Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић председника Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. Т . из Шапца , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 29. септембра 201 6. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Д. Т . изјављена против радњи Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа за град Београд – Управа криминалистичке полиције Прво одељење у предмету Ку. 3270/14, као и решења Вишег јавног тужилаштва у Београду Кт. 159/14 од 13. фебруара 2014. године и решења Вишег суда у Београду Кпп. 61/14 од 15. фебруара и Кв. 576/14 од 20. фебруара 2014. године у односу на истакнут е повреде права на слободу из члана 27. ст. 1. и 3. и права у вези са одређивањем привора из члана 30. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. Т . из Шапца је 6. марта 2014. године, преко пуномоћника М . К, адвоката из Београда, поднео Уставном суду уставну жалбу против аката и радњи наведених у изреци, због повреде права из члана 27. ст. 1. и 3, члана 30. став 1, члана 34. став 3, члана 36. став 2. и члана 103. став 3. Устава Републике Србије. Подносилац у уставној жалби истиче и повреду права из чл. 5. и 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Како се наведена права из Европске конвенције садржински не разликују од права зајемчених Уставом Републике Србије, то Уставни суд постојање повреде ових права цени у односу на одредбе Устава.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи: да је добио позив да се 13. фебруара 2014. године јави Полицијској управи за град Београд, што је он тога дана у 11.30 часова и учинио, у присуству изабраног браниоца; да је у полицији дао изјаву у својству осумњиченог након чега му je у 14.30 часова саопштено да је према њему „примењена мера задржавања“, те му је уручено решење Вишег јавног тужилаштва у Београду Кт. 159/14 од 13. фебруара 2014. године „при чему му се задржавање има рачунати од 13. фебруара 2016. године у 11.30 часова, од када се одазвао на позив“; да се „приликом лишавања слободе пред полицијским службеником позвао на посланички имунитет који ужива као народни посланик у Скупштини Србије, али то није спречило његово лишење слободе“; да „иако је одредбама Законика о кривичном поступку предвиђено да се против решења о задржавању може изјавити жалба судији за претходни поступак, у овом конкретном случају то није било могуће, јер је рок за изјављивање жалбе истицао у 20.30 часова и ван редовног радног времена, када у згради Вишег суда у Београду из непознатог разлога није било дежурног судије за претходни поступак, нити je у суду било присутно лице овлашћено да прими жалбу на решење о задржавању“, те да је „бранилац окривљеног жалбу покушао да преда у 20.05 часова, али до истека рока за изјављивање жалбе то није било могуће учинити из већ наведених разлога“; да је „15. фебруара 2014. године у 9.15 часоваизведен пред Више јавно тужилаштво и да је у 11.00 часова саслушан, те да је тужилаштво донело наредбу о спровођењу истраге против њега због постојања основа сумње да је извршио кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234 Кривичног законика; да је у 11.35 часова први пут изведен пред судију за претходни поступак који му је узео изјаву“, те да му је оспореним решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду Кпп. 61/14 од 15. фебруара 2016. године одређен притвор, а што је учињено „у 18.00 часова, дакле после протека више од шест сати након што је и формално истекао период задржавања од 48 сати“; да је претходно „Народна скупштина 15. фебруара 2016. године, око 13.30 часова, укинула имунитет Д . Т, чиме је омогућила да се против њега води кривични поступак“; да му је оспореним првостепеним решењем притвор одређен на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку ; да је против првостепеног решења о одређивању притвора изјавио жалбу која је одбијена као неоснована оспореним решењем Вишег суда у Београду Кв. 576/14 од 20. фебруара 2014. године.
Из свега претходно наведеног, подносилац уставне жалбе закључује:
- да му је повређено право на слободу и безбедност из члана 27. ст. 1. и 3. Устава, јер је као „народни посланик био ухапшен и задржан дуже од два дана“, односно јер је „његово задржавање у трајању од 55 часова било супротно одредбама домаћих прописа“, као и јер „у тренутку истицања рока за изјављивање жалбе, у 20.30 часова 13. фебруара 2014. године у Вишем суду у Београду није било никога коме би жалба могла бити уручена“;
- да му је повређено право уз члана 30. став 1. Устава, јер је „јасно да је суд донео решење о одређивању притвора на предлог тужилаштва, у ситуацији у којој ни тужилаштво није тврдило да је у датом тренутку против њега постојала основана сумња већ само основ сумње“, односно јер је „поступајући судија за претходни поступак одлучио искључиво на основу наредбе Вишег јавног тужилаштва и њиховог предлога, те је потпуно нејасно на основу чега је сам суд конструисао постојање основане сумње у конкретном случају“, као и јер није постојала „ниједна иоле релевантна околност, а камоли особита околност“ која би указивала да ће подносилац ометати поступак утицањем на сведоке и да је одређивање притвора неопходно ради несметаног вођења кривичног поступка;
- да му је повређено право на претпоставку невиности из члана 34. став 3. Устава, јер су у дану када је ухапшен, представници извршене власти давали изјаве медијима којима су, по његовом схватању „не само обзнанили покретање кривичног поступка, већ и прејудицирали његов исход“, и то тако што је: 1) „А. В, први потпредседник Владе, 13. фебруара 2014. године изјавио да су банке издавале вишемилионске кредите без обезбеђења и да је на тај начин пропала између осталог и У . б . “ и да „мора да се прекине са болесним, безобразно безобзирним лажним бизнисом, у којем узимате од банака, платићете камату шест месеци, рачунајући да главницу нећете никада, за то платите некоме у тој банци, којекоме у тој банци, којекоме од политичара и онда сте решили све проблеме“ и да „ланац државног криминала - заједничка умешаност политичара и појединих тајкуна је толико безобзирно и безобразно био успостављен протеклих година да то мора да се прекине, јер држава то више не може да издржи“; 2) министар „В . И . поручио истог дана да Српска напредна странка показује одговорност, јер иако je у току предизборна кампања ухапшен је посланик те странке који је имао пропусте“ и да „нема више хапсимо туђе, a наши могу да раде шта хоће“ и да се „Српска напредна странка није устручавала да ухапси свог посланика ако није добро радио“;
- да му је повређено право на правно средство из члана 36. став 2. Устава, јер против решења о задржавању „није имао на располагању ефикасно правно средство ни у формалном смислу, пошто ова жалба у стварности никада није дала резултат, те ни формално не испуњава услове да се сматра делотворним средством, нити у суштинском смислу, пошто је одсуством судије или других лица овлашћених да жалбу приме жалилац ефикасно онемогућен у подношењу жалбе“;
- да му је повређен посланички имунитет из члана 103. став 3. Устава, јер се 13. фебруара 2016. године у полицији „није позвао на имунитет искључиво у односу на процесну радњу саслушања у својству осумњиченог“, а што је „била јасна и недвосмислена изјава осумњиченог и као таква је ушла у Записник о саслушању осумњиченог Ку. 3270/14“, а да се позвао на свој посланички имунитет када му је саопштено да ће бити задржан „али су органи гоњења то у потпуности игнорисали“ и додаје да заступа становиште да се „могао користи својим имунитетом за све процесне радње, или само за неке од њих“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених Уставом зајемчених права и права на накнаду материјалне и нематеријалне штете, те поништи оспорена решења Вишег суда у Београду и „наложи поступајућим органима Републике Србије да укину притвор Д. Т . и да га одмах пусте на слободу“.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор е Вишег јавног тужилаштва у Београду А. 250/14 од 14. априла 2014. године и Министарства унутрашњих послова - Дирекција полиције – Полицијска управа за град Београд – Управа криминалистичке полиције – Одељење за сузбијање привредног криминалитета З-1764/14 од 14. априла 2014. године, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе се, у својству осумњиченог, у присуству изабраног браниоца, 13. фебруара 2014. године, одазвао позиву Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције - Полицијска управа за град Београд - Прво одељење Управе криминалистичке полиције. Његово саслушање је започето у 12.10 часова и довршено у 14.05 часова, о чему је сачињен записник Ку. 3270/14 од 13. фебруара 2014. године. Из наведеног записника, поред осталог, произлази да је на питање да ли жели да се позове на имунитет народног посланика изјавио да „у овој процесној радњи не жели да се позове на то своје право“, те је након тога дао изјаву.
Из одговора Одељења за сузбијање привредног криминалитета произлази да се подносилац, након што му је овлашћено службено лице 13. фебруара 2014. године у 14.30 часова саопштило одлуку тужиоца да ће бити одређена мера задржавања, изјавио да се позива на посланички имунитет.
Више јавно тужилаштво у Београду је 13. фебруара 2014. године донело решење Кт. 159/14 о задржавању ради саслушања подносица уставне жалбе у трајању до 48 сати, а које се рачуна од 13. фебруара 2014. године у 11.30 часова од када се одазвао на позив. У ставу трећем изреке наведеног решења је констатовано да је подносиоцу 13. фебруара 2014. године у 14.30 часова саопштено да је према њему примењена мера задржавања.
Из фотокопије оспореног решења о задржавању произлази да је овлашћено службено лице 13. фебруара 2014. године у 16.25 часова покушало личну доставу наведеног решења, али да су подносилац уставне жалбе и његов бранилац одбили да приме писмени отправак решења, те да је један примерак „задржан од стране браниоца М.К. који је позван да га врати, али је исти одбио“.
Подносилац је Уставном суду уз уставну жалбу доставио фотокопију поднеска насловљеног као „жалба против решења о одређивању притвора Кт. 159/14 због задржавања осумњиченог ради саслушања у трајању од 48 сати“ од 13. фебруара 2014. године, који је подносилац преко браниоца упутио Вишем суду у Београду, на коме је руком дописано да је „покушано достављање Вишем суду у Београду у 08.05 часова, али нико од дежурних судија није био у згради“.
Из одговора Одељења за сузбијање привредног криминалитета произлази да се подносилац „поступајућим полицијским службеницима није обраћао било каквим упитом или захтевом да достави жалбу на предметно решење“.
Више јавно тужилаштво у Београду је 15. фебруара 2014. године саслушало подносиоца уставне жалбе о чему је сачињен записник Кт. 159/14. Из наведеног записника произлази да је саслушање започето у 09.25 часова, а довршено у 10.50. часова и да је подносилац изнео одбрану.
Након саслушања подносиоца уставне жалбе, Више јавно тужилаштво је донело наредбу о спровођењу истраге Кти. 67/14, због постојања основа сумње да је извршио кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика, коју су истог дана примили и подносилац и његов бранилац.
Више јавно тужилаштво је потом ставило предлог судији за претходни поступак Вишег суда у Београду да се против подносица уставне жалбе одреди притвор из разлога прописаних одредбама члана 211. став 1. тач. 2) и 3) Законика о кривичном поступку, који је примљен у наведеном суду 15. фебруара 2014. године у 11.25 часова.
Судија за претходни поступак Вишег суда у Београду је 15. фебруара 2014. године, пре доношења одлуке о одређивању притвора, на предлог јавног тужиоца саслушао подносиоца уставне жалбе, о чему је састаљен записник Кпп. 61/14. Из наведеног записника, поред осталог, произлази: да је саслушање започето у 12.05 часова; да се подносилац уставне жалбе позвао на посланички имунитет само у односу на предлог за одређивање притвора; да је поступајући судија обавестио подносиоца и његовог браниоца да од Скупштине Републике Србије још увек није пристигао акт о одлуци да ли се успоставља имунитет, да зависно од те одлуке коју суд мора примити као званичан акт, може бити позван ради поновног давања изјаве по предлогу за одређивање притвора у року од 12 сати од тренутка пријема списа предмета Кти. 67/14, а констатује се да су ови списи примљени 15. фебруара 2014. године у 11.25 часова“; да је саслушање завршено у 12.20 часова.
Народна скупштина Републике Србије је на седници одржаној 15. фебруара 2014. године донела одлуку о одобравању одређивања притвора и вођења кривичног поступка против подносица уставне жалбе, која одлука је факсом примљена у Вишем суду у Београду истог дана у 13.19 часова.
Судија за претходни поступак је 15. фебруара 2014. године (након саслушања подносица које је започето у 17.10, а довршено у 17.25 часова) донео оспорено решење Кпп. 61/14 којим је према подносиоцу уставне жалбе одредио притвор , који је по том решењу могао трајати најдуже 30 дана, а који му се рачунао од 13. фебруара 2014. године у 11.30 часова , када је лишен слободе, а на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку. У образложењу оспореног решења је, поред осталог, наведено: да постоје особите околности које указују да би пуштањем на слободу могао ометати поступак утицањем на сведоке који су поименично наведени, а која лица су била запослена у „У . б.“, те да „из списа произлази постојање основане сумњ е да је правним лицима као одговорно лице – председник Извршног одбора У. б . а.д. Београд из система И . предузећима К, Л . и И . одобравао пласмане кредита, иако су захтеви за добијање кредита од одељења за оцену бонитета негативно оцењени, те да је таквим радњама утицао на чланове кредитног одбора У . б . да дају позитивно мишљење како би кредити били одобрени, прибављајући на тај начин наведеним преавним лицима имовинску корист“. Истовремено, судија за претходни поступак је нашао да нема места одређивању притвора из разлога прописаних одредбом члана 22. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку.
Виши суд у Београду је, одлучујући о жалби браниоца подносиоца уставне жалбе на решење судије за претходни поступак Вишег суда у Београду Кпп. 61/14 од 15. фебруара 2014. године, оспореним решењем Кв. 576/4 од 20. фебруара 201 4. године, исту одбио као неосновану, наводећи да се „наводима жалби бранилаца окривљених не доводи у сумњу правилност закључивања судије за претходни поступак“, изјаснивши се о битним наводима жалбе.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је л ишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, као и да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (члан 27. ст. 1. и 3.); да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.); да народни посланик који се позвао на имунитет не може бити притворен, нити се против њега може водити кривични или други поступак у коме се може изрећи казна затвора, без одобрења Народне скупштине. (члан 103. став 3.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14 ) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 2) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, саучеснике или прикриваче.
Одредбама члана 214. став 1. ЗКП је прописано: да се притвор у истрази може одредити, продужити или укинути решењем судије за претходни поступак или већа (члан 21. став 4.) (став 1.); да против решења о притвору странке и бранилац могу изјавити жалбу већу (члан 21. став 4.), да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 3.).
Чланом 291. ЗКП је, поред осталог, прописано да полиција може неко лице ухапсити ако постоји разлог за одређивање притвора - члан 211, али је дужна да такво лице без одлагања спроведе надлежном јавном тужиоцу и да ће приликом довођења, полиција јавном тужиоцу предати извештај о разлозима и о времену хапшења (став 1.), као и да ухапшени мора бити поучен о правима из члана 69. став 1. овог законика (став 2.).
Одредбама члана 294. ЗКП је, поред осталог, прописано: да лице ухапшено у складу са чланом 291. став 1. и чланом 292. став 1. овог законика, као и осумњиченог из члана 289. ст. 1. и 2. овог законика, јавни тужилац може изузетно задржати ради саслушања најдуже 48 часова од часа хапшења, односно одазивања на позив (став 1.); да о задржавању, јавни тужилац или, по његовом одобрењу, полиција одмах, а најкасније у року од два часа од када је осумњиченом саопштено да је задржан, доноси и уручује решење и да у решењу морају бити наведени дело за које се осумњичени терети, основи сумње, дан и час лишења слободе или одазивања позиву, као и време почетка задржавања (став 2.); да против решења о задржавању осумњичени и његов бранилац имају право жалбе у року од шест часова од достављања решења, да о жалби одлучује судија за претходни поступак у року од четири часа од пријема жалбе и да жалба не задржава извршење решења (став 3.).
5. Уставни суд констатује да се суштина навода подносиоца уставне жалбе о повреди права на слободу и права у вези са одређивањем притвора из члана 27. став 1. и члана 30. став 1. Устава у односу на оспорене радње и решења темељи на следећим тврдњама: првој, да није постојала основана сумња да је учинио кривично дело које му је стављено на терет, већ само основи сумње, те да је „потпуно нејасно на основу чега је сам суд конструисао постојање основане сумње у конкретном случају“, као и да није постојала „ниједна иоле релевантна околност, а камоли особита околност“ која би указивала да ће подносилац ометати поступак утицањем на сведоке и да је одређивање притвора неопходно ради несметаног вођења кривичног поступка; другој, да је његово задржавање трајало „дуже од два дана“, тачније 55 часова; и трећој, да није могао бити ни задржан нити притворен јер с е позвао на посланички имунитет.
5.1. Разматрајући прву тврдњу подносиоца уставне жалбе у односу на истакнуте повреде права на слободу и права у вези са одређивањем притвора, Уставни суд и у овом уставносудском поступку указује да је Уставом утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. Сагласно одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 211. став 1. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити само одлуком суда уколико су кумулативно испуњена да услова: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Разлози који притварање могу чинити неопходним ради вођења кривичног поступка, прописани су у тач. 1) до 4) члана 211. став 1. ЗКП.
Из изнетог, по оцени Уставног суда, недвосмислено произлази да суд може одредити притвор према неком лицу само уколико истовремено оцени да постоји основана сумња да је оно извршило кривично дело и да је његово притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, те да потом, у решењу о одређивању притвора, детаљно образложи који су то разлози који притварање чине неопходним ради несметаног вођења кривичног поступка. Управо на тај начин, навођењем разлога за одређивање притвора, надлежни суд образлаже зашто је притвор неопходан ради вођења кривичног постипка.
Полазећи од наведених општих принципа и навода уставне жалбе, Уставни суд, пре свега, указује да је у спроведеном поступку утврдио да је подносилац уставне жалбе оспореним решењем Вишег јавног тужилатва у Београду Кт. 159/14 од 13. фебруара 2014. године задржан ради саслушања у трајању до 48 сати, а које му се рачунало од 13. фебруара 2014. године у 11.30 часова када се одазвао на позив, због постојања основа сумње да је извршио кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица. Уставни суд је даље утврдио да је оспореним решењем Вишег суда у Београду Кпп. 61/14 од 15. фебруара 2014. (које је потврђено оспореним решењем истог суда Кв. 576/14 од 20. фебруара 2014. године) према подносиоцу уставне жалбе одређен притвор у трајању до 30 дана, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 2) ЗКП, односно због постојања особитих околности које су указивале да ће ометати поступак утицањем на сведоке. Као што је речено, одредба члана 211. став 1. тачка 2) ЗКП прописује да се притвор може одредити лицу за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако постоје, поред осталог, особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, што значи да судови, у сваком поједином случају, полазећи од конкретних чињеница, цене како постојање особитих околности које указују да ће окривљени утицати на сведоке, тако и оправданост одређивања мере притвора због њиховог постојања. У образложењу оспореног првостепеног решења о одређивању притвора је наведено да је судија за претходни поступак из списа премета утврдио да постоји основана сумња да је подносилац уставне жалбе извршио кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица, односно да је основано сумњив да је као одговорно лице – председник Извршног одбора У. б . а.д. Београд, правним лицима - предузећима К, Л . и И . одобравао пласмане кредита, иако су захтеви за добијање кредита од одељења за оцену бонитета негативно оцењени, те да је таквим радњама утицао на чланове кредитног одбора У . б . да дају позитивно мишљење како би кредити били одобрени, прибављајући на тај начин наведеним правним лицима имовинску корист. Судија за претходни поступак Вишег суда у Београду је закључио да, имајући у виду да је подносилац уставне жалбе основано сумњив да је извршио кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица на наведени начин, а да су сведоци које је у даљем току поступка потребно испитати бил и запослен и у У . б . у сектору кредитног одбора и одељења за пласмане, изнете околности престављају особите околности које указују да ће подносилац утицати на сведоке.
Виши суд у Београду је у оспореном решењу Кв. 576/14 од 20. фебруара 2014. године ове разлоге за одређивање притвора оценио као правилне.
Имајући у виду утврђено, Уставни суд сматра да су оспорена решења заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су иста донета у складу са Уставом и одредбама ЗКП, односно да су надлежни државни органи дали релевантне разлоге за одређивање задржавања ради саслушања подносица уставне жалбе и ради одређивања притвора. Виши суд у Београду је своје одлуке аргументовано образложио, наводећи, поред основане сумње да је подносилац уставне жалбе учинио кривично дело које му је стављено на терет, све околности које, у конкретном случају, оправдавају одређивање притвора према подносиоцу из разлога предвиђеног чланом 211. став 1. тачка 2) ЗКП. По оцени Уставног суда, дати разлози су релевантни и довољни и нису последица арбитрарног и произвољног поступања.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је наводе подносиоца да је „нејасно на основу чега је сам суд конструисао постојање основане сумње у конкретном случају“ и да није постојала „ниједна иоле релевантна околност, а камоли особита околност“ која би указивала да ће подносилац ометати поступак утицањем на сведоке и да је одређивање притвора неопходно ради несметаног вођења кривичног поступка, оценио као неосноване.
5.2. Такође, Уставни суд је као неосновану оценио и другу тврдњу подносиоца да је његово задржавање трајало „дуже од два дана“, тачније 55 часова. Наиме, Уставни суд је у спроведненом поступку утврдио да је према подносиоцу оспореним решењем Вишег јавног тужилаштва у Београду Кт. 159/14 од 13. фебруара 2014. године одређено задржавање ради саслушања у трајању до 48 сати, а које му се рачунало од 13. фебруара 2014. године у 11.30 часова. Уставни суд је даље утврдио да је предлог Вишег јавног тужилаштва у Београду да се према подносиоцу уставне жалбе одреди притвор прим љен од стране судије за претходни поступак Вишег суда у Београду 15. фебруара 2014. године у 11.25 часова, након чега је подносилац одмах доведен код судије за претходни поступак Вишег суда у Београду пред којим је саслушање подносиоца започето у 12.05 часова.
Полазећи од наведеног, као и одредбе члана 29. став 2. Устава, према којој лице без одлуке суда мора без одлагања, а најкасније у року од 48 часова бити предато надлежном суду или се у противном пушта на слободу, те одредбе члана 294. став 1. ЗКП, Уставни суд је оценио да је надлежно тужилаштво подносиоца, као лице лишено слободе без одлуке суда, односно ухапшено лице, предало надлежном суду у року утврђеним Уставом, односно да га је задржало у законом предвиђеном року. У конкретном случају је подносиоцу уставне жалбе у потпуности обезбеђено поштовање принципа правне сигурности и пружена му је заштита од произвољног поступања државних органа. С обзиром на обавезу суда да испита све околности које су од значаја за одлуку о одређивању притвора, судија за претходни поступак Вишег суда у Београду је имао обавезу да пре одлучивања саслуша подносиоца уставне жалбе, те прибави од Народне скупштине одлуку у вези са посланичким имунитетом подносиоца, то је Уставни суд утврдио да је подносиоцу пружена потпуна и суштинска заштита од незаконитог и самовољног лишења слободе, те да су његови наводи да је задржан 55 часова неосновани.
5.3. По оцени Уставног суда, у овом уставносудском предмету се као спорно поставило питање да ли је подносилац уставне жалбе могао бити задржан, односно притворен јер се позвао на посланички имунитет у односу на доношење решења о задржавању и одређивању притвора.
Разматрајући тврдњу подносиоца да према њему није могло бити одређено задржавање ради саслушања, односно одређен притвор, Уставни суд, пре свега указује да је одредбом члана 103. став 3. Устава утврђено да народни посланик који се позвао на имунитет, поред осталог, не може бити притворен без одобрења Народне скупштине. Такође, Уставни суд указује да су одредбама члана 29. Устава утврђена допунска права у случају лишења слободе без одлуке суда, а одредбама члана 30. Устава права у вези са одрђивањем притвора.
Уставни суд је тумачењем наведених одредаба Устава заузео становиште да се право народног посланика да се позове на имунитет односи искључиво на одређивање притвора, а не и на доношење решења о задржавању ради саслушања.
Имајући у виду изнето, као и то да је Уставни суд у спроведеном претходном поступку утврдио да је према подносиоцу уставне жалбе притвор био одређен од стране надлежног суда након што је Народна скупштина донела одлуку о одобравању одређивања притвора према њему, то је Суд наводе подносица и у овом делу оценио неоснованим.
6. Следом свега напред наведеног, Уставни суд је оценио да су, у односу на оспорена решења Вишег јавног тужилаштва у Београду Кт. 159/14 од 13. фебруара 2014. године и Вишег суда у Београду Кпп. 61/14 од 15. фебруара и Кв. 576/14 од 20. фебруара 2014. године неосновани наводи подносица уставне жалбе о повреди права на слободу из члана 27. став 1. Устава и права везаних за одређивање притвора из члана 30. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одбио у овом делу уставну жалбу као неосновану и одлучио као у првом делу изреке.
Изнета оцена Уставног суда односи и на оспорене радње Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа за град Београд – Управа криминалистичке полиције Прво одељење у предмету Ку. 3270/14, будући да се тврдње подносиоца у односу на ове радње заснивају на истим разлозима као и у односу на оспорена решења.
7. Испитујући постојање претпоставки за одлучивање о делу уставне жалбе којим се истиче повреда права на претпоставку невиности из члана 34. став 3. Устава, Уставни суд констатује да се иста не односи на радње и акте који су оспорени уставном жалбом, већ на радње представника извршне власти. Имајући у виду да је подносилац уставне жалбе искључиво оспорио радњ е Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа за град Београд – Управа криминалистичке полиције Прво одељење у предмету Ку. 3270/14, као и решења Вишег јавног тужилаштва у Београду Кт. 159/14 од 13. фебруара 2014. године и решења Вишег суда у Београду Кпп. 61/14 од 15. фебруара и Кв. 576/14 од 20. фебруара 2014. године , дакле акте којима је одлучивано о задржавању ради саслушања, односно о притвору, а не и радње представника извршне власти, то је Уставни суд у овом делу уставну жалбу одбацио, јер нису испуњене Уставом и Закона о Уставном суду утврђене претпоставке за вођење поступка .
У односу на наводе подносиоца да „у тренутку истицања рока за изјављивање жалбе, у 20.30 часова 13. фебруара 2014. године у Вишем суду у Београду није било никога коме би жалба могла бити уручена“ и да против решења о задржавању „није имао на располагању ефикасно правно средство ни у формалном смислу, пошто ова жалба у стварности никада није дала резултат, те ни формално не испуњава услове да се сматра делотворним средством, нити у суштинском смислу, пошто је одсуством судије или других лица овлашћених да жалбу приме жалилац ефикасно онемогућен у подношењу жалбе“, из чега закључује да су му повређена права из члана 27. став 3. и члана 36. став 2. Устава, Уставни суд указује да из чињеничног стања утврђеног у тачки 3. ове одлуке несумњиво произлази да су подносилац уставне жалбе и његов бранилац одбили да приме решење о задржавању. Такође, Суд из доказа који су приложени уз уставну жалбу није са сигурношћу могао утврдити да ли је, и ако јесте, када је евентуална жалба против првостепеног решења предата надлежном суду. Коначно, Уставни суд сматра да се тврдња подносиоца да се жалба против решења о задржавању не може сматрати ефикасним правним средством јер „никада није дала резултат“, сама по себи, не може указивати на неделотворност жалбе. Потврда оваквог става Уставног суда је и став Европског суда за људска права да делотворност правног лека у смислу члана 13. Европске конвенције не зависи од извесности повољног исхода поступка по подносиоца представке (пресуда Gebremedhin против Француске, број 25389/05, од 26. априла 2007. године, став 53.). Истовремено, постојање сумње код подносиоца уставне жалбе у вези са делотворношћу одређеног правног лека, не ослобађа тог подносиоца да наведени правни лек примени (одлуке Милошевић против Холандије, број 77631/01, од 19. марта 2002. године, Muazzez Epözdemir против Турске, број 57039/00, од 31. јануара 2002. године). Имајући у виду изнето, Уставни суд налази да се ни изнети наводи подносиоца не могу сматрати уставноправним разлозима за тврдње о повреди означених права.
Следом изнетог, Уставни суд је овом делу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбацио, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка , те је одлучио као у другом делу изреке.
8. Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.