Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Станка Милановић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 9. јула 2009. године, донео је
О Д Л У К У
Утврђује се да одредбе члана 128. Закона о полицији ("Службени гласник РС", број 101/05) нису у сагласности с Уставом.
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду поднета је иницијатива за оцену уставности одредаба члана 128. Закона о полицији ("Службени гласник РС", број 101/05). У иницијативи се наводи да је одредба члана 128. став 1. Закона, којим је прописано да се против акта о распоређивању и стицању звања, ванредном унапређењу, превременом и ванредном стицању вишег звања може поднети захтев за преиспитивање одлуке доносиоцу акта у року од 15 дана од дана доношења, несагласна са одредбама члана 22. став 2. и члана 122. Устава Републике Србије од 1990. године, из разлога што је оспореном одредбом повређено право радника на жалбу или друго правно средство, будући да радник, по правилу, добија појединачни акт, којим се одлучује о његовом праву, по протеку рока од 15 дана, који тече од дана доношења акта. С тим у вези, подносилац иницијативе сматра да рок за жалбу или друго правно средство треба да тече од дана достављања појединачног акта, јер запослени не може изјавити жалбу на одређени акт пре него што му буде уручен и пре него што буде упознат са актом којим се решава о његовом праву, обавези или правном интересу. У иницијативи се, такође, наводи да је и одредба члана 128. став 2. Закона, којом је прописано да захтев за преиспитивање одлуке не задржава њено извршење, као и да се против акта донетог по захтеву за преиспитивање не може водити управни спор, несагласна са Уставом.
Према члану 112. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), поступци започети пред Уставним судом пре ступања на снагу овог закона, окончаће се по одредбама овог Закона. С обзиром на то да је иницијатива поднета у време важења Устава Републике Србије од 1990. године, који је престао да важи проглашењем Устава Републике Србије од 8. новембра 2006. године, Уставни суд је уставност оспорених одредаба Закона, сагласно члану 167. став 1. тачка 1. Устава, оцењивао у односу на Устав који је на снази.
Уставни суд је на седници одржаној 12. марта 2009. године, донео Решење којим је покренуо поступак за оцену уставности одредаба члана 128. оспореног Закона. Истовремено, Уставни суд је закључио да Решење о покретању поступка достави Народној скупштини на одговор, са роком од 30 дана за давање одговора, а сагласно одредбама члана 33. став 1. и члана 107. став 1. Закона о Уставном суду. Пошто у остављеном року, а ни накнадно, Народна скупштина није доставила одговор, Суд је наставио поступак оцене уставности оспорених одредаба Закона, у складу са одредбом члана 34. став 3. Закона о Уставном суду.
Одредбама члана 128. Закона о полицији ("Службени гласник РС", број 101/05) прописано је да се против акта о распоређивању и стицању звања, ванредном унапређењу, превременом и ванредном стицању вишег звања може поднети захтев за преиспитивање одлуке доносиоцу акта у року од 15 дана од дана доношења акта (став 1.), као и да захтев за преиспитивање одлуке не задржава њено извршење и да се против акта донетог по захтеву за преиспитивање одлуке, не може водити управни спор (став 2.).
Уставом Републике Србије утврђено је: да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују, те да се законом може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остваривање појединачног права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права (члан 18. ст. 1. и 2.); да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, као и да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1. до 3.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.); да законитост коначних појединачних аката којима се одлучује о праву, обавези или на закону заснованом интересу подлеже преиспитивању пред судом у управном спору, ако у одређеном случају законом није предвиђена другачија судска заштита (члан 198. став 2.).
Полазећи од наведених одредаба Устава, Уставни суд је оценио да је оспорена одредба члана 128. став 1. Закона несагласна са Уставом из разлога што је сврха уставног јемства права на жалбу или друго правно средство да свако лице на које се односи одлука којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу, објективно буде у могућности да против такве одлуке користи прописано правно средство. Истовремено, како се одредбом члана 36. став 1. Устава свима јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, то значи да сва лица о чијем је праву, обавези или на закону заснованом интересу одлучивано актом државног органа, имају право да под истим условима могу изјавити прописано правно средство против тог акта. Како од дана доношења појединачног акта који се може оспоравати правним средством прописаним чланом 128. став 1. Закона, па до дана његовог достављања лицу на које се односи, увек мора да прође одређено време, које је различито од случаја до случаја, Уставни суд је оценио да се прописивањем да рок за подношење захтева за преиспитивање акта којим се одлучује о одређеним правима запосленог из радног односа почиње да тече даном доношења, а не даном достављања акта запосленом, не обезбеђује једнака заштита запослених полицијских службеника пред државним органом. С обзиром на то да протек времена од дана доношења до дана достављања акта у многоме зависи од самог доносиоца акта, Уставни суд је оценио да се оспореном одредбом нарушава једно од основних уставних начела људских и мањинских права и слобода из члана 18. став 2. Устава, којим је, између осталог, предвиђено да се законом може прописати начин остваривања Уставом зајемчених права, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права. Ово стога што од околности када ће лицу бити извршено достављање акта против кога се може изјавити захтев за његово преиспитивање, директно зависи не само колико ће у конкретном случају објективно износити рок за изјављивање захтева, већ и да ли ће то лице уопште имати право да користи прописано правно средство.
Када је у питању оцена уставности одредбе члана 128. став 2. Закона, којом је искључено вођење управног спора против акта донетог по захтеву за преиспитивање одлуке, Уставни суд је оценио да је оспорена одредба Закона несагласна са одредбом члана 198. став 2. Устава према којој законитост коначних појединачних аката којима се одлучује о праву, обавези или на закону заснованом интересу подлеже преиспитивању пред судом у управном спору, ако у одређеном случају законом није предвиђена другачија судска заштита. Анализом одредаба Закона о полицији у целини, Уставни суд је утврдио да против коначних појединачних аката којима се одлучује о праву, обавези или на закону заснованом интересу, у смислу одредаба овог закона, није предвиђена другачија судска заштита. Приликом оцене уставности оспорене одредбе, Уставни суд је имао у виду и чињеницу да запослени у Министарству унутрашњих послова имају статус државних службеника, јер се према одредби члана 169. Закона о полицији на њихов положај, дужности, права и одговорности примењују прописи о радним односима у државним органима, ако овим Законом и прописима донетим на основу овог Закона није другачије одређено. Одредбом члана 143. став 2. Закона о државним службеницима ("Службени гласник РС", бр. 81/05, 83/05, 64/07, 67/07 и 116/08) прописано је да се против одлуке жалбене комисије, која у складу са овим законом одлучује о жалбама државних службеника на решења којима се у управном поступку одлучује о њиховим правима и дужностима, може покренути управни спор. Како је Законом о полицији као посебним законом, искључено право на вођење управног спора против акта донетог по захтеву за преиспитивање одлуке, којим се одлучује о одређеним правима полицијских службеника из радног односа, а Законом није обезбеђена друга судска заштита, то је Уставни суд оценио да је оспорена одредба става 2. члана 128. Закона о полицији несагласна и за уставним принципом једнаке заштите без дискриминације из члана 21. Устава, јер су на овај начин полицијски службеници, као једна категорија државних службеника, доведени у неједнак положај у односу на остале државне службенике који се нађу у истој правној ситуацији.
На основу изложеног и одредбе члана 45. тачка 1. Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио као у изреци.
На основу одредбе члана 168. став 3. Устава, одредбе члана 128. Закона о полицији наведеног у изреци престају да важе даном објављивања Одлуке Уставног суда у "Службеном гласнику Републике Србије".
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић, с.р.