Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, Катарина Манојловић Андрић, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и др Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Марије Милијашевић из Лознице, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 9. јуна 2016. године , донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Марије Милијашевић и утврђује да је решењем Вишег суда у Шапцу Гж . 998/2014 од 9. октобра 2014. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правно средство, зајемченo чланом 36. став 2. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Вишег суда у Шапцу Гж . 998/2014 од 9. октобра 2014. године и одређује да тај суд поново одлучи о жалбaма подноситељке уставне жалбе и туженог поднетим против решења Основног суда у Лозници П. 987/12 од 22. јула 2014. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Марија Милијашевић из Лознице поднела је Уставном суду, 3. децембра 2014. године, преко пуномоћника Милоша Мандића, адвоката из Ваљева, уставну жалбу против решења Вишег суда у Шапцу Гж. 998/2014 од 9. октобра 2014. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије и права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава .
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је подноситељка поднела тужбу Основном суду у Лозници због сметања поседа, а првостепени суд је донео решење којим одбија тужбени захтев уз поуку о правном леку да је против решења дозвољена жалба у року од 15 дана; да је поступајући по упутству из поуке о правном леку, пуномоћник подноситељке поднео жалбу на решење деветог дана од дана када је примљено првостепено решење; да је оспореним решењем Вишег суда у Шапцу Гж. 998/2014 од 9. октобра 2014. године одбачена као неблаговремена жалба подноситељке, али и жалба туженог; да је решењем Вишег суда у Шапцу подноситељка спречена да остварује своја законска права, као и уставна права, конкретно право па правно средство; да је Виши суд у Шапцу неоправдано и незаконито у повлашћени положај ставио суд и државу признајући им право на грешку кроз дати дужи рок за жалбу у упутству о правном леку; да грешка суда не може бити разлог да странка трпи штетне последице без обзира да ли је заступана од стране пуномоћника из реда адвоката; да је оваква одлука суда свакако нова судска пракса – јер је установљена пракса судова у оваквим ситуацијама када је дато погрешно упутство, жалбу прихватала као благовремену.
Подноситељка уставне жалбе је предложила да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и поништи оспорен о другостепено решење, а тр ажила је и накнаду на име трошкова поступка по уставној жалби .
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у списе предмета Основног суда у Лозници П. 987/12 и приложену документацију , те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Основни суд у Лозници је решењем П. 987/12 од 22. јула 2014. године одбио као неоснован тужбени захтев тужиље Марије Милијашевић, овде подноситељке уставне жалбе, ради утврђења сметања државине против туженог Д.Ј. У поуци о правном леку садржаној у првостепеном решењу је констатовано да се против тог решења може изјавити жалба Вишем суду у Шапцу у року од 15 дана од дана пријема преписа решења. Првостепено решење је достављено пуномоћнику тужиље 4. августа 2014. године, који је поднео жалбу 15. августа 2014. године.
Виши суд у Шапцу је оспореним решењем Гж. 998/14 од 9. октобра 2014. године одбацио као неблаговремене жалбе тужиље Марије Милијашевић и туженог Д.Ј. У образложењу оспореног решења је наведено: да је у конкретном случају реч о поступку сметања државине у којем је рок за подношење жалбе против првостепене одлуке осам дана; да су жалбе парничних странака изјављене по истеку законом прописаног рока од осам дана од дана достављања, те су обе жалбе неблаговремене; да на другачију одлуку не утиче то што је дата погрешна поука од стране првостепеног суда, с обзиром на императивне законске одредбе, при чему овде није реч о неуким странкама, јер су парничне странке имале пуномоћнике из реда адвоката.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 36. став 2. Устава утврђено је да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Одредбом члана 452. став 2. Закона о парничном поступку („ Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-Одлука УС, 74/13 -Одлука УС и 55/ 14) је прописано да је рок за изјављивање жалбе против одлуке суда (у поступку сметања државине) осам дана.
5. Подноситељка уставне жалбе је навела да је оспореним решењем Вишег суда у Шапцу Гж. 998/14 од 9. октобра 2014. године, којим је одбачена као необлаговремена њена жалба, повређено њено право на правично суђење и право на правно средство из члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава . Сматра да не сме да трпи штетне последице због погрешне поуке о правном леку наведене у решењу првостепеног суда. У предметној поуци о правном леку је констатовано да странке могу поднети жалбу против првостепеног решења у року од 15 дана од пријема њеног преписа и законски рок је био осам дана, а подноситељка је поднела жалбу након девет дана од дана пријема преписа првостепеног решења.
Уставни суд подсећа да у поступку по уставној жалби није надлежан да оцењује правилност чињеничних закључака редовних судова, јер би у том случају, поступајући као инстанциони суд, изашао из граница својих овлашћења. Једини изузетак од наведеног правила постоји у ситуацији када су закључци редовних судова очигледно произвољни и арбитрерни у тој мери да за последицу имају повреду уставних права и слобода. С тим у вези, Уставни суд указује и на став Европског суда за људска права , према којем г решка у примени права или утврђивању чињеница начињена од стране националног суда, која је тако приметна да се може окарaктерисати као „очигледна грешка“, може нарушити правичност поступка (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Bochan против Украјине, од 5. фебруара 2015. године, број представке 22251/08, став 62.).
Уставни суд указује да је осигурање делотворности жалбе једно од темељних процесних јемстава у свим судским поступцима, које је због свог изузетног значаја и зајемчено чланом 36. став 2. Устава. Стога је Уставни суд надлежан да пружи уставносудску заштиту код учињене повреде тог уставног права. У сваком конкретном случају када постоји право странака на подношење жалбе, суд је дужан да о том праву странака да закониту, правилну и потпуну поуку која неће остављати било какве дилеме о томе да ли постоји право на жалбу и који су рокови за подношење жалбе. Међутим, у случају када суд странци да погрешну поуку о дужини жалбеног рока, као што је то случај у конкретном предмету, мора да се прихвати онај рок који је за странку повољнији, без обзира на то да ли се ради о странци која је вична праву или не, јер због грешака суда странка не би смела да трпи штетне последице. О томе да ризик било које грешке коју је починио суд мора да сноси држава и да се пропусти не смеју исправљати на штету појединаца изјаснио се и Европски суд за људска права у пресуди Radchikov против Русије, од 24. маја 2007. године (видети став 50. поменуте пресуде, број представке 65582/01).
Уставни суд такође указује да је темељни захтев сваког правног поретка заснованог на начелу владавине права да судови познају прописе које примењују у конкретним случајевима и да дају закониту и правилну поуку о правном средству. Стога странке због поступања по погрешној поуци о правном леку коју дају судови, не смеју трпети штетне последице. Не може се дозволити да суд, за којег странка апсолутно полази од уверења да зна прописе и да даје правилну и закониту поуку, погрешно обавештава странке и да оне због тога трпе штету. Уставни суд подсећа да је редовни суд тај који управља поступком, то је његова примарна законска обавеза. Уколико постоји грешка суда у давању поуке о правном леку, а што је имало за последицу спречавање странака да ефикасно и делотворно користе право на жалбу, примарна одговорност је на суду, те је без значаја да ли је странка имала или не пуномоћника из реда адвоката.
Уставни суд је имао у виду да одредба процесног закона који регулише рок за подношење жалбе има императивни карактер. Међутим, Уставни суд указује да се у сваком конкретном случају, а имајући у виду његове карактеристике и особености, мора испитати да ли је примена процесног правила била уставноправно прихватљива. Кад је реч о примени процесних правила, Уставни суд указује на општи принцип да су судови обавезни да примене правила поступка, избегавајући ка ко претерани формализам који би угрозио правичност поступка, тако и потпуну флексибилност која би обесмислила процедуралне захтеве предвиђене законима. Заправо, право на приступ суду , односно право на приступ суду правног лека је угрожено када правила престају да служе циљевима правне сигурности и примереног спровођења правде и створе неку врсту баријере која спречава странку да надлежан суд одлучи о њеном захтеву у меритуму ( видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Esim против Турске, брoj 59601/09, 17. септембра 2013. године, став 21.). Управо процесa ситуациј a када је првостепени суд направио грешку у смислу давање погрешне поуке у ком рок у може да се поднесе жалба, а затим се другостепени суд приликом одлучивања стриктно држао имеративне законске одредбе на штету странке која је поступала у складу са датом поуком о правном леку, представља очигледно један вид претераног формализма.
6. На основу свега изложеног, Уставни суд је оценио да је подноситељки уставне жалбе оспореним решењем Вишег суда у Шапцу Гж. 998/2014 од 9. октобра 2014. године повређено право на правно средство из члана 36. став 2. Устава, те је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др.закон и 103/15), одлучујући као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, као меру отклањања штетних последица учињен их повред ом нав едених уставних права, поништио решење Вишег суда у Шапцу Гж. 998/14 од 9. октобра 2014. године и одредио да тај суд поново одлучи о жалбама подноситељке уставне жалбе и туженог поднетим против првостепеног решења, одлучујући као у тачки 2. изреке.
7. Како је Уставни суд утврдио повреду право на правно средство, то није посебно ценио наводе подноситељке о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава .
8. У погледу захтева подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да , у смислу члана 6. Закона о Уставном суду , нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато , поред других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
9. Полазећи од изнетог, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић