Преглед документа Уж-4912/2014 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, др Оливера Вучић, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и др Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Милисаве Милинковић из села Лозница, општина Ваљево, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 29. септембра 2016. године, донео je 

1. Усваја се уставна жалба Милисаве Милинковић и утврђује да су пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 750/14 од 2. априла 2014. године подноситељки уставне жалбе повређена права на правично суђење и на једнаку заштиту права, зајемчена чланом 32. став 1. и чланом 36. став 1. Устава Републике Србије. 

2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Београду Гж1. 750/14 од 2. априла 2014. године и одређује да наведени суд донесе нову одлуку о жалби тужиље и туженог изјављеној против пресуде Основног суда у Ваљеву П1. 996/12 од 4. фебруара 2014. године. 

1. Милисава Милинковић из села Лозница, општина Ваљево, изјавила је Уставном суду, 3. јуна 2014. године, преко пуномоћника Слађане Јосиповић, адвоката из Ваљева, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 750/14 од 2. априла 2014. године, због повреде начела и права зајемчених чл. 21, 36. и 58. Устава Републике Србије . 

Подноситељка у уставној жалби истиче да јој је оспореном пресудом повређено право на једнаку заштиту права, јер је исти другостепени суд (у пресудама Гж1. 26/14 од 19. марта 2014. године, Гж1. 746/14 од 26. марта 2014. године, Гж1. 755/14 од 26. марта 2014. године и Гж1. 838/14 од 2. априла 2014. године, које доставља као доказ уз уставну жалбу) у идентичним правним ситуацијама доносио другачије пресуде од оспорене пресуде тако што је потврђивао првостепене пресуде којима је другим тужиоцима – њеним колегама усвајан тужбени захтев у целости, док је њој оспореном пресудом потврђена првостепена пресуда којом јој је делимично усвојен тужбени захтев. Подноситељка даље наводи да је на исти начин примала зараду и накнаде зарада, као и други радници, сходно чему није могућа ситуација да њеним колегама буде досуђена разлика за цео утужени период по Колективном уговору, а да њој буде досуђена разлика по Колективном уговору за пола периода, а по Правилнику о раду за другу половину периода. 

Такође, подноситељка истиче да у образложењу оспорене другостепене пресуде уопште нема одлуке суда о њеној жалби, те да је другостепни суд донео пресуду као да жалбе није ни било, а нема ни јасних разлога због чега суд потврђује првостепену пресуду. 

Подноситељка од Уставног суда тражи да уставну жалбу усвоји, оспорену пресуду поништи, накнади јој насталу материјалну и нематеријалну штету, све трошкове парничног поступка, као и трошкове подношења уставне жалбе. 

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. У поступку пружањa уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода. 

3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, увидом у списе предмета Основног суда Ваљеву П1. 996/12, као и документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање: 

3.1. Основни суд у Ваљеву је донео првостепену пресуду П1. 996/12 од 4. фербуара. 2014. године, којом је: у ставу првом изреке делимично усвојио тужбени захтев тужиље Милисаве Милинковић, овде подноситељке уставне жалбе и обавезао туженог послодавца „Крушик Акумулатори“ АД да јој на име мање исплаћене зараде и топлог оброка за период од 1. новембра 2009. до 1. децембра 2012. године исплати појединачно опредељене износе и на име регреса за годишњи одмор за 2010. годину износ од 20.000,00 динара; у ставу другом изреке одбио тужбени захтев тужиље у делу којим је тражила да се тужени обавеже да јој исплати преко досуђеног до траженог износа на име мање исплаћене зараде; у ставу трећем изреке обавезао туженог да тужиљи накнади трошкове парничног поступка. 

Током првостепеног поступка, суд је утврдио следеће: да је на основу уговора о раду од 10. јула 2007. године тужиља код туженог засновала радни однос на неодређено време; да је одредбом члана 7. наведеног уговора регулисано да се цена рада радног места одређује тако што се коефицијент радног места множи са ценом рада за најједноставнији рад који се утврђује по радном часу, а чланом 6. да се зарада за обављени рад утврђује на основу цене рада радног места, времена проведеног на раду, додатака за отежане услове рада и оцене радног учинка у складу са Појединачним колективним уговором (у даљем тексту: КУ); да се вештак економске струке изјаснио да се зарада за обављени рад утврђује у складу са КУ, као и да запослени има право на зараду, увећану зараду, накнаду зараде и друга примања у складу са законом и КУ, те да је обрачун вршио водећи рачуна о обрачунским листама које је добио од туженог; да се вештак у свом налазу изјаснио у две варијанте, и то: у првој варијанти за цео утужени период по одредбама КУ од 28. фебруара 2008. године и по другој варијанти по КУ до 28. маја 2011. године, а потом до краја утужења по Правилнику о раду (у даљем тексту: Правилник); да КУ од 28. фебруара 2008. године није предвидео да послодавац приликом обрачуна у случају немогућности споразумног утврђивања основне цене рада примени последњу исплаћену основну цену рада увећану за месечни коефицијент раста цена на мало, већ само да ће се договорити послодавац и ресорни синдикат, што није учињено; да се вештак изјаснио да минимална цена рада по КУ од 28. фебруара 2008. године одговара минималној цени рада прописаној законом, а да је зарада која је исплаћена сходно Правилнику мања од минималне зараде по сату која је регулисана Законом о раду; да варијанта 1 налаза одговара начину обрачуна зараде сходно члану 65. КУ, а тужени је исплаћивао зараду тако што је водио рачуна да исплаћена зарада не буде мања од минималне зараде, али није водио рачуна како се врши обрачун зараде, тако да је исплаћивана мања зарада од зараде која је предвиђена КУ, а тужени ни са једним запосленим па ни са тужиљом није потписао анекс уговора о раду којим би се регулисао другачији начин обрачуна зараде од оног који је прописан наведеним чланом КУ; да обрачун зараде по варијанти 1 налаза одговара одредбама уговора о раду од 10. јула 2007. године, што је све у складу са чланом 65. КУ. 

Првостепени суд је нашао да је захтев тужиље за исплатом мање исплаћене зараде за спорни период делимично основан, и то сходно варијанти 2 налаза вештака, према којој је вештак мање исплаћене зараде тужиље обрачунао тако што је у периоду од 1. новембра 2009. до 28. маја 2011. године применио одредбе КУ од 28. фебруара 2008. године, а потом до краја утуженог периода Правилник који је ступио на снагу 28. маја 2011. године. Ово стога што је чланом 118. КУ од 28. фебруара 2008. године регулисано да је уговор закључен за период до три године, што je у складу са чланом 263. Закона о раду, те да по истеку тог рока КУ престаје да важи ако се учесници КУ другачије не споразумеју најкасније 30 дана пре истека његовог важења. Како између учесника КУ није било другачијег споразума , то je КУ од 28. фебруара 2008. године престао да важи, а управни одбор туженог је донео Правилник од 20. маја 2011. године, који је ступио на снагу 28. маја 2011. године. Првостепени суд је даље нашао да како је КУ од 28. фебруара 2008. године престао да важи, а 28. маја 2011. године ступио на снагу Правилник, то се за период од 28. маја 2011. године до 1. августа 2012. године имају применити одредбе Правилника, што представља варијанту 2 вештачења. 

Апелациони суд у Београду је донео оспорену другостепену пресуду Гж1. 750/14 од 2. априла 2014. године, којом је одбио као неосноване жалбе тужиље и туженог и потврдио ожалбену првостепену пресуду, те одбио као неоснован захтев туженог за накнаду трошкова поступка. Другостепени суд је нашао да је током првостепеног поступка правилно и потпуно утврђено чињенично стање, као и да је првостепени суд правилно применио материјално право, дајући за своју одлуку разлоге које прихвата и овај суд. 

3.2. Основни суд у Ваљеву је донео (упоредну) првостепену пресуду П1. 1009/12 од 15. новембра 2013. године, којом је: у ставу првом изреке усвојио тужбени захтев тужиоца Петра Вујића и обавезао туженог „Крушик Акумулатори“ АД да му на име умањења зараде за период од 1. новембра 2009. до 1. децембра 2012. године исплати појединачно опредељене износе; у ставу другом изреке усвојио тужбени захтев тужиоца и обавезао туженог да му на име умањења за топли оброк исплати за период од 1. новембра 2009. до 1. децембра 2012. године појединачно опредељене износе; у ставу трећем изреке одбио тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се тужени обавеже да му на име неисплаћеног регреса за 2010. годину исплати износ од 20.000,00 динара; у ставу четвртом изреке обавезао туженог да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка. 

Првостепени суд је утврдио следеће чињенично стање: да је тужилац засновао радни однос код туженог на неодређено време на основу уговора о раду од 10. јула 2007. године; да је чланом 6. наведеног уговора предвиђено да се зарада за обављени рад утврђује на основу цене рада радног места, времена проведеног на раду, додатака за отежане услове рада и оцене радног учинка у складу са КУ; да је чланом 7. наведеног уговора прописано да се цена рада радног места одређује тако што се коефицијент радног места 1,60 множи са ценом рада за најједноставнији рад који се утврђује по радном часу; да је чланом 8. уговора о раду предвиђено да запослени има право на зараду, увећану зараду, накнаду зараде и друга примања у складу са Законом и КУ; да је анексом уговора о раду од 28. октобра 2010. године тужени са тужиоцем уредио међусобне односе за време рада у зимском периоду; да је 9. новембра 2011. године тужилац са туженим закључио наредни анекс yговора о раду којим су уређени међусобни односи за време рада у зимском периоду 2011/2012 године; да је вештак у свом налазу и мишљењу истакао да је исти урадио након увида у документацију туженог која се односи на тужиоца, те применом закљученог уговора о раду, али и одредаба КУ од 28. фебруара 2008. године, који се код туженог примењује од 7. марта 2008. године, а којим је регулисано како се обрачунава и врши исплата зараде, накнаде зараде и других примања запосленима; да је тај КУ потписан од стране репрезентативног синдиката код туженог; да је вештак даље у свом налазу навео да у периоду од истека важења КУ од 28. фербуара 2008. године па до времена када је закључен Правилник од 20. маја 2011. године, који je почео да се примењује 28. маја 2011. године, није закључиван никакав анекс КУ нити уговора о раду, а исплата зараде од 1. марта до 28. маја 2011. године је вршена на исти начин као што је вршена и пре тога; да је вештак у свом налазу навео да му је приликом вештачења предочен и Правилник од 20. маја 2011. године, који није потписан од стране ресорног синдиката; да је имајући у виду све напред наведено, вештак свој налаз урадио у две варијанте, и то: варијанта 1 у којој је на цео утужени период применио одредбе КУ од 28. фебруара 2008. године и варијанта 2 где је од 28. маја 2011. године примењивао КУ, а од тада па до краја утужења Правилник; да је вештак посебно додао да je приликом вештачења имао у виду и анексе уговора о раду које је тужилац као запослени закључио са туженим, па је у том смислу приликом обрачуна одузимао нето обрачунат износ за зимске услове уколико је исти плаћен, а уколико није посебно га је приказао; да је вештак дошао до закључка да се тужени придржавао наведених анекса уговора о раду, па да је тужиоцу за рад у зимском периоду, у целости, заједно са зарадом исплаћивао износ накнаде одређен анексима за ефективне сате проведене на послу; да је на крају, за тужиоца, вештак посебно по месецима приказао дуговање туженог по основу чисте зараде и по основу топлог оброка и то у две варијанте, како је то напред појашњено; да је вештак појаснио да је прву варијанту свог налаза урадио у складу са чл. 6, 7. и 8. уговора о раду, као и анексом уговора о раду; да је у складу са налазом вештака економске струке тужилац 14. октобра 2013. прецизирао свој првобитно постављени тужбени захтев , и то тако да је предложио суду да исти усвоји и да му на име умањења зараде за период од 1. новембра 2009. до 1. децембра 2012. године у складу са варијантом 1 из налаза вештака, а да му за исти период на име умањења накнаде за топли оброк исплати тражене износе у складу са обрачуном из варијанте 2 налаза вештака. 

Првостепени суд је у својој оцени пошао од тога да је у овом поступку спорно да ли тужилац има право да му се обрачуна, односно исплати зарада у складу са одредбама КУ од 28. фебруара 2008. године за цео утужени период или не, а с обзиром на околност да је наведени КУ ступио на снагу 7. марта 2008. године, а да je у складу са чланом 263. ЗОР престао да важи по истеку рока од три године од дана када је закључен (с обзиром на то да се учесници КУ другачије нису споразумели најкасније 30 дана пре истека важења КУ), тј. престао је да важи 7. марта 2011. године. Дакле, почев од 8. марта 2011. године код туженог више не постоји општи акт који би регулисао питање исплате примања запосленог. Из овога даље произилази као спорно питање по одредбама ког општег акта је требало обрачунавати зараду тужиоцу у периоду од 8. марта до 28. маја 2011. године када је Правилник од 20. маја 2011. године ступио на снагу. Из налаза и мишљења вештака произилази да је тужени за период од ступања на снагу Правилника примењивао Правилник, што суд налази да није правно основано, тј. да није правно основана варијанта 2 налаза вештака, већ да се за целокупни утужени период приликом обрачуна зараде требао применити КУ од 28. фебруара 2008. године. Ово стога што је чланом 171. Закона о раду предвиђено да послодавац може запосленом да понуди измену уговорених услова рада односно закључивање анекса уговора о раду са разлозима за такву понуду, рок у коме запослени треба да се изјасни и правним последицама које могу да настану одбијањем понуде. То даље значи да уколико је тужени желео да примени Правилник у вези обрачуна утужених потраживања, морао је да достави тужиоцу понуду за измену уговора о раду који предвиђа основну цену рада коју одређује КУ. Како то тужени није учинио, примењује се основна цена рада како је била одређена КУ из 2008. године. Стога је основано потраживање тужиоца за утужени период и то по основу зараде до 7. марта 2011. године до када је важио КУ туженог, а и након тога, јер иако je у складу са чланом 263. Закона о раду престао да важи КУ из 2008. године закључно са 7. мартом 2011. године, па иако по члану 8. Закона о раду у општи акт спадају и Правилник и КУ, то што након 7. марта 2011. године није закључен КУ не може умањити права запосленог, нити се на обрачун могу применити одредбе Правилника у ситуацији када није дошло до закључења анекса уговора о раду. Како је право на зараду гарантовано Законом о раду којим je прописано да запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговором о раду, а вештачењем је утврђено да зарада тужиоцу није исплаћивана у складу са Законом и да је тужени тужиоцу исплаћивао зараду у мањем износу од оног који је био дужан да му исплати у складу са уговором о раду и критеријумима утврђеним КУ, суд је захтев тужиоца за исплату разлике зараде, прецизиран поднеском од 14. откобра 2013. године, усвојио будући да је исти постављен у складу са налазом вештака који је суд прихватио, и то у складу са варијантом 1 налаза вештака. При том, суд је дао предност овој варијанти из разлога што након ступања на снагу Правилника од 20. маја 2011. године, тужени са тужиоцем није закључио анекс уговора о раду којим би овај уговор ускладио са новим Правилником. Како из налаза вештака произилази да Правилник нуди неповољније решење за туженог од КУ из 2008. године и како је уговор о раду који је тужилац закључио са туженим усклађен са раније важећим КУ, а не и са новим Правилником, суд налази да се на права тужиоца као запосленог по основу радног односа почев од 8. марта 2011. године, када је престао да важи КУ из 2008. године, па до краја утуженог периода, такође има применити уговор о раду, који се примењивао и до тада. Приликом одлучивања, суд је приметио да је захтев за исплату разлике топлог оброка тужилац преиначио на начин да је исти прилагодио обрачуну варијанте 2 налаза. С обзиром на то да је друга варијанта из налаза неповољнија по тужиоца од прве у смислу да према истој тужиоцу по основу неисплаћеног топлог оброка припада мањи износ од оног који је вештак нашао у првој варијанти, али да суд мора да поступа у границама постављеног тужбеног захтева, то је тужбени захтев тужиоца којим је потраживао разлику топлог оброка усвојио на начин на који је овај свој захтев и определио. 

Апелациони суд у Београду је донео (упоредну) другостепену пресуду Гж1. 838/14 од 2. априла 2014. године, којом је одбио као неосновану жалбу туженог и потврдио првостепену пресуду у ставу првом, другом и четвртом изреке. 

Другостепени суд је нашао да је првостепени суд на правилно и потпуно утврђено чињенично стање, правилно применио материјално право, дајући за своју одлуку разлоге које прихвата и овај суд. 

(Идентични ставови су заузети у пресудама Апелационог суда у Београду Гж1. 755/14 од 26. марта 2014. године, Гж1. 746/14 од 26. марта 2014. године и Гж1. 26/14 од 19. марта 2014. године). 

4. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. 

Одредбом члана 36. став 1. Устава зајемчена је једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе. 

Законом о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05 и 54/09) прописано је: да се колективним уговором код послодавца, у складу са законом, уређују права, обавезе и одговорности из радног односа и међусобни односи учесника колективног уговора (члан 3. став 1); да се правилником о раду, односно уговором о раду, у складу са законом, уређују права, обавезе и одговорности из радног односа – 1) ако код послодавца није основан синдикат или ниједан синдикат не испуњава услове репрезантативности или није закључен споразум о удруживању у складу са овим законом, 2) ако ниједан учесник колективног уговора не покрене иницијативу за почетак преговора ради закључивања колективног уговора; 3) ако учесници колективног уговора не постигну сагласност за закључивање колективног уговора у року од 60 дана од дана започињања преговора, 4) ако синдикат, у року од 15 дана од дана достављања позива за почетак преговора за закључивање колективног уговора, не прихвати иницијативу послодавца (члан 3. став 2.); да су у случају из става 2. тачка 3) овог члана учесници колектвног уговора дужни да наставе преговоре у доброј вери, а послодавац је дужан да правилник о раду достави репрезентативном синдикату у року од седам дана од дана његовог ступања на снагу (члан 3. ст. 3. и 4.); да послодавац који не прихвати иницијативу репрезентативног синдиката за приступање преговорима за закључење колективног уговора, не може правилником о раду да уреди права и обавезе из радног односа (члан 3. став 5.); да правилник о раду доноси надлежни орган код послодавца, утврђен законом, односно оснивачким или другим општим актом послодавца, а код послодавца који нема својство правног лица доноси овлашћено лице у складу са законом (члан 3. став 6.); да запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговром о раду (члан 104. став 1.). 

5. Уставни суд је најпре ценио наводе уставне жалбе о повреди права на јенаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, тј. на различито поступање и одлучивање Апелационог суда у Београду поводом исте чињеничне и правне ситуације. 

Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права на једнаку заштиту права, Уставни суд, пре свега, указује да је према ставу Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП), један од основних аспеката владавине права поштовање начела правне сигурности које подразумева да свако лице може основано очекивати да ће надлежни суд у битно истоврсним чињеничним и правним ситуацијама поступати на исти начин. Постојање различитих одлука суда последње инстанце у истоветним случајевима може довести до повреде поменутог начела у одсуству механизма који би осигурао једнообразност у одлучивању (видети пресуду ЕСЉП Beian против Румуније, од 6. децембра 2007. године, ст. 36-39.). Поред тога, ЕСЉП је истакао да државе потписнице Конвенције имају обавезу да организују свој правни систем тако да избегну доношење различитих одлука (видети пресуду Vrioni и други против Албаније, од 24. марта 2009. године, став 58.). С друге стране, Уставни суд је имао у виду и да захтеви правне сигурности и заштите легитимних очекивања учесника у поступку не подразумевају право на устаљену судску праксу (видети пресуду ЕСЉП Unedic против Француске, од 18. децембра 2008. године, став 74.). Развој судске праксе сам по себи не противуречи добром дељењу правде, али у случају постојања добро установљене судске праксе (well-established jurisprudence) обавеза највишег суда је да дà суштинске разлоге за одступање од дотадашње судске праксе, како не би повредио право учесника у поступку на довољно образложену судску одлуку (видети пресуду ЕСЉП Atanasovski против бивше југословенске Републике Македоније, од 14. јануара 2010. године, став 38.). 

Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд констатује да је оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 750/14 од 2. априла 2014. године правноснажно делимично усвојен тужбени захтев подноситељке уставне жалбе којим је тражила да се тужени послодавац „Крушик Акумулатори“ АД обавеже да јој накнади мање исплаћену зараду за период од 1. новембра 2009. до 1. децембра 2012. године, са образложењем да су и КУ из 2008. године и члан 263. Закона о раду регулисали да је КУ закључен за период до три године, те да по истеку тог рока КУ престаје да важи ако се учесници КУ другачије, те како између учесника КУ није било другачијег споразума , то je КУ из 2008. године престао да важи, а управни одбор туженог је донео Правилник од 20. маја 2011. године који је ступио на снагу 28. маја 2011. године, па се за период од 28. маја 2011. до 1. августа 2012. године имају применити одредбе Правилника, што представља варијанту 2 вештачења. С друге стране, тај исти другостепени суд је, у поступцима окончаним пресудама које је подноситељка доставила као доказ различитог поступања, правноснажно усвојио захтеве тужилаца у целости у складу са варијантом 1 вештачења, оценивши да након ступања на снагу Правилника од 20. маја 2011. године, тужени са тужиоцима није закључио анексе уговора о раду којима би те уговоре ускладио са новим Правилником, тј. да су уговори о раду које су тужиоци закључили са туженим послодавцем усклађени са раније важећим КУ из 2008. године, а не и са новим Правилником, као и да из налаза вештака произилази да Правилник нуди неповољније решење за туженог од КУ из 2008. године – због чега се на права тужилаца као запослених по основу радног односа почев од дана када је престао да важи КУ из 2008. године, па до краја утуженог периода, има применити уговор о раду који се примењивао и до тада. 

Дакле, Апелациони суд у Београду је, у битно сличним чињеничним и правним ситуацијама, у поступцима у којима је процесни положај туженог имало исто лице, доносио различите одлуке и то тако што је пре, као и истог дана када је донео оспорену одлуку Гж. 750/14 од 2. априла 2014. године, донео четири пресуде (Гж1. 838/14 од 2. априла 2014. године, Гж1. 746/14 од 26. марта 2014. године, Гж1. 755/14 од 26. марта 2014. године и Гж1. 26/14 од 19. марта 2014. године) којима је правноснажно усвојио тужбене захтеве у целости. Наиме, из образложења оспорене другостепене пресуде не могу се утврдити разлози због којих је другостепени суд дошао до другачијег правног закључка у погледу основаности тужбеног захтева подноситељке уставне жалбе, а који су у њеном конкретном случају довели до делимичног усвајања њеног тужбеног захтева. Уставни суд напомиње да не доводи у питање право редовних судова да промене своју установљену праксу, али да су у том случају дужни да у образложењима својих одлука наведу разлоге који су довели до одступања, посебно у ситуацији када се ради о суду последње инстанце, како не би дошло до повреде права на једнаку заштиту права. 

Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да је Апелациони суд у Београду, као суд последње инстанце у поступку, доносио различите одлуке о основаности тужбених захтева који су се заснивали на истом чињеничном стању и спорном правном питању и да је на тај начин подноситељка уставне жалбе (као тужиља), којој је оспореном другостепеном пресудом правноснажно само делимично усвојен тужбени захтев, те оцењено да се на конкретан случај има применити варијанта 2 налаза вештака, доведена у битно различит положај од онога у коме су биле њене колеге као тужиоци, чији су тужбени захтеви усвајани у целости са оценом да се на те случајеве има применити варијанта 1 налаза вештака. Стога је Уставни суд, полазећи од садржине одредбе члана 36. став 1. Устава, оценио да је различитим поступањем Апелационог суда у Београду повређено право подноситељке уставне жалбе на једнаку заштиту права. 

6. Оцењујући остале наводе уставне жалбе, Уставни суд најпре констатује да из њих произлази да се подноситељка суштински жали на то да другостепена пресуда није образложена на начин који је предвиђен стандрадима гарантованим правом на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, због чега је уставну жалбу посматрао кроз повреду тог уставног права. 

Полазећи од тога, Уставни суд указује да је најпре потребно испитати да ли је поступак који је вођен ради повреде права из радног односа био правичан на начин на који то захтева наведена одредба Устава, те да ли је оспореним појединачним акт ом повређено или ускраћено наведено уставно право подноситељке. 

Разматрајући уставну жалбу са аспекта истакнуте повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд указује да, сагласно наведеној уставној одредби, као и пракси Уставног суда, као и пракси Европског суда за људска права, постоји обавеза судова да, између осталог, аргументовано и довољно образложе своје одлуке. Уставни суд указује да ова обавеза не може бити схваћена тако да се у одлуци морају дати одговори на све изнете чињеничне и правне тврдње странака, те да мера у којој ова обавеза постоји зависи од природе одлуке, али да судови у сваком случају морају да образложе своју одлуку на тај начин што ће навести јасне и разумљиве разлоге на којима су ту одлуку засновали (видети између осталих, пресуду Европског суда за људска права у предмету Ruiz Torija против Шпаније , од 9. децембра 1994. године, став 29.). Такође, у пракси Европског суда за људска права (видети пресуду Helle против Финске, од 19. децембра 1997. године, представка број 157/1996/776/977, став 60.), заузет је став да је за оцену испуњености стандарда права на правично суђење неопходно сагледати да ли је суд правног лека испитао одлучна питања која су пред њега изнета. 

Полазећи од утврђених чињеница конкретног случаја, Уставни суд указује да је првостепени суд, одлучујући о захтеву подноситељке за накнаду штете настале на име неисплаћене зараде за утужени период нашао да је њен захтев делимично основан, и то сходно варијанти 2 налаза вештака, према којој је вештак мање исплаћене зараде подноситељке обрачунао тако што је у периоду од 1. новембра 2009. до 28. маја 2011. године применио одредбе КУ из 2008. године, а потом до краја утуженог периода Правилник који је ступио на снагу 28. маја 2011. године. Ово стога што је КУ из 2008. године, сагласно Закону о раду прописивао да је уговор закључен за период до три године, те да по истеку тог рока престаје да важи уколико се учесници КУ другачије не споразумеју, што у конкретној ситуацији није био случај - па je КУ из 2008. године престао да важи, а управни одбор туженог је донео Правилник од 20. маја 2011. године, који је ступио на снагу 28. маја 2011. године, због чега се за преостали период утужења имају применити одредбе Правилника, што представља варијанту 2 вештачења. 

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА 

Весна Илић Прелић