Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Станка Милановић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Гордане Миљковић из Ниша, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 16. јулa 2009. године, донео је
Одбија се као неоснована уставна жалба Гордане Миљковић изјављена против решења директора Инспектората за рад Министарства рада и социјалне политике Републике Србије, број 164-03-00065/2007-01 од 18. септембра 2007. године.
1. Гордана Миљковић из Ниша поднела је 31. децембра 2007. године Уставном суду благовремену и дозвољену уставна жалбу против решења директора Инспектората за рад Министарства рада и социјалне политике Републике Србије, број 164-03-00065/2007-01 од 18. септембра 2007. године, због повреде права на претпоставку невиности гарантованог одредбом члана 34. став 3. Устава Републике Србије и члана 6. став 2. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода
У уставној жалби се наводи да је оспореним решењем одбијена као неоснована жалба подноситељке изјављена против решења инспектората рада Министарства рада и социјалне политике, Одељење инспекције рада у Граду Београду, број 117-00-04002/2007-04 од 17. маја 2007. године, а којим је одбијен захтев подноситељке уставне жалбе за одлагање извршења решења о отказу уговора о раду број 25/19 директора Јавног предузећа "Путеви Србије", од 27. марта 2007. године. Подноситељка уставне жалбе сматра да је послодавац овлашћен да откаже запосленом уговор о раду због учињеног кривичног дела на раду или у вези са радом само када постоји осуђујућа кривична пресуда, па јој је оспореним решењем повређена претпоставка невиности, будући да је доносилац оспореног решења одбио да до окончања кривичног поступка и радног спора, одложи извршење решења о отказу уговора о раду.
2. Према одредбама члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државног органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорено решење и другу достављену документацију и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Окружно јавно тужилаштво у Београду - Специјално тужилаштво је 22. новембра 2006. године подигло оптужницу број КТ.С. 9/06 против подноситељке уставне жалбе, због кривичног дела из члана 346. став 2. у вези става 1. Кривичног законика и члана 359. став 3. у вези ст. 1. и 4. у вези члана 33. Кривичног законика. Подноситељка уставне жалбе је решењем број 1814/12 удаљена са рада на период од три месеца, из разлога што је против исте покренут кривични поступак због кривичног дела учињеног на раду.
Директор Јавног предузећа "Путеви Србије" је 27. марта 2007. године, с позивом на одредбе члана 179. став 1.тачка 4. Закона о раду ("Службени гласник РС, бр. 24/05 и 61/05) и члана 69. став 1. тачка 2. Колективног уговора ЈП "Путеви Србије", донео решење број 25/19 којим је подноситељки уставне жалбе отказан уговор о раду, јер је Окружно јавно тужилаштво - Специјално тужилаштво у Београду, подигло оптужницу број КТ.С. 9/06 од 22. новембра 2006. године, због кривичног дела из члана 346. став 2. у вези става 1. Кривичног закона и члана 359. став 3. у вези ст. 1. и 4. у вези члана 33. Кривичног закона.
Подноситељка уставне жалбе се 4. маја 2007. године обратила инспектору рада Министарства рада и социјалне политике Републике Србије, Сектора инспекције рада, Одељење инспекције рада у Београду, са захтевом за доношење решења о одлагању извршења решења о отказу уговора о раду, до доношења правоснажне одлуке у радном спору који је покренут пред Општинским судом у Нишу.
Инспектор рада је поступајући по захтеву подноситељке уставне жалбе 8. маја 2007. године извршио инспекцијски надзор у ЈП "Путеви Србије" и решењем број 117-00-04002/2007-04 од 17. маја 2007. године одложио извршење решења о отказу уговора о раду подноситељке уставне жалбе.
У поступку по изјављеној жалби ЈП "Путеви Србије", другостепени орган је решењем број 164-03-00717/2007-04 од 6. јула 2007. године поништио решење инспектора рада и вратио предмет на поновни поступак и одлучивање.
У поновљеном поступку, поступајући по решењу другостепеног органа, инспектор рада је 11. јула 2007. године извршио инспекцијски надзор и донео решење број 117-00-04002/2007-04 којим је одбио захтев подноситељке уставне жалбе за одлагање извршења решења о отказу уговора о раду.
Подноситељка уставне жалбе је против наведеног решења изјавила жалбу, а оспореним решењем директора Инспектората за рад Министарства рада и социјалне политике Републике Србије, број 164-03-00065/2007-01 од 18. септембра 2007. године, ова жалба је одбијена као неоснована.
У образложењу оспореног решења се наводи да кривичну одговорност утврђује суд у кривичном поступку, у складу са законом, и да је престанак радног односа због учињеног кривичног дела поступак независтан од кривичног поступка за то дело, што значи да запосленом може да престане радни однос, у складу са чланом 179. тачка 4. Закона о раду, ако је послодавац сазнао да је запослени учинио кривично дело и ако за то постоје одговарајући докази. Како су у конкретном случају испуњени ови услови и покренут кривични поступак против подноситељке уставне жалбе за кривично дело које истовремено представља и повреду радне обавезе, предвиђене Колективним уговором послодавца, према доносиоцу оспореног решења, послодавац је у складу са законом и Колективним уговором отказао подноситељки уставне жалбе уговор о раду.
4. Одредбама члана 34. Устава, на чију повреду се указује уставном жалбом, утврђен је принцип правне сигурности у казненом праву. Одредбом члана 34. став 3. Устава утврђено је да се свако сматра невиним за кривично дело док се не његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда. Чланом 6. Европске конвенције за заштиту људских права и слобода гарантује се право на правично суђење. Одредбом става 2. члана 6. Конвенције прописано је да ће се свако ко је оптужен за кривично дело сматрати невиним све док се не докаже његова кривица на основу закона.
За оцену основаности уставне жалбе, у конкретном случају, од значаја су одредбе Законика о кривичном поступку (“Службени лист СРЈ, бр. 70/01 и 68/02 и Службени гласник РС, бр. 58/04, 85/05, 115/05 и 49/07), Кривичног законика ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05 и 107/05) и Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05 и 61/05).
Законик о кривичном поступку прописује: да се тим закоником утврђује правила са циљем да нико невин не буде осуђен, а да се учиниоцу кривичног дела изрекне кривична санкција под условима које предвиђа кривични закон и на основу законито спроведеног поступка (члан 1. став 1.); да ће се свако сматрати невиним док се његова кривца не утврди правноснажном одлуком надлежног суда (члан 3. став 1.); да кад је прописано да покретање кривичног поступка има за последицу ограничење одређених права, ове последице, ако законом није другачије одређено, наступају ступањем оптужнице на правну снагу, а за кривична дела за која је прописана као главна казна новчана казна или затвор до три године од дана кад је донесена осуђујућа пресуда, без обзира да ли је постала правноснажна (члан 22.).
Одредбама члана 364. Кривичног законика прописано је кривично дело злочиначко удруживање, а одредбама члана 359. Кривичног законика кривично дело злоупотреба службеног положаја.
Закон о раду прописано је: да запослени може да буде привремено удаљен са рада ако је против њега покренут кривични поступак због кривичног дела учињеног на раду или у вези са радом или ако је учинио повреду радне обавезе која угрожава имовину веће вредности утврђене општим актом или уговором о раду (члан 165. тачка 1.); да то удаљење може да траје најдуже три месеца, а по истеку тог периода послодавац је дужан да запосленог врати на рад или да му откаже уговор о раду ако за то постоје оправдани разлози из члана 179. тач. 2) до 4) овог закона (члан 167.); да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца, и то, ако запослени својом кривицом учини повреду радне обавезе утврђене општим актом или уговором о раду (члан 179. тачка 2)) или ако запослени учини кривично дело на раду или у вези са радом (члан 179. тачка 4)); да против решења којим је повређено право запосленог или када је запослени сазнао за повреду права, запослени, односно представник синдиката чији је запослени члан ако га запослени овласти, може да покрене спор пред надлежним судом, а да је рок за покретање спора 90 дана од дана достављања решења, односно сазнања за повреду права (члан 195. ст. 1. и 2.); да надзор над применом овог закона, других прописа о радним односима, општих аката и уговора о раду, којима се уређују права, обавезе и одговорности запослених врши инспекција рада (члан 268.); да је у вршењу инспекцијског надзора, инспектор рада овлашћен да решењем наложи послодавцу да у одређеном року отклони утврђене повреде закона, општег акта и уговора о раду (члан 269. став 1.); да ако инспектор рада нађе да је решењем послодавца о отказу уговора о раду очигледно повређено право запосленог, а запослени је повео радни спор, на захтев запосленог одложиће својим решењем извршење тог решења до доношења правноснажне одлуке суда (члан 271. став 1.), да запослени може поднети захтев из става 1. овог члана у року од 30 дана од дана покретања радног спора (члан 271. став 2.) и да је инспектор рада дужан да донесе решење о одлагању извршења решења послодаваца о отказу уговора о раду у року од 15 дана од дана подношења захтева запосленог, ако су испуњени услови из ст. 1. и 2. овог члана (члан 271. став 3.); да се против решења инспектора рада може изјавити жалба министру у року од осам дана од дана достављања решења (члан 272. став 1.) и да се против коначног решења из члана 271. став 1. овог закона не може покренути управни спор (члан 272. став 4.).
Колективним уговором ЈП "Путеви Србије" прописано је да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако запослени злоупотреби службени положај у намери да за себе или другога оствари противправну имовинску корист (члан 69. став 1. тачка 8.).
5. Оцењујући наводе и разлоге из уставне жалбе са становишта одредбе члана 34. став 3. Устава, Уставни суд је оценио да оспореним решењем директора Инспектората за рад Министарства рада и социјалне политике Републике Србије, број 164-03-00065/2007 од 18. септембра 2007. године није повређено уставно право подноситељке уставне жалбе гарантовано овом одредбом.
Уставни суд је у оцени постојања повреде начела указаног у уставној жалби претходно констатовао да право на претпоставку невиности, као једно од основних права окривљеног, представља гаранцију правне сигурности окривљеног у казненом праву и гаранцију правичног суђења и односи се, првенствено, на кривични поступак. Наиме, циљ вођења кривичног поступка је да се утврди постојање кривичног дела и кривичне одговорности окривљеног, односно да се у односу на окривљеног расправи и одлучи о основаности сумње која је била разлог за покретање кривичног поступка, као и оптужбама против њега, како би се обезбедило да нико невин не буде осуђен, па се, по оцени Суда, право окривљеног да се сматра невиним односи на кривични поступак који се против њега води. По схватању Уставног суда, до повреде Уставом гарантоване претпоставке невиности може доћи ако се актом или радњом надлежног државног органа директно или индиректно изражава став о кривици неког лица за извршено кривично дело, при чему то лице није претходно правноснажно оглашено кривим за кривично дело у кривичном поступку спроведеном у складу са законом.
Уставни суд је даље имао у виду да у поступку у коме је донето оспорено решење није одлучивано о кривичној одговорности подноситељке уставне жалбе, нити другој врсти одговорности која за последицу може имати изрицање неке врсте санкције или казне подноситељки уставне жалбе. Наиме, предмет управног поступка у коме је донето оспорено решење је било одлагање извршења одлуке послодавца о отказу уговора о раду до доношења правноснажне одлуке суда у радном спору, а не утврђивање постојања кривичног дела и кривичне одговорности подноситељке уставне жалбе, што је и сам доносилац оспореног акта констатовао у том акту. С тим у вези, Уставни суд је оценио да се у поступку у коме је донето оспорено решење није могло гарантовати, па тиме ни повредити, право подноситељке уставне жалбе на претпоставку невиности, будући да управни органи у управном поступку не могу утврђивати постојање кривичног дела и кривичне одговорности, већ то може само суд у кривичном поступку.
Цитираним одредбама Закона о раду, инспектору рада као првостепеном органу и министру рада као другостепеном органу, дата су овлашћења да донесе решење о одлагању извршења решења послодаваца о отказу уговора о раду, само у случају када нађу да су права запосленог очигледно повређена. То значи да је предмет конкретног управног поступка било утврђивање да ли је подноситељки уставне жалбе решењем директора ЈП "Путеви Србије" број 25/19 очигледно повређено право, како би се, сагласно чл. 271. и 272. Закона о раду, до доношења правоснажне одлуке суда, одложило извршење овог решења. Решењем број 117-00-04002/2007-04 од 11. јула 2007. године инспектора рада одбијен је захтев подноситељке уставне жалбе за одлагање извршења решења отказа уговора о раду, а оспореним решењем директора Инспектората за рад Министарства рада и социјалне политике Републике Србије, број 164-03-00065/2007 од 18. септембра 2007. године, је као неоснована одбијена жалба против наведеног првостепеног решења, јер су надлежни органи нашли да подноситељки уставне жалбе одлуком послодавца није очигледно повређено право. Уставни суд је оценио да доношење оваквих решења, без озбира на оцену инспектора рада и министра рада о постојању повреде права запосленог, представља врсту привремене мере, јер о законитости отказа уговора о раду одлучује надлежни суд у радном спору, утврђујући постојање свих битних чињеница које отказ уговора о раду чине законитим или незаконитим.
Из наведених разлога, Уставни суд је утврдио да подноситељки уставне жалбе оспореним решењем није повређено Уставом гарантовано право на претпоставку невиности. С обзиром на то да је у уставној жалби истакнута повреда само наведеног права, а да Уставни суд поступа у границама захтева из уставне жалбе, Уставни суд је оценио да уставну жалбу треба одбити као неосновану, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07).
6. На основу изложеног и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић