Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Л. Ф. из Футога, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србиј е, на седници Већа одржаној 6. октобра 201 6. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Л. Ф . и утврђује да су решењем Вишег суда у Панчеву Гж. 1070/13 од 10. децембра 2013. године повређена права подносиоца уставне жалбе на правично суђење и на једнаку заштиту права, зајемчена одредб ама члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Вишег суда у Панчеву Гж. 1070/13 од 10. децембра 2013. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби туженог изјављеној против пресуде Основног суда у Новом Саду П. 8985/11 од 19. априла 2012. године.
3. Одбија се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете.
О б р а з л о ж е њ е
1. Л. Ф. из Футога је, 20. јануара 2014. године, преко пуномоћника Б. В, адвоката из Новог Сада, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења Вишег суда у Панчеву Гж. 1070/13 од 10. децембра 2013. године, због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава.
У уставној жалби се, између осталог, наводи: да је оспореним решењем Вишег суда у Панчеву преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду П. 8985/11 од 19. априла 2012. године у делу одлуке о трошковима парничног поступка , тако што је одлучено да свака странка сноси своје трошкове поступка; да је оспорено решење засновано на чињеници делимичног успеха подносиоца уставне жалбе у предметном спору, што је у супротности са одговарајућим одредбама Закона о парничном поступку, као и са устаљеном судском праксом; да су пресуде, које су достављене уз уставну жалбу као доказ различитог поступања судова последње инстанце, засноване на ставу „да се у споровима за накнаду нематеријалне штете, чим странка успе са својим захтевом, њој у целини досуђује износ накнаде трошкова поступка, при чему се као основица за обрачун узима износ са којим је странка успела са захтевом, чиме се одступа од правила о сразмерној накнади трошкова поступка“; да из напред изнетог јасно произлази да су доношењем оспореног решења подносиоцу уставне жалбе повређена означена уставна права.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и наложи Вишем суду у Панчеву да поново одлучи о жалби тужене изјављеној против наведене првостепене пресуде или да обавеже Републику Србију да подносиоцу уставне жалбе накнади материјалну штету у висини целокупних трошкова предметног парничног поступка, као и трошкова за састав уставне жалбе, а у сваком случају да подносиоцу накнади нематеријалну штету због утврђене повреде уставних права, у износу од 100.000 динара.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорени акт и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Ставом I изреке пресуде Основног суда у Новом Саду П. 8985/11 од 19. априла 2012. године је делимично усвојен тужбени захтев тужиоца Л. Ф, овде подносиоца уставне жалбе, па је тужени „М. О.“ а.д.о. Београд обавезан да тужиоцу, на име накнаде нематеријалне штете, исплати укупан износ од 35.000 динара, и то 5.000 динара за претрпљене физичке болове и 30.000 динара за претрпљени страх, оба износа са затезном каматом од дана доношења првостепене пресуде до коначне исплате, као и износ од 1.050 динара, на име накнаде материјалне штете, са затезном каматом од 29. јула 2011. године до коначне исплате. Ставом II изреке пресуде је тужени обавезан да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 64.921 динара, са затезном каматом од дана доношења првостепене пресуде до коначне исплате, а ставом III изреке је одбијен део тужбеног захтева тужиоца за накнаду нематеријалне штете, и то преко досуђеног до траженог износа од 85.000 динара за претрпљене физичке болове и преко досуђеног до траженог износа од 80.000 динара за претрпљени страх.
Одлучујући о жалби туженог изјављеној само у делу одлуке о трошковима парничног поступка, Виши суд у Панчеву је донео оспорено решење Гж. 1070/13 од 10. децембра 2013. године, којом је жалбу усвојио и одлуку о трошковима поступка преиначио, тако што је одлучио да свака странка сноси своје трошкове поступка, обавезавши тужиоца да туженом накнади трошкове жалбеног поступка на име судске таксе на жалбу у износу од 3.300 динара. У образложењу оспореног другостепеног решења је, поред осталог, наведено: да је тужилац поднео тужбу за накнаду нематеријалне штете због претрпљених физичких болова, страха и душевних болова због умањења опште животне активности; да је тужбом постављен тужбени захтев за накнаду нематеријалне штете у укупном износу од 315.000 динара, као и износ од 1.050 динара, на име накнаде материјалне штете; да је тужилац поднеском од 23. маја 2012. године умањио тужбени захтев, предложивши да му тужени исплати износ од 85.000 динара за претрпљене физичке болове и износ од 80.000 динара за претрпљени страх, као и већ опредељени износ од 1.050 динара, на име накнаде материјалне штете; да се, у конкретном случају, ради о новчаном потраживању тужиоца, због чега висина главног захтева тужбе представља вредност спора; да је тужилац у тужби као вредност спора означио износ од 316.050 динара; да је у пресуди као вредност спора означен износ од 166.050 динара, што представља висину тужбеног захтева након снижења; да је то, у смислу одредаба Закона о парничном поступку, погрешно; да се у спору који за предмет има накнаду нематеријалне штете као вредност спора узима оно што је тужиоцу досуђено, имајући у виду да се висина накнаде нематеријалне штете утврђује слободном оценом изведених доказа, према критеријумима који важе у време пресуђења; да је тужилац у овом спору успео са износом од 36.050 динара; да његов успех у распону од 10 до 20 % захтева другачију одлуку о трошковима поступка; да како је одредбом члана 149. став 2. Закона о парничном поступку прописано да суд може с обзиром на постигнути успех одредити да свака странка сноси своје трошкове или да једна странка накнади другој сразмеран део трошкова, а имајући у виду успех тужиоца у спору, суд је преиначио решење о трошковима садржано у ожалбеној пресуди, тако што је одлучио да свака странка сноси своје трошкове поступка; да пошто је успео са жалбом, суд је, у смислу члана 161. Закона о парничном поступку, досудио туженом трошкове које је имао на име судске таксе на жалбу, у износу од 3.300 динара.
Уставни суд је извршио увид у пресуду Апелационог суда у Новом Саду Гж. 1499/13 од 25. јуна 2013. године, којом је преиначена пресуда Основног суда у Новом Саду П. 7787/12 од 13. фебруара 2013. године у делу одлуке о трошковима парничног поступка, као и решење Вишег суда у Новом Саду Гж. 4173/13 од 28. новембра 2013. године, којим је преиначено решење Основног суда у Новом Саду П. 6203/13 од 26. септембра 2013. године, такође у делу одлуке о трошковима парничног поступка.
Уставни суд констатује да су Апелациони суд у Новом Саду и Виши суд у Новом Саду, као судови последње инстанце у поступцима, приликом одлучивања о жалбама изјављеним против одлука о трошковима парничног поступка, изнели правно схватање да се у споровима за накнаду нематеријалне штете, чим странка успе са захтевом, њој у целини досуђује износ накнаде трошкова поступка, при чему се као основица за обрачун узима износ са којим је странка успела са захтевом, чиме се одступа од правила о сразмерној накнади трошкова поступка. С тим у вези, ови судови су, без обзира на делимични успех тамошњих тужилаца у спору за накнаду нематеријалне штете, правноснажно досудили трошкове парничног поступка који су тужиоцима били потребни ради вођења парнице, узимајући као основицу за обрачун награде адвоката износе који су тужиоцима првостепеном одлуком досуђени на име накнаде нематеријалне штете.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има пра во да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се сваком јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.) .
Законом о парничном поступку ("Службени гласник РС", бр. 125/04, 111/09 , 36/11 – др.закон и 53/13 – Одлука УС) (у даљем тексту: ЗПП) , који се примењивао у конкретном случају, било је прописано: да је странка која у целини изгуби парницу дужна да противној странци накнади трошкове, да ако странка делимично успе у парници, суд може с обзиром на постигнути успех одредити да свака странка сноси своје трошкове или да једна странка накнади другој сразмеран део трошкова (члан 149. ст. 1. и 2.); да ће суд приликом одлучивања који ће се трошкови накнадити странци узети у обзир само оне трошкове који су били потребни ради вођења парнице, а о томе који су трошкови били потребни, као и о висини трошкова, од лучиће суд ценећи све околности, да ако је прописана тарифа за награде адвоката или за друге трошкове, ови трошков и ће се одмери ти по тој тарифи (члан 150.) ; да о накнади трошкова одлучује суд на одређени захтев странке без расправљања, да је странка дужна да у захтеву опредељено наведе трошкове за које тражи накнаду и да је захтев за накнаду трошкова странка дужна да стави најдоцније до завршетка расправљања које претходи одлучивању о трошковима (члан 159. ст. 1 . и 2.) ; да тужба мора да садржи одређени захтев у погледу главне ствари и споредних тражења, чињенице на којима тужилац заснива захтев, доказе којима се утврђују ове чињенице, вредност предмета спора, као и друге податке које мора имати сваки поднесак (члан 187. став 1.).
Одредбама члана 200. Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) (у даљем тексту: ЗПП) је прописано : да ће суд за претрпљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, наружености, повреде угледа, части, слободе или права личности, смрти блиског лица као и за страх, ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдава, досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјалне штете као и у њеном одсуству (став 1.); да ће приликом одлучивања о захтеву за накнаду нематеријалне штете, као и о висини њене накнаде, суд водити рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом (став 2.).
5.1. Оцењујући најпре наводе подноси оца уставне жалбе о различито м поступањ у судова, Уставни суд је утврдио да су Апелациони суд у Новом Саду и Виши суд у Новом Саду, као судови последње инстанце, у битно сличним чињеничним ситуацијама, а поводом истог правног питања, донели различите одлуке у односу на оспорен о другостепено решење, којим је Виши суд у Панчеву одлучио да у спору за накнаду нематеријалне штете свака странка сноси своје трошкове поступка, полазећи од делимичног успеха подносиоца уставне жалбе са постављеним тужбеним захтевом.
Уставни суд је становишта да је таква пракса судова последње инстанце супротна принципу правне сигурности (о повреди права на правну сигурност видети пресуде Европског суда за људска права у предметима: Santos Pinto против Португалије, од 20. маја 2008. године и Beian против Румуније од 6. децембра 2007. године), те да је сама чињеница да су судови последње инстанце, поводом битно сличне чињеничне ситуације и истог правног питања доносили различите одлуке, створила правну несигурност код подноси оца уставне жалбе. Уставни суд је оценио да ова околност сама по себи представља довољан разлог да се утврди постојање повреде права на једнаку заштиту права из члана 3 6. став 1. Устава.
5.2. Што се тиче навода о повреди права на правично суђење, Уставни суд констатује да подносилац, у суштини, указује да Виши суд у Панчеву није могао да примени одредбу члана 149. став 2. ЗПП на конкретан случај, с обзиром на то да у споровима за накнаду нематеријалне штете успех тужиоца у спору не представља одлучујући критеријум код доношења одлуке о трошковима поступка.
Стога, Уставни суд сматра да, у оквиру оцене основаности ових навода , треба сагледати спроведени парнични поступак као јединствену целину и оценити да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или арбитрарна, чиме би указала на очигледну неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе.
Уставни суд најпре указује на став Европског суда за људска права према коме се одлучивање о трошковима поступка сматра саставним делом суђења, односно "делом утврђења грађанских права и обавеза" у смислу члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (видети пресуде Robins против Уједињеног Краљевства, од 23. септембра 1997. године, број представке 22410/93, став 29. и Rotaru против Румуније, од 4. маја 2000. године, број представке 28341/95, став 78.) . Уставни суд је овакво становиште прихватио у својој пракси (видети, поред осталих, Одлуке Уж-923/2012 од 5. фебруара 2015. године и Уж-10865/2013 од 17. децембра 2015. године).
Уставни суд констатује да је поводом права тужиоца на накнаду трошкова парничног поступка, у спору за накнаду нематеријалне штете, Грађанско одељење Апелационог суда у Београду, на седници одржаној 21. новембра 2011. године, усвојило правно схватање, чији део образложења гласи:
„У споровима за накнаду нематеријалне штете чија се висина одређује у моменту пресуђења, по слободној оцени и уз вођење рачуна о свим околностима конкретног случаја са циљем да тужиоцу буде пружена сатисфакција, цитирана законска одредба (члан 149. став 2. ЗПП) не би се могла применити простим свођењем на однос висине новчаног износа за који је усвојен тужбени захтев са висином новчаног износа за који је тужбени захтев одбијен. Начело правичности које се у овој врсти спорова примењује приликом одређивања новчане накнаде нематеријалне штете мора се применити и при одлучивању о трошковима поступка. Ако то не би био случај, могла би настати неправична ситуација – да је тужилац остварио право на накнаду, али да је и поред тога дужан противној странци накнадити трошкове поступка јер је новчани износ за који је тужбени захтев одбијен виши од износа за који је тужбени захтев усвојен.
Због тога би у овим парницама тужиоцу који је делимично успео у спору требало признати трошкове за награду адвокату и судску таксу према висини тужбеног захтева са којим је успео у парници.
Независно од висине досуђене накнаде нематеријалне штете, тужилац би имао право на накнаду трошкова вештачења у пуном износу, ако је извођење тог доказа било нужно“.
Имајући у виду образложење наведеног правног с хватања Апелационог суда у Београду, Уставни суд налази да је , са становишта заштите права на правично суђење, у потпуности прихватљив став да тужилац у грађанскоправном спору за накнаду нематеријалне штете има право на накнаду трошкова парничног поступка који су били нужни за вођење парнице, што даље значи да би доследна примена одредбе члана 149. став 2. ЗПП у таквој врсти спора довела у питање правичност поступка у целини.
За разлику од осталих грађанскоправних спорова, у спору за накнаду нематеријалне штете, суд, поред правне оцене о основаности постављеног захтева, даје и оцену о накнади, имајући у виду да њена висина зависи од околности побројаних у члану 200. став 2. ЗОО (значај повређеног добра, циљ коме служи та накнада , да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом ). Другим речима, како не постоје унапред утврђени објективни параметри за одређивање правичне новчане накнаде, суд је тај који даје коначну оцену о новчаном износу који у одређеном случају може послужити као вид сатисфакције због повреде неког нематеријалног добра. Тужилац, дакле, ни код иницирања парничног поступка, а ни у току његовог трајања, не може антиципирати правну оцену суда о висини накнаде нематеријалне штете, али је ипак дужан да одређени новчани износ означи у тужби, како би се тужба сматрала уредном (члан 187. став 1. ЗПП). Напред изнето, по мишљењу Уставног суда, у довољној мери говори у прилог уставноправне прихватљивости правног схватања Грађанског одељења Апелационог суда у Београду од 21. новембра 2011. године, које су Апелациони и Виши суд у Новом Саду дословно применили у одлукама поводом којих је Уставни суд у овој уставноправној ствари утврдио повреду права на једнаку заштиту права. Полазећи од тога да је став изражен у образложењу оспореног решења у супротности са наведеним правним схватањем , односно да је Виши суд у Панчеву, у спору за накнаду нематеријалне штете, доследно применио одредбу члана 149. став 2. ЗПП, Уставни суд је закључио да је тиме суштински нарушена правичност предметног парничног поступка.
На основу изложеног и одредаба члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС , 40/15 – др.закон и 103/15), Уставни суд је у тачки 1. изреке усвојио уставну жалбу и утврдио повреду права подносиоца уставне жалбе на правично суђење и на једнаку заштиту права, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава .
6. Уставни суд је оценио да су последице учињене повреде права на правично суђење такве природе да се могу отклонити само поништајем решењ а Вишег суда у Панчеву Гж. 1070/13 од 10. децембра 2013. године и одређивањем да исти суд донесе нову одлуку о жалби туженог изјављеној против пресуде Основног суда у Новом Саду П. 8985/11 од 19. априла 2012. године, па је, сагласно члану 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.
7. Одлучујући о захтеву подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете, Уставни суд је оценио да је, у конкретном случају, утврђивање повреде уставних права довољна мера да се постигне адекватна и правична сатисфакција подносиоцу уставне жалбе. При томе, Уставни суд је имао у виду да ће се штетне последице због учињене повреде права отклонити поништајем оспореног решења. Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 89. ст . 1. и 3. Закона о Уставном суду, одбио захтев за накнаду нематеријалне штете, одлучујући као у тачки 3. изреке.
У погледу захтева подносиоца за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду , нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато , поред других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страниц у Уставног суда на : www.ustavni.sud.rs).
8. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.