Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, Катарина Манојловић Андрић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и др Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. Ј. из Пирота , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 20. октобра 2016. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. Ј. изјављена против пресуде Управног суда - Одељење у Нишу У. 10055/13 од 24. јула 2014. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. Ј . из Пирота је, 25. септембра 2014. године, преко пуномоћника Ј. М, адвоката из Ваљева, Уставном суду поднео уставну жалбу против пресуде Управног суда - Одељење у Нишу У. 10055/13 од 24. јула 2014. године, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и права на правичну накнаду за рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби ce, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли je у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд je, у спроведеном поступку, извршио увид у списе предмета Министарства унутрашњих послова (у даљем тексту: МУП) - Сектор за људске ресурсе број 120-1175/09-3, као и документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Првостепени орган је решењем број 120-1175/09-3 од 25. фебруара 2013. године одбио као неоснован захтев, између осталих, М. Ј, овде подносиоца уставне жалбе, за исплату додатака на плату по основу прековременог рада, рада на дан државног и верског празника и рада ноћу, у периоду од 23. јуна 2006. до 23. јуна 2009. године. У образложењу тог решења је наведено да додатни коефицијент прописан Правилником о платама запослених у МУП СТ 01 стр. пов. број 4908/06-4 од 26. јуна 2006. године одређен у решењу о утврђивању коефицијента за обрачун плате подносиоцу уставне жалбе, износи 6,39, док исти коефицијент који има Н.М, запослена у Сектору за ванредне ситуације и распоређена на радно место дактилографски и административно-технички послови, са истом стручном спремом као и подносилац, а без нередовности у раду, износи 4,61, што значи да је подносиоцу утврђен додатни коефицијент који је за 38,6 % већи.
Жалбена комисија Владе је решењем број 120-01-108/2013-01 од 24. маја 2013. године одбила као неосновану жалбу подносиоца и других лица изјављену против наведеног првостепеног решења.
Оспореном пресудом Управног суда - Одељење у Нишу У. 10055/13 од 24. јула 2014. године одбијена је тужба подносиоца и других тужилаца поднета против наведеног другостепеног решења. У образложењу оспорене пресуде је наведено да су подносилац уставне жалбе и други тужиоци у спорном периоду остварили право на коефицијенте који су 30 до 50% већи од коефицијената у односу на друге полицијске службенике са којима је вршено упоређивање, као и да су увећање коефицијената остварили по основу посебних услова рада - што укључује и сва одступања од прописане редовности рада у погледу дужине времена његовог вршења.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду подносилац устaвне жалбе позива, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на правичну накнаду за рад (члан 60. став 4.).
За одлучивање Уставног суда у овој уставносудској ствари, поред наведених уставних одредаба, релевантне су и одредбе Закона о полицији ("Службени гласник РС", број 101/05) који су цитиране у Одлуци Уставног суда Уж-2188/2013 од 26. фебруара 2016. године, у тачки 5. образложења.
5. Подносилац уставне жалбе повреде права на правично суђење и на правичну накнаду за рад, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 60. став 4. Устава, образлаже тиме да у управном поступку и управном спору нису утврђене чињенице, за које сматра, да су биле релевантне за одлучивање о његовом захтеву за исплату додатка на плату, као и да су у решењима и оспореној пресуди погрешно примењене одредбе материјалног права.
Како се наводи о повреди права на правично суђење своде на тврдње о непотпуно утврђеном чињеничном стању и пoгрешној примени материјалног права, Уставни суд и овом приликом подсећа на свој став да није надлежан да у уставносудском поступку оцењује правилност чињеничних и правних закључака редовних судова, осим у случају када је утврђивање чињеница и примена прописа била очигледно произвољна или дискриминаторска, и то на штету подносиоца уставне жалбе. Дакле, с обзиром на своју надлежност у поступку по уставној жалби, а у контексту навода на којима подносилац заснива тврдњу о повреди права из члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава, Уставни суд може само да испита да ли је чињенично стање било произвољно утврђено и да ли је била произвољна примена меродавног материјалног права на штету подносиоца.
Уставни суд је констатовао да је првостепени орган утврдио да је подносилац уставне жалбе кроз одређивање додатног коефицијента за обрачун плате који је за 38,6% већи од коефицијента упоредног радника остварио право на увећану плату по основу прековременог рада, рада на дан државног и верског празника и рада ноћу, за период од 23. јуна 2006. године до 23. јуна 2009. године. При томе се као доказ на основу кога је утврдио чињеницу о поменутом проценту увећања додатног коефицијента плате у списима предмета налази решење МУП - Сектор финансија, људских ресурса и заједничких послова - Управа за људске ресурсе - Одељење за радно-правне послове и заступање број 120-196/2006 од 1. јула 2006. године, по коме се обрачун и исплата плате подносиоцу врши почев од 1. јула 2006. године, у складу са Правилником о платама радника у МУП СТ 01 стр. пов. број 4908/06-4 од 26. јуна 2006. године. Наведене разлоге првостепеног органа који су били одлучујући за одбијање захтева подносиоца за исплату додатка на плату по поменутим основима, прихватио је другостепени орган у решењу по жалби, а потом и Управни суд у оспореној пресуди.
Уставни суд је потом констатовао да је о захтеву подносиоца за исплату додатака на плату у односу на период од 23. јуна 2006. до 30. јуна 2006. године, требало одлучивати према одредбама Закона о унутрашњим пословима и других прописа који су се примењивали у складу са тим законом, а у односу на период од 1. јула 2006. до 23. јуна 2009. године према одредбама Закона о полицији и других прописа који су се примењивали у складу са тим законом. Међутим, у конкретном случају управни органи и суд у управном спору нису разликовали два наведена периода, већ је о захтеву подносиоца уставне жалбе одлучено као да цео период за који је тражена исплата потпада под правни режима Закона о полицији.
Уставни суд је констатовао да су у одредби члана 147. став 1. Закона о полицији, који се на плате запослених у МУП примењује почев од 1. јула 2006. године, прековремени рад, рад ноћу и рад на дан празника који је нерадни дан, поред осталог, прописани као основи за увећање коефицијента за обрачун плате, и то тако да буду од 30 до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, при чему је у ставу 3. тог члана искључена примена других прописа о увећаној заради (видети Одлуку Уставног суда Уж-1530/2008 од 21. јануара 2010. године). Уставни суд је нашао да додатни коефицијенти за радна места у МУП по члану 4. Правилника о платама запослених у МУП од 26. јуна 2006. године, обухватају, поред осталог, и прековремени рад, рад ноћу и рад на дан празника. Дакле, уколико је у решењу МУП запосленом утврђен додатни коефицијент по члану 4. наведеног правилника, њему је управо кроз тај коефицијент вреднован прековремени рад, рад ноћу и рад на дан празника који је нерадни дан. Међутим, уколико решењем МУП запосленом није утврђен додатни коефицијент по члану 4. наведеног правилника, њему не може бити ускраћено право на увећану плату по тим основима, те се у том случају морају применити одредбе општих радноправних прописа о увећаној заради.
Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд је констатовао да је решењем МУП од 1. јула 2006. године подносиоцу уставне жалбе утврђен додатни коефицијент по члану 4. Правилника, као и да је то решење постало коначно и извршно у управном поступку. Осим тога, у управном поступку је утврђено да је наведеним решењем подносиоцу уставне жалбе додатни коефицијент увећан за више од 30% у односу на додатни коефицијент који је Правилником предвиђен за радно место, на коме се послови обављају са истим степеном стручне спреме, али без описаних нередовности у раду. То даље значи да је исплатом плате по наведеном коефицијенту, подносилац остварио право на увећану зараду у складу са чланом 147. став 1. Закона о полицији, те да у конкретном случају није било места примени одредаба општих радно-правних прописа о увећаној заради (видети Одлуку Уставног суда Уж-3827/2012 од 12. децембра 2012. године).
Полазећи од наведеног, кад је реч о периоду од 1. јула 2006. до 23. јуна 2009. године, Уставни суд је нашао да се образложења решења и оспорене пресуде темеље на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени прописа који су били од значаја за одлучивање о управној ствари.
Кад је реч о периоду од 23. јуна 2006. до 30. јуна 2006. године, Уставни суд је нашао да је очигледно да у управном поступку за тај период нису биле утврђене чињенице на основу којих би се могло испитати да ли је подносилац остварио право на увећање плате, те су разлози за примену прописа материјалног права у односу на тај период засновани на произвољно утврђеном чињеничном стању. Међутим, Уставни суд сматра да, у конкретном случају, уочени пропуст управних органа и суда приликом одлучивања о праву подносиоца не указује на основаност уставне жалбе, будући да се ради о веома кратком периоду, од свега неколико дана, због чега подносилац није могао претрпети значајнију новчану штету. Стога, доношење оспорене пресуде не може имати тежину повреде Уставом зајемчених права на правично суђење и права на правичну накнаду за рад.
6. Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта одредбе члана 36. став 1. Устава, Уставни суд је најпре нашао да би доношење различитих одлука у истој или битно сличној чињеничној и правној ситуацији од стране редовних судова у парничном поступку и управних органа у управном поступку, односно суда у управном спору, могло довести до повреде права на једнаку заштиту права пред судовима и другим државним органима из члана 36. став 1. Устава (у вези различите праксе парничних судова и суда у управном спору видети oдлуке Уставног суда Уж-2822/2010 од 22. децембра 2010. године и Уж-8405/2013 од 4. децембра 2013. године).
У том смислу, Уставни суд је испитивао да ли у конкретном случају постоји идентитет чињеничног и правног стања у управном спору окончаном оспореном пресудом Управног суда и у парницама које су окончане пресудама надлежних другостепених судова достављених уз уставну жалбу, те да ли су суд у управном спору и парнични судови донели другачије одлуке о основаности тужбе, односно тужбених захтева у тим предметима.
Уставни суд је из достављених пресуда другостепених судова у парничном поступку утврдио следеће: да је пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 82/12 од 18. јануара 2012. године у целости потврђена првостепена пресуда,којом је усвојен тужбен и захтев за исплату додатака на плату по наведеним основима, са образложењем да у решењу о распоређивању тужиоца није посебно исказано увећање коефицијента плате за 30%, у складу са чланом 147. став 1. Закона о полицији ; да је пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 2317/12 од 21. јануара 2013. године у целости потврђена првостепена пресуда, којом је усвојен тужбен и захтев за исплату додатака на плату по наведеним основима, са образложењем да у решењу о утврђивању коефицијента за обрачун плате тужиоцу није посебно исказан додатни коефицијент за обрачун додатака за наведене нередовности у раду; да је пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 256/12 од 27. марта 2013. године укинута првостепена пресуда и усвојен тужбени захтев за исплату додатака на плату по наведеним основима, са образложењем да је тужилац у спорном периоду имао укупни и додатни коефицијент за обрачун и исплату плате који није био за 30% већи у односу укупни и додатни коефицијент упоредног радника; да је пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1457/13 од 10. јануара 2014. године у целости потврђена првостепена пресуда,којом је усвојен тужбен и захтев за исплату додатака на плату по наведеним основима, са образложењем да у решењима којим се утврђује коефицијент за обрачун плате није садржан проценат увећања коефицијента за обрачун плате од 30% до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, у складу са чланом 147. Закона о полицији ; да је пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1460/13 од 27. јануара 2014. године у целости потврђена првостепена пресуда, којом је усвојен тужбен и захтев за исплату додатака на плату по наведеним основима, са образложењем да у обрачунима плате за тужиоца не постоји посебно исказаних 30% до 50% увећања по основу нередовности у раду, те да му је плата иста као и упоредним радницима.
Имајући у виду наведено, Уставни суд налази да овде не постоји битно слична чињенична ситуација која би довела до неједнаког поступања парничних судова и Управног суда, приликом решавања истог правног питања. Наиме, како је првостепени орган утврдио да је подносиоцу уставне жалбе решењем утврђен додатни коефицијент по члану 4. Правилника и потом извршио упоређивање наведеног коефицијента са истоврсним коефицијентом који је Правилником предвиђен за радно место, на коме се послови обављају у истом степену стручне спреме коју има подносилац, али без описаних нередовности у раду, и том приликом утврдио предметну разлику од 38,6%, то су неосноване тврдње подносиоца да је у питању идентична чињенична ситуација у достављеним пресудама и у оспореној пресуди Управног суда.
Уставни суд је, такође, нашао да се достављена пресуда Основног суда у Ужицу П1. 18/2011 од 19. децембра 2011. године не може сматрати доказом о неједнаком поступању судова, јер није приложена судска одлука на основу које би се могло утврдити да је иста преиспитана у жалбеном поступку пред вишим судом, што је основ за изјављивање уставне жалбе због повреде права на једнаку заштиту права.
7. Полазећи од изнетог, Уставни суд је оценио да оспореном пресудом Управног суда - Одељење у Нишу У. 10055/13 од 24. јула 2014. године нису повређена права подносиоца на правично суђење, на једнаку заштиту права и на правичну накнаду за рад, зајемчена одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије, због чега је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др.закон и 103/15), уставну жалбу одбио као неосновану.
Уставни суд је исти став заузео у Одлуци Уж-5076/2014 од 29. септембра 2016. године.
8. На основу свега изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.