Преглед документа Уж-7487/2013 Word документ

Уставни суд у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Катарина Манојловић Андрић, д р Милан Марковић, др Боса Ненадић, др Драгиша Б. Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић , у поступку по уставној жалби М . Т . из Пријепоља , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 16. јуна 2016. године , донео је 

1. Усваја се уставна жалба М. Т . и утврђује да је пресудом Основног суда у Пријепољу П. 40/12 од 25. априла 2013. године и пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 2203/13 од 15. августа 2013. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на накнаду штете, зајемчено одредбом члана 35 . став 1. Устава Републике Србије. 

2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 2203/13 од 15. августа 2013. године и одређује да тај суд донесе нову одлуку о жалби коју је подносилац уставне жалбе поднео против пресуде Основног суда у Пријепољу П. 40/12 од 25. априла 2013. године. 

1. М. Т . из Пријепоља је , 20. септембра 2013. године , Уставном суду поднео уставну жалбу против пресуде Основног суда у Пријепољу П. 40/12 од 25. априла 2013. године и пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 2203/13 од 15. августа 2013. године, због повреде начела забране дискриминације утврђеног чланом 21. Устава Републике Србије, права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, права на накнаду штете из члана 35. став 2. Устава и права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава. 

У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је подносилац заједно са другим тужиоцима поднео тужбу Основном суду у Пријепољу, ради накнаде штете због неосноване осуде; да је претходно против подносиоца уставне жалбе и других тужилаца вођен кривични поступак због кривичног дела клевете и да су правноснажном кривичном пресудом оглашени к ривим за предметно кривично дело; да је Одлуком Уставног суда Србије Уж-290/2007 од 21. јануара 2010. године усвојена уставна жалба подносиоца и поништена предметна правноснажна кривична пресуда; да, по мишљењу подносиоца уставне жалбе, наведена одлука Уставног суда представља доказ о незаконитом раду кривичног суда и да му због тога припада накнада штете у смислу одредбе члана 172. став 1. Закона о облигационим односима; да подносилац такође сматра да му припада накнада штете у смислу члана „3. Протокола 12 уз Европску конвенцију заштиту људских права и основних слобода који предвиђа накнаду услед неосноване осуде.“ 

Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и поништи оспорене парничне пресуде. 

2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом. 

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода. 

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари: 

Уставни суд је, на седници одржаној 21. јануара 2010. године донео Одлуку Уж -290/2007, којом је, у тачки 1. изреке, у својио уставну жалбу М. Т, подносиоца уставне жалбе и у овом уставносудском поступку, и утврдио да је пресудама Општинског суда у Пријепољу К. 177/06 од 6. марта 2007. године и  Окружног суда у Ужицу Кж. 348/07 од 5. октобра 2007. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док је у преосталом делу уставну жалбу одбио као неосновану, а у тачки 2. изреке поништио пресуду Окружног суда у Ужицу Кж. 348/07 од 5. октобра 2007. године и наложио Апелационом суду у Крагујевцу да донесе нову одлуку о жалбама М. Т . и осталих окривљених изјављеним против пресуде Општинског суда у Пријепољу К. 177/06 од 6. марта 2007. године.  У образложењу предметне одлуке Уставног суда је, између осталог, наведено:  да се у конкретном случају право на притужбу, заједно са слободом изражавања, подносиоца уставне жалбе, и право на приватност оштећеног налазе у колизији; да је у овом случају редовни суд требало да врши одмеравања, како би утврдио коме од ових права би, у датом случају, требало пружити заштиту; да кривични суд то одмеравање не само да није извршио, него је потпуно игнорисао околност да је у конкретном случају подносилац користио своје Уставом зајемчено право на притужбу државним органима; да је редовни суд занемарио легитимно право сваког грађанина да путем представки указује на рад и поступке државних органа; да то значи да и оне изјаве садржане у притужби које су објективно штетне за појединца, не могу бити основ за успостављање правне одговорности, јер су границе прихватљиве критике још увек шире, када се критика односи на рад или понашање носиоца јавне функције; да кривичне пресуде о којима је овде реч, по оцени Уставног суда, представљају неосновано мешање државе у право поднос иоца уставне жалбе на притужбу; да је суд морао узети у обзир и да ли је подносилац притужбу поднео у намери да оклевета носиоца јавне функције (тужиоца) или му је намера била да, превасходно, тражи заштиту свог угроженог права, указујући на конкретне проблеме који оптерећују становнике једне локалне средине. 

У поновном кривичном поступку поводом извршења наведене Одлуке Уставног суда Уж-290/2007 од 21. јануара 2010. године, Апелациони суд у Крагујевцу је пресудом Кж. 4289/10 од 1. децембра 2010. године одбио оптужбу против окривљеног М. Т, овде подносиоца уставне жалбе и других окривљених. 

Тужилац М. Т, овде подносилац уставне жалбе, и други тужиоци поднели су тужбу за накнаду нематеријалне штете против Републике Србије – Министарство правде . Тужба је поднета на основу одредбе члана 172. став 1. Закона о облигационим односима и одредбе члана 556. став 1. Законика о кривичном поступку. 

Основни суд у Пријепољу је оспореном пресудом П. 40/12 од 25. априла 2013. године одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца М. Т . и других тужилаца . 

Апелациони суд у Крагујевцу је оспореном пресудом Гж. 2203/13 од 15. августа 2013. године одбио као неосновану жалбу тужилаца и потврдио ожалбену првостепену пресуду. У образложењу оспорене другостепене пресуде је наведено: да су тужиоци пресудом Окружног суда у Ужицу Кж. 348/07 од 5. октобра 2007. године оглашени кривим за кривично дело клевете и правноснажно осуђени на новчане казне; да су тужиоци незадовољни напред наведеном пресудом покренули поступак пред Уставним судом због повреде права гарантованих Уставом; да је Уставни суд Одлуком Уж-290/2007 од 21. јануара 2010. године усвојио поднету жалбу, те поништио пресуду Окружног суда у Ужицу Кж. 348/07 од 5. октобра 2007. године и наложио надлежном суду да донесе нову одлуку; да је Апелациони суд у Крагујевцу , поступајући по налогу Уставног суда , донео пресуду Кж. 4289/10 од 1. децембра 2010. године којом је одбио оптужбу против окривљених - овде тужилаца; да је правилан закључак првостепеног суда да у конкретном случају нема незаконитог и неправилног рада кривичног суда; да се поступање органа за чији рад одговара држава оцењује по одредби члана 172. Закона о облигационим односима; да је незаконит рад поступање супротно закону, другом пропису или општем акту, као и пропуштање да се закон, други пропис или општи акт примени; да је неправилан рад чињење или нечињење противно уобичајеном начину обављања делатности која штети правима и интересима неког лица; да у конкретном случају нема незаконитости и неправилности рада државног органа; да суд не одговара за погрешно правно становиште које је резултат тумачења прописа, а не неправилности у раду; да се неосновано жалбом тужилаца указује на „члан 3. Протокола 12 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода“; да према одредби члана 85. став 3. Закона о Уставном суду, захтев за накнаду штете може бити постављен само истовремено са подношењем уставне жалбе; да тужиоци нису поступили у складу са Законом о Уставном суду, с обзиром на то да уз уставну жалбу није поднет и захтев за накнаду штете, па ни из ових разлога нема услова за накнаду нематеријалне штете; да је, поред наведеног, неосновано указивање у жалби тужилаца на члан 556. Законика о кривичном поступку којим је предвиђено право на накнаду штете због неосноване осуде у случају када је поводом ванредног правног лека касније оптужба одбијена; да уставна жалба није ванредни правни лек, те нема услова ни за примену предметне одредбе ЗКП у конкретном случају. 

4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, битне су следеће одредбе Устава и закона: 

Одредбама Устава утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да ко је без основа или незаконито лишен слободе, притворен или осуђен за кажњиво дело има право на рехабилитацију, накнаду штете од Републике Србије и друга права утврђена законом, да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе, да закон одређује услове под којима оштећени има право да захтева накнаду штете непосредно од лица које је штету проузроковало (члан 35.). 

Одредбама Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15) прописано је: да к ада Уставни суд утврди да је оспореним појединачним актом или радњом повређено или ускраћено људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом, може поништити појединачни акт, забранити даље вршење радње или одредити предузимање друге мере или радње којом се отклањају штетне последице утврђене повреде или ускраћивања зајемчених права и слобода и одредити начин правичног задовољења подносиоца (члан 89. став 2 .); да ће одлуком којом се усваја уставна жалба Уставни суд одлучити и о захтеву подносиоца уставне жалбе за накнаду материјалне, односно нематеријалне штете, када је такав захтев постављен (члан 89. став 3.). 

Одредбом члана 172. став 1. Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) (у даљем тексту: ЗОО) прописано је да правно лице одговора за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција. 

Одредбом члана 556. став 1. Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП), било је прописано да право на накнаду штете због неосноване осуде има лице према коме је била правноснажно изречена кривична санкција или које је оглашено кривим а ослобођено од казне, а доцније је поводом ванредног правног лека нови поступак правноснажно обустављен или је правноснажном пресудом ослобођено од оптужбе или је оптужба одбијена. 

5. Уставни суд пре свега наглашава да је правилну примену меродавног права надлежан да цени инстанцион и (виши) суд у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Уставни суд није надлежан да оцењује правилност чињеничних и правних закључака редовних судова, осим у случају када је примена меродавног материјалног и/или процесног права била очигледно произвољна, односно арбитр ерна на штету подносиоца уставне жалбе, што може довести до повреде Уставом зајемченог права на правично суђење. Према ставу Европског суда за људска права, задатак тога суда није да доноси одлуку уместо домаћих судова који су у најбољој позицији да оцене презентоване доказе, установе чињенично стање и тумаче домаће право, те да, у принципу, Европски суд неће интервенисати, осим уколико су одлуке домаћих судова арбитрерне или очигледно неосноване (види пресуду Khamidov против Русије, број апликације 72118/01, од 15. новембра 2007. године, став 170 .). 

У конкретном случају, Уставни суд је, на седници одржаној 21. јануара 2010. године , донео Одлуку Уж -290/2007 којом је, у тачки 1. изреке, у својио уставну жалбу и овде подносиоца уставне жалбе, и утврдио да је кривичним пресудама повређено право подносиоца на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, те је у тачки 2. изреке поништио другостепену пресуду и наложио Апелационом суду у Крагујевцу да донесе нову одлуку о жалби подносиоца. У поновном кривичном поступку поводом извршења наведене Одлуке Уставног суда, Апелациони суд у Крагујевцу је пресудом Кж. 4289/10 од 1. децембра 2010. године одбио оптужбу против подносиоца уставне жалбе. 

Након тога, подносилац је поднео тужбу за накнаду нематеријалне штете против Републике Србије – Министарство правде , најпре због незаконитог и неправилног рада државног органа у смислу одредбе члана 172. став 1. ЗОО. 

Сагласно одредби члана 170. Устава, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених права и слобода, Уставни суд je у поступку по уставној жалби надлежан једино да испитује постојање повреда или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода, те није надлежан да, поступајући по уставној жалби, као инстанциони (виши) суд још једном испитује законитост оспорених аката или радњи. Имајући у виду наведено, у поступку по уставној жалби, Уставни суд не утврђује постојање незаконитог или неправилног рада суда , односно другог државног органа, већ искључиво да ли је у поступку у коме се одлучује о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе дошло до повреде или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода. Стога, Одлука Уставног суд а Уж-290/2007 од 21. јануара 2010. године, којом је Суд утврдио да је пресудом Општинског суда у Пријепољу К. 177/06 од 6. марта 2007. године и пресудом Окружног суда у Ужицу Кж. 348/07 од 5. октобра 2007. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, не садржи у себи аутоматску и необориву претпоставку да је постојао незаконит или неправилан рад Општинског суда у Пријепољу и Окружног суда у Ужицу у предметном кривичном поступку, у смислу одредбе члана 172. став 1. ЗОО. Прво, наведеном одредбом закона, нити другим законом, није прописано да је усвајајућа одлука Уставног суда апсолутни разлог за досуђење накнаде штете. Друго, уколико би се прихватило другачије правно становиште, институт уставне жалбе би негирао правну природу тужбе за накнаду штете из члана 172. став 1. ЗОО, по којој суд у парничном поступку у сваком конкретном случају мора да утврди да ли постоји незаконит, односно неправилни рад државног органа, да ли постоји штета, да ли постоји узрочно-последична веза , итд. Ово нарочито стога што усвајајуће одлуке Уставног суда нису једн ообразне и истоветне, те стога немају исту тежину. Треће, по оцени Уставног суда, штета мора да има коначан и дефинитивни облик. Управо код усвајајућих одлука, Уставни суд изриче и меру за отклањање штетних последица, у смислу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, тако да се у извршењу одлуке Уставног суда у поновном поступку истовремено отклања и евентуална штета коју је подносилац имао због по вреде његових уставних права. 

Затим, подносилац уставне жалбе је, као тужилац , у предметном парничном поступку тражио накнаду штете и по основу неос новане осуде, у смислу одредбе 556. став 1. ЗКП. 

Специфичност предметне чињеничне и правне ситуације огледа се у томе да је Уставни суд Одлуком Уж-290/2007 од 21. јануара 2010. године, као меру отклањања штетних последица, поништио осуђујућу пресуду Окружног суда у Ужицу Кж. 348/07 од 5. октобра 2007. године и наложио надлежном суду да донесе нову одлуку о жалби подносиоца уставне жалбе. Апелациони суд у Крагујевцу је, у извршењу одлуке Уставног суда, донео пресуду Кж. 4289/10 од 1. децембра 2010. године којом је одбио оптужбу против подносиоца уставне жалбе. Дакле, овде је одлуком Уставног суда поништена правноснажна осуђујућа пресуда, након чега је у поновном поступку поводом извршења Одлуке Уставног суда донета одбијајућа пресуда. Међутим, парнични судови су у оспореним пресудама одбили тужбени захтев за накнаду штете због неосноване осуде, заснивајући своје правно становиште на томе да уставна жалба није ванредни правни лек у кривичном поступку, те нема услова за накнаду штете због неосноване осуде у смислу одредбе 556. став 1. ЗКП. 

Уставни суд указује да је овакво правно становиште парничних судова крајње рестриктивно и формалистичко и самим тим је уставноправно неприхватљиво. Наиме, правна природа института уставне жалбе и процесноправне последице одлуке по уставној жалби на кривични поступак не могу да се посматрају искључиво кроз одредбе ЗКП. Поништајем правноснажне одлуке редовног суда од стране Уставног суда настао је нови правни моменат у предметном кривичном поступку, те је за разумевање ових питања било потребно поћ и од тумачења самог Устава од 2006. године, који м је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених права и слобода, као и од систем ског тумачења одредаба ЗКП и Закона о Уставном суду. У тренутку нормирања права на накнаду штете услед неосноване осуде, у смислу одредбе члана 556. став 1. ЗКП из 2001. године, уставна жалба још није била уведена у правни систем Републике Србије, те је самим тим постојао легални (законски) основ и легитимно оправдање за рестриктивно тумачење према коме се накнада штете због неосноване осуде може досудити једино ако је до тога дошло као последица коришћења ванредних правних средстава у кривичном поступку. Наиме, к оришћење ванредних правних средстава у кривичном поступку било је тада једини и искључив и начин да се донета правноснажна осуђујућа пресуда „касира“ и да се у поновном поступку дон есе ослобођајућа, односно одбијајућа пресуда. Међутим, Уставом од 2006. године у правни систем Републике Србије уведена је уставна жалба, а Законом о Уставном суду је прописан поступак по уставној жалби. Одредбом члана 89. став 2. наведеног закона је прописано да се може поништити појединичани акт (нпр. правноснажна судска одлука), као мера за отклањање штетних последица учињене повреде одређеног уставног права. Значи, и у поступку по уставној жалби може да се „касира“ правноснажна осуђујућа кривична пресуда (баш као и у поступку по ванредним правним средствима), и да се у поновом поступку поводом извршења о длуке Уставног суда донесе ослобађајућа, односно одбијајућа пресуда. То се упр аво десило у конкретном случају. Након поништаја правноснажне осуђујуће пресуде од стране Уставног суда, у поновном кривичном поступку донета је пресуда којом се оптужба одбија . То свакако не значи да је уставна жалба ванредно правно средство, али зато, као што то произлази из наведеног, има правне ефекте једног ванредног правног средства и поступак по уставној жалби представља изузетан - специјални пут за „касирање“ правноснажне осуђујуће пресуде и доношење ослобађајуће, односно одбијајуће пресуде у поновном поступку. Крајњи процесни циљ ванредних правних средстава у кривичном поступку, са аспекта окривљеног, јесте „касирање“ правноснажне осуђује пресуде и доношење ослобађајуће, односно одбијајуће пресуде у поновном поступку, а који циљ се може остварити и у поступку по уставној жалби, односно у извршењу одлуке којом је уставна жалба усвојена. Управо из наведених разлога, Уставни суд оцењује да је правно становиште парничних судова да подносиоцу уставне жалбе не припада накнада штете због неосноване осуде јер уставна жалба није ванредно правно средство, кра јње рестриктивно и формалистичко и у контексту наведених правних чињеница не постоји више легитимни основ за овакво тумачење, а што укупно има за последицу да је овакво правно становиште и уставноправно неприхватљиво. 

Правно становиште редовних судова исказано у оспореним пресудама истовремено негира и пуно дејство одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, која је по својој природи sui generis одредба и чије се правно дејство, по сили закона, протеже не само на кривични поступак, већ и на парнични, управни, прекршајни и на све друге поступке у којима се одлучује о правима и обавезама учесника у поступку. Управо императивност наведене законске одредбе намеће обавезу да се прихвате и поштују све правне последице поништења једне правноснажне одлуке редовног суда, односно правне последице које проистекну из поништења правноснажне судске одлуке. Основна правна последица поништења правноснажне одлуке редовног суда, у свим поступцима, јесте поштовање и примена стандарда повређеног Уставом зајемченог права у поновном поступку поводом извршења о длуке Уставног суда, а ако је „касирана“ осуђујућа правноснажна кривична пресуда па је у поступку извршења о длуке Уставног суда пред кривичним судом донета ослобађајућа, односно одбијајућа пресуда, правна последица поништења јесте постојање и института неосноване осуде. Негирање постојања неосноване осуде у овој правној ситуацији значило би директно негирање пуног дејства одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду на кривични поступак и селективно бирање правних последица поништења из наведене законске одредбе. 

Уставни суд указује и на то да уставна жалба није ванредно правно средство, као што је то наведено, али она је много више од ванредног правног средства у кривичном поступку, јер и одлуке по ванредном правном средству у кривичном поступку могу бити предмет уставне жалбе, а самим тим и поништене од стране Уставног суда. 

Такође, Уставни суд оцењује да је уставноправно неприхватљиво становиште парничних судова да подносиоцу уставне жалбе не припада накнада на нематеријалну штету јер није претходно, у смислу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, поставио захтев за накнаду штете уз уставну жалбу. У оспореним парничним пресудама се не прави разлика између накнаде штете која је акцесорни захтев у поступку по уставној жалби - један од модалитета правичног задовољења због утврђене повреде уставног права и оригинерног уставног права на накнаду штете из члана 35. став 1. Устава. 

На основу изложеног, Уставни суд је утврдио да је оспорен им пресудама Основног суда у Пријепољу П. 40/12 од 25. априла 2013. године и Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 2203/13 од 15. августа 2013. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на накнаду штете зајемчено чланом 35. став 1. Устава, те је уставну жалбу усвојио , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду суду , одлучујући као у тачки 1. изреке. 

6. Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повреде наведеног уставног права могу отклонити само поништајем оспорене пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 2203/13 од 15. августа 2013. године и одређивањем да тај суд донесе нову одлуку о жалби коју ј е подносилац уставне жалбе поднео против првостепене пресуде , у складу са ставовима изнетим у овој одлуци Уставног суда. Стога је Суд, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке. 

7. С обзиром на то да је Уставни суд усвојио уставну жалбу и одредио отклањање штетних последица учињене повреде права на накнаду штете , то није посебно разматрао питање повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава, као и повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. и права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава. 

8. Такође, Уставни суд је, сагласно одредби члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио да ову одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“, имајући у виду значај који има за заштиту Уставом гарантованих људских и мањинских права и грађанских слобода. 

ПРЕДСЕДНИК 

УСТАВНОГ СУДА 

Весна Илић Прелић, с.р.