Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Гвоздена Здравића и Валентине Здравић , обоје из села Доброљупци код Шљивова, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 6. октобра 201 6. године, донео је
O Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Гвоздена Здравића и утврђује да је пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 80/14 од 20. марта 2014. године подносиоцу уставне жалбе повређена слобода изражавања, зајемчен а чланом 46. став 1. Устава Републике Србије.
2. Усваја се уставна жалба Валентине Здравић и утврђује да је пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 80/14 од 20. марта 2014. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Срби је.
3. Поништава се пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 80/14 од 20. марта 2014. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби подносилаца уставне жалбе изјављеној против пресуде Вишег суда у Крушевцу П. 2/13(12) од 10. септембра 2013. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Гвозден Здравић из села Доброљупци код Шљивова, поднео је Уставном суду, 7. маја 2014. године, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 80/14 од 20. марта 2014. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, права на рехабилитацију и накнаду штете из члана 35. Устава, слободе изражавања из члана 46. Устава, слободе медија из члана 50. Устава, те права на обавештеност из члана 51. Устава.
У уставној жалби је наведено да је Општинска управа општине Александровац у два наврата одбила да подносиоцу у својству дописника дневног листа „ Блиц“, те главног и одговорног уредника месечног листа „Расина Прес“, пружи информације о адаптацији објекта „Старог Млина“ у Митровом Пољу; да су предмет парничног поступка, који је претходио уставносудском, биле управо информације о поменутом објекту у Митровом Пољу објављене у „Блицу“ и у „Расини Прес“; да Апелациони суд у Крагујевцу није уважио чињенице да је Општинска управа општине Александровац још 2006. године поседовала предметне информације, као и то да је тужилац, који је био председник општине Александровац, тек након покретања предметног парничног поступка изнео чињенице везане за адаптацију објекта „Старог Млина“ у Митровом Пољу.
Валентина Здравић из села Доброљупци код Шљивова је, 7. маја 2014. године , Уставном суду поднела уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 80/14 од 20. марта 2014. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је наведено да како подноситељка није оснивач јавног гласила „Расина Прес“, већ је оснивач правно лице „Здравић пресс“ д.о.о, то је пресудом Апелационог суда у Крагујевцу, којом је правноснажно обавезана да солидарно са новинарем Гвозденом Здравићем плати накнаду нематеријалне штете, повређено њено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Подносиоци уставне жалбе су предложили Уставном суду да усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и поништи оспорену другостепену пресуду.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку , извршио увид у списе предмета Вишег суда у Крушевцу П. 2/13 и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Виши суд у Крушевцу је оспореном пресудом П. 2/13(12) од 10. септембра 2013. године делимично усвојио тужбени захтев тужиоца Југослава Стајковца и обавезао тужене Гвоздена Здравића и Валентину Здравић, овде подносиоце уставне жалбе, да му на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде части и уледа , солидарно плате одређени новчани износ. У образложењу првостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је тужени Гвоздени Здравић по професији новинар, главни и одговорни уредник месечног листа „Расина Прес“ и дописник дневног листа „Блиц“, а тужена Валентина Здравић је власник и директор предузећа „Здравић пресс“, а у оквиру ког предузећа се издаје месечни лист „Расина Прес“; да је у месечном листу "Расина Пре с", број 34 од 2011. године , објављен чланак под насловом: "МУП да испита адаптацију „Старог Млина“ у Митровом Пољу“, у којем је наведено : да је за адаптацију „Старог Млина“ у Митровом Пољу потрошено преко 80.000 евра; да је адаптација „Старог М лина“ ишла преко Црвеног к рста у Митровом Пољу, те да је општина Александровац за реконструкцију одвојила 4,6 милиона динара, а реконструкцију је помогла и америчка владина организација "Meрси Корпс" са више од 60.000 долара, па се поставља питање где су потрошене паре ако се има у виду да адаптација „Старог М лина“ у најбољем случају вреди око 10.000 евра, ко су били извођачи и подизвођачи радова и колико је коштала целокупна инвестиција и зашто је баш председник општине Александровац Југослав Стајковац (тужилац) г арантовао "Мерси Корпсу" да ће општина Александровац за ту намену обезбедити новац, а што се види из његовог писма подршке "Мерси Корпсу", зашто људи из "Мерси Корпса" никада нису обишли реконструкцију „Старог Млина“, зашто челници општине Александровац, као змија ноге крију информације о адаптацији тог објекта, зашто то раде, ако знају да се Закон о доступности информација од јавног значаја мора поштовати"; да је у истом месечном листу "Расина Прес ", број 35 од 2011. године , објављен чланак под насловом "Стари млин у Митровом Пољу - Нова жупска афера", у којем је наведено: да се из документације о изградњи „Старог Млина“ која је доспела у посед редакције "Расина Прес" јасно види да је на помолу још једна жупска афера, коју су годинама брижљиво скривали челници општине Александровац; да је у тексту даље назначено да је секретар Александровачке организације Црвеног крста тврдио да је адаптација „Старог Млина“ коштала само 14.000 евра и да општина Александровац за тај посао није издвојила ни динар; да је у тексту наведено и то да је у писму подршке "Мерси Корпсу" од 28. јула 2006. године председник општине Александровац обаве стио ову организацију да ће за адаптацију „Старог М лина“ општина Александровац издвојити из буџета 4.618.000,00 динара, а да је „Мерси Корпс“ за пројекат адаптације као суфинансијер издвојила око 60.000 долара, тако да се поставља питање како је потрошен остатак од преко 70.000 евра, ако адаптација „Старог Млина“ кошта 14.000 евра; да је у тексту назначено и то да је у близини „Старог Млина“ председник општине Александровац Југослав Стајковац саградио велелепну викендицу у етно стилу; да се, случајно или не, изградња викендице Југослава Стајковца некако поклапа са адаптацијом „Старог Млина“ и да „викендица вреди од неколико десетина хиљада еврића“; да „Стари Млин“ није једини објекат у суседству председникове викендице у Митровом Пољу; да је ту реновирано насеље Црвеног крста у коме се "како тврде грађани Жупе, по луксузу и лепоти издваја председников апартман" ; да је у дневном листу "Блиц", број 5369 од 23. јанаура 2012. године, објављен чланак под насловом „Нова афера у Александровцу" и „Крију информације о ’Старом Млину’” у којем је наведено да је у сврху адаптације „Старом Млину“ у Митровом Пољу потрошено око 80.000 евра, односно око 40.000 долара „Мерси Корпса“ и 4.618.000,00 динара општине Александровац; да упркос захтевима грађана и јавности, челници Александровца крију информације о адаптацији „Старог М лина“; да је тужени новинар оваквим изјавама изнео свој суд о самом тужиоцу и то на начин којим се по налажењу овог суда вређа тужиочева част и нарушава његов углед у јавности; да остваривање права на слободу изражавања подразумева кретање у границама које се односе на поштовање права на част и углед других лица, у конкретном случају тужиоца; да аутор текста тврди да му је извор за спорне чланке било сазнање од грађана Жупе, тј. преносио је информације које је од њих прибавио, а да је њихову тачност проверавао ако је то могуће ; да у конкретном случају није могао да добије валидне информације везано за конкретне инвестиције, тако да је морао да се послужи информацијама добијеним од "инсајдера", које су могле бит и тачне или не; да одредба члана 3. Закона о јавном информисању прописује да су новинар и одговорни уредник јавног гласила дужни да пре објављивања информације која садржи податке о одређеном догађају, појави или личности, са пажњом примереном, околностима, провери њено порекло, истинитост и потпуност; да тужени нису пружили доказе, сходно одредбама члана 223. Закона о парничном поступку, да су поступили по императивним одредбама Закона о јавном информисању; да је терет доказивања истинитости напред наведених информација на туженом; да тужени нису доказали истинитост да је тужилац из буџетских средстава општине издвојених преко Црвеног крста за адаптацију „Старог Млина“ користио за градњу своје викендице у Митровом Пољу, да је купио апартман у реновираном насељу Црвеног крста, школовао ћерку, и на тај начин присвојио 70.000,00 еура; да су информације по садржини такве да шкоде части и угледу лица на које се односе и да је све то изнето у намери да се омаловажи и компромитује тужилац; да су објављивањем наведених неистина и увредљивих информација о тужиоцу, тужени повредили права тужиоца; да поступајући на описани начин тужени намећу у јавности постојање чињеница које не постоје, постојање радњи које не постоје и постојање улоге тужиоца која не постоји; да спорни текстови усмерава ју јавност да је тужилац, угледни грађанин, председник општине Александровац у више мандата, послован и породичан човек, у ствари осумњичен да је вршио недозвољене радње у време док је био председник општине; да се потпуно неистинито износи име тужиоца намећући јавности став да је тужилац наводно прибавио за себе противправну имовинску корист; да право на слободу изражавања и информисања јавности донекле може доћи у колизију са заштитом приватности појединаца; да то не значи да је циљ да се ограничи слобода медија и слобода изражавања, већ је ц иљ да се заштити право личности; да је свако јавно гласило, главни и одговорни уредник и новинар у обавези да се стара о томе да информација коју објављује буде истинита и потпуна и у том смислу се поставља захтев за остваривање тзв."новинарског стандарда у извештавању" који подразумева напор новинара за испољавање принципа "дужне новинарске пажње" па и "новинарске етике", коју очигледно у конкретној ситуацији нити новинар и власник новинског листа "Расина Прес" нису испољили; да је тужилац због објављивања члан ка за које се везује његово име трпео душевне болове , па суд закључује да на страни тужених постоји одговорност за предметну штету; да је одговорност за штету увек заснована на кривици, која је дефинисана као намера или непажња; да је туженог општина дописом од 27. октобра 2010. године обавестила да општинска управа не поседује документ који садржи информације у вези са објектом „Старог Млина“ у Митровом Пољу - колико је новчаних средстава из буџета општина Александровац донирала , односно инвестирала у изградњ у тог објекта, ко су извођачи и да ли је још неко инвестирао у изградњи „Старог М лина“; да је поред овог дописа тужени писао да општина крије информације, да је општина издвојила 40.000 евра за градњу „Старог Млина“, да је "Мерси Корпс" учествовао у адаптацији тог објекта са износом од 60.000 долара, да су челници општине потрошили око 70.000 евра за које немају документацију где су потрошена и итд.
У заједничкој жалби тужених против првостепене пресуде је, између осталог, наведено: да је првостепени суд погрешном примен ом одредб е члана 80. Закона о јавном информисању солидарно обавезао друготужену Валентину Здравић на накнаду штете; да је она власник и директор правног лица које је оснивач јавног гласила у којем су објављене спорне информације , те да нема пасивну легитимацију у овој парници; да према наведеној законској одредби, за накнаду штете због објављивања неистинитих и непотпуних информација солидарно одговарају новинар, одговорни уредник и правно лице које је оснивач јавног гласила, а друготужена Валетина Здравић није ниједно од тога.
Апелациони суд у Крагујевцу је оспореном пресудом Гж. 80/14 од 20. марта 2014. године одбио као неосновану жалбу и потврдио првостепену пресуду. У образложењу оспорене другостепене пресуде је наведено: да је у конкретном случају прекршен стандард обавезе новинарске пажње који је исказан кроз одредбу члана 3. Закона о јавном информисању; да тужени нису пре објављивања текстова поступали са пажњом приме реном околностима; да се слобода јавног информисања не може остваривати супротно стандарду новинарске пажње и етике на штету других лица; да у конкретном случају тужилац није дао своју сагласност, а туженици нису проверавали истинитост и потпуност објављених информација, нити су на било који начин од тужиоца затражили његово виђење добијене информације; да код таквог стања ствари , по налажењу Апелационог суда, тужиоцу, у смислу члана 200. Закона о облигационим односима, припада правична новчана накнада за претрпљене душевне болове због повреде части и угледа , што је првостепени суд правилно применио, водећи рачуна и ценећи и праксу Европског суда по коме су јавне личности дужне да трпе и јачу критику и покажу већи степен толеранције него други, као и правно схватање Врховног суда Србије од 25. новембра 2008. године, због чега су наводи жалбе тужених о погрешној примени материјалног права неприхватљиви.
4. Уставом је утврђено: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје (члан 46. став 1.); да се слобода изражавања може законом ограничити, ако је то неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности Републике Србије (члан 46. став 2.).
Законом о јавном информисању („Службени гласник РС“, бр. 43/03, 61/05, 71/09, 89/10 и 41/11) , који се примењивао у конкретном случају, било је прописано: да су новинар и одговорни уредник јавног гласила дужни да пре објављивања информације која садржи податке о одређеном догађају, појави или личности, са пажњом примереном околностима, провере њено порекло, истинитост и потпуност, као и да су новинар и одговорни уредник јавног гласила дужни да туђе информације, идеје и мишљења пренесу и објаве веродостојно и потпуно, а уколико је информација пренета из другог јавног гласила, уз навођење гласила из којег је информација пренета (члан 3.); да свако лице на које се односи нетачна, непотпуна или друга информација чије је објављивање у складу са овим законом забрањено, као и лице коме није објављена исправка, одговор или друга информација чије објављивање има право да тражи од јавног гласила, у складу са овим законом, а које због њеног објављивања, односно необјављивања трпи штету, има право на накнаду материјалне и нематеријалне штете у складу са општим прописима и одредбама овог закона, независно од других правних средстава која том лицу стоје на располагањ у (члан 79.); да новинар, одговорни уредник и правно лице које је оснивач јавног гласила који су пре објављивања с пажњом примереном околностима могли утврдити неистинитост или непотпуност информације, солидарно одговарају за материјалну и нематеријалну штету проузроковану објављивањем информације (члан 80. став 1.); да аутор информације који је новинар одговара за штету насталу објављивањем неистините, непотпуне или друге информације чије је објављивање недопуштено, ако се докаже да је штета настала његовом кривицом (члан 81.).
Законом о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „ Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) је прописано: да ко другоме проузрокује штету дужан је накнадити је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице (члан 154. став 1.); да ће суд за претрпљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, наружености, повреде угледа, части, слободе или права личности, смрти блиског лица као и за страх, ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдава, досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјалне штете као и у њеном одсуству и да ће приликом одлучивања о захтеву за накнаду нематеријалне штете, као и о висини њене накнаде, суд водити рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом (члан 200.).
5. Оцењујући основаност уставне жалбе у погледу повреде слободe изражавања подносиоца уставне жалбе Гвоздена Здравића, по професији новинара , Уставни суд је пошао од гаранција садржаних у одредби члана 46. став 1. Устава и констатовао да Устав јемчи слободу мишљења и изражавања, као и слободу да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје. Међутим, Уставом се не јемчи потпуно неограничена слобода изражавања, већ се допушта ограничење те слободе. Тако је одредбом члана 46. став 2. Устава предвиђено да се слобода изражавања може ограничити, и то под следећим условима: 1) да је такво ограничење изричито прописано законом; 2) да је сврха ограничења, између осталог, и заштита права и угледа других (легитимни циљ); 3) да је ограничење у оном обиму који је неопходан да се сврха ограничења задовољи у демократском друштву (неопходно у демократском друштву). Такође, према пракси Европског суда за људска права, коју прихвата и Уставни суд, слобода изражавања се може ограничити под условом да је висина досуђене накнаде штете сразмерна легитимном циљу заштите угледа тужиоца - стандард сразмерности (видети пресуде Европског суда за људска права у предметима Копривица против Црне Горе, број 41158/09, од 22. новембра 2011. године, став 65; Tolstoy Miloslavsky против Уједињеног Краљевства, број 18139/91, од 13. јула 1995. године, став 49, као и Одлуку Уставног суда Уж -1607/2013 од 16. јуна 2016. године).
Уставни суд најпре констатује да је парничним пресудама подносилац уставне жалбе Гвозден Здравић - новинар, главни и одговорни уредник месечног листа „Расина Прес“ и дописник дневног листа „Блиц“ , правноснажно обавезан да солидарно са подноситељком исплати тужиоцу новчaни износ од 200.000,00 динара на име накнаде нематеријалне штете због повреде части и угледа, а која штета је проузрокована објављивањем спорних информација у новинским чланцима. У вези наведеног, Уставни суд оцењује да је овим парничним пресудама ограничена слобода изражавања подносиоца уставне жалбе. Међутим, питање је да ли таква врста ограничења представља повреду права на слободу изражавања. Стога је било потребно испитати да ли су у конкретном случају испуњени напред наведени услови за ограничење слободе изражавања.
Оспорена пресуд а Апелационог суда у у Крагујевцу Гж. 80/14 од 20. марта 2014. године донета је применом одредаба Закона о јавном о информисању и члана 200. Закона о облигационим односима. Уставни суд оцењује да су наведен е законск е норм е довољно одређен е и јасн е, што представља основ правне сигурности. Ограничење слободе изражавања које настаје применом наведен их законск их норм и не може се сматрати неразумн им, неочекиваним и непредвидивим. Задирање у слободу изражавања у конкретном случају је било легално, односно прописано наведеним јасним и одређеним законским нормама.
Уставни суд оцењује да је оспорена другостепена парнична пресуда донет а ради остваривања легитимног циља који се састојао у заштити части и угледа тужиоца . Дакле, у конкретном случају постоје два међусобна супростављена легитимна права – право на част и углед тужиоц а, с једне стране, и право на слободу но винарског изражавања подносиоца уставне жалбе, са друге стране. Које од наведених легитимних права стављених у пропорционални однос треба да превагне у конкретном случају зависи од следећег критеријума – да ли је ограничење слободе изражавања било неопходно у демократском друштву.
Према томе, основни задатак Уставног суда, у конкретном случају, јесте да утврди да ли је то ограничење било неопходно у демократском друштву. С тим у вези, Уставни суд посебно мора да утврди да ли су разлози које су навели поступајући судови, како би оправдали предметно ограничење , били релевантни и довољни.
Уставни суд даље указује на свој став да слобода изражавања из члана 46. став 1. Устава у демократском друштву представља право да се неометано од било кога изражавају мишљења, информације и идеје, без обзира на садржину и њихово дејство (независно од тога да ли информација представља чињенични, вредносни или мешовити суд, да ли је информација политичка, образовна, информативна, са научном, уметничком или неком другом вредношћу), а да при томе слобода изражавања може обухватати и одређен степен претеривања или чак провоцирања. Уставни суд при томе указује да посебну заштиту права на слободу изражавања уживају новинари и медији због своје нарочито важ не друштвене улоге. Према члану 51. став 1. Устава, свако има право да истинито, потпуно и благовремено буде обавештен о питањима од јавног значаја, а средства јавног информисања су дужна да то право и поштују . Jавна гласила слободно објављују идеје, информације и мишљења о појавама, догађајима и личностима о којима јавност има оправдан интерес да зна, сагласно одредби члана 4. став 1. Закона о јавном информисању. Поред тога, Уставни суд указује да слобода изражавања важи не само за „информације“ или „идеје“ које су повољне или се сматрају неувредљивим, већ и за оне које вређају, шокирају или узнемиравају (видети нпр. пресуду Европског суда за људска права у предмету Castells против Шпаније, представка број 11798/85, од 23. априла 1992. године, став 42.). Она обухвата, поред осталог, право на непристрасне, добронамерне информације од јавног интереса, чак и када предметна публикација подразумева штетне изјаве о појединцима (видети нпр. пресуду Европског суда за људска права у предмету Лепојић против Србије, представка број 13909/05, од 2. октобра 2007. године, став 7 4.).
Са друге стране, слобода изражавања подразумева и одређене „дужности и одговорности“ новинара и јавних гласила. Новинар и уредник јавног гласила дужни су да пре објављивања информација, са пажњом примереном околностима, провере њено порекло, истинитост и потпуност (члан 3. став 1. Закона о јавном информисању). Та дужност је од посебне важности, када се објављују информације које штете угледу појединца, па се стога захтева да новинари поступају у доброј намери како би пружили прецизне и поуздане информације у складу са новинарском етиком (видети пресуду Европског суда за људска права у предметима Goodwin против Уједињеног Краљевства , представка број 17488/90, од 27. марта 1996. године, став 39, Fressoz and Roire против Француске, представка број 29183/95, од 21. јануара 1999. године, став 54 Bladet Tromso и Stensaas против Норвешке, представка број 21980/93, од 20. маја 1999. године, став 65.).
Иако медији не смеју да прекораче одређене границе, посебно у вези са угледом и правима других, њихова дужност је да саопштавају, на начин доследан њиховим обавезама и одговорностима, информације и идеје о свим питањима од јавног интереса. Новинарска слобода, такође, обухвата и могуће прибегавање одређеном степену претеривања или чак провокацији (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Dalban против Румуније, представка број 28114/95, од 28. септембра 1999. године, став 45.).Такође, границе допуштене критике су према пракси Европског суда знатно шире у односу на политичаре, носиоце јавне функције и друге јавне личности, него у односу на друга лица (видети нпр. пресуду Европског суда за људска права у предмету Бодрожић против Србије, представка број 32550/05, од 2. јуна 2009. године, став 54.). Међутим, Уставни суд напомиње да се приликом разматрања границе слободе изражавања мора узети у обзир и да ли се спорни изрази тичу нечијег приватног живота или нечијег понашања у службеном својству (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Лепојић против Србије, напред наведену, став 75.).
Поред тога, Уставни суд указује да треба разликовати изјаве о чињеница ма од вредносних судова , из разлога што се постојање чињеница може доказати, док је истинитост вредносног суда немогуће утврдити (види нпр. пресуду Европског суда за људска права у предмету Lingens против Аустрије, представка број 9815/82, од 8. јула 1996. године, став 46.). То не значи да изношење баш сваког, пре свега, увредљивог вредносног суда ужива апсолутну заштиту, али у том случају, мора се водити рачуна о сразмери мешања у слободу изражавања, као и да вредносни суд ипак мора бити заснован на довољној чињеничној основи (видети нпр. Pedersen и Baadsgaard против Данске, представка број 49017/99, од 17. децембра 2004. године, став 76.).
У вези изложеног, Уставни суд најпре оцењује да се информације које су садржане у предметним новинарским чланцима искључиво односе на трошење буџетских општинских пара - те да нема сумње да се ради о питањима од јавног значаја и да је информисање јавности о томе у складу са улогом медија као „чувара јавног интереса“ (види пресуду Европског суда за људска права у предмету Observer и Guardian против Уједињеног краљевства, представка број 13585/88, од 26. новембра 1991. године, став 59.). У суштини, информације у предметним новинарским чланцима не односе се на приватни живот тужиоца, већ пре свега на његово поступање као носиоца јавне функције. Затим, у предметним новинарским чланцима нису коришћени изрази и формулације којим се вређа, понижава или омалажава личност тужиоца. Из саме садржине новинарских члан ака, по оцени Уставног суда, произлази да није постојала намера омаложавања (animus iniurandi) личности подносиоца уставне жалбе, већ искључиво обавештавање јавности о информацијама од јавног интереса. Стога, Уставни суд оцењује да спорне информације нису имале увредљив карактер за личност тужиоца, као што је то наведено у парничним пресудама. Оно што се може поставити као питање јесте да ли су те информације истините. Међутим, Уставни суд указује да у оспореним парничним пресудама уопште није утврђено које конкретне информације садржане у новинским чланцима представљају изјаве о чињеница ма а које вредносн е судов е, а што је овде од правног значаја, јер се постојање чињеница може доказати, док је истинитост вредносног суда немогуће утврдити. Уместо тога, парнични судови су сасвим паушално констатовали да подносиоци „нису доказали истиност да је тужилац из буџетских средстава општине издвојених преко Црвеног крста за адаптацију Старог милина користио за изградњу своје викендице у Митровом Пољу, да је купио апартман у реновираном насељу Црвеног крста, да је школовао ћерку , и на тај начин присвојио 70.000 евра“, јер те информације и подаци уопште нису наведени у новинским чланцима. Суштински, грађанскоправна одговорност подносиоца уставне жалбе је утврђена на основу тврдњи тужиоца да на такав закључак наводе новински чланци, што је, по оцени Уставног суда, уставноправно неприхватљиво.
Затим, у оспореним парничним пресудама је наведено да подносилац уставне жалбе, сагласно одредби члана 223. ЗПП, ни је доказ ао истинитост напред наведених информација. У вези са изложеним, Уставни суд указује да је за утврђивање грађанскоправне одговорности новинара, овде подносиоца уставне жалбе Гвоздена Здравића, Закон о јавном информисању lex specialis у односу на остале законе. На основу општих правила одштетног права и ЗОО, кривица штетника се претпоставља - ко другоме проузрокује штету дужан је накнадити је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице. Законом о јавном информисању модификована су општа правила јер је прописано да аутор информације који је новинар, одговара за штету насталу објављивањем неистините, непотпуне или друге информације чије је објављивање недопуштено, једино ако се докаже да је штета настала његовом кривицом (члан 81.). Дакле, на основу наведене законске одредбе коју судови нису навели нити применили у конкретном случају, одговорност новинара се заснива на доказаној кривици, а терет доказивања сноси тужилац.
Уставни суд такође указује да се стандард новинарске пажње треба ценити на основу сазнања и информација које су новинару биле доступне у време писања новинских чланака, а не на основу информација које су накнадно настале, односно постале доступне јавности (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Hlynsdottir против Исланда, број 54145/10, од 2. јуна 2015. године, став 71.). У конкретном случају, пре писања предметних новинских чланака, подносилац уставне жалбе Гвозден Здравковић је 15. октобра 2010. године поднео захтев за слободан приступ информацијама од јавног значаја којим је тражио од општинске управе општине Александровац да му се дају информације о томе колико је новчаних средстава из буџета општине Александровац донирано, односно инвестирано у изградњи „Старог Млина“ у Митровом Пољу, ко су извођачи радова на „Старом Млину“ и да ли је још неко инвестирао у изградњу „Старог Млина“. Међутим, општинска управа општине Александровац је дописом од 27. октобра 2010. године обавестила подносиоца да општинска управа не поседује документ који садржи тражене информације у вези са објектом „Стари Млин“, без даљег образложења и оправдавајућих разлога. С обзиром на то да подносиоцу уставне жалбе, орган јавне власти није пружио информације у вези једног објекта јавне намене, а постоји законска обавеза да се такве информације дају, то је објављивање новинских чланака на бази информација из других извора у том тренутку, по оцени Уставног суда, било примерено околностима конкретног случаја. Уставни суд указује да из списа предмета произлази да је тужилац тек у предметном парничном поступку изнео информације у вези адаптације „Старог Млина“ и да је уз тужбу приложио документацију везану за адаптацију „Старог Млина“.
При томе, Уставни суд је имао у виду ставове Европског суда за људска права по којима редовни судови не треба превише строго да оцењују професионално понашање новинара, јер то касније може довести до одвраћања од вршења функције информисања јавности, односно вршења функције „јавног чувара“ коју штампа обавља у једном демократском друштву, будући да једна судска одлука може имати утицај не само на појединачни случај, већ на медије у целини (видети пресуду у предмету Yordanova and Toshev против Бугарске, представка број 5126/05, од 2. октобра 2012, став 48.). Ово се нарочито односи на локалне штампане медије које имају ограничени тираж и које објављује информације од јавног значаја локалног карактера, те судска одлука којом се ограничава слобода изражавања локалног штампаног медија има много већи утицај у односу на дневне новине који имају много већи тираж и које објављује информације од јавног значаја које нису везане за једно одређено место.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да разлози које су навели поступајући судови како би оправдали ограничење слободе изражавања нису били релевантни и довољни, те да такво ограничење није било неопходно у демократском друштву. Стога је Уставни суд утврдио да је пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 80/14 од 20. марта 2014. године подносиоцу уставне жалбе Гвоздену Здравићу повређена слобода изражавања зајемчен а чланом 46. Устава, па је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др.закон и 103/15), и одлучио као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је оценио да су у конкретном случају последице учињене повреде слободе такве природе да се могу отклонити само поништајем оспорене пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 80/14 од 20. марта 2014. године и одређивањем да исти суд у поновном поступку доне се нову одлуку о жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против првостепене пресуде, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уста вном суду, одлучио као у тачки 3. изреке.
С обзиром на то да је Уставни суд усвојио уставну жалбу и утврдио повреду слободе изражавања, то се није посебно упуштао у оцену навода о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, права на рехабилитацију и накнаду штете из члана 35. Устава, слободу медија из члана 50. Устава, те права на обавештеност из члана 51. Устава.
6. Разматрајући уставну жалбу подноситељке уставне жалбе Валентине Здравић, Уставни суд указује да Уставни суд констатује да право на образложену судску одлуку, иако није изричито гарантовано чланом 32. став 1. Устава, представља саставни део права на правично суђење и указује на свој став да је приликом давања одговора да ли образложење судске одлуке задовољава стандарде права на правично суђење, потребно водити рачуна о природи и околностима конкретног случаја (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Garcia Ruiz против Шпаније, представка број 30544/96 од 29. јануара 1999. године, став 26 .), при чему судска одлука не може бити без икаквог образложења, нити оно сме да буде лапидарног карактера (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Georgidiadis против Грчке, представка број 21522/93 од 29. маја 1997. године, став 43 .). Такође, Уставни суд указује на свој став да је за оцену да ли су испуњени стандарди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, неопходно сагледати да ли је суд правног лека испитао одлучна питања која су пред њега изнета или се задовољио пуким потврђивањем одлука нижег суда (видети, поред осталих, Одлуку Уставног суда Уж-3187/2010 од 11. децембра 2013. године и пресуду Европског суда за људска права у предмету Helle против Финске, представка број 157/1996/776/ 1977 од 19. децембра 1997. године, став 60.). Нижи суд заузврат мора дати такве разлоге који ће странкама омогућити делотворно коришћење постојећег права на жалбу (видети пресуде Hadjianastassiou против Грчке, број 12945/97, од 16. децемб ра 1992, став 33; Hirvisaari против Финске, број 49684/99, од 27. септемб ра 2001. године, ст. 31-32.).
У конкретном случају подноситељка је у жалби против првостепене пресуде навела да је власник и директор правног лица које је оснивач јавног гласила у којем су објављене спорне информције, а да за накнаду штете због објављивања неистинитих и непотпуних информација солидарно одговарају новинар, одговорни уредник и правно лице које је оснивач јавног гласила, а она не спада ни у једну наведену законску категорију лица, те да због тога није пасивно легитимисана у конкретној парници. По оцени Уставног суда, ради се о одлучујућем жалбеном наводу, а о којем се Апелациони суд у Крагујевцу уопште није изјаснио, што чини другостепену пресуду необразложену у том делу.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да је пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 80/14 од 20. марта 2014. године подноситељки уставне жалбе Валентини Здравић повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, па је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, и одлучио као у тачки 3. изреке.
Уставни суд је оценио да су у конкретном случају последице учињене повреде права такве природе да се могу отклонити само поништајем оспорене пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 80/14 од 20. марта 2014. године и одређивањем да исти суд у поновном поступку доне се нову одлуку о жалби и ове подноситељке уставне жалбе изјављеној против првостепене пресуде, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 3. изреке.
7. Такође, Уставни суд је, сагласно одредби члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио да ову одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“, имајући у виду значај који има за заштиту Уставом гарантованих људских и мањинских права и слобода.
8. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду , донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић