Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Љ. П . из Крушевца, на основу члана 167. став 4. у вези са члан ом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 16. јуна 2016. године донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Љ. П . и утврђује да је пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 4153/12 од 11. децембра 2012. године подносиоцу уставне жалбе повр еђена слобода изражавања, зајемчена одредбом члана 46. став 1. Устава Републике Србијe.
2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 4153/12 од 11. децембра 2012. године и одређује да исти суд поново одлучи о жалби подносиоца уставне жалбе поднетој против пресуде Основног суда у Крушевцу П. 2998/10(09) од 12. априла 2012. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Љ. П . из Крушевца поднео је Уставном суду, 27. фебруара 2013. године , уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 4153/12 од 11. децембра 2012. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије и слободе изражавања из члана 46. став 1. Устава.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је у парничном поступку који је претходио уставносудском подносилац као тужени правноснажно обавезан да плати новчани износ тужиоцу М.Н. на име накнаде нематеријалне штете, због повреде части и угледа тужиоца ; да је подносилац новинар у пензији и да је мали акционар фирме чији је тужилац био руководилац, те је имао право да обавести надлежне органе у вези утврђивања истине о евентуалним пропустима у раду фирме, а не у циљу клеветања тужиоца; да ће исплаћивање било какве накнаде тужиоцу подносиоца као пензионера довести у стање потпуне осиромашености; да се другостепени суд, иако констатује да подносилац спорне наводе није изнео ширем кругу лица, већ управо оним лицима којима је на то требало указати, о томе није изјаснио, нити дао било какву оцену, на који начин је повређено право подносиоца на правично суђење.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и слободе и поништи оспорену другостепену пресуду.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и у списе предмета Основног суда у Крушевцу П. 2998/10 , те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Општински суд у Крушевцу је пресудом К. 1185/06 од 8. априла 2008. године окривљеног Љ. П, овде подносиоца уставне жалбе, новинара у пензији са месечним примањима од 13.000,00 динара, огласио кривим за кривично дело клевете, те му је изрекао новчану казну од 60.000,00 динара.
Окружни суд у Крушевцу је пресудом Кж. 194/09 од 3. јуна 2009. године делимично преиначио првостепену пресуду, тиме што је окривљеном изрекао мању новчану казну у износу од 30.000,00 динара, при чему је окривљеном утврђена и обавеза плаћања трошкова кривичног поступка у износу од 38.800,00 динара.
Тужилац М. Н . (приватни тужилац у кривичном поступку) поднео је тужбу Основном суду у Крушевцу против туженог Љ . П, овде подносиоца уставне жалбе, ради накнаде нематеријалне штете због повреде части и угледа.
Основни суд у Крушевцу је пресудом П. 2998/10(09) од 12. априла 2012. године делимично усвојио тужбени захтев тужиоца, тако што је обавезао туженог да плати новчани износ од 200.000,00 динара тужиоцу, због повреде части и угледа, као и трошкове поступка у износу од 42.603,00 динара.
Тужени је у жалби против првостепене пресуде, између осталог, навео да је досуђени новчани износ на име накнаде нематеријалне штете превисоко одређен и да ће туженог као пензионера довести у стање потупуне осиромашености.
Апелациони суд у Крагујевцу је оспореном пресудом Гж. 4153/12 од 11. децембра 2012. године делимично усвојио жалбу туженог, те је преиначио првостепену пресуду, тако што је снижен досуђен новчани износ на 100.000,00 динара, као и износ трошкова на 21.947,00 динара. У образложењу оспорене другостепене пресуде је наведено: да је тужени као новинар у пензији у писму упућеном начелнику Расинског округа, председнику општине Крушевац, политичким партијама и народним посланицима у Скупштини Србије, о тужиоцу изнео низ неистина, тако што је навео да је „дотични господин (тужилац) претио да ће извести 3.500 људи на улице града, како би извршио притисак на руководство К. банке да отпише део дуга Т . Корпорацији, понашајући се као диктатор самог себе је прогласио кадровским решењем, па је као неопходан кадар узео стан, мада има кућу, а након тога, мада је расподела станова солидарности била оспорена на суду, дозволио усељење не чекајући коначну одлуку судских инстанци, да би себе приказао као успешног пословног човека, дотични господин је снимио краткометражни филм о себи, приказавши колико је нарцисоидна личност, али и недорасла да води једну овако велику фирму"; да је због кривичног дела клевете учињеног на описани начин, тужени пресудом Општинског суда у Крушевцу К. 1185/06 од 8. априла 2008. године оглашен кривим и изречена му је новчана казна у износу од 60.000,00 динара, с тим што је Окружни суд у Крушевцу правноснажном пресудом Кж. 194/09 од 3. јуна 2009. године преиначио новчану казну утолико што је осуђеном изрекао мању новчану казну у износу од 30.000,00 динара; да је због наведених неистинитих навода тужилац био изложен коментарисању од стране средине у којој живи, колега на послу, да је то утицало на његов углед као директора фирме и као породичног човека; да је тужени кривичном пресудом оглашен кривим за кривично дело клевете, а суд је у парници, у смислу члана 13. Закона о парничном поступку, у погледу постојања кривичног дела и кривичне одговорности учиниоца везан правноснажном кривичном пресудом ко јом се оптужени оглашава кривим; да, међутим, приликом одмеравања висине накнаде нематеријалне штете, првостепени суд није правилно применио материјално право, и то члан 200. Закона о облигационим односима; да тужиоцу припада правична накнада за претрпљене душевне болове због повреде части и угледа, али је у овом случају од стране првостепеног суда превисоко одређена; да тужиоцу у овом случају припада правична накнада од 100.000,00 динара; да је приликом одмеравања накнаде нематеријалне штете узет а у обзир околност да је тужени у кривичном поступку правноснажно осуђен за кривично дело клевете, а што за тужиоца представља један вид сатисфакције тј. делимичног задовољења; да је суд имао у виду да су неистините чињенице изнете писмено мањем броју људи , и то онима којима и треба указивати на уочене неправилности; да та околност утиче на интензитет и дужину трајања душевних болова тужиоца, тако што их свакако умањује; да је приликом одмеравања висине накнаде штете, Апелациони суд водио рачуна и о томе да се новчаном накнадом нематеријалне штете не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, битне су следеће одредбе Устава и закона:
Одредбом члана 46. став 1. Устава јемчи се слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, пр имају и шире обавештења и идеје, док је одредбом чланом 46. став 2. Устава утврђено да се слобода изражавања може законом ограничити, ако је то неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и национал не безбедности Републике Србије.
Одредбама члана 200. Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) прописано је: да ће суд за претрпљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, наружености, повреде угледа, части, слободе или права личности, смрти блиског лица као и за страх, ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдава, досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјалне штете , као и у њеном одсуству (став 1.); да ће приликом одлучивања о захтеву за накнаду нематеријалне штете, као и о висини њене накнаде, суд водити рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом (став 2.).
5. У конкретном случају, подносилац уставне жалбе је, као тужени у парничном поступку , правноснажно обавезан да плати новчани износ од 100.000,00 динара тужиоцу М.Н. на име накнаде нематеријалне штете због повреде његове части и угледа , која је проузрокована тиме што је подносилац у писму који је упутио на више адреса надлежних државних институција изнео неистините чињенице о самом тужиоцу. Претходно је због кривичног дела клевете учињеног на описани начин, подносилац уставне жалбе правноснажно м пресудом Окружног суда у Крушевцу оглашен кривим , при чему му је изречена новчана казна у износу од 30.000,00 динара и истовремено му је утврђена обавеза плаћања трошкова кривичног поступка у износу од 38.800,00 динара. У парничном поступку суд је у погледу постојања кривичног дела и кривичне одговорности учиниоца везан за правноснажну пресуду кривичног суда којом се оптужени оглашава кривим, а у смислу одредбе члана 13. Закона о парничном поступку. Међутим, Уставни суд указује да се у конкретном случају ради о сукобу два легитимна права – права на углед тужиоца и слободе изражавања подносиоца уставне жалбе, тако да је у овом случају од правног значаја питање да ли је висина досуђене накнаде штете сразмерна легитимном циљу заштите угледа тужиоца (стандард сразмерности). Остали стандарди који се посматрају у контексту односа слободе изражавања и права на углед (легалност, легитимност и „неопходност у демократском друштву“) су испуњени у конкретном случају.
Према ставовима Европског суда за људска права, које прихвата и Уставни суд , досуђена накнаде штете мора да буде сразмерна са нематеријалном (моралном) штетом коју је претрпео конкретни тужилац ( видети пресуде Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП) у предметима Копривица против Црне Горе, број 41158/09, од 22. новембра 2011. године, став 65; Tolstoy Miloslavsky против Уједињеног Краљевства, број 18139/91, од 13. јула 1995. године, став 49; Steel i Morris против Уједињеног Краљевства, број 68416/01, од 15. фебруара 2005. године став 96.). Затим, према становишту наведеног суда, досуђена накнада штете, иако се може сматрати скромном према савременим стандардима, може бити веома значајна и добија на тежини када се стави у однос са скромним приходима подносиоца представке, те у одређеним случајевима износ досуђене накнаде штете може бити основ за утврђење повреде конвенцијског права ( видети пресуду ЕСЉП у предмету Лепојић против Србије, бр ој 13909/05, став 77 , од 6. новембрa 2007. године ). Овакво правно становиште је посебно изражено у пресуди Европског суда Тешић против Србије, број 4678/07 и 50591/12, од 11. фебруара 2014. године, у којој је детаљно анализирана озбиљност досуђене накнаде штете у односу на финансијски положај апликанткиње, а што је представљао и главни разлог за утврђење повреде њене слободе изражавања (видети став 66.). У конкретном случају, подносилац је као тужени у жалби против првостепене пресуде навео да је досуђени новчани износ на име накнаде нематеријалне штете превисоко одређен и да ће туженог као пензионера довести у стање потупуне осиромашености. Апелациони суд у Крагујевцу се без обзира на то што је смањио досуђени износ накнаде штете, није посебно бавио овим питањем (потпуне осиромашености туженог), а што је, по оцени Уставног суда, од кључног значаја у конкретном предмету. Ово нарочито због тога што је подносилац новинар у пензији са месечним примањима од 13.000,00 динара, и да је њему прво у кривичном поступку изречена новчана казна у износу од 30.000,00 динара и утврђена обавеза плаћања трошкова кривичног поступка у износу од 38.800,00 динара, а да је затим подносиоцу у парничном поступку утврђена обавеза плаћања накнаде нематеријалне штете у износу од 100.000,00 динара, као и трошкова поступка у износу 21.947,00 динара , а који износи стављени у однос са његовим примањима објективно могу да представљају велики финансијски терет за подносиоца.
Такође, чињеница која указује да не постоји сразмеран однос између проузроковане нематеријалне (моралне) штете и њене новчане накнаде јесте то да информације који су биле подобне да повреде част и углед тужиоца нису пласиране путем средстава јавног информисања или социјалних друштвених мрежа, када неограничени број лица има приступ тим информацијама, већ су спорне информације упућене ограниченом и уском кругу лица, и то поводом начина на који се, по мишљењу подносиоца, врши једна јавна функција у несумњиво значајном локалном предузећу.
На крају, оно што указује на предметну несразмерност јесте то да је тужилац у време када је подносилац упутио спорно писмо на више адреса надлежних државних институција, био генерални директор фирме у државном (друштвеном) власништву - „T.“ корпорација. Значи, у том контексту, никако се не може говорити да је тужилац био обично физичко - приватно лице. Због тога је тужилац морао да рачуна на то да ће бити објављени чланци, коментари, текстови и да ће бити писана писма о њему и да ће такви чланци, текстови, писма евентуално садржати штетне изјаве по тужиоца које су везане за његово својство генералног директора, а које изјаве такође улазе у домен заштите слободе изражавања, будући да садрже податке од јавног интереса (видети пресудe ЕСЉП у предметима Bladet Tromsø and Stensaas против Норвешке, представка број 21980/93, ECHR 1999-III и Лепојић против Србије, представка број 13909/05, од 6. новембра 2007. године, став 74.). Стога је, по налажењу Уставног суда, тужилац морао да има већи степен толеранције према информацијама које су написане у спорном писму а које су везане за његово својство генералног директора „T.“ корпорације (видети пресуду ЕСЉП у предмету Бодрожић против Србије, број представке 32550/05, од 23. јуна 2009. године, став 54.).
6. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да је оспореном пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 4153/12 од 11. децембра 2012. године подносиоцу уставне жалбе повређена слобода изражавања из члана 46. став 1. Устава , те је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др.закон и 103/15), одлучујући као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, као меру за отклањање последица учињене повреде уставне слободе, поништио пресуду Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 4153/12 од 11. децембра 2012. године и одредио да тај суд поново одлучи о жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против пресуде Основног суда у Крушевцу П. 2998/10 од 12. априла 2012. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
7. С обзиром на то да је утврђена повреда слободе изражавања из члана 46. став 1. Устава и да је у тачки 2. изреке наложено отклањање штетних последица утврђене повреде права , Уставни суд није посебно разматрао наводе о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
8. Такође, Уставни суд је, сагласно одредби члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио да ову одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“, имајући у виду значај који има за заштиту Уставом гарантованих људских и мањинских права и грађанских слобода.
9. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.