Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Милана Мирковића, Ђуре Којића, Радивоја Наранчића, Милана Трнинића, Милована Бјелопетровића, Марије Ћулибрк и Бранке Бабић, свих из Темерина, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 6. октобра 2016. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Милана Мирковића, Ђуре Којића, Радивоја Наранчића, Милана Трнинића, Милована Бјелопетровића, Марије Ћулибрк и Бранке Бабић изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 2299/14 од 27. октобра 2014. године, у делу којим је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду П1. 1441/13 од 4. јуна 2014. године у ставу другом изреке, због повреде права на правично суђење и на правичну накнаду за рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 60 став 4. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милан Мирковић, Ђуро Којић, Радивоје Наранчић, Милан Трнинић, Милован Бјелопетровић, Марија Ћулибрк и Бранка Бабић, сви из Темерина, су 17. децембра 2014. године, преко пуномоћника Душана Ђурђева, адвоката из Темерина, поднели Уставном суду уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 2299/14 од 27. октобра 2014. године, у делу којим је потврђена пресуда Основног суда у Новом Саду П1. 1441/13 од 4. јуна 2014. године у ставовима другом и трећем изреке, због повреде права на правично суђење и права на правичну накнаду за рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да је пресудом Апелационог суда у Новом Саду у оспореном делу повређено право подносилаца уставне жалбе на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава и право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава; да је оспорена пресуда донета погрешним тумачењем закона од стране суда, што се у уставној жалби ближе образлаже и истиче да суд прави основну погрешку не правећи разлику између увећања коефицијента зараде за посебне услове рада од увећања коефицијента, односно накнаде за прековремени рад, односно да се увећање исказује у односу на радно место, а не утврђује се накнада за прековремени рад. У уставној жалби се наводи и да је у делу одлуке о накнади парничних трошкова за уплаћене судске таксе тужиоцима одређена накнада „у неким износима који не произлазе из стања у списима“; да суд противно позитивним законским прописима као основ за накнаду узима оно што су подносиоци жалбе као тужиоци за време трајања поступка уплатили, а не оно што су обавезани од стране суда да плате. Подносиоци предлажу да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду уставних права подносилаца, поништи оспорену пресуду у одбијајућем делу и одреди да Апелациони суд у Новом Саду донесе нову одлуку по жалби подносилаца изјављеној против првостепене пресуде.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, из садржине уставне жалбе и увидом у достављену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Пресудом Основног суда у Новом Саду П1. 1441/13 од 4. јуна 2014. године, делимично је усвојен тужбени захтев тужилаца – овде подносилаца уставне жалбе и обавезана тужена Република Србија – Министарство унутрашњих послова, Полицијска управа Нови Сад, ПС-ПИ Темерин, да тужиоцима по основу увећања плате за прековремени, ноћни и рад у дане државних празника који су нерадни дани, за период новембар 2004. - јуни 2006. године, исплати износе са законском затезном каматом као што је одређено у ставу првом изреке пресуде; у ставу другом изреке одбијен тужбени захтев тужилаца ради исплате увећане зараде за прековремени, ноћни и рад у дане државних празника који су нерадни дани за период од 1. јула 2006. године до 31. децембра 2007. године, са законском затезном каматом од 30. априла 2009. године до исплате, а у ставу трећем изреке обавезана је тужена да тужиоцима накнади трошкове парничног поступка у износу од 287.088,02 динара, са законском затезном каматом почев од 4. јуна 2014. године као дана доношења првостепене пресуде, у року од осам дана под претњом принудног извршења. У образложењу пресуде је, поред осталог, наведено: да је одредбама члана 194. Закона о полицији утврђено је да до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у Министарству унутрашњих послова у складу са овим законом и решења о распоређивању на радно место у складу са тим актом или доношења другог решења у складу са законом, запослени у Министарству на дан ступања на снагу овог закона настављају да раде на истим радним местима и задржавају чинове, односно звања и плате према досадашњим прописима и другим актима; да је правилник о платама запослених у Министарству унутрашњих послова донет 26. јуна 2006. године; да из писмене документације прикључене списима предмета произилази да је тужена за тужиоце дана 23. јула 2006. године донела решење о распоређивању са применом од 1. јула 2006. године; да је одредбом члана 146. Закона о полицији („Службени гласник РС“, број 101/15), који је ступио на снагу 29. новембра 2005. године, прописано да се плата полицијског службеника састоји од основице коју утврђује Влада и основног и додатног коефицијента у односу на звање и посебне услове рада, опасност, одговорност и сложеност послова, док је одредбом члана 147. наведеног закона прописано да због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорност, тежине и природе послова, рада на дан државног празника који је нерадни дан, ноћног рада и рада у сменама, прековременог рада, дежурства, приправности и других видова нередовности у раду, запосленима у Министарству могу утврдити коефицијенти за обрачун плате који су 30-50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике у висини масе средстава потребних за исплату додатних коефицијената из члана 146. став 1. овог закона; да је одредбом члана 1. Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова одређено да се овим правилником у складу са законом и колективним уговором утврђују плате радника и утврђује висина коефицијената за послове радних места, посебне услове рада, тежину и природу задатака и послова за чинове и звања, као и појединачно месечно умањење, односно увећање коефицијената; да је обзиром да из допунског налаза вештака Ајдуковић Данијеле произлази да је за све тужиоце додатни коефицијент увећан у складу са чланом 147. став 1. Закона о полицији то је тужбени захтев свих тужилаца за период након 1. јула 2006. године одбијен као неоснован; да плата тужилаца јесте обрачуната за 174 часа, како је то вештак утврдила у свом налазу, али је извршено увећање те плате по основу нередовности сагласно одредбама Закона о полицији након 1. јула 2006. године.
Апелациони суд у Новом Саду је оспореном пресудом Гж. 2299/14 од 27. октобра 2014. године одбио жалбе тужилаца и тужене и потврдио ожалбену пресуду Основног суда у Новом Саду П1. 1441/13 од 4. јуна 2014. године. Испитујући побијану пресуду у границама разлога наведених у жалби, а пазећи по службеној дужности на правилну примену материјалног права, у смислу члана 386. Закона о парничном поступку, те на битне повреде одредаба парничног поступка у смислу члана 374. став 2. тач. 1), 3), 5), 7) и 9) Закона о парничном поступку, другостепени суд је нашао да је побијана пресуда донета без битних повреда одредаба парничног поступка и да је на потпуно и правилно утврђено чињенично стање правилно примењено материјално право. У образложењу пресуде се, поред осталог, наводи: да како је првостепени суд утврдио да је у периоду од 1. јула 2006. године тужена донела за тужиоце решења о утврђивању коефицијента за обрачун плата, те како из налаза вештака произлази да је наведеним решењима тужиоцима по основу члана 4. Правилника о платама запослених у МУП-у утврђен коефицијент, који у себи садржи додатке на плату на име нередовности у раду, за 30-50 процената већи од додатног коефицијента упоредног радника, то следи да су тужиоци оваквим увећањем коефицијената остварили право предвиђено у члану 147. Закона о полицији, као и право предвиђено чланом 4. Правилника о платама запослених у МУП-у, који се односи, поред осталог, и на разлоге и видове нередовности у раду које предвиђа и Закон о полицији, а међу којима су и прековремени рад, рад ноћу и рад на дан празника, који је нерадни дан; да се из наведеног може закључити да је решење о утврђивању коефицијената за обрачун месечне плате тужилаца, односно основног и додатног коефицијента донето у смислу члана 146. и члана 147. став 1. Закона о полицији, будући да је наведеним решењем кроз увећање коефицијента вреднован овај рад тужилаца, због чега је првостепени суд, супротно жалбеним наводима тужилаца, правилно закључио да су тужиоци за период након доношења решења за обрачун плате за тужиоце од 1. јула 2006. године остварили увећан коефицијент за нередовности у раду; да је супротно жалбеним наводима тужилаца, првостепени суд донео правилну и закониту одлуку о трошковима парничног поступка.
4. Одредбама Устава, на које се подносиоци уставне жалбе позивају, је утврђено: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи (члан 60. став 4.).
За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на чију повреду се подносиоци уставне жалбе позивају, релевантне су следеће одредбе закона:
Законом о унутрашњим пословима („Службени гласник РС“, бр. 44/91, 79/91, 54/96, 25/2000, 8/01 и 106/03), који је, поред осталог, уређивао и питања из области радних односа запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и плате и накнаде радника тог министарства, било је прописано: да се на раднике Министарства унутрашњих послова примењују прописи о државној управи, радним односима, здравственом, пензијском и инвалидском осигурању и образовању, ако овим законом није друкчије одређено (члан 37.); да се због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима обезбеђују за најмање 30 одсто увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике Министарства унутрашњих послова и раднике других министарстава (члан 47. став 1.); да се звање, напредовање, плате и накнаде овлашћених службених лица и радника на одређеним дужностима и друга питања из радних односа, уређују прописом министра у складу са законом (члан 48.). Закон о унутрашњим пословима престао је да важи ступањем на снагу Закона о полицији („Службени гласник РС“, број 101/05), 29. новембра 2005. године.
Законом о полицији уређена су, поред осталог, и питања начина утврђивања плата и коефицијената за обрачун плата полицијских службеника и других запослених у Министарству унутрашњих послова. Овим законом је прописано: да полицијски службеници и други запослени у Министарству имају право на плату која се састоји од основице коју утврђује Влада и основног и додатног коефицијента у односу на звање, посебне услове рада, опасност, одговорност и сложеност послова (члан 146. став 1.); да висину коефицијента из става 1. овог члана утврђује министар актом о платама запослених у Министарству, који доноси уз сагласност Владе (члан 146. став 3.); да се због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду, запосленима у Министарству могу утврдити коефицијенти за обрачун плате који су од 30 до 50 одсто номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, а у висини масе средстава потребних за исплату додатних коефицијената из члана 146. став 1. овог закона (члан 147. став 1.); да се на права и обавезе проистекле из напред наведених посебних услова рада не примењују одредбе општих радно-правних прописа о увећаној заради (члан 147. став 3.). Прелазним и завршним одредбама Закона о полицији прописано је: да до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у Министарству у складу са овим законом и решења о распоређивању на радно место у складу са тим актом или доношења другог решења у складу са законом, запослени у Министарству на дан ступања на снагу овог закона настављају да раде на истим радним местима и задржавају чинове, односно звања и плате према досадашњим прописима и другим актима (члан 194.); да ће се акт о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места и решења из члана 194. овог закона донети у року од годину дана од дана ступања на снагу овог закона (члан 195.).
Правилником о платама радника Министарства унутрашњих послова, који је важио до ступања на снагу Закона о полицији и на основу тог закона донетог Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова од 28. новембра 2005. године и 13. јуна 2006. године, било је прописано да запослени у Министарству унутрашњих послова има право на коефицијент који се одређује према платној групи или платном разреду у који се радно место разврстава, право на увећање тог коефицијента за 30% и право на коефицијент по основу звања, односно чина који запослени има.
Одредбама члана 5. Закона о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, број 34/01), које су се примењивале на постављена и запослена лица у министарствима до 1. јануара 2007. године, када је почео да се примењује Закон о платама државних службеника и намештеника („Службени гласник РС“, бр. 62/06, 63/06, 115/06 и 101/07), било је прописано да додатак на плату, између осталог, припада за дежурство и друге случајеве рада дужег од пуног радног времена одређене прописима (прековремени рад), рад на дан државног и верског празника и рад ноћу (између 22,00 и 6,00 часова наредног дана), ако такав рад није вреднован при утврђивању коефицијента (став 1. тач. 2), 3) и 5)), као и да се додатак на плату обрачунава и исплаћује у висини утврђеној Општим колективним уговором.
5. Оцењујући да ли су оспореним делом другостепене пресуде, којим је потврђена првостепена пресуда о одбијању тужбеног захтева подносилаца за период од 1. јула 2006. до 31. децембра 2007. године повређена права подносилаца зајемчена чланом 32. став 1. и чланом 60. став 4. Устава, Уставни суд је, пошао од чињенице да након ступања на снагу Закона о полицији, запослени у Министарству унутрашњих послова, сагласно одредби члана 147. став 1. тога закона, због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду, могу остварити право на коефицијенте за обрачун плате који су од 30% до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике. Из наведеног произлази да се запосленима у Министарству унутрашњих послова прековремени рад, рад ноћу и рад у дане државних и верских празника вреднује увећањем коефицијента, тако да се на њих не примењују одредбе општих радноправних прописа о увећаној заради. Наиме, по оцени Уставног суда, примена одредаба општих радноправних прописа о увећаној заради је искључена уколико је запослени који је радио прековремено, ноћу и на дане државних и верских празника, остварио право на увећање коефицијента за обрачун плате на претходно наведени начин. Уколико запосленом у Министарству унутрашњих послова решењем послодавца није утврђен коефицијент за обрачун плате од 30% до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, запосленом не може бити ускраћено право на увећану зараду коју за рад на дан празника, рад ноћу, рад у сменама и прековремени рад имају сви запослени у Републици Србији. Такође, треба имати у виду да је прелазним и завршним одредбама Закона о полицији изричито прописано да запослени у Министарству унутрашњих послова задржавају, између осталог, и плату према досадашњим прописима и другим актима до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са овим законом и решења о распоређивању на радно место у складу са тим актом (члан 194.). Према томе, на плате запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и додатак на плату, и након ступања на снагу Закона о полицији, примењивале су се одредбе до тада важећих прописа, према којима су, као што је то утврђено оспореном пресудом, запослени у Министарству унутрашњих послова имали право на додатак за прековремени рад, рад на дан државног и верског празника и рад ноћу, будући да им овај рад није био вреднован приликом утврђивања коефицијнта за обрачун плате, а све до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са новодонетим законом и решења о распоређивању на радно место на основу тог акта.
Апелациони суд у Новом Саду је приликом доношења оспорене пресуде оценио да је првостепени суд правилно утврдио да је свим тужиоцима, решењима тужене о платама која се примењују од 1. јула 2006. године, сагласно члану 147. Закона о полиција и члану 4. Правилника о платама запослених у МУП-у, утврђен коефицијент плате већи за 30-50% од коефицијента упоредног радника, који садржи у себи додатке на плату на име нередовности у раду, тј. прековременог рада, рада на дан државног и верског празника и рада ноћу. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да је закључак Апелационог суда у Новом Саду да су, у смислу Закона о полицији, прековремени рад, рад на дане државних и верских празника и рад ноћу тужилаца вредновани кроз увећани коефицијент за обрачун плате, па се на обрачун плате у спорном периоду не примењују општи радноправни прописи о увећаној заради, јер би у супротном увећање зараде по наведеним основама било неосновано, у потпуности уставноправно прихватљив.
Идентичан правни став овај Суд је већ заузео у више својих одлука, међу којима и у одлуци Уж-2007/2010 од 13. јуна 2012. године.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је оценио да пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 2299/14 од 27. октобра 2014. године, у оспореном делу, нису повређена наведена уставна права подносилаца, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), уставну жалбу одбио као неосновану, одлучујући као у првом делу изреке.
6. У вези са наводима уставне жалбе који се односе на наводно погрешан обрачун накнаде трошкова судских такса од стране суда, Уставни суд указује да у поступку по уставн ој жалб и, поред осталог, испитује да ли су наводи и разлози уставне жалбе такве природе да могу указати на могућност повреде или угрожавања означених права. Полазећи од наведеног, а имајући у виду околности конкретног случаја, Уставни суд је, уважавајући евентуални значај предметног питања за подносиоце уставне жалбе, оценио да се досуђивање трошкова судске таксе у конкретном случају не може сматрати питањем од уставноправног значаја, нити потенцијални пропусти суда приликом одлучивања о овом питању могу имати тежину повреде Уставом зајемченог права. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка и решио као у другом делу изреке .
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић