Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Драган Стојановић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Дејана Костића из Нишке бање , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 15. септембра 2016. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Дејана Костића изјављена против пресуде Врховног касационог суда Рев2. 212/14 од 7. маја 2014. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Дејан Костић из Нишке бање поднео је Уставном суду, 13. августа 201 4. године, преко пуномоћника Милана Петровића, адвоката из Ниша, уставну жалбу против пресуде наведене у изреци, због повреде начела и права утврђених одредбама чл. 21, 32, 36. и 60. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе детаљно образлажући оспорени парнични поступак и чињенице које су му претходиле наводи: да је правоснажном пресудом Основног суда у Нишу К. 3907/10 од 25. фебруара 2011. године констатовано да је подносилац уставне жалбе, у конкретном случају, доведен у заблуду од стране М. Д, услед чега је, по мишљењу подносиоца, искључена противправност у његовим радњама за које је у оспореном поступку утврђено да представљају повреду радне обавезе, а самим тим нема ни отказног разлога; да је подносилац током поступка указивао на чињенично стање утврђено у наведеној кривичној пресуди, али да је ревизијски суд одржао на снази нижестепене пресуде које уопште не садрже било какво образложење везано за поменуту пресуду; да поступајући судови нису уважили разлоге који се односе на веродостојност акта туженог под називом „Технолошки поступак“; да је, у конкретном случају, произ вољно примењено материјално право имајући у виду да су нижестепене и ревизијска пресуда засноване на одредби члана 6. Колективног угов ора туженог којим се не прецизира појам несавесног и немарног извршавања радних обавеза, те да се понашање подносиоца уставне жалбе , због којег му је отказан уговор о раду , не може подвести под ту норму; да је ревизијски суд оспореном пресудом у истој чињеничној и правној ситуацији различито одлучио у односу на пресуду Рев2. 584/13 од 11. септембра 2013. године. Полазећи од наведеног подносилац предлаже да се утврди повреда означених уставних начела и права, те да се поништи оспорена ревизијска пресуда.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др.закон и 103/15) садржински је идентична наведеној одредби члана 170. Устава.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање у овом уставносудском предмету:
Пресудом Основног суда у Нишу П1. 3075/11 од 25. јуна 2013. године, ставом првим изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев којим је тужилац тражио да се поништи као незаконито решење туженог АД „Ниш-експрес“ од 16. јануара 2009. године, о престанку радног односа тужиоцу отказом уговора о раду од 15. марта 2002. године, те да се обавеже тужени да тужиоца врати на рад и распореди на радно место издаваоца горива или друго радно место, које одговара стручним квалификацијама и способностима тужиоца и призна му сва права на раду и по основу рада.
Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж1. 2521/13 од 2. октобра 2013. године, одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена пресуда Основног суда у Нишу П1. 3075/11 од 25. јуна 2013. године.
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев2. 212/14 од 7. маја 2014. године одбијена је као неоснована ревизија тужиоца изјављена против пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1. 2521/13 од 2. октобра 2013. године, као и захтев туженог за накнаду трошкова одговора на ревизију. У образложењу оспорене ревизијске пресуде је наведено: да је тужилац био запослен код туженог и обављао послове издаваоца горива, по уговору о раду од 15. марта 2002. године и анексу тог уговора од 1. августа 2008. године; да је решењем туженог од 16. јануара 2009. године, тужиоцу отказан уговор о раду због повреде радне обавезе из члана 6. тачка I Колективног уговора о утврђењу права, обавеза и одговорности за запослене код туженог и члана 20. тачка I уговора о раду, на основу члана 179. тачка 2. Закона о раду; да је 30. децембра 2008. године, у гаражи туженог, тужилац дозволио трећем лицу да точи гориво у резервоар аутобуса „Гага-експорт“, као и ван резервоара, у посебне канте, а да пре тога није извршио проверу овлашћења и идентификацију лица, које је наточило гориво; да је треће лице, М. Д, било познато точиоцима горива, као радник фирме „Galeb Group“; да када је предузеће „Galeb Group“ реаговало на фактурисано гориво (издато за „Гага-експорт“), њихов представник је изјавио да М. Д. није радник фирме „Galeb Group“; да је тужиоцу 5. јануара 2009. године уручено упозорење о постојању разлога за отказ уговора о раду, а затражено је и прибављено мишљење синдиката; да се п рема општем акту - техничком упутству туженог издавање горива врши фирмама са којима је тужени закључио уговор о ускладиштењу енергената (трећа лица), а лица која су запослена у њој сипају гориво, које се после тога фактурише тој фирми; да се радна обавеза радника на пумпи односи на то да пре издавања горива провери да ли треће лице има право на преузимање горива и да ли је лице које преузима гориво за то овлашћено; да се, потом врши књижење горива, уписује регистарски број возила које је преузело гориво и саставља документ, који садржи потпис радника на пумпи и број личне карте лица које је преузело гориво; да су нижестепени судови правилно применили материјално право, када су закључили да је тужиоцу законито престао радни однос отказом уговора о раду применом члана 179. тачка 2. Закона о раду у вези члана 6. тачка I Колективног уговора о утврђењу права обавеза и одговорности за запослене код туженог и члана 8. уговора о раду, који је закључен између парничних странака, будући да се ради о скривљеној повреди радне обавезе - несавесно и немарно извршавање радних обавеза.
Ревизијски суд налази да тужилац није показао уобичајену пажњу која се очекује од просечног запосленог у обављању послова издаваоца горива, јер није проверио да ли лице које у име трећег преузима гориво има посебно овлашћење. Тужилац је знао да је то његова основна радна обавеза из закљученог уговора о раду, па је у том смислу без утицаја на другачије одлучивање навод ревизије, којим се указује на недостатке технолошког упутства, које је донео тужени. Овај документ дефинише поступке и радње који се спроводе у свакодневном раду, којих морају да се придржавају сви запослени. Тужилац је био радник на пумпи, због чега је његова обавеза била да се придржава технолошког упутства за пријем и издавање горива и да га доследно примењује провером овлашћења и идентификацијом лица које точи гориво. У том контексту, околност што он предметном приликом није знао да М. Д. више није радник предузећа са којим је тужени био у пословном односу (а који је према наводима ревизије, поводом тог догађаја од 30. децембра 2008. године оглашен кривим и кажњен), тужиоца не ослобађа од одговорности за учињену повреду радне обавезе. Нарочито када се има у виду и то да је ово лице том приликом управљало аутобусом видљивих ознака друге фирме „Гага експрес“. Зато нису основани наводи ревизије о погрешној примени материјалног права.
Пре отказа уговора о раду тужени је спровео поступак прописан одредбама чл. 180. и 181. Закона о раду у погледу обавеза да, пре употребе овог отказног разлога, тужиоца писаним путем упозори на постојање разлога за отказ уговора о раду и обавезе да упозорење достави на мишљење синдикату. Тужилац се на наводе упозорења изјаснио у остављеном року, чиме је његово право на одбрану поштовано. Како је тужиоцу законито престао радни однос, тужени није у обавези да га врати на рад на основу члана 191. став 1. Закона о раду.
4. Одредбама Устава, на чије се повреде уставном жалбом указује, је утврђено: да су пред Уставом и законом сви су једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације и да је з абрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст . 1, 2. и 3.); да се сваком јемчи право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да се јемчи право на рад, у складу са законом (члан 60. став 1.).
Законом о раду (“Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05 и 54/09) је прописано: да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца, и то ако запослени својом кривицом учини повреду радне обавезе утврђене општим актом или уговором о рад у (члан 179. став 1. тачка 2)).
Колективним уговором о утврђивању права, обавеза и одговорности запослених „Ниш - Експрес“ АД од 25. марта 2005. године је било предвиђено: да су повреде радних обавеза неблаговремено, несавесно и немарно извршавање радних обавеза, с тим да је несавесно и немарно извршавање радних обавеза, извршавање радних обавеза при чему запослени не показује уобичајену пажњу која се очекује од просечног запосленог и не понаша се као добар домаћин, иако је морао бити свестан штетних последица таквог понашања, а да се под несавесним и немарним извршавањем радних обавеза нарочито сматра неправилно евидентирање узетог горива (неузимање рачуна, узимање фиктивних рачуна који не одговарају стварно узетој количини горива) и непредавање дневних пазара у року од 24 часа по завршетку рада (члан 6.); да за повреде радне обавезе из члана 6. и непоштовање радне дисциплине из члана 7. КУ директор или лице које он овласти може запосленом да откаже уговор о раду (члан 8.).
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта наведених одредаба Устава и закона, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом Врховног касационог суда нису повређена права подносиоца уставне жалбе на која се позива у уставној жалби.
По оцени Уставног суда утврђено чињенично стање, као и примена одговарајућег материјалног права на тако утврђено чињенично стање и образложени правни став Врховног касационог суда представљају утемељен основ за доношење оспорене пресуде. Наиме, Врховни касациони суд је пошао од тога да је у спроведеном поступку утврђено да је подносилац уставне жалбе без претходне провере овлашћења и идентификације дозволио М. Д. да у гаражи туженог неовлашћено преузима гориво, чиме је учинио повреду радне обавезе утврђене Колективним уговором туженог и уговором о раду, те је нашао да су тиме били испуњени услови за престанак радног односа отказом уговора о раду од стране послодавца, сагласно члану 179. став 1. тачка 2) Закона о раду. С тим у вези, Уставни суд сматра да је уставноправно прихватљив став ревизијског суда да подносилац није показао уобичајену пажњу која се очекује од просечног запосленог у обављању послова издаваоца горива, будући да је уобичајена пажња, у конкретном случају, подразумевала проверу идентификације и посебног овлашћења М. Д. да у име трећег лица преузима гориво. При томе, по оцени Уставног суда, правно је утемељен став Врховног суда да околност што подносилац није знао да М. Д. више није радник предузећа са којим је тужени био у пословном односу, подносиоца не ослобађа од одговорности за учињену повреду радне обавезе, јер је сваки пут приликом точења горива био дужан да провери да ли лице које у име трећег преузима гориво има посебно овлашћење за то преузимање, поготово што је, у конкретном случају, М. Д. точио гориво у резервоар аутобуса на којем су се налазиле видљиве ознаке друге фирме за коју до тада није преузимао гориво.
Поред тога, Уставни суд истиче да нису од значаја наводи подносиоца уставне жалбе да нижестепени судови, као ни ревизијски суд нису уважили чињенично стање утврђено у пресуди Основног суда у Нишу К. 3907/10 од 25. фебруара 2011. године, имајући у виду да се начело непосредности у парничном поступку заснива на томе да суд за подлогу своје одлуке узима чињенично стање утврђено на расправи спроведеној у том поступку, а не утврђено у неком другом пос тупку, а да је парнични суд везан само осуђујућом кривичном пресудом у погледу утврђивања постојања кривичног дела и кривичне одговорности. Такође су без утицаја на другачије одлучивање и наводи подносиоца којима се указује на недостатке „Технолошког упутства“, с обзиром на то да су поступајући судови правни основ за утврђивање повреде радне обавезе нашли у одредбама Колективног уговора туженог и у уговору о раду.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом Врховног касационог суда није повређено право подносиоца на правично суђење, као ни право на рад.
Уставни суд конст атује да се подносилaц жали и на неуједначену су дску Врховног касационог суда. С тим у вези, Уставни суд је увидом у оспорену пресуду Врховног касационог суда Рев2. 212/14 од 2. јула 2014. године, као и пресуду Врховног касационог суда Рев2. 584/13 од 11. септембра 2013. године за коју је подносилац сматрао да се односи на исту чињеничну и правну ситуацију у којој се он налазио у оспореном поступку, утврдио да се подносилац уставне жалбе и лице које је било тужилац у том друго м поступку нису налазили у истој чињеничној ситуацији. Наиме, подносилац уставне жалбе је у време извршења повреде радне обавезе био запослен на радном месту издаваоца горива и лично је дозволио М. Д. да преузме гориво , док је у поступку који је окончан наведеном пресудом за коју је подносилац сматрао да се односи на исту чињенич ну и правну ситуацију, тужилац у време када је подносилац уставне жалбе извршио повреду радне бавезе био запослен на радном месту шефа одељења за издавање горива и није лично дозволио наведеном лиц у да точи гориво, нити се налазио у гаражи када је гори во преузимано. С обзиром на наведено, Уставни суд сматра да подносиоцу уставне жалбе оспореном пресудом није повређено права на једнаку заштуту права из члана 36. став 1. Устава.
Како је подносилац повреду начела начела забране дискриминације из члана 21. Устава, образложио на исти начин на који је то учинио и за повреду права на права на једнаку заштуту права, Уставни суд није посебно разматрао ове наводе подносиоца.
На основу изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбио као неосновану.
6. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић