Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Драган Стојановић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Вере Маринковић из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седниц и Већа одржаној 15. септембра 201 6. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Вере Маринковић изјављена против пресуда Првог основног суда у Београду П1. 11391/10 од 13. децембра 2012. године и Апелационог суда у Београду Гж1. 1137/13 од 12. јуна 2014. године, због повреде права на правично суђење и на судску заштиту у случају престанка радног односа, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 60. став 4. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Вера Маринковић из Београда је, 14. августа 2014. године, преко пуномоћника Радмиле Босанац, адвоката из Београда, Уставном суду поднела уставну жалбу против пресуда Првог основног суда у Београду П1. 11391/10 од 13. децембра 2012. године и Апелационог суда у Београду Гж1. 1137/13 од 12. јуна 2014. године, због повреде права на правично суђење, права на једнaку заштиту права и на судску заштиту у случају престанка радног односа, зајемчених чланом 32. став 1, чланом 36. став 1. и чланом 60. став 4. Устава Републике Србије.
У уставној жалби подноситељка је навела да јој је исплаћена отпремнина у износу од 183 евра по години стажа, који је утврђен одлуком управног одбора туженог предузећа, а која је противна одредбама колективног уговора код туженог јер је тим уговором била предвиђена отпремнина од 400 евра по години стажа, али да су парнични судови ипак одбили њен тужбени захтев за исплату разлике између ова два износа. Подноситељка је истакла да је њено право на отпремнину у случају када је проглашена технолошким вишком гарантовано чланом 60. став 4. Устава, као и да се, сагласно наведеној одредби Устава, запослени не може одрећи тог свог права, али да је парнични суд сматрао да се она сагласила са понудом послодавца за исплату 183 евра по години стажа, чиме је постигнут споразум између запосленог и послодавца који важи међу странама споразума, будући да његова ваљаност није оспорен у парничном поступку. Такође, наведено је да је подноситељка у жалби против првостепене пресуде указала да је појединим запосленима исплаћен већи износ од 183 евра, као и да је групи запослених којима је престао радни однос наредне године исплаћен износ од 250 евра, на основу друге одлуке управног одбора, али да другостепени суд те чињенице није узео у разматрање. У прилог тврдњи о повреди права на једнаку заштиту права подноситељка је доставила пресуду Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 2440/12 од 5. фебруара 2013. године, као и сентенцу из решења Врховног касационог суда Рев2. 399/10 од 29. децембра 2010. године. Од Уставног суда је тражено да поништи оспорене пресуде и објави своју одлуку.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у достављену документацију,утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Оспореном пресудом Првог основног суда у Београду П1. 11391/10 од 13. децембра 2012. године, између осталог, одбијен тужбени захтев тужиље, овде подноситељке уставне жалбе, којим је тражила да суд обавеже тужено предузеће, њеног бившег послодавца, да јој, на име разлике између исплаћене и припадајуће отпремнине, исплати опредељени новчани износ.
Из образложења означене пресуде произлази да је првостепени суд у току поступка утврдио да је одлуком туженог од 29. јула 2007. године покренут поступак утврђивања вишка запослених услед економских тешкоћа, а у циљу позитивног пословања друштва са оптималним бројем запослених путем смањења њиховог укупног броја, на основу добровољног изјашњења запослених. Даље је утврђено да је програмом решавања вишка запослених од 23. августа 2007. године одређен критеријум за утврђивање вишка запослених, као и да ће се запосленима за чијим је радом престала потреба исплатити отпремнина утврђена одлуком управног одбора туженог у висини од 183 евра нето у динарској противвредности, која ће бити исплаћена до 31. августа 2007. године, пре отказа уговора о раду. Такође, утврђено је да је одредбом члана 2. Колективног уговора о изменама и допунама Колективног уговора код послодавца, који је донет 27. јула 2007. године, допуњује члан 71. Колективног уговора новим ст. 2. и 3. Према новом ставу 2. члана 71. Колективног уговора, како је утврђено, запосленима који се до 31. јула 2007. године изјасне да добровољно прихватају да буду проглашени као вишак запослених, према анкети која је достављена сваком запосленом, послодавац је дужан да пре отказа уговора о раду том лицу исплати отпремнину у висини од по 183 евра нето у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, за сваку навршену годину укупног радног стажа, а не отпремнину из става 1. овог члана, као и да по истеку рока и исплате наведене отпремнине, а најкасније до 31. августа 2007. године, овај став престаје да важи. Истом одредбом било је прописано да ниједан радник који се у остављеном року није добровољно пријавио према наведеној анкети не може бити проглашен технолошким вишком. Утврђено је и да је одредбом новог става 3. члана 71. Колективног уговора било одређено да је у преосталом делу Колективни уговор код послодавца остао непромењен. Парнични суд је утврдио и да је тужиља изјавила да је сагласна са понудом од 2. јула 2007. године да јој престане радни однос као технолошком вишку уз исплату отпремнине у износу од 183 евра по години укупног ефективног радног стажа нето (210 евра бруто), у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, најкасније до 31. августа 2007. године, уз право на новчану накнаду, пензијско и инвалидско осигурање и здравствену заштиту код Националне службе за запошљавање, те да је та изјава упућена генералном директору туженог. Пред првостепеним судом у својству парничне странке саслушана је тужиља која је изнела да је радила код туженог од 1986. године све до 1. септембра 2007. године, након чега се пријавила Националној служби за запошљавање и да је остваривала право на новчану накнаду, као и да јој је пре отказа уговора о раду исплаћена отпремнина у износу од 388.000,00 динара, умањена за износ од 100.000,00 динара на име неисплаћеног дела кредита. У образложењу оспорене пресуде наведено је да отпремнина у износу од 183 евра нето по години стажа није нижа од законске.
Имајући у виду утврђено чињенично стање, те одредбе чл. 158. и 195. Закона о раду, првостепени суд је оценио као неоснован тужбени захтев тужиље јер јој је исплата отпремнине извршена у складу са решењем које тужиља није оспорила у одговарајућем поступку, те је оно постало коначно и правноснажно. У образложењу пресуде наведено је да је првостепени суд ценио и наводе тужиље да је била обманута јер су касније запосленима исплаћивани већи износи на име отпремнине, али је нашао да су ти наводи без значаја, јер је тужиља била поучена да уколико сматра да су њена права повређена садржином решења, може да покрене спор пред надлежним судом ради заштите тих права у року од 90 дана од достављања решења. Према оцени првостепеног суда, како је наведено у образложењу судске одлуке, није од значаја ни околност да су неки други запослени добили другачији износ отпремнине него тужиља, будући да постављеним тужбеним захтевом није тражен поништај решења туженог, већ исплата разлике отпремнине.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 1137/13 од 12. јуна 2014. године, између осталог, одбијена је као неоснована жалба тужиље, те је потврђена пресуда Првог основног суда у Београду П1. 11391/10 од 13. децембра 2012. године, уз образложење да је њено потраживање разлике између исплаћеног износа отпремнине и износа од по 400 евра по години стажа без правног основа, јер је супротно садржини споразума. Другостепени суд је навод жалбе да је отпремнина исплаћивана у различитим износима другим запосленима оценио да није од значаја, будући да је тужиља својом вољом прихватила исплату отпремнине у износу који јој је и исплаћен.
Пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 2440/12 од 5. фебруара 2013. године правноснажно је усвојен тужени захтев тужилаца, те је обавезан њихов бивши послодавац да им исплати опредељене новчане износе на име разлике између исплаћене и припадајуће отпремнине, односно износа отпремнине утврђеног на основу споразума овде парничних странака и износа одређеног колективним уговором код туженог.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује уставном жалбом, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се тих права нико не може одрећи (члан 60. став 4.).
Законом о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05 и 61/05) који се у конкретном случају примењивао, било је прописано: да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца, и то, поред осталог, ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла или дође до смањења обима посла (члан 179. тачка 9)); да је послодавац дужан да пре отказа уговора о раду, у смислу члана 179. тачка 9) овог закона, запосленом исплати отпремнину у висини утврђеној општим актом или уговором о раду, као и да отпремнина из става 1. овог члана не може бити нижа од збира трећине зараде запосленог за сваку навршену годину рада у радном односу за првих 10 година проведених у радном односу и четвртине зараде запосленог за сваку наредну навршену годину рада у радном односу преко 10 година проведених у радном односу (члан 158. ст. 1. и 2.); да се зарадом у смислу члана 158. овог закона сматра се просечна месечна зарада запосленог исплаћена за последња три месеца која претходе месецу у којем се исплаћује отпремнина (члан 159.).
5. Уставни суд, најпре, констатује да из садржине уставне жалбе произлази да подноситељка повреду права на правну заштиту за случај престанка радног односа из члана 60. став 4. Устава образлаже, пре свега, погрешном применом материјалног права у поступку који је претходио уставносудском. Стога је Уставни суд оценио да подноситељка, у суштини, указује да јој је оспореним пресудама повређено и право на правично суђење, зајемчено чланом 32. став 1. Устава, па је наводе уставне жалбе разматрао и са аспекта тог права.
Полазећи од чињеница конкретног случаја, Уставни суд је констатовао да је подноситељки уставне жалбе радни однос престао отказом уговора о раду, због престанка потребе за њеним радом услед технолошких, економских и организационих промена код послодавца, а на основу одредбе члана 179. тачка 9) Закона о раду. Као спорно, у конкретном случају, поставило се питање висине износа отпремнине који припада подноситељки због престанка радног односа. Наиме, подноситељка сматра да јој припада износ који је по њеном мишљењу био предвиђен колективним уговором (по 400 евра у динарској противвредности по години стажа), док су парнични судови оценили да јој припада уговорени износ (од по 183 евра по години стажа), јер подноситељка није оспорила решење којим је тај износ утврђен, при чему је оценио да је тај износ у потпуности у складу са одредбом члана 158. Закона о раду.
У вези са наведеним, Уставни суд, најпре, указује да на свој раније изражен став (видети, између осталих, Одлуку у предмету Уж-798/2009 од 17. новембра 2011. године) да чињеница да подноситељка уставне жалбе у законом предвиђеном року није тражила поништај решења о престанку радног односа, не искључује прав о да захтева од туженог исплату неисплаћеног дела отпремнине. Ово стога што исплата отпремнине представља један од законом утврђених облика правне заштите запослених у случају престанка радног односа због увођења технолошких, економских и организационих промена, које се у смислу члана 60. став 4. Устава нико не може одрећи. Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да није уставноправно прихватљиво становиште парничног суда изражено у оспореним пресудама.
Међутим, Уставни суд указује да је у току поступка који је претходио уставносудском утврђено да је колективни уговор код туженог био привремено измењен, те да је у време када је доношено решење о утврђивању висине отпремнине и у време њене исплате подноситељки, тим уговором био одређен износ од по 183 евра за сваку одину радног стажа, односно онај износ који је подноситељки и исплаћен. Имајући у виду изнето, те чињеницу да су судови нашли да је утврђен износ у складу са одредбом члана 158. Закона о раду, Уставни суд је оценио да, и поред уочених пропуста, оспореним одлукама парничних судова о (не)основаности тужбеног захтева, подноситељки уставне жалбе нису основани наводи уставне жалбе о повреди права из члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава.
При својој оцени Уставни суд је имао у виду и навод уставне жалбе којим се указује да другостепени суд није размотрио наводе жалбе подноситељке изјављене против првостепене пресуде да су другим запосленим исплаћивани већи износи на име отпремнине, али је констатовао да из образложења оспорене другостепене пресуде произлази супротно. Поред тога, Уставни суд указује да се евентуална исплата већих новчаних износа на име отпремнине другим запосленима у неком каснијем периоду, при оцени да је у конкретном случају подноситељки исплаћен износ који је у складу са колективним уговором, не може сматрати доказом за тврдњу о дискриминаторном поступању.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС" бр. 109/07, 99/11 , 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одбио уставну жалбу као неосновану у односу на истакнуте повреде права из члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава, одлучујући као у првом делу изреке.
6. У погледу истакнуте повреде права на једнаку заштиту права зајемченог чланом 36. став 1. Устава, Уставни суд, најпре, подсећа да је услов који мора да постоји да би могла да се цени повреда означеног права тај да постоји идентитет чињеничног и правног стања у предметима који се пореде.
Међутим, Уставни суд је, у конкретном случају оценио да се не може сматрати да су оспорена пресуда Апелационог суда у Београду и достављена пресуда Апелационог суда у Крагујевцу донете у истој чињеничној и правној ситуацији.
Независно од наведеног, Уставни суд указује да се ни у ситуацији постојања једне евентуално различите одлуке донете у истој или битно сличној чињеничној и правној ситуацији, не може говорити о дубоким и дуготрајним разликама у судској пракси, нити да постојање наведене одлуке може да доведе до системски релевантне правне несигурности у посматраном периоду. Уставни суд указује да је исти став изразио и Европски суд за људска права (види пресуду Вучковић и други против Србије, бр. 17153/11 од 28. августа 2012. године, тачка 60.) .
У односу на достављену сентенцу Врховног касационог суда, Уставни суд указује да се изводи из судске праксе не могу сматрати доказом за тврдњу о различитом поступању судова у истој чињеничној и правној ситуацији.
С обзиром на све наведено, Уставни суд је и за ове наводе уставне жалбе оценио да нису уставноправно прихватљиви, те је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, јер нису испуњени Уставом утврђени услови за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
7. С обзиром на изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић