Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. Ј . из села Б, град Лесковац, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 20. октобра 2016. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба М. Ј . изјављена против пресуде пресуде Апелационог суда у Нишу Кж1. 3318/13 од 4. новембра 2013. године и утврђује се да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на правну сигурност у казненом праву , из члана 34. став 4. Устава Републике Србије .
2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Нишу Кж1. 3318/13 од 4. новембра 2013. године и одређује се да наведени суд донесе нову одлуку о жалбама окривљеног М. Ј . и његовог браниоца изјављеним против пресуде Основног суда у Лесковцу К. 1881/2 од 2. јула 201 3. године.
2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Нишу Кж1. 3318/13 од 4. новембра 2013. године и одређује се да наведени суд донесе нову одлуку о жалбама окривљеног М. Ј . и његовог браниоца изјављеним против пресуде Основног суда у Лесковцу К. 1881/2 од 2. јула 201 3. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. Ј . из села Брза, град Лесковац, поднео је 19. новембра 2013. године, преко пуномоћника А . М, адвоката из Лесковца, Уставном суду уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Нишу Кж1. 3318/13 од 4. новембра 2013. године, због повреде посебног права окривљеног из члана 34. став 4. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да је оспореном пресудом Апелационог суда у Нишу потврђена првостепена пресуда Основног суда у Лесковцу којом је подносилац оглашен кривим за кривично дело лаке телесне повреде из члана 122. став 1. Кривичног законика и изречена му је условна осуда; да је поводом истог догађаја против подносиоца уставне жалбе вођен и прекршајни поступак пред Прекршајним судом у Лесковцу, који је правноснажно окончан доношењем пресуде којом је подносилац оглашен кривим за прекршај из члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру и кажњен новченом казном; да је „и пред Основним судом у Лесковцу и пред Прекршајним судом у Лесковцу окривљени М. осуђен за исти догађај, према истом оштећеном, за исту радњу предузету према оштећеном, у исто време, на истом месту и са истом последицом“, из чега подносилац уставне жалбе закључује да му је повређено право на правну сигурност у казненом праву.
Предложио је да Уставни суд уставну жалбу усвоји, утврди повреду означеног права и оспорену пресуду поништи.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Против подносиоца уставне жалбе је, поводом истог животног догађаја, прво вођен прекршајни, а потом и кривични поступак и у оба судска поступка је подносилац правноснажно оглашен кривим, те му је у прекршајном поступку изречена новчана казна, док му је у кривичном поступку изречена условна осуда.
А) Чињенице које се односе на прекршајни поступак
У прекршајном поступку који је вођен по захтеву Министарства унутрашњих послова Републике Србије - Полицијска управа Лесковац, пред Прекршајним судом у Лесковцу у предмету Пр. 6353/10 утврђено је да је подносилац уставне жалбе „ „дана 20. новембра 2009. године у 14,10 сати у дворишту у селу Б. вршењем насиља реметио јавни ред и мир на тај начин што је М . Ј . насрнуо на В.М. и том приликом га је песницом ударио у пределу лица и повредио“. Пресудом Прекршајног суда у Лесковцу Пр. 6353/10 од 9. августа 2010. године (која је постала правноснажна 21. августа 2010. године, а извршна 6. септембра 2010. године), подносилац уставне жалбе је оглашен кривим због прекршаја из члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру и изречена му је новчана казна у износу од 5.000,00 динара.
Б) Чињенице које се односе на кривични поступак
У кривичном поступку који је вођен по приватној кривичној тужби приватног тужиоца В.М. пред Основним судом у Лесковцу у предмету К. 1881/12 утврђено је да је подносилац уставне жалбе „дана 20. новембра 2009. године у селу Б, у дворишту својине приватног тужиоца, око 14,20 часова, лако телесно повредио приватног тужиоца В.М. из Б, при чему је могао да схвати значај свог дела и могао да управља својим поступцима, на тај начин што је приватног тужиоца више пута ударио песницама у пределу главе, да би га потом оборио на земљу и наставио са ударањем и шутирањем по телу, наневши му при том лаке телесне повреде у виду огреботине коже по средини корена носа дужине 10 мм, више огреботина леве ушне шкољке дужине 5 до 8 мм које крваре, нагњечење у облику отока и црвенила изнад левог ока и више огреботина у пределу леве шаке дужине 5 до 8 мм, иако је био свестан свог дела, хтео његово извршење и био свестан да је његово дело забрањено“. Пресудом Основног суда у Лесковцу К. 1881/12 од 2. јула 201 3. године, која је постала правноснажна 4. новембра 201 3. године доношењем оспорене пресуде Апелационог суда у Нишу Кж 1. 3318/13, подносилац уставне жалбе је оглашен кривим због извршења кривичног дела лака телесна повреда из члана 122. став 1. Кривичног законика и изречена му је условна осуда.
Из образложења оспорене другостепене пресуде произлази да је Апелациони суд у Нишу није ценио наводе из поднеска који је након изјављених жалби достављен том суду везане за повреду начела ne bis in idem, налазећи да „у том правцу пресуда није оспоравана благовремено изјављеним жалбама“ те да „Апелациони суд по том основу није ни могао да размотри наводе из поменутог поднеска“.
4. Одредбом члана 34. став 4. Устава, на чи ју повред у се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је да нико не може бити гоњен и кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен, нити судска одлука може бити измењена на штету окривљеног у поступку по ванредном правном леку, као и да истим забранама подлеже вођење поступка за неко друго кажњиво дело .
Одредбом члана 122. став 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13 и 108/14), прописано је да ће се, ко другог лако телесно повреди или му здравље лако наруши, казнити новчаном казном или затвором до једне године.
Одредбом члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру („Службени гласник РС", бр. 51/92, 53/93, 67/93, 48/94, 85/05 и 101/05) прописано је да ће се, ко вређањем или злоупотребом другог, вршењем насиља над другим, изазивањем туче или учествовањем у њој, угрожава спокојство грађана или ремети јавни ред и мир – казнити новчаном казном до 30.000 динара или казном затвора до 60 дана.
5. Оцењујући разлоге и наводе у односу на истакнуту повреду права на правну сугурност у казненом праву из члана 34. став 4. Устава, Уставни суд је извршио детаљан увид у документацију достављену уз уставну жалбу, након чега је оценио да су наводи подносиоца уставне жалбе о повреди означеног права основани.
Наиме, правноснажном пресудом Прекршајног суда у Лесковцу Пр. 6353/10 од 9. августа 2010. године подносилац уставне жалбе је најпре прекршајно оглашен кривим што је „дана 20. новембра 2009. године у 14,10 сати у дворишту у селу Б . вршењем насиља реметио јавни ред и мир на тај начин што је М . Ј . насрнуо на В.М. и том приликом га је песницом ударио у пределу лица и повредио“ .
Након правноснажности наведене прекршајн е пресуде, подносилац уставне жалбе је оглашен кривим пресудом Основног суда у Лесковцу К. 1881/12 од 2. јула 201 3. године (која је постала правноснажна доношењем оспорене пресуде Апелационог суда у Нишу Кж 1. 3318/13 од 4. новембра 201 3. године) јер је „дана 20. новембра 2009. године у селу Б, у дворишту својине приватног тужиоца, око 14,20 часова, лако телесно повредио приватног тужиоца В.М. из Б, при чему је могао да схвати значај свог дела и могао да управља својим поступцима, на тај начин што је приватног тужиоца више пута ударио песницама у пределу главе, да би га потом оборио на земљу и наставио са ударањем и шутирањем по телу, наневши му при том лаке телесне повреде у виду огреботине коже по средини корена носа дужине 10 мм, више огреботина леве ушне шкољке дужине 5 до 8 мм које крваре, нагњечење у облику отока и црвенила изнад левог ока и више огреботина у пределу леве шаке дужине 5 до 8 мм, иако је био свестан свог дела, хтео његово извршење и био свестан да је његово дело забрањено“.
Уставни суд подсећа да је, уважавајући праксу Европског суда за људска права, у Одлуци Уж-1285/2012 од 26. марта 2014. године поставио критеријуме на основу којих врши оцену да ли је дошло до повреде начела ne bis in idem, и то: 1) да ли су оба поступка која су вођена против подносиоца вођена за дело које по својој природи представља кажњиво дело, односно да ли је прва казна по својој природи била казненоправна; 2) да ли су дела због којих се подносилац казнено гони иста (idem); 3) да ли је постојала двострукост поступка (bis).
Испитујући први услов, Уставни суд је оценио да прекршајни поступак, који је вођен против подносиоца уставне жалбе, јесте вођен за дело које по својој природи и тежини и сврси запрећене санкције представља кажњиво дело.
Испитујући други услов, уз разматрање и два додатна, односно корективна критеријума (идентитет заштићеног добра и тежине последице дела, односно идентитет санкције - како би се одговорило на питање да ли су дела због којих се подносилац уставне жалбе гони или је осуђен у различитим поступцима иста - idem), Уставни суд је утврдио да је у конкретном случају предмет и прекршајног и кривичног поступка један исти животни догађај. Тачније, против подносиоца уставне жалбе прекршајни поступак је вођен јер је „насрнуо на В.М. и и том приликом га је песицом ударио у пределу лица и повредио“, док је кривични поступак вођен јер је он оштећеног В.М. више пута ударио песницама у пределу главе, оборио га на земљу и наставио да га удара и шутира по телу, којом приликом му је нанео лаке телесне повреде „у виду огреботине коже по средини корена носа дужине 10 мм, више огреботина леве ушне шкољке дужине 5 до 8 мм које крваре, нагњечење у облику отока и црвенила изнад левог ока и више огреботина у пределу леве шаке дужине 5 до 8 мм“. Догађаји описани у одлукама донетим у оба поступка десил и су се 20. новембра 2009. године, у селу Б. у дворишту оштећеног . Подносилац уставне жалбе је и прекршајно и кривично гоњен, а потом и осуђен у два поступка због истог понашања у којима је оштећени исто лице. Уставни суд посебно наглашава да је Прекршајни суд у Лесковцу изричито навео да је подносилац уставне жалбе крив јер је, поред осталог, насрнуо на В.М. и истог ударио песницом у предео лица и повредио. Без обзира на правну кавлификацију дела, физички напад, којим је В.М. нанета повреда је, дакле, представљао елемент прекршаја за који је подносилац оглашен кривим. У кривичном поступку је подносиоцу поново суђено и утврђено да је оштећном В.М. нанео лаке телесне повреде. Уставни суд је, посебно имајући у виду пресуду Европског суда за људска права у предмету Миленковић против Србије, број 50124/13, од 1. марта 2016. године, утврдио да се и прекршајна и кривична пресуда односиле на потпуно исти догађај и иста дела, односно да су дела због којих је подносилац уставне жалбе два пута оглашен кривим иста ( idem).
Испитујући трећи услов, односно да ли је у конкретном случају постојала двострукост поступка (bis), Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе прво правноснажно оглашен кривим у прекршајном поступку, као и да је потом правноснажно оглашен кривим у кривичном поступку. Из доказа приложених уз уставну жалбу несумњиво произлази да је осуда из прекршајног поступка постала правноснажна и стекла статус „res iudicata“. У тим околностима Уставни суд, уважавајући установљену праксу Европског суда за људска права, сматра да је Основни суд у Лозници морао обуставити кривични поступак након доношења правноснажне одлуке у прекршајном поступку (видети случајеве Европског суда за људска права Золотукин против Русије и Муслија против Босне и Херцеговине, цитиране горе).
Полазећи од тога да је циљ члана 34. став 4. Устава забрана понављања поступка који је окончан одлуком која је стекла статус „res iudicata“, а да је Уставни суд утврдио да је подносилац уставне жалбе првобитно осуђен у прекршајном поступку који се у смислу одредаба члана 34. став 4. и члана 33. став 8. Устава изједначава са кривичним поступком, те да је након правноснажности прекршајне пресуде он оглашен кривим за кривично дело које се односило на исто понашање за које је оглашен кривим у прекршајном и која су обухватала у суштини исте чињенице, а за која је применом и корективних критеријума утврђено да се ради о истом делу (idem), Уставни суд је закључио да је оспореним пресудама дошло до повреде начела ne bis in idem.
Уставни суд додатно указује део образложења оспорене пресуде Апелационог суда у Нишу у коме је наведено да је након изјављених жалби достављен том суду поднесак везан за повреду начела ne bis in idem, али да „у том правцу пресуда није оспоравана благовремено изјављеним жалбама“, те да „Апелациони суд по том основу није ни могао да размотри наводе из поменутог поднеска“. Устави суд наглашава да повреда наведеног начела, сагласно одредби члана 438. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/2012, 32/13, 45/13 и 55/14), представља апсолутно битну повреду одредаба кривичног поступка, те да је Апелациони суд у Нишу ову околност морао да узме у обзир.
С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на правну сигурност у казненом праву, зајемчено одредбом члана 34. став 4. Устава, па је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одлучујући као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повреде права могу отклонити поништајем оспорене другостепене пресуде и одређивањем да Апелациони суд у Нишу поново одлучи о жалб ама окривљеног , овде подносиоца уставне жалбе, и његовог браниоца, изјављеним против првостепене пресуде, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона, одлучио као у тачки 2. изреке.
6. Следом наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да је оспореном пресудом Апелационог суда у Нишу потврђена првостепена пресуда Основног суда у Лесковцу којом је подносилац оглашен кривим за кривично дело лаке телесне повреде из члана 122. став 1. Кривичног законика и изречена му је условна осуда; да је поводом истог догађаја против подносиоца уставне жалбе вођен и прекршајни поступак пред Прекршајним судом у Лесковцу, који је правноснажно окончан доношењем пресуде којом је подносилац оглашен кривим за прекршај из члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру и кажњен новченом казном; да је „и пред Основним судом у Лесковцу и пред Прекршајним судом у Лесковцу окривљени М. осуђен за исти догађај, према истом оштећеном, за исту радњу предузету према оштећеном, у исто време, на истом месту и са истом последицом“, из чега подносилац уставне жалбе закључује да му је повређено право на правну сигурност у казненом праву.
Предложио је да Уставни суд уставну жалбу усвоји, утврди повреду означеног права и оспорену пресуду поништи.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Против подносиоца уставне жалбе је, поводом истог животног догађаја, прво вођен прекршајни, а потом и кривични поступак и у оба судска поступка је подносилац правноснажно оглашен кривим, те му је у прекршајном поступку изречена новчана казна, док му је у кривичном поступку изречена условна осуда.
А) Чињенице које се односе на прекршајни поступак
У прекршајном поступку који је вођен по захтеву Министарства унутрашњих послова Републике Србије - Полицијска управа Лесковац, пред Прекршајним судом у Лесковцу у предмету Пр. 6353/10 утврђено је да је подносилац уставне жалбе „ „дана 20. новембра 2009. године у 14,10 сати у дворишту у селу Б. вршењем насиља реметио јавни ред и мир на тај начин што је М . Ј . насрнуо на В.М. и том приликом га је песницом ударио у пределу лица и повредио“. Пресудом Прекршајног суда у Лесковцу Пр. 6353/10 од 9. августа 2010. године (која је постала правноснажна 21. августа 2010. године, а извршна 6. септембра 2010. године), подносилац уставне жалбе је оглашен кривим због прекршаја из члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру и изречена му је новчана казна у износу од 5.000,00 динара.
Б) Чињенице које се односе на кривични поступак
У кривичном поступку који је вођен по приватној кривичној тужби приватног тужиоца В.М. пред Основним судом у Лесковцу у предмету К. 1881/12 утврђено је да је подносилац уставне жалбе „дана 20. новембра 2009. године у селу Б, у дворишту својине приватног тужиоца, око 14,20 часова, лако телесно повредио приватног тужиоца В.М. из Б, при чему је могао да схвати значај свог дела и могао да управља својим поступцима, на тај начин што је приватног тужиоца више пута ударио песницама у пределу главе, да би га потом оборио на земљу и наставио са ударањем и шутирањем по телу, наневши му при том лаке телесне повреде у виду огреботине коже по средини корена носа дужине 10 мм, више огреботина леве ушне шкољке дужине 5 до 8 мм које крваре, нагњечење у облику отока и црвенила изнад левог ока и више огреботина у пределу леве шаке дужине 5 до 8 мм, иако је био свестан свог дела, хтео његово извршење и био свестан да је његово дело забрањено“. Пресудом Основног суда у Лесковцу К. 1881/12 од 2. јула 201 3. године, која је постала правноснажна 4. новембра 201 3. године доношењем оспорене пресуде Апелационог суда у Нишу Кж 1. 3318/13, подносилац уставне жалбе је оглашен кривим због извршења кривичног дела лака телесна повреда из члана 122. став 1. Кривичног законика и изречена му је условна осуда.
Из образложења оспорене другостепене пресуде произлази да је Апелациони суд у Нишу није ценио наводе из поднеска који је након изјављених жалби достављен том суду везане за повреду начела ne bis in idem, налазећи да „у том правцу пресуда није оспоравана благовремено изјављеним жалбама“ те да „Апелациони суд по том основу није ни могао да размотри наводе из поменутог поднеска“.
4. Одредбом члана 34. став 4. Устава, на чи ју повред у се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је да нико не може бити гоњен и кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен, нити судска одлука може бити измењена на штету окривљеног у поступку по ванредном правном леку, као и да истим забранама подлеже вођење поступка за неко друго кажњиво дело .
Одредбом члана 122. став 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13 и 108/14), прописано је да ће се, ко другог лако телесно повреди или му здравље лако наруши, казнити новчаном казном или затвором до једне године.
Одредбом члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру („Службени гласник РС", бр. 51/92, 53/93, 67/93, 48/94, 85/05 и 101/05) прописано је да ће се, ко вређањем или злоупотребом другог, вршењем насиља над другим, изазивањем туче или учествовањем у њој, угрожава спокојство грађана или ремети јавни ред и мир – казнити новчаном казном до 30.000 динара или казном затвора до 60 дана.
5. Оцењујући разлоге и наводе у односу на истакнуту повреду права на правну сугурност у казненом праву из члана 34. став 4. Устава, Уставни суд је извршио детаљан увид у документацију достављену уз уставну жалбу, након чега је оценио да су наводи подносиоца уставне жалбе о повреди означеног права основани.
Наиме, правноснажном пресудом Прекршајног суда у Лесковцу Пр. 6353/10 од 9. августа 2010. године подносилац уставне жалбе је најпре прекршајно оглашен кривим што је „дана 20. новембра 2009. године у 14,10 сати у дворишту у селу Б . вршењем насиља реметио јавни ред и мир на тај начин што је М . Ј . насрнуо на В.М. и том приликом га је песницом ударио у пределу лица и повредио“ .
Након правноснажности наведене прекршајн е пресуде, подносилац уставне жалбе је оглашен кривим пресудом Основног суда у Лесковцу К. 1881/12 од 2. јула 201 3. године (која је постала правноснажна доношењем оспорене пресуде Апелационог суда у Нишу Кж 1. 3318/13 од 4. новембра 201 3. године) јер је „дана 20. новембра 2009. године у селу Б, у дворишту својине приватног тужиоца, око 14,20 часова, лако телесно повредио приватног тужиоца В.М. из Б, при чему је могао да схвати значај свог дела и могао да управља својим поступцима, на тај начин што је приватног тужиоца више пута ударио песницама у пределу главе, да би га потом оборио на земљу и наставио са ударањем и шутирањем по телу, наневши му при том лаке телесне повреде у виду огреботине коже по средини корена носа дужине 10 мм, више огреботина леве ушне шкољке дужине 5 до 8 мм које крваре, нагњечење у облику отока и црвенила изнад левог ока и више огреботина у пределу леве шаке дужине 5 до 8 мм, иако је био свестан свог дела, хтео његово извршење и био свестан да је његово дело забрањено“.
Уставни суд подсећа да је, уважавајући праксу Европског суда за људска права, у Одлуци Уж-1285/2012 од 26. марта 2014. године поставио критеријуме на основу којих врши оцену да ли је дошло до повреде начела ne bis in idem, и то: 1) да ли су оба поступка која су вођена против подносиоца вођена за дело које по својој природи представља кажњиво дело, односно да ли је прва казна по својој природи била казненоправна; 2) да ли су дела због којих се подносилац казнено гони иста (idem); 3) да ли је постојала двострукост поступка (bis).
Испитујући први услов, Уставни суд је оценио да прекршајни поступак, који је вођен против подносиоца уставне жалбе, јесте вођен за дело које по својој природи и тежини и сврси запрећене санкције представља кажњиво дело.
Испитујући други услов, уз разматрање и два додатна, односно корективна критеријума (идентитет заштићеног добра и тежине последице дела, односно идентитет санкције - како би се одговорило на питање да ли су дела због којих се подносилац уставне жалбе гони или је осуђен у различитим поступцима иста - idem), Уставни суд је утврдио да је у конкретном случају предмет и прекршајног и кривичног поступка један исти животни догађај. Тачније, против подносиоца уставне жалбе прекршајни поступак је вођен јер је „насрнуо на В.М. и и том приликом га је песицом ударио у пределу лица и повредио“, док је кривични поступак вођен јер је он оштећеног В.М. више пута ударио песницама у пределу главе, оборио га на земљу и наставио да га удара и шутира по телу, којом приликом му је нанео лаке телесне повреде „у виду огреботине коже по средини корена носа дужине 10 мм, више огреботина леве ушне шкољке дужине 5 до 8 мм које крваре, нагњечење у облику отока и црвенила изнад левог ока и више огреботина у пределу леве шаке дужине 5 до 8 мм“. Догађаји описани у одлукама донетим у оба поступка десил и су се 20. новембра 2009. године, у селу Б. у дворишту оштећеног . Подносилац уставне жалбе је и прекршајно и кривично гоњен, а потом и осуђен у два поступка због истог понашања у којима је оштећени исто лице. Уставни суд посебно наглашава да је Прекршајни суд у Лесковцу изричито навео да је подносилац уставне жалбе крив јер је, поред осталог, насрнуо на В.М. и истог ударио песницом у предео лица и повредио. Без обзира на правну кавлификацију дела, физички напад, којим је В.М. нанета повреда је, дакле, представљао елемент прекршаја за који је подносилац оглашен кривим. У кривичном поступку је подносиоцу поново суђено и утврђено да је оштећном В.М. нанео лаке телесне повреде. Уставни суд је, посебно имајући у виду пресуду Европског суда за људска права у предмету Миленковић против Србије, број 50124/13, од 1. марта 2016. године, утврдио да се и прекршајна и кривична пресуда односиле на потпуно исти догађај и иста дела, односно да су дела због којих је подносилац уставне жалбе два пута оглашен кривим иста ( idem).
Испитујући трећи услов, односно да ли је у конкретном случају постојала двострукост поступка (bis), Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе прво правноснажно оглашен кривим у прекршајном поступку, као и да је потом правноснажно оглашен кривим у кривичном поступку. Из доказа приложених уз уставну жалбу несумњиво произлази да је осуда из прекршајног поступка постала правноснажна и стекла статус „res iudicata“. У тим околностима Уставни суд, уважавајући установљену праксу Европског суда за људска права, сматра да је Основни суд у Лозници морао обуставити кривични поступак након доношења правноснажне одлуке у прекршајном поступку (видети случајеве Европског суда за људска права Золотукин против Русије и Муслија против Босне и Херцеговине, цитиране горе).
Полазећи од тога да је циљ члана 34. став 4. Устава забрана понављања поступка који је окончан одлуком која је стекла статус „res iudicata“, а да је Уставни суд утврдио да је подносилац уставне жалбе првобитно осуђен у прекршајном поступку који се у смислу одредаба члана 34. став 4. и члана 33. став 8. Устава изједначава са кривичним поступком, те да је након правноснажности прекршајне пресуде он оглашен кривим за кривично дело које се односило на исто понашање за које је оглашен кривим у прекршајном и која су обухватала у суштини исте чињенице, а за која је применом и корективних критеријума утврђено да се ради о истом делу (idem), Уставни суд је закључио да је оспореним пресудама дошло до повреде начела ne bis in idem.
Уставни суд додатно указује део образложења оспорене пресуде Апелационог суда у Нишу у коме је наведено да је након изјављених жалби достављен том суду поднесак везан за повреду начела ne bis in idem, али да „у том правцу пресуда није оспоравана благовремено изјављеним жалбама“, те да „Апелациони суд по том основу није ни могао да размотри наводе из поменутог поднеска“. Устави суд наглашава да повреда наведеног начела, сагласно одредби члана 438. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/2012, 32/13, 45/13 и 55/14), представља апсолутно битну повреду одредаба кривичног поступка, те да је Апелациони суд у Нишу ову околност морао да узме у обзир.
С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на правну сигурност у казненом праву, зајемчено одредбом члана 34. став 4. Устава, па је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одлучујући као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повреде права могу отклонити поништајем оспорене другостепене пресуде и одређивањем да Апелациони суд у Нишу поново одлучи о жалб ама окривљеног , овде подносиоца уставне жалбе, и његовог браниоца, изјављеним против првостепене пресуде, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона, одлучио као у тачки 2. изреке.
6. Следом наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИK ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.
Весна Илић Прелић, с.р.