Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, др Марија Драшкић, Предраг Ћетковић, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, Братислав Ђокић и др Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Мирослава Бранковића из Пожаревца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. јула 2016. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Мирослава Бранковића изјављена против пресуде Врховног касационог суда Рев2. 1098/12 од 13. новембра 2013. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Мирослав Бранковић из Пожаревца поднео је Уставном суду, 7. фебруара 2014. године, преко пуномоћника Ружице Лекић, адвоката из Пожаревца, уставну жалбу против пресуде наведене у изреци, због повреде начела забране дискриминације и права на рад, утврђених одредбама чл. 21, 32. и 60. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да тужени није могао тек у судском поступку да доставља доказе и евиденцију долазака и одлазака са рада подносиоца уставне жалбе, а који подносиоцу нису достављени уз упозорење, нити решење отказа уговора о раду; да суд испитује само законитост изречене мере и у судском поступку не утврђује чињенице и не изводи доказе које је послодавац био дужан да утврди пре доношења решења отказа уговора о раду; да је решење о отказу уговора о раду незаконито јер је нејасно и непотпуно, будући да радње повреде радних обавеза и непоштовање радне дисциплине нису конкретизоване у погледу времена извршења да би суд могао утврдити да ли је отказ уговора о раду дат у року из члана 184. став 1. Закона о раду и члана 115. Колективног уговора туженог; да је оспорена пресуда ревизијског суда у супротности са ставом Врховног суда Србије израженим у пресуди Рев2. 1004/07 од 3. јула 2008. године и представља погрешну примену материјалног права. Полазећи од наведеног, подносилац предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену пресуду.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15) садржински је идентична наведеној одредби члана 170. Устава.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, из садржине уставне жалбе и достављене документације, као и списа предмета Основног суда у Пожаревцу П 1. 753/10, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Пресудом Основног суда у Пожаревцу П1. 753/10 од 30. септембра 2010. године одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, да се поништи решење директора туженог ЈП Дирекција за изградњу општине Пожаревац број 2035/2 од 5. јула 2007. године, којим је тужиоцу отказан уговор о раду, као и захтев тужиоца да се тужени обавеже да му надокнади штету на име изостале зараде за период од 13. јула 2007. до 23. децембра 2008. године, у укупном износу од 784.685,00 динара са законском затезном каматом на појединачне месечне износе на начин како је то опредељено у изреци те пресуде, као и да му код надлежних фондова уплати доприносе за обавезно социјално осигурање за исти период и преда обрасце М-4 за тај период. Тужилац је обавезан да туженом накнади трошкове поступка у износу од 107.866,25 динара.
Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 1390/11 од 10. августа 2012. године одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена је првостепена пресуда.
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев2. 1098/12 од 13. новембра 2013. године одбијена је као неоснована ревизија тужиоца изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 1390/11 од 10. августа 2012. године. У образложењу оспорене ревизијске пресуде је наведено: да је тужилац засновао радни однос код туженог 16. јануара 2003. године; да је директор туженог 18. јула 2005. године донео акт којим се регулише радна дисциплина, а 29. јула 2005. године акт о обавези идентификације запослених приликом долазака и одлазака са посла укуцавањем идентификационе картице уз назнаку да је радно време од 07 часова до 15,00 часова; да је ова обавеза важила од 1. августа 2005. године; да је обавештење запосленима о поштовању радне дисциплине било истакнуто на огласној табли туженог; да је тужиоцу 25. јуна 2007. године достављено упозорење о постојању разлога за отказ уговора о раду, јер је тужилац учинио више повреда радне обавезе - долазак на посао са закашњењем, неоправдано напуштање радног места пре завршетка радног времена и неблаговремено и немарно извршавање радних обавеза; да је у упозорењу наведено да се из листе евиденције у 2007. години види да је каснио на посао или није укуцавао картицу, а при одласку са посла никада не укуцава картицу, тако да послодавац нема увид у време које је провео на раду; да се у изјашњењу поводом упозорења тужилац изјаснио да је тачно да је понекад каснио на посао и није укуцавао картицу, као и да је напуштао радно место у току радног времена и одлазио пре завршетка радног времена са посла и радног места, али ништа ни мање ни више него остали радници из сличних и уобичајених службених и приватних потреба и разлога; да је решењем директора туженог од 5. јула 2007. године тужиоцу отказан уговор о раду, на основу члана 179. тачка 2) Закона о раду и члана 113. став 1. тачка 2. Колективног уговора туженог и члана 13. уговора о раду; да је у току првостепеног поступка тужени презентирао своју евиденцију о тужиочевој присутности на послу за период март - јуни 2007. године и листу евидентирања тужиоца путем идентификационе картице, на основу којих је, између осталог, према наводима првостепеног суда, утврђено чињенично стање од значаја за одлуку о неоснованости тужбеног захтева.
Ревизијски суд ја нашао да су правилно нижестепени судови закључили да су се, у конкретном случају, стекли услови за отказ уговора о раду у смислу члана 179. став 1. тачка 2) Закона о раду, па је зато тужбени захтев правилно одбијен као неоснован. Наиме, у писаном упозорењу достављеном тужиоцу пре доношења решења о отказу уговора о раду, наведен је основ за давање отказа, чињенице и докази који указују на то да су се стекли услови за отказ и рок за давање одговора на упозорење. Због своје садржине у којој је детаљно наведено које повреде радних обавеза је тужилац учинио и у ком периоду („у овој години“), наведено упозорење се може сматрати саставним делом образложења решења о отказу уговора о раду, па зато па правилност оспореног решења не утиче околност што појединачне радње и пропусти тужиоца који чине разлог за отказ нису поновљени и у отказном решењу. У току поступка тужени је доставио листе евиденције долазака и одлазака са рада тужиоца за период март - јуни 2007. године и листе евидентирања тужиоца путем идентификационе картице, а подацима садржаним у тим листама, према утврђењу првостепеног суда, поткрепљени су наводи из упозорења, што указује на постојање повреде радне обавезе поштовања радног времена код послодавца, евидентирања присутности на послу укуцавањем картице електронским путем и других повреда из тачке 13. уговора о раду. Тужилац је у изјашњењу на упозорење признао описане радње које чине разлог за отказ уговора о раду, а на листе достављене током поступка од стране туженог могао је да се изјасни, као и да аргументовано оспори тачност њихове садржине, што није учинио, па су неосновани ревизијски наводи да му је ускраћено право на одбрану и детаљније изјашњење јер у упозорењу, као ни у отказу уговора о раду није означено у којим данима је каснио на посао, излазио раније са посла, или није укуцавао картицу. Из приложених листа види се да је тужилац и у последња три месеца пре добијања отказа неоправдано напуштао радно место пре завршетка радног времена, као и да своје присуство на послу није евидентирао укуцавањем картице, што указује да му је отказ уговора о раду дат у року из члана 184. Закона о раду, па су ревизијски наводи о супротном такође неосновани.
4. Одредбама Устава, на чије се повреде уставном жалбом указује, је утврђено: да су пред Уставом и законом сви су једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације и да је з абрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст . 1, 2. и 3.); да се сваком јемчи право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи право на рад, у складу са законом (члан 60. став 1.).
Законом о раду (“Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05 и 54/09) је прописано: да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца, и то ако запослени својом кривицом учини повреду радне обавезе утврђене општим актом или уговором о раду (члан 179. став 1. тачка 2)); да је послодавац дужан да пре отказа уговора о раду у случају из члана 179. тач. 1) - 6) овог закона запосленог писменим путем упозори на постојање разлога за отказ уговора о раду и да му остави рок од најмање пет радних дана од дана достављања упозорења да се изјасни на наводе из упозорења, те да је у упозорењу из става 1. овог члана послодавац дужан да наведе основ за давање отказа, чињенице и доказе који указују на то да су се стекли услови за отказ и рок за давање одговора на упозорење (члан 180. ст. 1. и 2.); да отказ уговора о раду из члана 179. тач. 1), 2), 3), 5) и 6) овог закона послодавац може дати запосленом у року од три месеца од дана сазнања за чињенице које су основ за давање отказа, односно у року од шест месеци од дана наступања чињеница које су основ за давање отказ (члан 184. став 1.); да се уговор о раду отказује решењем, у писменом облику, и обавезно садржи образложење и поуку о правном леку (члан 185. став 1.).
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта наведених одредаба Устава и закона, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом Врховног касационог суда нису повређена права подносиоца уставне жалбе на која се позива у уставној жалби.
По оцени Уставног суда, утврђено чињенично стање, као и примена одговарајућег материјалног права на тако утврђено чињенично стање и образложени правни став Врховног касационог суда представљају утемељен основ за доношење оспорене пресуде. Наиме, Врховни касациони суд је пошао од тога да је у поступку утврђено да је подносилац у периоду од последња три месеца пре доношења решења о отказу уговора о раду каснио на посао и напуштао га пре завршетка радног времена, као и да своје присуство на послу није евидентирао укуцавањем картице, чиме је учинио повреду радне обавезе утврђену чланом 13. уговора о раду, те је нашао да су тиме били испуњени услови за престанак радног односа отказом уговора од стране послодавца, сагласно члану 179. став 1. тачка 2) Закона о раду. Како је у упозорењу о постојању разлога за отказ уговора о раду детаљно наведено које повреде радних обавеза је подносилац учинио и у ком периоду („у овој години“), Уставни суд сматра да је уставноправно прихватљив став ревизијског суда да се наведено упозорење може сматрати саставним делом образложења решења о отказу уговора о раду, те да на правилност оспореног решења не утиче околност што појединачне радње и пропусти тужиоца који чине разлог за отказ нису поновљени и у отказном решењу. Поред тога, по оцени Уставног суда, правно је утемељен став Врховног суда да утврђене чињенице указују да је подносиоцу уставне жалбе отказ уговора о раду дат у року из члана 184. став 1. Закона о раду. С обзиром на наведено, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом Врховног касационог суда није повређено право подносиоца на правично суђење, као ни право на рад (видети Одлуку Уставног суда Уж-2272/2009 од 4. априла 2012. године).
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбио као неосновану.
6. У вези повреде начела из члана 21. Устава на коју указује подносилац уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да нема основа за тврдњу да је оспореном судском одлуком подносилац уставне жалбе на било који начин дискриминисан, јер у уставној жалби нису пружени докази да је подносиоцу због неког његовог личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда начела забране дискриминације из члана 21. Устава.
При томе, Уставни суд указује да је приложена сентенца из пресуде Врховног суда Србије Рев2. 1004/07 од 3. јула 2008. године, као доказ неједнаког поступања, али да уз поднесак којим је достављена није приложен доказ - писмени препис пресуде на основу које је написана та сентенца, како би се могло утврдити да ли је достављена пресуда донета у истој чињеничној и правној ситуацији, као и оспорена пресуда.
7. Што се тиче навода подносиоца да му је повређено право на суђење у разумном року, Уставни суд је констатовао да у уставној жалби није наведен ниједан чињенично утемељен навод који се може довести у везу са поступањем судова пред којима је вођен поступак, сложеношћу предмета спора о коме је одлучивано у парничном поступку, понашањем самог подносиоца у парници и значајем који је предмет спора имао за њега, а што би тек могло представљати уставноправне разлоге који би указивали на то да је подносиоцу повређено означено право. Наиме, осим успутног позивања подносиоца на повреду овог уставног права, образложење уставне жалбе не садржи наводе који се могу довести у везу повредом права на суђење у разумном року зајемченог у члану 32. став 1. Устава. Имајући у види изложено, Уставни суд се није посебно упуштао у оцену тих навода подносиоца.
8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић