Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Драган Стојановић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби В. Р. из Глибовца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 15. септембра 2016. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба В . Р. изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 1888/13 од 9. априла 2014. године и утврђује да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на једнаку заштиту права, зајемчено одредбом члана 36. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
О б р а з л о ж е њ е
1. В. Р. из Глибовца је, 8. јула 201 4. године, преко пуномоћника Р . Д, адвоката из Жабара, Уставном суду поднео уставну жалбу против пресуде Основног суда у Пожаревцу – Судска јединица у Жабарима П1. 402/10(2007) од 19. новембра 2012. године и пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 1888/13 од 9. априла 2014. године, због повреде права на правично суђење и суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава и права на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 1888/13 од 9. априла 2014. године потврђена првостепена пресуда и правноснажно одбијен тужбени захтев подносиоца уставне жалбе да м у тужена Република Србија – Министарство унутрашњих послова исплати накнаду трошкова превоза од места пребивалишта до места рада; да је оспорена пресуда незаконита, јер је донета кршењем одредби члана 51. Закона о радним односима у државним органима и члана 14. Уредбе о накнадама и другим примањима запослених у државним органима и изабраних, односно постављених лица који су важили у спорном периоду, као и Закона о раду на штету подноси оца уставне жалбе; да је парнични поступак у овом радном спору трајао више од седам година што је неприхватљиво дуго за радни спор, те да је до доношења првостепене пресуде протекло скоро шест година од подношења тужбе , па је повређено право подносиоца на суђење у разумном року; да је оспореном пресудом повређено право подносиоца на правичну накнаду за рад, јер му је ускраћено право на исплату путних трошкова за долазак на рад и повратак са рада у висини цене месечне претплатне карте за сваки месец у коме је ради о, које им одредбама наведених прописа припада; да је повређено право подносиоца на једнаку правну заштиту, јер су надлежни судови у истим ситуацијама усвајали тужбене захтев е тужилаца, као у споровима који су правноснажно окончани пресудама Окружног суда у Пожаревцу Гж1. 174/09 од 23. септембра 2009. године , Окружног суда у Јагодини Гж1. 488/07 од 16. јануара 2008. године , Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 1226/13 од 13. маја 2013. године, Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 912/12 од 23. априла 2012. године и Гж1. 479/11 од 6. априла 2011. године. Предлаже се да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорене пресуд е, утврди кршење основних људских права подносиоца и досуди накнаду штете, материјалне у износу од 5.000 евра и нематеријалне у износу од 10.000 евра, у динарској противвредности, као и трошкове за састав уставне жалбе према приложеном трошковнику.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или украћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у списе предмета П1. 402/10(2007) Основног суда у Пожаревцу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе је 14. марта 200 7. године поднео Општинском суду у Жабарима (у даљем тексту: Општински суд) тужбу против тужене Републике Србије – Министарство унутрашњих послова, СУП Пожаревац, Полицијска станица Жабари, ради исплате мање исплаћених или неисплаћених трошкова превоза на посао и са посла, увећане зараде на име прековременог рада, рада ноћу и рада државним празником, трошкова исхране и регреса, за периоде ближе означене у тужби. Пред Општинским судом је формиран предмет П. 30/07, али је поступак вођен и пред Основним суд ом у Пожаревцу – Судска јединица у Жабарима , након извршене реорганизације правосуђа и успостављања нове мреже судова у 2010. години, и то под бројем П1. 402/10(2007).
Поступак пред надлежним првостепеним судом је трајао пет година и скоро осам месеци, а за то време је заказано 27 рочишта , од којих је седам одржано. На одржаним рочиштима саслушан је тужилац у својству парничне странке (два пута јер се мењало веће) и сведок, те спроведено финансијско вештачење (са основним налазом од 13. јула 2009. године и допунским налазом судског вештака од 8. јуна 2010. године), као и прочитани бројни писмени докази. У овом делу поступка је пуномоћник тужиоца 1. фебруара 2008. године повукао тужбу за сва новчана потраживања осим за потраживање по основу трошкова доласка и повратка са рада, а након чега је вештачење одређено 9. маја 2008. године. Преосталих 20 рочишта за главну расправу није одржано јер је пуномоћник тужиоца десет пута тражио одлагање заказаног рочишта тражећи да му се остави додатни рок за изјашњење на налаз вештака и да ли остаје при тужбеном захтеву (али је остављени рок од 30 дана прекорачио за месец и по дана) или договора са тужиоцем у вези даљег тока спора, односно саглашавајући се шест пута са предлогом супротне стране за одлагање заказаног рочишта из разлога спречености да присуствује, а једном предлажући сагласно са заступником тужене да се рочиште одложи. Такође, у два наврата је пуномоћник тужиоца тражио да се остави већи размак између рочишта код заказивања, једном од пет месеци а други пут два месеца, наводећи као разлог "чекање" евентуалног усаглашавања ставова Окружног суда и Врховног суда о основаности тужбеног захтева, односно заузетост другим суђењем. Осталих десет рочишта није одржано углавном због недостављања налаза вештака, како основног, тако и допунског (суд је четири пута ургирао), односно због непотпуног састава већа јер судије поротници нису били изабрани, изостанка доказа о уредном позивању туженог, те због тога што је суд допунски налаз вештака уручио странкама непосредно на рочишту иако је он благовремено достављен пре рочишта.
Оспореном пресудом Основног суд а у Пожаревцу – Судска јединица у Жабарима је П1. 402/10(2007) од 19. новембра 2012. године, у првом ставу изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужи оца којим је тражио да суд обавеже туженог да му исплати опредељене новчане износе на име неисплаћених и мање исплаћених трошкова превоза за период од 15. марта 2004. до 1. децембра 2005. године на релацији Лапово - Пожаревац и натраг и за период од 1. децембра 2005. до 14. марта 2007. године на релацији Лапово - Жабари, а у другом ставу је о длучено да свака странка снови своје трошкове парничног поступка.
Тужилац је изјавио жалбу против првостепене пресуде 5 . фебруара 201 3. године, чији наводи су поновљени и у уставној жалби. Наредба поступајућег судије за достављање списа другостепеном суду је дата 1. марта 2013. године.
Апелациони суд у Београду је оспореном пресудом Гж1. 1888/13 од 9. априла 2014. године, у првом ставу изреке, потврдио пресуду Основног суда у Пожаревцу – Судска јединица у Жабарима П1. 402/10(2007) од 19. новембра 2012. године у првом ставу њене изреке и делу другог става у односу на тужиоца, а у другом ставу изреке је одбио захтев тужиоца као неоснован да се обавеже тужена да му надокнади трошкове поступка. У образложењу оспорене другостепене пресуде се, поред осталог, наводи: да је на правилно и потпуно утврђено чињенично стање, првостепени суд правилно применио материјално право и за своју одлуку дао разлоге које прихвата и тај суд. Наиме, право на накнаду трошкова превоза спада у друга примања, а за остваривање тог права потребно је применити поступак из чл. 71. Закона о радним односима у државним органима, односно члана 140. Закона о државним службеницима; да о праву запосленог на исплату накнаде за долазак и одлазак са рада у јавном превозу одлучује надлежни старешина у органу тужене, док је суд надлежан да одлучује о захтеву за накнаду штете због неправилног и незаконитог рада органа тужене у смислу члана 172. Закона о облигационим односима или о захтеву за исплату те накнаде утврђене појединачним, коначним и правноснажним актом тужене, у случају да га је тужена неосновано обуставила или нередовно вршила исплате по том акту; да се у конкретном случају тужилац није туженој писмено обратио са захтевом за признање права на накнаду трошкова превоза у утуженим периодима, те како му то право није признато, његов тужбени захтев је правилно одбијен као неоснован. Ова пресуда је уручена тужиоцу 9. јуна 2014. године.
4. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби у погледу повреде права на правично суђење и на једнаку заштиту права, Уставни суд указује да је на седници одржаној 25. априла 2013. године донео одлуку Уж-3280/2011, којом је усвојио уставну жалбу Р. Д . и утврдио да је пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 3937/10 од 21. априла 2011. године повређено право подносиоца уставне жалбе на једнаку заштиту права, зајемчено одредбом члана 36. став 1. Устава Републике Србије, док је у преосталом делу уставну жалбу изјављену због повреде права на правично суђење одбио као неосновану, налазећи да одредбе материјалног права нису примењене на штету подносиоца.
Уставни суд је из садржине те уставне жалбе и на основу увида у приложене доказе, утврдио да је В. Р. у парничном поступку који је претходио уставносудском, био у готово идентичној чињеничној и правној ситуацији као и други тужиоци – његове колеге са посла, између осталих и подносилац уставне жалбе у предмету Уж-3280/2011.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да је пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 1888/13 од 9. априла 2014. године подносиоцу повређен о прав о на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава. Што се тиче навода о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, којима се оспорава примена меродавног материјалног права на конкретан случај, Уставни суд је утврдио да су такви наводи неосновани. Оваква oдлука је утемељена на разлозима датим у образложењу Одлуке Уставног суда Уж- 3280/2011 од 25. априла 201 3. године, која је објављена на веб-сајту Уставног суда (www.ustavni.sud.rs).
У уставној жалби нису наведени разлози због којих подносилац сматра да м у је оспорен им пресудама повређено право на рад из члана 60. став 4. Устава, али Уставни суд констатује да се наведеном одредбом Устава запосленом не гарантује право на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада.
5. Разматрајући наводе уставне жалбе о повреди права на суђење у разумном року, као елемента Уставом зајемченог права на правично суђење, а полазећи од утврђених чињеница и околности које се односе на предметни судски поступак, Уставни суд је утврдио да је оспорени парнични поступак покренут подношењем тужбе 14. марта 2007. године, а да је окончан 9. јуна 2014. године, уручењем подносиоцу оспорене пресуде Апелационог суда у Београду.
Уставни суд је утврдио да је оспорени парнични поступак трајао седам година и скоро три месеца, што указује на то да предметни поступак није окончан у оквиру стандарда разумног трајања судског поступка који су прихваћени у пракси Уставног суда, као и Европског суда за људска права. Међутим, Уставни суд је и у овом случају пошао од тога да је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, које је потребно проценити у сваком појединачном случају, а пре свега, од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања надлежних судова који воде поступак и природе захтева, односно значаја предметног права за подносиоца.
Испитујући наведене критеријуме за утврђивање повреде права на суђење у разумном року у конкретном случају, Уставни суд је оценио да се овде радило о релативно сложеном спору у коме је тужилац истак ао тужбени захтев са више различитих потраживања из радног односа, за које је касније повукао тужбу, те у коме је спроведено основно и допунско финансијско вештачење, али да чињенична и правна питања на која је суд требало да одговори и спроведени доказни поступак не могу оправдати прекорачење стандарда разумног трајања судског поступка.
Уставни суд је затим нашао да је подноси лац уставне жалбе има о оправдани интерес за решавање спора у разумном року, имајући у виду да се радило о новчаним потраживањима из радног односа.
Иако је подносиоцу уставне жалбе по самој процесној улози припадало активно понашање у поступку, те показивање интереса за окончање поступка, његово супротно понашање, које је допринело да поступак траје ван оквира стандарда за суђење у разумном року, испољио се на више начина. Пуномоћник подносиоца је три пута тражио да се рочишта не држе, а чак шест пута се сагласио са предлогом супротне стране да се рочиште не одржи, а једном сагласно са супротном страном тражио одлагање рочишта. Притом, по предлогу пуномоћника тужиоца суд је у два наврата оставио дужи размак између рочишта од планираног, а пуномоћник тужиоца чак и када је тражио да му се остави додатни рок за изјашњење на налаз вештака, ни тај рок није поштовао већ је каснио месец и по дана. Управо овим понашањем подносиоца, односно његовог пуномоћника, поступак је продужен за више од две године.
Оцењујући поступање надлежног суда у овом предмету, Уставни суд је утврдио да је поступак пред надлежним првостепеним судом трајао пет година и скоро осам месеци, а да је поступак пред другостепеним судом трајао нешто дуже од годину и месец дана . Уставни суд је такође утврдио да је надлежни првостепени суд заказивао рочишта у прихватљивим роковима, али је пропуст првостепеног суда био у томе што није предузео све расположиве мере како би обезбедио одвијање вештачења у прихватљивим роковима, јер чак седам рочишта није одржано због недостављања основног и допунског налаза вештака. За неодржавање два рочишта одговорност је била на страни суда ( јер нису били изабрани судије поротници и допунски налаз вештака је уручен непосредно на рочишту и поред тога што је достављен суду месец дана раније), али имајући у виду недостатак доприноса дужем трајању поступка на страни другостепеног суда, те значајан допринос подносиоца уставне жалбе трајању поступка, Уставни суд је оценио да наведени пропусти не могу довести до утврђивања повреде права подноси оца на суђење у разумном року .
6. Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), уставну жалбу усвојио у односу на истакнуту повреду права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, док је у делу којим се истиче повреда права на правично суђење и права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, уставну жалбу одбио као неосновану.
У погледу захтева за накнаду материјалне и нематеријалне штете због "кршења основних људских права", Уставни суд истиче да усвајање уставне жалбе због повреде права из члан 36. став 1. Устава представља довољну сатисфакцију подносиоцу, а како је Уставни суд одбио уставну жалбу подносиоца, налазећи да му није повређено право на правично суђење и суђење у разумном року, накнада штете по том основу му у било ком виду не би ни припадала.
7. Поводом захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато , поред других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
8. Сагласно изнетом, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.