Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби Стојана Томића из Јадранске Лешнице, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 6. октобра 2016. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Стојана Томића и утврђује да је решењем Трећег основног суда у Београду Ипв(И). 1026/12/1 од 16. јуна 2014. године , у ставу првом изреке, повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништава се решење Трећег основног суда у Београду Ипв(И). 1026/12/1 од 16. јуна 2014. године, у ставу првом изреке и одређује да исти суд поново одлучи о приговору подносиоца уставне жалбе изјављеном против решења Првог основног суда И. 31621/10 од 13. децембра 2011. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Стојан Томић из Јадранске Лешнице поднео је Уставном суду, 26. новембра 2014. године, уставну жалбу против става првог решења Трећег основног суда у Београду Ипв(И). 1026/12/1 од 16. јуна 2014. године, због повреде начела забране дискриминације, права на правично суђење, права на једнаку заштиту права , права на правно средство и права на имовину , зајемчених чланом 21, чланом 32. став 1, чланом 36. и чланом 58. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да су решењем Првог основног суда И. 31621/10 од 13. децембра 2011. године одређени трошкови поступка које је подносилац уставне жалбе, као извршни поверилац, проузроковао извршном дужнику; да је против наведеног решења подносилац изјавио приговор, који је одбачен као недозвољен ставом првим решења Трећег основног суда у Београду Ипв(И). 1026/12/1 од 16. јуна 2014. године, иако је првостепено решење садржало поуку о правном леку; да су наведеним поступањем подносиоцу повређена права на правно средство и имовину; да је Уставни суд у својој пракси усвајао уставне жалбе и утврђивао повреде наведених права подносилаца који су се налазили у сличној ситуацији као и подносилац уставне жалбе. Подносилац је предложио да Уставни суд поништи оспорено решење у ставу првом изреке.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу навода уставне жалбе и увидом у целокупну документацију која је уз њу приложена , утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој уставносудској ствари:
Решењем Првог основног суда И. 31621/10 од 13. децембра 2011. године одмерени су трошкови извршног поступка које је проузроковао извршни поверилац, овде подносилац уставне жалбе, извршном дужнику ГП „Нови колектив“ из Новог Београда. У образложењу првостепеног решења је наведено да је извршни поверилац у целини наплатио своје потраживање у јуну 2010. године, те да су извршне радње предузете након тога, а ради продаје непокретности извршног дужника, биле непотребне, па је тако извршни поверилац неосновано проузроковао трошкове извршном дужнику. У поуци о правном леку је наведено да је против решења дозвољен приговор већу тог суда. Против наведеног решења извршни поверилац је изјавио приговор.
Трећи основни суд у Београду је у оспореном ставу првом решења Ипв(И). 1026/12/1 од 16. јуна 2014. године одбацио као недозвољен приговор извршног дужника. У образложењу оспореног решења је, између осталог, наведено: да Законом о извршењу и обезбеђењу није предвиђена могућност изјављивања приговора против побијаног решења, те је решило као у ставу првом изреке, у складу са чланом 39. Закона о извршењу и обезбеђењу и чланом 387. став 1. тачка 2) Закона о парничном поступку, а у вези са чланом 10. Закона о извршењу и обезбеђењу; да чињеница да се у првостепеном решењу налази грешком поука о правном леку, не може утицати на дозвољеност приговора. Оспорено решење је 29. октобра 2014. године достављено пуномоћнику извршног повериоца.
4. Одредбама Устава, на чију повреду указује подноси лац уставне жалбе утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки, као и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, као и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
Одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 31/11, 99/11 , 109/13 и 55/14) прописано је: да трошкове поступка у вези са одређивањем и спровођењем извршења сноси извршни дужник, као и да о трошковима поступка одлучује суд у извршном поступку и да у том поступку одређује извршење ради њиховог намирења, осим ако је законом другачије прописано (члан 34. ст. 1. и 6. ); да се против решења суда може изјавити приговор, само када је овим законом прописано да је приговор дозвољен (члан 39. став 2.); да на решење о извршењу на основу извршне исправе приговор могу да поднесу извршни дужник и извршни поверилац и да решење из става 1. овог члана извршни поверилац може побијати само у делу који се односи на трошкове извршења (члан 40. ст. 1. и 2.).
5. Полазећи од навода и разлога истакнутих у уставној жалби Уставни суд је истакнуту повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава оцењивао у смислу повреде права на правно средство из члана 36. став 2. Устава.
Полазећи од утврђених чињеница, Уставни суд констатује да су решењем Првог основног суда И. 31621/10 од 13. децембра 2011. године одређени трошкови извршног поступка које је проузроковао извршни поверилац, овде подносилац уставне жалбе, извршном дужнику ГП „Нови колектив“ из Новог Београда. Веће Трећег основног суда је у ставу првом изреке оспореног решења приговор одбацило као недозвољен, са образложењем да, сагласно члану 39. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу, против овог решења није предвиђ ена могућност изјављивања приговора, независно од поуке о правном леку садржане у првостепеном решењу.
Имајући у виду наведено, Уставни суд указује да се према ставу Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП), одлучивање о трошковима поступка сматра „делом утврђења грађанских права и обавеза", у смислу члана 6. став 1. наведене Европске конвенције. Чланом 36. став 2. Устава сваком је зајемчено право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу, док је чланом 34. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу прописано да трошкове поступка у вези са одређивањем и спровођењем извршења сноси извршни дужник. Из наведеног произлази да је, сагласно ставу ЕСЉП, оспореним првим ставом другостепеног решења одлучено о подноси очевој грађанској обавези, односно о обавез и имовинског карактера. Цитираним одредбама члана 40. Закона о извршењу и обезбеђењу изричито је прописано је да на решење о извршењу на основу извршне исправе приговор могу да поднесу извршни дужник и извршни поверилац , те да то решење извршни поверилац може побијати само у делу који се односи на трошкове извршења . С тим у вези, Уставни суд указује, такође, да је у својој Одлуци Уж-923/2012 од 5. фебруара 2015. године (објављена на веб-сајту Уставног суда: www.ustavni.sud.rs), а по уставној жалби подноситељке која је била у сличној чињеничној и правној ситуацији као подносилац уставне жалбе у овом предмету, заузео став да се двостепеност у одлучивању гарантује странкама у извршном поступку и у погледу одлуке о трошковима поступка, јер би супротно довело до арбитрерности суда у погледу доношења одлуке о трошковима спровођења извршења, како на штету извршног повериоца, тако и извршног дужника, с обзиром на то да се конкретан износ утврђених трошкова не би више могао преиспитивати . Поред тога, с обзиром да је одлука о трошковима поступка донета у форми решења, Уставни суд сматра да у таквој ситуацији има места сходној примени члана 399. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11) , којом је предвиђено да је против решења првостепеног суда дозвољена жалба ако законом није другачије прописано. Полазећи од свега наведеног, произлази да се проти в решења о трошковима поступка насталим током спровођења извршења може поднети приговор, јер супротно становиште за последицу има повреду Уставом зајемченог права на правно средство против одлука којима је одлучено о нечијем грађанском праву или обавези.
С обзиром на све изложено, Уставни суд је утврдио да је решењем Трећег основног суда у Београду Ипв(И). 1026/12/1 од 16. јуна 2014. године , у ставу првом изреке, повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство, зајемчено чланом 36. став 2. Устава. Стога је Уставни суд у овом делу уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 -Одлука УС, 40/15 - др. закон и 103/15), и одлучио као у тачки 1. изреке.
6. Уставни суд је, у тачки 2. изреке, у складу са одредбом члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се штетне последице утврђене повреде уставног права могу отклонити једино поништајем решења Трећег основног суда у Београду Ипв(И). 1026/12/1 од 16. јуна 2014. године, у ставу првом изреке и одређивањем да тај суд поново одлучи о приговору подноси оца уставне жалбе изјављеном против решења Првог основног суда И. 31621/10 од 13. децембра 2011. године.
7. С обзиром на то да ће се поступак по приговору подносиоца против првостепеног решења поновити, Уставни суд је оценио да је уставна жалба у делу којим се истиче повреда права на имовину, зајемченог чланом 58. став 1. Устава, за сада преурањена.
Што се тиче истакнуте повреде начела забране дискриминације и повреде права на једнаку судску заштиту из члана 21. и члана 36. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да подносилац није доставио доказе који би указивали на то да му је због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда принципа забране дискриминације, те доказе за различито поступање судова у истим чињеничним и правним ситуацијама.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, и решио као у другом делу тачке 1. изреке.
8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић