинског суда у Новом Пазару П 1. 264/07 од 31. октобра 2007. године.
Поводом указивања подноситељке на повреду права на правично суђење учињену од стране Општинског и Окружног суда у Новом Пазару заузимањем другачијег правног става по истом правом питању Уставни суд је, у раније спроведеном поступку у предмету Уж. 143/2007 извршио увид у списе предмета Општинског суда у Новом Пазару П 1. 1079/06 и утврдио да су првостепени и другостепени суд у Новом Пазару, по истом чињеничном и правном питању обавезали туженог на исплату минималне зараде за утужени период у коме је тамо тужиља била на плаћеном одсуству, односно да су различито поступали у истој чињеничној и правној ситуацији.
4. Уставна жалба је поднета због повреде права на правично суђење из члана 6. став 1. Европске конвенције о људским правима и члана 17. Повеље о људским и мањинским правима и грађанским слободама, права на имовину из члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију и члана 23. Повеље, као и права на рад из члана 40. Повеље. Уставни суд констатује да је Повеља о људским и мањинским правима и грађанским слободама престала да се примењује ступањем на снагу Устава Републике Србије, 8. новембра 2006. године, али да су означена права из Повеље гарантована Уставом, као и да се одредбе члана 6. Европске конвенције и члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију садржински не разликују од права зајемчених Уставом. Стога је Уставни суд постојање повреде права ценио у односу на одредбе члана 32. став 1. и чл. 58. и 60. Устава, којима се јемче право на правично суђење, право на имовину и право на рад.
Одредбама Устава на чију повреду подноситељка указује, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне, да се законом може ограничити начин коришћења имовине, да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (члан 58.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, да свако има право на слободан избор рада, да су свима, под једнаким условима, доступна сва радна места, да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи, као и да се женама, омладини и инвалидима омогућује посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60.).
За оцену основаности уставне жалбе, у конкретном случају, од значаја су одредбе Закона о раду (''Службени гласник РС'', бр. 24/05 и 61/05), којима је прописано: да запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговором о раду (члан 104. став 1.); да се зарада из члана 104. став 1. овог закона састоји од зараде за обављени рад и време проведено на раду, зараде по основу доприноса запосленог пословном успеху послодавца (награде, бонуси и сл.) и других примања по основу радног односа, у складу са општим актом и уговором о раду, да се под зарадом у смислу става 1. овог члана сматра зарада која садржи порез и доприносе који се плаћају из зараде, да се под зарадом, у смислу става 1. овог члана сматрају сва примања из радног односа, осим накнада трошкова запосленог у вези са радом из члана 118. тач. 1) до 4) и других примања из члана 119. и члана 120. тачка 1) овог закона (члан 105.); да запослени има право на минималну зараду за стандардни учинак и пуно радно време, односно радно време које се изједначава са пуним радним временом, а ако послодавац и запослени уговоре минималну зараду из става 1. овог члана, послодавац је дужан да ту зараду исплати запосленом у висини утврђеној одлуком из члана 113. овог закона за месец у којем се врши исплата (члан 111. ст. 1. и 2.); да запослени има право на накнаду зараде у висини просечне зараде у претходна три месеца, у складу са општим актом и уговором о раду, између осталог, и за време плаћеног одсуства (члан 114. став 1.); да је послодавац дужан да запосленом у случају престанка радног односа, исплати све неисплаћене зараде, накнаде зараде и друга примања, која је запослени остварио до дана престанка радног односа у складу са општим актом и уговором о раду (члан 186. став 1.).
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта одредбе члана 60. став 4. Устава, Уставни суд је оценио да је у парничном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе повређено право подноситељке уставне жалбе на правичну накнаду за рад.
Наиме, Уставни суд је пошао од чињенице да је одредбама Закона о раду направљена разлика између накнаде зараде која представља право из радног односа које се остварује уместо зараде, између осталог и за време прекида рада до којег је дошло без кривице запосленог, и зараде, те чињенице да је послодавац дужан да запосленом у случају престанка радног односа исплати све неисплаћене зараде, накнаде зараде и друга примања, која је запослени остварио до дана престанка радног односа у складу са општим актом и уговором о раду. Такође, Уставни суд је утврдио да су Општински и Окружни суд у Новом Пазару у конкретном парничном поступку извели закључак да тиме што подноситељка уставне жалбе нема потраживања по основу неисплаћених зарада (тачка 2. споразума), нема ни право на накнаду зараде у висини минималне зараде, уз образложење да се подноситељка уставне жалбе у суштини одрекла права на исплату заостале накнаде зараде тиме што је са послодавцем потписала споразум о регулисању међусобних права и обавеза. Имајући у виду наведено, а нарочито обавезу послодавца да у случају престанка радног односа исплати и све неисплаћене накнаде зараде и то најмање у висини минималне зараде, у смислу одредаба чл. 111. до 113. Закона о раду, Уставни суд је оценио да тиме што у конкретном случају надлежни судови нису на правилан начин утврдили да ли је подноситељки уставне жалбе накнада зараде заиста и исплаћена, повређено њено право на правичну накнаду за рад.
6. Оцењујући наводе подноситељке уставне жалбе у погледу различитог поступања надлежних судова у Новом Пазару, који су у истој чињеничној и правној ситуацији донели различите пресуде, Уставни суд је, са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, оценио да различита пракса редовних судова сама по себи не указује нужно на повреду права на правично суђење. Међутим, у конкретном случају, полазећи од наведених одредаба Устава и одредаба Закона о раду, Уставни суд је утврдио да су наводи подноситељке уставне жалбе основани у погледу различитог поступања надлежних судова у Новом Пазару, који су у истој чињеничној и правној ситуацији донели потпуно различите пресуде.
Уставни суд је утврдио да су Општински и Окружни суд у Новом Пазару у идентичној чињеничној и правној ситуацији донели различите одлуке о основаности тужбених захтева и на тај начин подноситељку уставне жалбе довели у неравноправан положај у пружању судске заштите њеног права на накнаду зараде у односу на лица чији су тужбени захтеви усвојени. Како је Окружни суд у Новом Пазару, као другостепени суд, у периоду од три месеца донео потпуно различите пресуде, о чему је Уставни суд већ заузео став и изградио праксу у предметима Уж. 143/2007, Уж. 147/2007, Уж. 197/2007 и др, то је Уставни суд становишта да је таква пракса судова у погледу заштите права на накнаду зараде супротна принципу правне сигурности. Овакав став Уставног суда потврђује и пракса Европског суда за људска права (видети пресуде: Santos Pinto против Португалије од 20. маја 2008. године и Beian против Румуније од 6. децембра 2007. године). Стога је Уставни суд, полазећи од одредбе члана 32. став 1. Устава, оценио да је различитим одлукама другостепеног суда донетим поводом истог правног питања, повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење.
7. На основу изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), Уставни суд је уставну жалбу усвојио, те утврдио да су оспореним пресудама Општинског суда у Новом Пазару П1. 264/07 од 31. октобра 2007. године и Окружног суда у Новом Пазару Гж 1. 37/08 од 18. јануара 2008. године повређена права подноситељке уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава.
Уставни суд је оценио да су у конкретном случају последице учињене повреде такве природе да се могу отклонити само поништајем другостепене пресуде, како би надлежни суд у поновном поступку донео нову одлуку по жалби подноситељке. Стога је, сагласно одредбама члана 89. ст. 2. и 3. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 2. изреке.
8. Имајући у виду да ће оспорена пресуда Општинског суда у Новом Пазару бити предмет поновног преиспитивања и одлучивања по жалби, Уставни суд сматра да је захтев подноситељке уставне жалбе за утврђивање повреде права на имовину из члана 58. Устава преурањен, те је стога одбио уставну жалбу у делу којим је тражено утврђење повреде овог права.
9. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
|
|
|
ПРЕДСЕДНИК др Боса Ненадић |