1. Усваја се уставна жалба Ивице Димовића и утврђује да је у поступку по жалби на решење Окружног суда у Новом Саду Кв. 541/08 од 30. маја 2008. године повређено Уставом гарантовано право подносиоца из члана 27. став 3. Устава Републике Србије.
2. Одбија се као неоснована уставна жалба Ивице Димовића изјављена против решења Окружног суда у Новом Саду Кри. 1524/07 од 8. новембра 2007. године, решења Окружног суда у Новом Саду Кв. 929/07 од 5. децембра 2007. године, решења Врховног суда Србије Кр. 77/08 од 4. фебруара 2008. године, решења Окружног суда у Новом Саду Кв. 228/08 од 4. марта 2008. године, решења Окружног суда у Новом Саду Кв. 333/08 од 1. априла 2008. године и решења Окружног суда у Новом Саду Кв. 541/08 од 30. маја 2008. године, као и против радње нечињења судова у поступку по жалби на решење Врховног суда Србије Кр. 77/08 од 4. фебруара 2008. године.
1. Ивица Димовић из Суботице поднео је Уставном суду 18. јуна 2006. године благовремену и дозвољену уставну жалбу изјављену против аката и радњи наведених у изреци, због повреде права зајемчених одредбама члана 27. став 1. и члана 30. став 1. Устава Републике Србије. У уставној жалби се наводи да је Окружни суд у Новом Саду неправилно утврдио правни основ из члана 142. став 2. тачка 5) Законика о кривичном поступку за одређивање и продужење притвора, из разлога што сва оспорена решења у свом образложењу одређивање и продужење притвора заснивају на висини казне запрећене за кривично дело разбојништва и на начину и околностима извршења кривичног дела што, по мишљењу подносиоца, није неопходно у циљу вођења кривичног поступка. У том смислу подносилац оспорава наведена решења и у односу на одредбе члана 5. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, јер притвор није одређен ни по једном основу предвиђеном чланом 5. Конвенције, а како Конвенција има примат над домаћим правом, подносилац сматра да му је притварањем повређено право на слободу.
Подносилац је оспорио и две радње нечињења Врховног суда Србије, и то недоношење одлуке по жалби на решење Врховног суда Србије Кр. 77/08 од 4. фебруара 2008. године и решење Окружног суда у Новом Саду Кв. 541/08 од 30. маја 2008. године. Како је Врховни суд Србије, у конкретном случају, био надлежан за доношење одлука по жалби на наведена решења о продужењу притвора, која су, по мишљењу подносиоца, морала бити донета у Уставом прописаном року од 48 сати, подносилац сматра да су тиме повређена његова права гарантована одредбама члана 22. став 1. и чл. 27. и 30. став 4. Устава Републике Србије.
Дописом од 14. јула 2007. године подносилац је приложио копију решења Врховног суда Србије Кж. II 1567/08 од 24. јуна 2008. године, којим је одлучено о жалби подносиоца поднетој против решења Окружног суда у Новом Саду Кв. 541/08 од 30. маја 2008. године, ''као прилог аргументацији да одлука по жалби ...није донета у року од 48 сати''.
2. У одговору председника Окружног суда у Новом Саду од 22. јула 2008. године истиче се да је, решењем Врховног суда Србије Кр. 77/08 од 4. фебруара 2008. године, подносиоцу продужен притвор са правном поуком да је против овог решења дозвољена жалба Врховном суду Србије у року од 3 дана, након чега је бранилац подносиоца уложио жалбу против овог решења и доставио је Врховном суду Србије. Врховни суд није одлучивао по овој жалби већ је вратио, уз допис Окружном суду, без донете одлуке. Како је у међувремену већ подигнута оптужница произлази да је ''одлучивање по овој жалби постало беспредметно''. У одговору се наводи да је окривљенима у овом кривичном поступку у више наврата контролисан притвор од стране Врховног суда Србије, те да због тога што Врховни суд Србије није решио по жалби подносиоца уставне жалбе против решења о продужењу притвора, подносиоцу никакво право није ускраћено, с обзиром да је у међувремену веће Окружног суда, након подизања оптужнице, по службеној дужности контролисало одлуку о притвору против подносиоца и својим решењем Кв. 228/08 од 4. марта 2008. године продужило притвор.
3. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
4. Уставни суд је, у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и одговор председника Окружног суда у Новом Саду и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
Истражни судија Окружног суда у Новом Саду је, у истражном предмету против подносиоца уставне жалбе и још 6 осумњичених, донео 8. новембра 2007. године решење о одређивању притвора Кри. 1524/07, због двадесетдва кривична дела разбојништва из чл. 206. став 3. Кривичног законика (у даљем тексту: КЗ), из разлога предвиђених у члану 142. став 2. тачка 5) Законика о кривичном поступку (у даљем тексту ЗКП). На ово решење бранилац подносиоца уложио је жалбу, која је решењем Окружног суда у Новом Саду Кв. 851/07 од 12. новембра 2007. године, одбијена као неоснована.
Одлучујући о предлогу истражног судије да се притвор према подносиоцу и још три окривљена продужи за два месеца, ванрасправно веће Окружног суда у Новом Саду донело је решење Кв. 929/07 од 5. децембра 2007. године, којим се подносиоцу на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 5), а у вези члана 144. став 2. Законика о кривичном поступку продужава притвор за два месеца. Против овог решења бранилац подносиоца улажио је жалбу, која је решењем Врховног суда Србије Кж. II 2391/07 од 21. децембра 2007. године, одбијена као неоснована.
Врховни суд Србије, одлучујући о предлогу истражног судије да се према окривљенима продужи притвор, по истом основу и из истих разлога донео је решење Кр. 77/08 од 4. фебруара 2008. године и продужио притвор за још месец дана подносиоцу уставне жалбе. На ово решење бранилац подносиоца је уложио дозвољену и благовремену жалбу коју је доставио Врховном суду Србије 13. фебруара 2008. године, а која је дописом Врховног суда Србије Крс. 66/08 од 20. фебруара 2008. године прослеђена Окружном суду у Новом Саду, из разлога што је ''неупућена странка исти доставила непосредно овом суду''.
Кривично веће Окружног суда у Новом Саду је по оптужници Окружног јавног тужилаштва у Новом Саду бр. КТ-861/07 од 3. марта 2008. године, преиспитујући одлуку о притвору по службеној дужности, а након подизања оптужнице донело решење Кв. 228/08 од 4. марта 2008. године, којим се подносиоцу на основу члана 269. став 2. а у вези члана 142. став 2. тачка 5) ЗКП продужава притвор за тридесет дана. Врховни суд Србије, одлучујући о жалби подносиоца, решењем Кж. II 709/08 од 21. марта 2008. године је одбио као неосновану жалбу подносиоца.
Решењем Окружног суда у Новом Саду Кв. 333/08 од 1. априла 2008. године подносиоцу је, на основу члана 146. став 2, а у вези члана 142, став 2. тачка 5) ЗКП продужен притвор за два месеца, против кога је бранилац овде подносиоца уложио жалбу а коју је Врховни суд Србије својим решењем Кж. II 974/08 од 17. априла 2008. године одбио као неосновану.
Окружни суд у Новом Саду је, преиспитујући одлуку о притвору по службеној дужности, решењем Кв. 541/08 од 30. маја 2008. године, на основу члана 146. став 2, а у вези члана 142. став 2. тачка 5) ЗКП, продужио притвор за још два месеца. На ово решење бранилац подносиоца је уложио дозвољену и благовремену жалбу 4. јуна 2008. године, коју је Врховни суд Србије решењем Кж. II 1567/08 od 24. јуна 2008. године одбио као неосновану. Ово решење достављено је подносиоцу уставне жалбе 3. јула 2008. године.
5. Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, Суд је, као претходно питање, ценио благовременост уставне жалбе и утврдио следеће:
Према подносиоцу уставне жалбе предузета је, у циљу несметаног вођења кривичног поступка, мера притвора, на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 5) Законика о кривичном поступку, због постојања основане сумње да је извршио више кривичних дела разбојништва из члана 206. став 3. у вези става 1. Кривичног законика.
Према члану 84. став 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/2007) уставна жалба се може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
Сагласно изнетом, Суд је утврдио да постоји временски континуитет од тренутка достављања првог решења о одређивању притвора, па до последњег решења о продужењу притвора против кога је подносилац изјавио уставну жалбу, да је подносилац у тренутку подношења уставне жалбе још увек био у притвору, те да последице предузете мере притварања још увек трају, па је Суд оценио да је, у смислу одредбе члана 84. став 1. Закона о Уставном суду, уставна жалба благовремена.
6. Према члану 22. став 1. Устава свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале.
Одредбама члана 27. Устава утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност, а лишење слободе допуштено је само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (став 1.); да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу, ако је лишење слободе било незаконито (став 3. ); да казну која обухвата лишење слободе може изрећи само суд (став 4.).
Одредбом члана 30. Устава утврђено је: лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (став 1.); ако није саслушано приликом доношења одлуке о притвору или ако одлука о притвору није извршена непосредно по доношењу, притворено лице мора у року од 48 часова од лишења слободе да буде изведено пред надлежни суд, који потом поново одлучује о притвору (став 2.); писмено и образложено решење суда о притвору уручује се притворенику најкасније 12 часова од притварања, а одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова (став 3.).
Одредбом члана 141. став 2. Законика о кривичном поступку (''Службени лист СРЈ'', број 70/02 и 68/02, ''Службени гласник РС'', бр. 58/04, 85/05, 115/05 и 49/07) прописано је да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору. Одредбом члана 142. став 2. тачка 5) Закона прописано је да се притвор може одредити ако је за кривично дело прописана казна затвора преко десет година и ако је то оправдано због начина извршења или других посебно тешких околности кривичног дела.
Одредбом члана 206. Кривичног законика (''Службени гласник РС'', 85/05, 88/05 и 107/05), прописано је кривично дело разбојништва ("ко употребом силе против неког лица или претњом да ће се непосредно напасти на живот или тело одузме туђу покретну ствар у намери да њеним присвајањем себи или другом прибави противправну имовинску корист"), а ставом 3. овог члана прописано је да ако је дело из ст. 1. и 2. овог члана учињено од стране више лица или је неком лицу са умишљајем нанесена тешка телесна повреда, учинилац ће се казнити затвором од три до петнаест година.
7. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби, а полазећи од садржине одредаба члана 22. став 1. и чл 27. и 30. Устава којима се гарантује право на судску заштиту, односно право на слободу и безбедност и права лица којима је одређен притвор, Уставни суд је утврдио да са аспекта заштите људских права, притвор представља посебно осетљиву меру ограничења права на слободу. Ове уставне одредбе упућују да су судови дужни да хитно одлуче о законитости лишења слободе. Такође и према одредбама Законика налаже се дужност свих органа који учествују у кривичном поступку да поступају са нарочитом хитношћу, ако се окривљени налази у притвору. Одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 142. став 2. Законика о кривичном поступку утврђени су услови под којима неком лицу за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити одређен притвор. У том смислу ове одредбе Устава односе се на доношење решења о одређивању притвора од стране истражног судије или надлежног кривичног већа суда, а не на продужење притвора. Несумњиво је и да се рок од 48 часова за доношење и достављање одлуке о жалби на притвор из члана 30. став 3. Устава односи на решење о одређивању притвора, а не на одлуку о жалби на решење о продужењу притвора. Испитивање да ли још постоје разлози за продужење притвора, регулисано је одредбама члана 31. Устава, на које се подносилац у уставној жалби не позива, а којима се у ставу 2. налаже да се притвор сведе на најкраће неопходно време, у складу са законом.
Закоником о кривичном поступку прописан је исти рок (од 48 сати) за доношење одлуке по жалби на решење о одређивању притвора (члан 143. став 6.), док за одлуку о жалби на решење о продужењу притвора такво временско ограничење не постоји (члан 144.).
Међутим, Суд оцењује да овако јасно постављен рок од 48 сати за доношење и достављање одлуке о жалби на решење о одређивању притвора упућује да и свака следећа одлука којом се одлучује по жалби на решење о продужењу притвора мора бити донета у што краћем временском периоду поштујући захтев ''нарочите хитности''. Ово произлази и из одредбе члана 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, којом је прописано да свако ко је лишен слободе има право да покрене поступак у коме ће суд хитно испитати законитост лишења слободе и наложити пуштање на слободу ако је лишење слободе незаконито.
У конкретном случају, жалба подносиоца на решење Окружног суда у Новом Саду Кв. 541/08 од 30. маја 2008. године о продужењу притвора, поднета је 4. јуна 2008. године, а Врховни суд Србије је донео одлуку по овој жалби (решење Кж. II1567/08) 24. јуна 2008. године, дакле после 20 дана од дана подношења жалбе. Ово решење, којим је одлучено о жалби на притвор, уручено је браниоцу подносиоца 3. јула 2008. године.
Уставни суд је оценио да оспореним решењем Врховног суда Србије Кж. II 1567/08 од 24. јуна 2008. године жалба подносиоца изјављена против решења Окружног суда у Новом Саду Кв. 541/08 од 30. маја 2008. године о продужењу притвора није била ''хитно'' размотрена, како то изричито налаже одредба члана 27. став 3. Устава. Увидом у решење Врховног суда Србије Кж. II 1567/08 од 24. јуна 2008. године,Уставни суд је утврдио да је исто достављено од стране Врховног суда Србије Окружном суду у Новом Саду 30. јуна 2008. године, те Суд оцењује да рок од 26 дана за доношење одлуке по жалби на решење о продужењу притвора и достављање ове одлуке подносиоцу уставне жалбе, у ситуацији када је одлуком суда притвор продужен за два месеца, представља несразмерно дуг период за преиспитивање законитости одлуке о продужењу притвора од стране другостепеног суда.
Из изнетих разлога, Уставни суд утврђује да је у поступку по жалби на решење Окружног суда у Новом Саду Кв. 541/08 од 30. маја 2008. године повређено Уставом гарантовано право на слободу подносиоца уставне жалбе из члана 27. став 3. Устава.
Суд оцењује да подносиоцу уставне жалбе није повређено право из члана 30. став 3. Устава, с обзиром да се одредбе овог члана односе на права лица којима је притвор одлуком суда иницијално одређен, а не на одлуку по жалби против решења о продужењу притвора у току његовог трајања.
Такође, Суд оцењује да нема повреде права на судску заштиту из члана 22. став 1. Устава, с обзиром да је одлука по жалби на решење Окружног суда у Новом Саду Кв. 541/08 од 30. маја 2008. године донета, те је подносиоцу законитост притвора испитана у судском поступку.
8. У погледу дела захтева из уставне жалбе изјављене због недоношења решења по жалби подносиоца на решење Врховног суда Србије Кр. 77/08 од 4. фебруара 2008. годинe, Уставни суд је утврдио:
Бранилац подносиоца је жалбу на наведено решење упутио непосредно Врховном суду Србије. По овој жалби Врховни суд није одлучивао, већ је жалбу уз допис вратио Окружном суду у Новом Саду, као надлежном за пријем жалбе. У међувремену је истрага против подносиоца уставне жалбе окончана и 3. марта 2008. године подигнута је оптужница Окружног јавног тужилаштва у Новом Саду, по којој је кривично веће Окружног суда у Новом Саду, по службеној дужности, испитало да ли још постоје разлози за притвор против окривљених и донело решење Кв 228/08 од 4. марта 2008. године, које је потврђено решењем Врховног суда Србије Кж. II 709/08 од 21. марта 2008. године. Уставни суд оцењује да нема повреде уставних права подносиоца уставне жалбе из члана 22. став 1. Устава, јер је одлучивање по жалби против решења Врховног суда Србије Кр. 77/08 од 4. фебруара 2008. године постало беспредметно, с обзиром да је пре доношења одлуке по овој жалби притвор подносиоцу, по службеној дужности, већ контролисан од стране надлежних судских органа након подизања оптужнице и разматрани су законски основи за даље задржавање окривљеног у притвору, при чему су Окружни и Врховни суд нашли да ови разлози и даље постоје.
9. У погледу навода из уставне жалбе којима је оспорен основ за одређивање притвора, а у каснијим фазама за продужење притвора у односу на члан 5. став 1. Европске конвенције за заштиту људских и мањинских права, Уставни суд је закључио:
Одредбама члана 194. ст. 2. и 4. Устава утврђено је да је Устав највиши правни акт Републике Србије; да су потврђени међународни уговори и општеприхваћена правила међународног права део правног поретка Републике Србије, као и да потврђени међународни уговори не смеју бити у супротности са Уставом.
Како је Устав највиши правни акт Републике Србије, којим се гарантује право на слободу и безбедност, које право је гарантовано и одредбом члана 5. Конвенције, то је Уставни суд евентуалну повреду овог права у конкретном случају ценио у односу на одредбу члана 27. став 1. Устава и одредбе Законика о кривичном поступку.
Европски суд за људска права је у пресуди Benham protiv Ujedinjenog Kraljevstva, образлажући став да нико не може бити лишен слободе осим "у складу са поступком прописаним законом", навео следеће: "Европска конвенција се овде у суштини позива на национално право и наводи обавезу прилагођавања његовим материјалним и процесним правилима о томе, али захтева додатно да било које лишење слободе мора бити у складу са сврхом члана 5, а то је заштита појединца од произвољности."
С обзиром да је подносилац уставне жалбе одлуком суда (решењем истражног судије Окружног суда у Новом Саду о одређивању притвора Кри. 1524/07 од 8. новембра 2007. године) лишен слободе из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 142. став 2. тачка 5 Законика о кривичном поступку) и да је притвор подносиоцу у каснијим фазама контролисан и продужаван такође из разлога и у поступку предвиђеним законом, Уставни суд је оценио да се лишење слободе и задржавање подносиоца у притвору не могу приписати произвољном поступању судова, те да нису повређена права подносиоца уставне жалбе из чл. 27. став 1. и 30. став 1. Устава.
10. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
др Боса Ненадић, с.р.