Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби И. О, В . Ј, Д . В, Н . Б, А . Ф, Н . М, Е . Н, Е . К, Х . Т, П . Б, Б . Ч, М . М . и М . К, свих из Новог Пазара , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 20. октобра 2016. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба В. Ј, А. Ф, Н . М, Х . Т, П . Б, Е . Н, М . К, Б. Ч . и М . М . и утврђује да је у поступку стечаја који се водио пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 3/10 (ранији број Ст. 2868/02) подносиоцима уставне жалбе повређено право на правичну накнаду за рад, зајемчено чланом 60. став 4. Устава Републике Србије.
2. Утврђује се право подносилаца уставне жалбе из тачке 1. на накнаду материјалне штете сваком у висини износа признатог дела потраживања утврђен ог у поступку стечаја који се води Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 3/10 (ранији број Ст. 2868/02), умањеног за износе који су по том основу евентуално исплаћени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Одбацује се уставна жалба И. О, Д . В, Н . Б . и Е . К.
О б р а з л о ж е њ е
1. И. О . и друга лица наведена у уводу и тач. 1. и 3. изреке поднели су, 16. септембра 2013. године, преко пуномоћника В . Ц, адвоката из Новог Пазара, Уставном суду уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року и права на рад, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 60. став 4. Устава Републике Србије, у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Краљеву Ст. 2868/02. Подносиоци су истакли захтев за накнаду материјалне и нематеријалне штете. По уставној жалби је формиран предмет Уж- 4232/2013.
Након почетка примене одредаба члана 2. Закона о изменама и допунама Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, број 101/13), којима је за заштиту права на суђење у разумном року у поступку који још увек није окончан, предвиђено посебно, ново правно средство, према коме о учињеној повреди права, пре Уставног суда, одлучује надлежни редовни суд, Уставни суд је уставну жалбу уступио на надлежност редовном суду.
Привредни апелациони суд је по правноснажном окончању поступка по захтеву предлагача за заштиту права на суђење у разумном року, овде подносилаца уставне жалбе, дописом од 5. априла 2016. године Уставном суду уступио предмет, ради одлучивања о истакнутој повреди права на рад подносилаца уставне жалбе, као и о захтеву за накнаду материјалне штете. По уступању предмета, исти је у Уставном суду добио нови број Уж-2779/2016.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу навода уставне жалбе, те увидом у целокупну документацију која је уз њу приложена, као списе предмета Привредног апелационог суда Р4. Ст. 799/14, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој уставносудској ствари:
Подносиоци уставне жалбе пријавили су своја потраживање (на име неисплаћених зарада, пореза и доприноса) у поступку стечаја који је покренут решењем Трговинског суда у Краљеву Ст. 2868/02 од 7. јула 2003. године над стечајним дужником ДП Ф. „Р .“ из Новог Пазара. Подносиоци Е. К, Д . В, Н . Б . и И . О . намирили су своја потраживања у стечајном поступку, док су подносиоци Е . Н, А . Ф, Н . М, В . Ј, М . М, Б . Ч, Х . Т, П . А . Б . и М . К . само делимично намирени. Поступак стечаја окончан је 30. априла 2015. године
Решењем Привредног апелационог суда Р4. Ст. 799/14 од 11. марта 2015. године, у ставу првом изреке, утврђено је да је предлагачима В. Ј, Е. Н, А . Ф, Н . М, Х . Т, П . Б, Е . Н . и М . К . у поступку стечаја који се водио пред Привредним судом у Крагујевцу у предмету Ст. 3/10 (ранији број Ст. 2868/02), повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава; у ставу другом изреке наложено је Привредном суду у Краљеву да предузме све мере како би се стечајни поступак у предмету Ст. 3/10 окончао у најкраћем року; у ставу трећем изреке предлагачима наведеним у ставу првом изреке делимично је усвојен захтев за накнаду нематеријалне штете, док је у ставу четвртом изреке њихов захтев да им се досуди износ преко износа досуђеног претходним ставом изреке, одбијен као неоснован; у ставу петом изреке одбијени су захтеви И. О, Д . В, Н . Б . и Е . К . за утврђење повреде права на суђење у разумном року у оспореном стечајном поступку; у ставу честом изреке одбачени су захтеви Б . Ч . и М . М, као недозвољени. У образложењу решења је, између осталог, наведено: да је захтев предлагача наведених у ставу петом изреке одбијен, због тога што су у целини намирили своје потраживање у стечајном поступку; да су захтеви Б . Ч . и М . М . одбачени, као недозвољени, из разлога што оне нису тражиле утврђење повреде права на суђење у разумном року, већ принудну наплату решења донетих у стечајном поступку.
Врховни касациони суд је решењем Рж. гп. 135/15 од 21. маја 2015. године, одбио као неосновану жалбу предлагача изјављену против решења Привредног апелационог суда Р4. Ст. 799/14 од 11. марта 2015. године. Исти суд је решењем Рж. гп. 135/15 од 18. децембра 2015. године исправио своје решење Рж. гп. 135/15 од 21. маја 2015. године.
4. Одредбом члана 60. став 4. Устава предвиђено је да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, те да се нико тих права не може одрећи.
5. Разматрајући захтев подносилаца уставне жалбе В. Ј, Е. Н, А . Ф, Н . М, Х . Т, П . Б, Е . Н . и М . К, те Б. Ч . и М . М, да им се утврди повреда права на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава, као и право на накнаду материјалне штете, Уставни суд констатује да је Европски суд за људска права, 29. јануара 2013. године, донео одлуку о допуштености представке у предмету Маринковић против Србије, у којој је подсетио на своју устаљену судску праксу према којој се тужена држава доследно сматра одговорном ratione personae за неизвршење пресуда донетих против предузећа са већинским друштвеним капиталом, што подразумева да српски органи могу, a fortiori, бити одговорни и у вези са оним предузећима где је касније дошло до промене акцијског капитала, што за последицу има претежан државни и друштвени капитал, те да се подносиоцима представки, кад год се утврде повреде Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и/или Протокола број 1 уз ову конвенцију, досуђује накнада и материјалне и нематеријалне штете, при чему се од тужене државе захтева да из сопствених средстава исплати износе досуђене правноснажним домаћим пресудама. Европски суд је у образложењу наведене одлуке напоменуо да се уставна жалба још не може сматрати делотворном у случајевима који укључују одговорност тужене државе за неизвршење пресуда против друштвених предузећа у поступку реструктурирања и да у будућим случајевима тај суд може поново размотрити свој став, ако постоји јасан доказ да је Уставни суд накнадно ускладио у потпуности свој приступ са релевантном праксом Европског суда.
Европски суд за људска права је након тога у Одлуци од 26. новембра 2013. године, поводом представке број 65713/13 коју је Васвија Феризовић из Новог Пазара поднела против Србије, констатовао да је Уставни суд у потпуности хармонизовао свој приступ са праксом Европског суда у погледу неизвршења пресуда против предузећа у друштвеној својини која су у поступку реструктурирања, на начин што је својим одлукама поред утврђене повреде „права на суђење у разумном року“ и повреде „права на мирно уживање имовине“, наложио држави да исплати накнаду нематеријалне штете и материјалне штете у висини износа опредељених у домаћим пресудама.
По оцени Уставног суда, пропуст суда да намири у целини потраживања утврђена у стечајном поступку подносиоцима уставне жалбе, а против дужника ДП Ф. „Р .“ из Новог Пазара, који има претежан друштвени капитал, у конкретном случају представља и повреду права подносилаца на мирно уживање имовине зајемченог одредбом члана 58. Устава (исти став изражен је и у Одлуци Уставног суда Уж-1712/2010 од 21. марта 2013. године, доступно на интернет страници : www.ustavni.sud.rs). Из тога произлази да би недосуђивање накнаде материјалне штете подносиоцима уставн их жалб и било у директној супротности и са одредбом члана 60. став 4. Устава, којом је прокламована неотуђивост права из радног односа коју су подносиоци покушали на принудан начин да оствар е у предметном стечајном поступку.
С обзиром на изложено, Уставни суд је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15 ), па је одлучио као у тачки 1. изреке.
Полазећи од наведеног , а узимајући у обзир и праксу међународних институција за заштиту људских права, Уставни суд је утврдио право подноси лаца уставне жалбе из тачке 1. изреке на накнаду материјалне штете сваком у висини износа утврђених у стечајном поступку, а који им није исплаћен (видети Одлуку Уставног суда Уж-5551/2011 од 20. јуна 2013. године). Имајући у виду изнето, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, у тачки 2. утврдио право подносилаца уставне жалбе на накнаду материјалне штете у висини износа признатог дела потраживања утврђен ог у стечајном поступку који се водио пред Привредним судом у Краљеву у предмету Ст. 3/10 (ранији број Ст. 2868/02), умањен их за износе који су по том основу евентуално исплаћени. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредбама члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
6. Испитујући претпоставке за поступање по уставној жалби И. О, Д . В, Н . Б . и Е . К, Уставни суд је констатовао да је надлежни редовни суд одбио захтев ових подносилаца за утврђење повреде права на суђење у разумном року, са образложењем да су у целини намирили своја потраживања у предметном стечајном поступку. Имајући у виду наведено, Уставни суд оценио да нема места утврђењу повреде права на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава у односу на оспорени стечајни поступак. С обзиром на све наведено, Уставни суд је одбацио уставну жалбу ових подносилаца, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање.
7. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.