Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Невене Мијаиловић, Милутина Вулетића, Милана Томића и Милојка Вујића, сви х из Шапца, на основу члана 167. став 4. у вези са члан ом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаноj 3. новембра 2016. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Милутина Вулетића и утврђује да је решењима Основног суда у Шапцу И. 59/14 од 29. септембра 2014. године и ИПВ(И). 476/14 од 14. новембра 2014. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Основног суда у Шапцу ИПВ(И). 476/14 од 14. новембра 2014. године и одређује да исти суд поново одлучи о приговору подносиоца уставне жалбе из тачке 1. поднетом против решења Основног суда у Шапцу И. 59/14 од 29. септембра 2014. године.
3. Усваја се уставна жалба Милутина Вулетића и утврђује да је решењима Основног суда у Шапцу И. 64/14 од 29. септембра 2014. године и ИПВ(И). 459/14 од 14. новембра 2014. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
4. Поништава се решење Основног суда у Шапцу ИПВ(И). 459/14 од 14. новембра 2014. године и одређује да исти суд поново одлучи о приговору подносиоца уставне жалбе из тачке 3. поднето м против решења Основног суда у Шапцу И. 64/14 од 29. септембра 2014. године.
5. Усваја се уставна жалба Невене Мијаиловић и утврђује да је решењима Основног суда у Шапцу И. 1102/13 од 29. септембра 2014. године и ИПВ(И). 458/14 од 14. новембра 2014. године повређено право подноситељке уставне жалбе на правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
6. Поништава се решење Основног суда у Шапцу ИПВ(И). 458/14 од 14. новембра 2014. године и одређује да исти суд поново одлучи о приговору подноситељке уставне жалбе из тачке 5. поднето м против решења Основног суда у Шапцу И. 1102/13 од 29. септембра 2014. године.
7. Усваја се уставна жалба Невене Мијаиловић и утврђује да је решењима Основног суда у Шапцу И. 2247/14 од 7. октобра 2014. године и ИПВ(И). 471/14 од 14. новембра 2014. године повређено право подноситељке уставне жалбе на правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
8. Поништава се решење Основног суда у Шапцу ИПВ(И). 471/14 од 14. новембра 2014. године и одређује да исти суд поново одлучи о приговору подноситељке уставне жалбе из тачке 7. поднетом против решења Основног суда у Шапцу И. 2247/14 од 7. октобра 2014. године .
9. Усваја се уставна жалба Милана Томића и утврђује да је решењима Основног суда у Шапцу И. 1120/13 од 29. септембра 2014. године и ИПВ(И). 460/14 од 14. новембра 2014. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
10. Поништава се решење Основног суда у Шапцу ИПВ(И). 460/14 од 14. новембра 2014. године и одређује да исти суд поново одлучи о приговору подносиоца уставне жалбе из тачке 9. поднетом против решења Основног суда у Шапцу И. 1120/13 од 29. септембра 2014. године .
11. Усваја се уставна жалба Милојка Вујића и утврђује да је решењима Основног суда у Шапцу И. 2243/14 од 7. октобра 2014. године и ИПВ(И). 477/14 од 14. новембра 2014. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
12. Поништава се решење Основног суда у Шапцу ИПВ(И). 477/14 од 14. новембра 2014. године и одређује да исти суд поново одлучи о приговору подносиоца уставне жалбе из тачке 11. поднетом против решења Основног суда у Шапцу И. 2243/14 од 7. октобра 2014. године .
2. Поништава се решење Основног суда у Шапцу ИПВ(И). 476/14 од 14. новембра 2014. године и одређује да исти суд поново одлучи о приговору подносиоца уставне жалбе из тачке 1. поднетом против решења Основног суда у Шапцу И. 59/14 од 29. септембра 2014. године.
3. Усваја се уставна жалба Милутина Вулетића и утврђује да је решењима Основног суда у Шапцу И. 64/14 од 29. септембра 2014. године и ИПВ(И). 459/14 од 14. новембра 2014. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
4. Поништава се решење Основног суда у Шапцу ИПВ(И). 459/14 од 14. новембра 2014. године и одређује да исти суд поново одлучи о приговору подносиоца уставне жалбе из тачке 3. поднето м против решења Основног суда у Шапцу И. 64/14 од 29. септембра 2014. године.
5. Усваја се уставна жалба Невене Мијаиловић и утврђује да је решењима Основног суда у Шапцу И. 1102/13 од 29. септембра 2014. године и ИПВ(И). 458/14 од 14. новембра 2014. године повређено право подноситељке уставне жалбе на правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
6. Поништава се решење Основног суда у Шапцу ИПВ(И). 458/14 од 14. новембра 2014. године и одређује да исти суд поново одлучи о приговору подноситељке уставне жалбе из тачке 5. поднето м против решења Основног суда у Шапцу И. 1102/13 од 29. септембра 2014. године.
7. Усваја се уставна жалба Невене Мијаиловић и утврђује да је решењима Основног суда у Шапцу И. 2247/14 од 7. октобра 2014. године и ИПВ(И). 471/14 од 14. новембра 2014. године повређено право подноситељке уставне жалбе на правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
8. Поништава се решење Основног суда у Шапцу ИПВ(И). 471/14 од 14. новембра 2014. године и одређује да исти суд поново одлучи о приговору подноситељке уставне жалбе из тачке 7. поднетом против решења Основног суда у Шапцу И. 2247/14 од 7. октобра 2014. године .
9. Усваја се уставна жалба Милана Томића и утврђује да је решењима Основног суда у Шапцу И. 1120/13 од 29. септембра 2014. године и ИПВ(И). 460/14 од 14. новембра 2014. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
10. Поништава се решење Основног суда у Шапцу ИПВ(И). 460/14 од 14. новембра 2014. године и одређује да исти суд поново одлучи о приговору подносиоца уставне жалбе из тачке 9. поднетом против решења Основног суда у Шапцу И. 1120/13 од 29. септембра 2014. године .
11. Усваја се уставна жалба Милојка Вујића и утврђује да је решењима Основног суда у Шапцу И. 2243/14 од 7. октобра 2014. године и ИПВ(И). 477/14 од 14. новембра 2014. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
12. Поништава се решење Основног суда у Шапцу ИПВ(И). 477/14 од 14. новембра 2014. године и одређује да исти суд поново одлучи о приговору подносиоца уставне жалбе из тачке 11. поднетом против решења Основног суда у Шапцу И. 2243/14 од 7. октобра 2014. године .
О б р а з л о ж е њ е
1. Невена Мијаиловић, Милутин Вулетић, Милан Томић и Милојко Вујић, сви из Шапца , поднели су Уставном суду, 14. јануара 2015. године, преко пуномоћника Надежде Буквички, адвоката из Шапца, уставну жалбу против решења Основног суда у Шапцу И. 59/14 од 20. августа 2014. године, И. 64/14 од 19. августа 2014. године, И. 1102/13 од 19. августа 2014. године, И. 2247/14 од 25. августа 2014. године, И. 1120/13 од 18. августа 2014. године, И. 2243/14 од 25. августа 2014. године, И. 59/14 од 29. септембра 2014. године, И. 64/14 од 29. септембра 2014. године , И. 1102/13 од 29. септембра 2014. године, И. 2247/14 од 7. октобра 2014. године, И. 1120/13 од 29. септембра 2014. године, И. 2243/14 од 7. октобра 2014. године , ИПВ(И). 476/14 од 14. новембра 2014. године, ИПВ(И). 459/14 од 14. новембра 2014. године, ИПВ(И). 458/14 од 14. новембра 2014. године, ИПВ(И). 471/14 од 14. новембра 2014. године, ИПВ(И). 460/14 од 14. новембра 2014. године и ИПВ(И). 477/14 од 14. новембра 2014. године, због повреде права на правно средство из члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспоравају, између осталог, решења извршног суда којима су правноснажно одбачени као недозвољени приговори подносилаца уставне жалбе изјављени против решења о обустави поступка извршења.
Подносиоци су предложили да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означеног уставног права и поништи оспорена решења извршног суда.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у приложену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Основни суд у Шапцу је оспореним решењима И. 59/14 од 20. августа 2014. године, И. 64/14 од 19. августа 2014. године, И. 1102/13 од 19. августа 2014. године, И. 2247/14 од 25. августа 2014. године, И. 1120/13 од 18. августа 2014. године и И. 2243/14 од 25. августа 2014. године обуставио поступке извршења, покренуте по предлогу за извршење подносилаца уставне жалбе, против извршног дужника „Зорка –Енергетика“ д.о.о , у реструктурирању.
Судија појединац Основног суда у Шапцу је оспореним решењима И. 59/14 од 29. септембра 2014. године, И. 64/14 од 29. септембра 2014. године , И. 1102/13 од 29. септембра 2014. године, И. 2247/14 од 7. октобра 2014. године, И. 1120/13 од 29. септембра 2014. године и И. 2243/14 од 7. октобра 2014. године одбацио као недозвољене приговоре подносилаца уставне жалбе поднете против решења о обустави поступка извршења. У образложењу оспорених решења судије појединца је наведено: да није у надлежности првостепеног суда у извршном поступку да оцењује да ли је члан 39. Закона о извршењу и обезбеђењу у складу са Уставом; да је оцена уставности члана 39. Закона о извршењу и обезбеђењу у надлежности Уставног суда, те уколико Уставни суд донесе одлуку којом се члан 39. наведеног закона проглашава неуставним, првостепени суд ће дати право приговора на одлуку о обустави поступка извршења; да како таква одлука Уставног суда не постоји, суд је у обавези да примењује одредбе Закона о извршењу и обезбеђењу као lex specialis у односу на одредбе других закона, тачније Закона о парничном поступку; да суд у извршном поступку не може занемарити одредбе Закона о извршењу и обезбеђењу и применити одредбе Закона о парничном поступку, само што сматра да су исте правичније и у складу са Уставом.
Судско веће Основног суда у Шапцу је оспореним решењима ИПВ(И). 476/14 од 14. новембра 2014. године, ИПВ(И). 459/14 од 14. новембра 2014. године, ИПВ(И). 458/14 од 14. новембра 2014. године, ИПВ(И). 471/14 од 14. новембра 2014. године, ИПВ(И). 460/14 од 14. новембра 2014. године и ИПВ(И). 477/14 од 14. новембра 2014. године одбило као неосноване приговоре подносилаца уставне жалбе и потврдило наведена решења судије појединца тог суда.
4. Одредбом члана 36. став 2. Устава утврђено је да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, број 31/11) (у даљем тексту: ЗИО) било је прописано: да се oдлуке у извршном поступку доносе у облику решења или закључка, да се решењем о извршењу дозвољава извршење на имовини извршног дужника, под условима и обиму одређеним овим законом, а да се закључком суда одређује спровођење појединих радњи и управља поступком (члан 36.); да се против решења може изјавити приговор, само када је овим законом прописано да је приговор дозвољен (39. став 2.); да ће се одлуком о обустави извршења укинути и спроведене извршне радње, ако се тим не дира у стечена права трећих лица (члан 76. став 5.).
5. Уставни суд најпре указује да је Решењем Уж-8166/12 од 23. јануара 2014. године одбацио уставну жалбу C.P.B. p .cо ltd изјављену против решења којим је обустављено спровођење извршења јер подносилац уставне жалбе није искористио правно средство за заштиту својих права – приговор у извршном поступку, али је истовремено констатовао да подносилац није поучен о могућности изјављивања овог правног лека, да због тога не сме да трпи штетне последице и да сагласно члану 39. ЗИО, у року од пет радних дана од дана пријема овог решења, може изјавити приговор против оспореног решења о обустави поступка.
Подносиоци уставне жалбе су, за разлику од подносиоца уставне жалбе у предмету Уж-8166/12, самоиницијативно поднели приговор против решења о обустави поступка извршења, који је правноснажно одбачен.
У поступку мериторног одлучивања о уставној жалби Уставни суд се усредсредио на питање да ли је оспореним решењима извршног суда повређено право подносилаца на жалбу или друго правно средство зајемчено чланом 36. став 2. Устава.
Уставни суд констатује да у поступку извршења суд доноси одлуке у форми решења или закључка, с тим што се закључком спроводе поједине радње и управља поступком (члан 36. ст. 1. и 3. ЗИО). У ЗИО није дефинисана форма акта којим се поступак обуставља. Имајући у виду да је обустава један од начина окончања извршног поступка, те да се стога обустављањем извршног поступка коначно одлучује о праву повериоца да намири потраживање у ситуацији када намирење из неког од законом предвиђених разлога није могуће, одлука о обустављању извршног поступка не представља спровођење неке извршне радње или акт управљања поступком. То има за последицу да се одлука о обустављању извршног поступка не доноси у форми закључка, већ у форми решења, па су у тој форми и донети акти који се оспоравају уставном жалбом. Како код окончања поступка обуставом у ЗИО није наведен приговор као дозвољени правни лек, Уставни суд сматра да у тој ситуацији има места сходној примени одредаба Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11), и то одредбе члана 399. став 1. којом је предвиђено да је против решења првостепеног суда дозвољена жалба ако законом није другачије прописано. Из наведеног произлази да се против решења о обустављању извршног поступка може поднети приговор. Овакав правни став Уставни суд је изнео у Решењу Уж-8166/12 од 23. јануара 2014. године.
С обзиром на право странке које се јемчи чланом 36. став 2. Устава, Уставни суд налази да када се решењем у извршном поступку одлучује о правима и обавезама странака, као у конкретном случају, оне имају право на правни лек - приговор, у складу са чланом 39. ЗИО, те је и подносиоцима уставне жалбе, као извршним повериоцима, припадало право да против оспорених решења којима је обустављен извршни поступак изјаве приговор већу првостепеног суда. Међутим, у конкретном случају, констатовано је да правни лек није дозвољен против решења о обустави поступка, те су приговори подносилаца, који су самоиницијативно поднети, правноснажно одбачени оспореним решењима извршног суда.
Уставни суд се слаже са правним становиштем извршног суда да је једино овај суд (искључиво) надлежан да цени уставност законских одредби, а и тиме и уставност одредаба члана 39. ЗИО који прописује право на правни лек. Међутим, у конкретном случају, није главно питање да ли је наведени члан закона у складу са Уставом. Оно што је од уставноправног значаја у контексту заштите уставних права јесте да ли се конкретним актом донетим у извршном поступку одлучује о правима и обавезама странака у поступку. У уставносудској пракси су већ заузета становишта о томе који акти у извршном поступку представљају акте којима се одлучује о правима и обавезама странака у поступку и који могу бити предмет оспоравања уставном жалбом. Решење о обустави поступка, као што је већ наведено, представља акт извршног суда којим се одлучује о правима и обавеза странака у поступку. Овакво становиште Уставног суда полази од дуготрајне и устаљене праксе извршног суда, као и правила ранијих Закона о извршном поступку, према којима су акти о обустави поступка увек били доношени у форми решења и против којих је био дозвољен правни лек. Даље, решење о извршењу и решење о обустави извршења представљају два правна акта извршног суда у правом смислу те речи (једним актом се започиње поступак, а другим актом се завршава поступак), док сви остали акти у извршном поступку, по правилу, представљају материјализацију радњи спровођења извршења, због чега ти акти не могу бити предмет оспоравања уставном жалбом. Све ове правне карактеристике решења о обустави поступка представљају тачке везивање за одредбу члана 36. став 2. Устава, којом је утврђено да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу. Ова уставна норма се непосредно примењује и на сам извршни поступак, односно на акте извршног суда којима се одлучује о правима и обавезама странака у поступку, у смислу члана 18. став 1. Устава. Када је реч о одредби члана 399. став 1. ЗПП, која се примењује на основу члана 10. ЗИО, Уставни суд указује да у конкретном случају, наведена одредба представља само одговарајући процесни инструмент за остваривање суштине и циља одредбе члана 36. став 2. Устава, када су у питању решења о обустави поступка.
На основу изложеног, Уставни суд је утврдио да је оспореним решењима Основног суда у Шапцу И. 59/14 од 29. септембра 2014. године, И. 64/14 од 29. септембра 2014. године , И. 1102/13 од 29. септембра 2014. године, И. 2247/14 од 7. октобра 2014. године, И. 1120/13 од 29. септембра 2014. године, И. 2243/14 од 7. октобра 2014. године , ИПВ(И). 476/14 од 14. новембра 2014. године, ИПВ(И). 459/14 од 14. новембра 2014. године, ИПВ(И). 458/14 од 14. новембра 2014. године, ИПВ(И). 471/14 од 14. новембра 2014. године, ИПВ(И). 460/14 од 14. новембра 2014. године и ИПВ(И). 477/14 од 14. новембра 2014. године повређено право подносиоцима уставне жалбе на правно средство, зајемчено чланом 36. став 2. Устава. Стога је Уставни суд уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15) и одлучио као у тач. 1, 3, 5,7, 9. и 11. изреке.
6. Уставни суд је, у тач. 2, 4, 6, 8, 10. и 12, у складу са одредбом члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се штетне последице повреде права могу отклонити једино поништајем решења Основног суда у Шапцу ИПВ(И). 476/14 од 14. новембра 2014. године, ИПВ(И). 459/14 од 14. новембра 2014. године, ИПВ(И). 458/14 од 14. новембра 2014. године, ИПВ(И). 471/14 од 14. новембра 2014. године, ИПВ(И). 460/14 од 14. новембра 2014. године и ИПВ(И). 477/14 од 14. новембра 2014. године и одредио да исти суд поново одлучи о приговорима подносилаца уставне жалбе поднетим против решења тог суда Шапцу И. 59/14 од 29. септембра 2014. године, И. 64/14 од 29. септембра 2014. године , И. 1102/13 од 29. септембра 2014. године, И. 2247/14 од 7. октобра 2014. године, И. 1120/13 од 29. септембра 2014. године и И. 2243/14 од 7. октобра 2014. године , не прејудицирајући при томе коначну одлуку извршног суда о испуњености услова за обуставу извршења.
7. Када су у питању решења о обустави поступка извршења, Уставни суд указује да о приговорима подносилаца поднетим против решења о обустави поступка тек треба да се одлучи у поновном поступку, те се Суд није посебно упуштао у разматрање ових аката.
8. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
Уставном жалбом се оспоравају, између осталог, решења извршног суда којима су правноснажно одбачени као недозвољени приговори подносилаца уставне жалбе изјављени против решења о обустави поступка извршења.
Подносиоци су предложили да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означеног уставног права и поништи оспорена решења извршног суда.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у приложену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Основни суд у Шапцу је оспореним решењима И. 59/14 од 20. августа 2014. године, И. 64/14 од 19. августа 2014. године, И. 1102/13 од 19. августа 2014. године, И. 2247/14 од 25. августа 2014. године, И. 1120/13 од 18. августа 2014. године и И. 2243/14 од 25. августа 2014. године обуставио поступке извршења, покренуте по предлогу за извршење подносилаца уставне жалбе, против извршног дужника „Зорка –Енергетика“ д.о.о , у реструктурирању.
Судија појединац Основног суда у Шапцу је оспореним решењима И. 59/14 од 29. септембра 2014. године, И. 64/14 од 29. септембра 2014. године , И. 1102/13 од 29. септембра 2014. године, И. 2247/14 од 7. октобра 2014. године, И. 1120/13 од 29. септембра 2014. године и И. 2243/14 од 7. октобра 2014. године одбацио као недозвољене приговоре подносилаца уставне жалбе поднете против решења о обустави поступка извршења. У образложењу оспорених решења судије појединца је наведено: да није у надлежности првостепеног суда у извршном поступку да оцењује да ли је члан 39. Закона о извршењу и обезбеђењу у складу са Уставом; да је оцена уставности члана 39. Закона о извршењу и обезбеђењу у надлежности Уставног суда, те уколико Уставни суд донесе одлуку којом се члан 39. наведеног закона проглашава неуставним, првостепени суд ће дати право приговора на одлуку о обустави поступка извршења; да како таква одлука Уставног суда не постоји, суд је у обавези да примењује одредбе Закона о извршењу и обезбеђењу као lex specialis у односу на одредбе других закона, тачније Закона о парничном поступку; да суд у извршном поступку не може занемарити одредбе Закона о извршењу и обезбеђењу и применити одредбе Закона о парничном поступку, само што сматра да су исте правичније и у складу са Уставом.
Судско веће Основног суда у Шапцу је оспореним решењима ИПВ(И). 476/14 од 14. новембра 2014. године, ИПВ(И). 459/14 од 14. новембра 2014. године, ИПВ(И). 458/14 од 14. новембра 2014. године, ИПВ(И). 471/14 од 14. новембра 2014. године, ИПВ(И). 460/14 од 14. новембра 2014. године и ИПВ(И). 477/14 од 14. новембра 2014. године одбило као неосноване приговоре подносилаца уставне жалбе и потврдило наведена решења судије појединца тог суда.
4. Одредбом члана 36. став 2. Устава утврђено је да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, број 31/11) (у даљем тексту: ЗИО) било је прописано: да се oдлуке у извршном поступку доносе у облику решења или закључка, да се решењем о извршењу дозвољава извршење на имовини извршног дужника, под условима и обиму одређеним овим законом, а да се закључком суда одређује спровођење појединих радњи и управља поступком (члан 36.); да се против решења може изјавити приговор, само када је овим законом прописано да је приговор дозвољен (39. став 2.); да ће се одлуком о обустави извршења укинути и спроведене извршне радње, ако се тим не дира у стечена права трећих лица (члан 76. став 5.).
5. Уставни суд најпре указује да је Решењем Уж-8166/12 од 23. јануара 2014. године одбацио уставну жалбу C.P.B. p .cо ltd изјављену против решења којим је обустављено спровођење извршења јер подносилац уставне жалбе није искористио правно средство за заштиту својих права – приговор у извршном поступку, али је истовремено констатовао да подносилац није поучен о могућности изјављивања овог правног лека, да због тога не сме да трпи штетне последице и да сагласно члану 39. ЗИО, у року од пет радних дана од дана пријема овог решења, може изјавити приговор против оспореног решења о обустави поступка.
Подносиоци уставне жалбе су, за разлику од подносиоца уставне жалбе у предмету Уж-8166/12, самоиницијативно поднели приговор против решења о обустави поступка извршења, који је правноснажно одбачен.
У поступку мериторног одлучивања о уставној жалби Уставни суд се усредсредио на питање да ли је оспореним решењима извршног суда повређено право подносилаца на жалбу или друго правно средство зајемчено чланом 36. став 2. Устава.
Уставни суд констатује да у поступку извршења суд доноси одлуке у форми решења или закључка, с тим што се закључком спроводе поједине радње и управља поступком (члан 36. ст. 1. и 3. ЗИО). У ЗИО није дефинисана форма акта којим се поступак обуставља. Имајући у виду да је обустава један од начина окончања извршног поступка, те да се стога обустављањем извршног поступка коначно одлучује о праву повериоца да намири потраживање у ситуацији када намирење из неког од законом предвиђених разлога није могуће, одлука о обустављању извршног поступка не представља спровођење неке извршне радње или акт управљања поступком. То има за последицу да се одлука о обустављању извршног поступка не доноси у форми закључка, већ у форми решења, па су у тој форми и донети акти који се оспоравају уставном жалбом. Како код окончања поступка обуставом у ЗИО није наведен приговор као дозвољени правни лек, Уставни суд сматра да у тој ситуацији има места сходној примени одредаба Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11), и то одредбе члана 399. став 1. којом је предвиђено да је против решења првостепеног суда дозвољена жалба ако законом није другачије прописано. Из наведеног произлази да се против решења о обустављању извршног поступка може поднети приговор. Овакав правни став Уставни суд је изнео у Решењу Уж-8166/12 од 23. јануара 2014. године.
С обзиром на право странке које се јемчи чланом 36. став 2. Устава, Уставни суд налази да када се решењем у извршном поступку одлучује о правима и обавезама странака, као у конкретном случају, оне имају право на правни лек - приговор, у складу са чланом 39. ЗИО, те је и подносиоцима уставне жалбе, као извршним повериоцима, припадало право да против оспорених решења којима је обустављен извршни поступак изјаве приговор већу првостепеног суда. Међутим, у конкретном случају, констатовано је да правни лек није дозвољен против решења о обустави поступка, те су приговори подносилаца, који су самоиницијативно поднети, правноснажно одбачени оспореним решењима извршног суда.
Уставни суд се слаже са правним становиштем извршног суда да је једино овај суд (искључиво) надлежан да цени уставност законских одредби, а и тиме и уставност одредаба члана 39. ЗИО који прописује право на правни лек. Међутим, у конкретном случају, није главно питање да ли је наведени члан закона у складу са Уставом. Оно што је од уставноправног значаја у контексту заштите уставних права јесте да ли се конкретним актом донетим у извршном поступку одлучује о правима и обавезама странака у поступку. У уставносудској пракси су већ заузета становишта о томе који акти у извршном поступку представљају акте којима се одлучује о правима и обавезама странака у поступку и који могу бити предмет оспоравања уставном жалбом. Решење о обустави поступка, као што је већ наведено, представља акт извршног суда којим се одлучује о правима и обавеза странака у поступку. Овакво становиште Уставног суда полази од дуготрајне и устаљене праксе извршног суда, као и правила ранијих Закона о извршном поступку, према којима су акти о обустави поступка увек били доношени у форми решења и против којих је био дозвољен правни лек. Даље, решење о извршењу и решење о обустави извршења представљају два правна акта извршног суда у правом смислу те речи (једним актом се започиње поступак, а другим актом се завршава поступак), док сви остали акти у извршном поступку, по правилу, представљају материјализацију радњи спровођења извршења, због чега ти акти не могу бити предмет оспоравања уставном жалбом. Све ове правне карактеристике решења о обустави поступка представљају тачке везивање за одредбу члана 36. став 2. Устава, којом је утврђено да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу. Ова уставна норма се непосредно примењује и на сам извршни поступак, односно на акте извршног суда којима се одлучује о правима и обавезама странака у поступку, у смислу члана 18. став 1. Устава. Када је реч о одредби члана 399. став 1. ЗПП, која се примењује на основу члана 10. ЗИО, Уставни суд указује да у конкретном случају, наведена одредба представља само одговарајући процесни инструмент за остваривање суштине и циља одредбе члана 36. став 2. Устава, када су у питању решења о обустави поступка.
На основу изложеног, Уставни суд је утврдио да је оспореним решењима Основног суда у Шапцу И. 59/14 од 29. септембра 2014. године, И. 64/14 од 29. септембра 2014. године , И. 1102/13 од 29. септембра 2014. године, И. 2247/14 од 7. октобра 2014. године, И. 1120/13 од 29. септембра 2014. године, И. 2243/14 од 7. октобра 2014. године , ИПВ(И). 476/14 од 14. новембра 2014. године, ИПВ(И). 459/14 од 14. новембра 2014. године, ИПВ(И). 458/14 од 14. новембра 2014. године, ИПВ(И). 471/14 од 14. новембра 2014. године, ИПВ(И). 460/14 од 14. новембра 2014. године и ИПВ(И). 477/14 од 14. новембра 2014. године повређено право подносиоцима уставне жалбе на правно средство, зајемчено чланом 36. став 2. Устава. Стога је Уставни суд уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15) и одлучио као у тач. 1, 3, 5,7, 9. и 11. изреке.
6. Уставни суд је, у тач. 2, 4, 6, 8, 10. и 12, у складу са одредбом члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се штетне последице повреде права могу отклонити једино поништајем решења Основног суда у Шапцу ИПВ(И). 476/14 од 14. новембра 2014. године, ИПВ(И). 459/14 од 14. новембра 2014. године, ИПВ(И). 458/14 од 14. новембра 2014. године, ИПВ(И). 471/14 од 14. новембра 2014. године, ИПВ(И). 460/14 од 14. новембра 2014. године и ИПВ(И). 477/14 од 14. новембра 2014. године и одредио да исти суд поново одлучи о приговорима подносилаца уставне жалбе поднетим против решења тог суда Шапцу И. 59/14 од 29. септембра 2014. године, И. 64/14 од 29. септембра 2014. године , И. 1102/13 од 29. септембра 2014. године, И. 2247/14 од 7. октобра 2014. године, И. 1120/13 од 29. септембра 2014. године и И. 2243/14 од 7. октобра 2014. године , не прејудицирајући при томе коначну одлуку извршног суда о испуњености услова за обуставу извршења.
7. Када су у питању решења о обустави поступка извршења, Уставни суд указује да о приговорима подносилаца поднетим против решења о обустави поступка тек треба да се одлучи у поновном поступку, те се Суд није посебно упуштао у разматрање ових аката.
8. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић
Весна Илић Прелић