Уставни суд, у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан П. Илић, Катарина Манојловић Андрић, др Милан Марковић, др Драгиша Б. Слијепчевић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Тоше Брзака, Саве Брзака, Светлане Камаси и Миомирке Шашић, сви х из Новог Сада, и Борислава Брзака из Каћа , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 2. јуна 2016. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Тоше Брзака, Саве Брзака, Светлане Камаси, Миомирке Шашић и Борислава Брзака изјављена против пресуде Основног суда у Новом саду П. 9389/12 од 8. фебруара 2013. године и пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 1882/13 од 16. августа 2013. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Тоша Брзак, Сава Брзак, Светлана Камаси и Миомирка Шашић, сви из Новог Сада, и Борислав Брзак из Каћа, поднели су Уставном суду, 3. октобра 2013. године, преко пуномоћника Славка Попиводе, адвоката из Новог Сада, уставну жалбу против пресуде Основног суда у Новом саду П. 9389/12 од 8. фебруара 2013. године и пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж. 1882/13 од 16. августа 2013. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије и права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је правноснажно усвојен евентуални тужбени захтев тужиље првог реда за утврђење ванкњижног права својине на породичној стамбеној згради и помоћној згради; да је учињена битна повреда одредаба парничног поступка тиме што је суд, позивајући се на примену одредаба члана 22. Закона о основама с војинскоправних односа, утврдио да је тужиља првог реда стекла право власништва на законит и савестан начин, иако су тужиља првог реда и њен покојни супруг стекли парцелу (на којој су спорни грађевински објекти) од невласника Д.С , и то на незаконит начин, тако што је супруг тужиље првог реда М.П. закључио купопродајни уговор са тада већ покојном Д.С , коју је по специјалној пуномоћи заступао њен син, а Д.С. је у време закључења истог уговора била увелико покојна; да се подносилац Милош Брзак обраћао тужиљи првог реда и њеном покојном супругу да парцела коју су купили не може да се преведе на њихово име, јер иста није у промету с обзиром на то да је у питању земљиште у друштвеној својини; да је суд обавезао тужене да тужиљи првог реда накнаде трошкове поступка, а туженима није досудио трошкове поступка у односу на тужиоце другог и трећег реда, који нису успели у овом спору, образлажући то наводом да „тужени у овој парници нису имали посебних трошкова у вези са поступањем свог пуномоћника у односу на ове тужиоце; да је првостепени суд у својим одлукама заузимао другачија правна становишта у односу на постављени тужбени захтев.
Подносиоци уставне жалбе су предложили Уставном суду да усвоји уставну жалбу, утврди повреду права на правично суђење и суђење у разумном року, и поништи оспорене пресуде.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Основни суд у Новом Саду је оспореном пресудом П. 9389/12 од 8. фебруара 2013. године, у ставу првом изреке, одбио приговоре пресуђене ствари и стварне ненадлежности, а у ставу другом изреке одбио је као неоснован примарни тужбени захтев тужилаца првог, другог и трећег реда за утврђење права ванкњижне својине на породичној стамбеној згради са помоћном зградом, док је у ставу трећем изреке усвојио евентуални тужбени захтев тужиље првог реда Д. П. за утврђење права ванкњижне својине на породичној стамбеној згради са помоћном зградом, а тужени Тоша Брзак, Сава Брзак, Светлана Камаси, Миомирка Шашић и Борислав Брзак, овде подносиоци уставне жалбе, су обавезани да признају и трпе да се тужиља првог реда, на основу ове пресуде, након што за то буду испуњени законски услови, у јавној књизи непокретности упише као искључиви власник спорних грађевинских објеката. У образложењу пресуде је, између осталог, наведено: да су тужиоци 1.-3. реда законски наследници иза пок. М.П; да су 1996. године пок. М.П , као купац, и Д. С, као продавац, коју је на основу овереног пуномоћ ја засту пао њени син Ђ.С , закључили купопродајни уговор; да је чланом 1. наведеног уговора пок. М. П . од Д.С. купио 414/8598 идеалних делова катастарске парцеле бр. 2685 и чланом 7. истог уговора предвиђено је да продавац дозвољава и даје свој безусловни пристанак да се без сваког даљег његовог питања и одобрења може извршити земљишнокњижни и катастарски пренос права власништва на катастарској парцели, када се за то стекну законски услови, пошто је катастарска парцела у друштвеној својини на којој продавац има право коришћења; да је п редметна кастарска парцела у време сачињ авања наведеног уговора била неизграђено грађевинско земљиште које н ије било у промету; да је Д.С. предметну катастарску парцелу, коју је купопродајним уговором продала пок. М.П , стекла као поклонопримац на основу уговора о поклону који је закључила са Ј.Б. и В.Б, родитељима тужених, као поклонодавцима; да су решењем о наслеђивању од 2001. године иза пок. М.П , по основу законског наслеђивања за наследнике оглашени овде тужиоци 1.-3. реда, а по основу з аконског наслеђивања и уступања заоставштину је наследила тужиља 1. реда Д.П; да је предметна катастарска парцела подељена на парцеле од броја 2685/1 до броја 2685/17; да су на катастарској парцели 2685/6 (предмета парцела) саграђени спорна породична стамбена зграда без грађевинске дозволе и спорна помоћна зграда, без грађевинске дозволе; да је за ову (предметну) катастарску парцелу констатовано да представља земљиште у режиму државне својине Републике Србије са правом коришћења у корист овде тужених , који су исту наследили од пок. Ј.Б; да су спорни грађевински објекти који су изграђени на предметној катастарској парцели укњижени као заједничка државина корисника земљишта на предметној парцели, овде тужених, до прибављања грађевинске дозволе; да су спорну породичну стамбену зграду и спорну помоћну зграду на предметној катастарској парцели изградили пок. М.П. и његова супруга Д.П, тужиља првог реда, својим с редствима и својим радом; да су спорни грађевински објекти грађени у периоду од 1996. до 2000. године, када су се тужиоци у исту уселили ; да током градње грађевинских објеката нико није долазио, па ни овде тужени, да се противи таквој градњи, нити да тужиљи 1. реда или њеном сада пок. супругу укажу да катастарска пар цела на којој граде није њихова; да има места примени члана 22 . Закона о основама својинскоправних односа , с обзиром на то да из утврђених чињеница следи да су спорни грађевински објекти изграђени материјалом , радом и средствима ту жиље 1. реда и њеног пок. супруга М.П; да је с уд имао у виду наводе тужених да је пок. М.П. закључио фикти ван уговор на основу неважећег пуномоћја, да је предметна катастарска парцела била у друштвеној својини са правом коришћења Ј.Б, а не продавца Д.С, али да ови наводи тужених нису прихваћени јер је обавезујућим упутством из решења А пелационог суда у Новог Саду од 2011. године у казано да земљиште на којем су спорни грађевински објекти изграђени, није предмет спора, те да из тог разлога законитост располагања земљиштим није од значаја за одлуку о тужбеном захтеву; да је суд одбио и приговор стварне ненадлежности истог суда јер је предмет овог парничног поступка утврђење ванкњижног власништва на спорним грађевинским објектима уз истовремено утврђење да ће се упис истог извршити након што за то буду испуњени законски услови, који свакако подразумевају и преосталу одговарајућу докуменацију прибављену у поступку легализације пред надлежним органом; да суд оваквим поступањем не задире у поступак легализације спорних објеката нити омогућава бесправно поступање тужилаца у односу на право коришћења на предметној парцели, које право уживају тужени; да утврђењем ванкњижног власништва тужиље на објектима тужиља као градитељ бесправно подигнутог објекта, до његове легализације , ужива судску заштиту која припада власнику ствари и на том објекту може сте ћи право својине; да без обзира на м огућност легализације наведених објеката, њен захтев за укњижбу тог права својине, односно утврђење обавезе тужених да трпе такву укњижбу, није могућ до окончања поступка л егализације у управном поступку; да сходно наведеном, суд одлучивањем по оваквом тужбеном захтеву не задире у поступање другог органа или суда, нити задире у права тужених из чл. 23.-26. Закона о ос новама својинскоправних односа, које одредбе на одговарајући начин и под законом одређеним условима пружају заштиту власнику земљишта на ком е је изграђе н објекат.
Апелациони суд у Новом Саду је оспореном пресудом Гж. 1882/13 од 16. августа 2013. године, у поступку по жалби, одбио као неосновану жалбу тужених и потврдио првостепену пресуду.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Законом о основама својинскоправних односа („Службени лист СФРЈ “, бр. 6/80 и 36/90, „Службени лист СРЈ“, број 29/96 и „Службени гласник РС“, број 115/05) прописано је: да се право својине стиче по самом закону, на основу правног посла и наслеђивањем ( члан 20. став 1.); да лице које од свог материјала својим радом изради нову ствар стиче право својине на ту ствар (члан 22. став 1).
5. Разматрајући уставну жалбу са аспекта истакнуте повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд пре свега наглашава да је правилну примену меродавног права надлежан да цени инстанционо виши суд у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Уставни суд није надлежан да оцењује правилност чињеничних и правних закључака редовних судова, осим у случају када је примена меродавног материјалног и/или процесног права била очигл едно произвољна, односно арбитрерна на штету подносиоца уставне жалбе, што може довести до повреде Уставом зајемченог права на правично суђење. Стога је Уставни суд, у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од конкретних околности случаја и утемељености изнетих уставноправних разлога, надлежан да цени повреду права из члана 32. став 1. Устава и са становишта примене материјалног, односно процесног права. На овакав закључак упућује и став Европског суда за људс ка права изражен у пресуди Khamidov против Русије, од 15. новембра 2007. године (број апликације 72118/01, став 170.), у којој је тај суд констатовао да није његов задатак да доноси одлуку уместо домаћих судова који су у најбољој позицији да оцене презентоване доказе, установе чињенично стање и тумаче домаће право, те да, у принципу, Европски суд неће интервенисати, осим уколико су одлуке домаћих судова арбитрерне или очигледно неосноване.
Уставни суд је констатовао да је оспореним парничним пресудама правноснажно усвојен евентуални тужбени захтев тужиље првог реда Д.П. за утврђење ванкњижног права својине на породичној стамбеној згради, са помоћном зградом, који су изграђени без грађевинске дозволе, у смислу одредбе члана 22. став 1. Закона о основама својинскоправних односа , којом је прописано да лице које од свог материјала својим радом изради нову ствар стиче право својине на ту ствар. Уставни суд је оценио да је у оспореним парничним пресудама дато уставноправно прихватљиво становиште о признавању права ванкњижног власништва тужиљи првог реда по основу наслеђа иза мужа са којим је од њиховог материјала и рада израђена нова ствар - породична стамбена зграда, са помоћном зградом. Такође, подносиоци ниједним својим наводом у уставној жалби, нити у самом парничном поступку, нису оспорили да су тужиља и њен муж својим радом и материјалом изградили спорне грађевинске објекте.
Тврдња подносилаца уставне жалбе о повреди о права на правично суђење суштински се своди на то да је катастарска парцела, на којој су изграђени спорни грађевински објекти, били предмет незаконитог промета на основу којег је правни претходник тужиље стекао парцелу, јер је та катастарска парцела представљала земљиште у друштвеној својини чији је промет забрањен, као и то да је промет катастарске парцеле извршен на основу пуномоћја које је престало да важи због смрти властодавца. У вези са наведеним, Уставни суд оцењује да је у оспореним парничним пресудама дато уставноправно прихватљиво становиште да земљиште на коме су изграђени спорни грађевински објекти није представљао предмет конкретног спора, те да из тог разлога законитост располагања земљиштем није била од правног значаја за одлуку о самом тужбеном захтеву (који се односи на изграђене грађевинске објекте). Даље, Уставни суд указује да је право својине основно имовинско право које је изричито прописано Законом о о сновама својинскоправних односа. Наведени закон у својим меродавним одредбама прописује услове за утврђење права својине и ти законски услови су на уставноправно прихватљив начин примењени у конкретном случају, а предметно указивање подносилаца не представља законом прописану сметњу за утврђење права својине на оваквим грађевинским објектима.
Такође, Уставни суд указује да спорна породична стамбена зграда са помоћном зградом, представља дом тужиље првог реда већ дужи временски период, да је неспорно да је свој дом изградила са својим покојним супругом од њихових средстава и рада, а у случају легализације породичне стамбене зграде и укњижбе права својине на спорној породичној стамбеној згради у корист тужиље првог реда, подносиоци уставне жалбе нису спречени да у новом парничном поступку заштите своје право коришћења на катастарској парцели на којој је изграђена спорна породична стамбена зграда подношењем тужбе због грађења на туђем земљишту или подношењем неке друге парничне тужбе.
У вези посебне тврдње подносилаца уставне жалбе да је првостепени суд заузимао другачија правна становишта у односу на постављени тужбени захтев, тиме што је у првој донетој пресуди од 2008. године одбио тужбени захтев, док је у оспореној пресуди од 2013. године усвојио тужбени захтев, Уставни суд указује да до повреде права на правну сигурност, као елемента права на правично суђење, у истом поступку може доћи само када суд правног лека у својим одлукама заузима другачија правна становишта без ваљаног правног образложења. У конкретном случају, прва првостепена пресуда је укинута решењем Апелационог суда у Новом Саду од 17. октобра 2011. године и у том решењу је указано на то да земљиште на коме су изграђени спорни грађевински објекти не представља предмет конкретног спора, те да из тог разлога законитост располагања земљиштем није од значаја за одлуку о самом тужбеном захтеву. По оваквом правном налогу је поступио првостепени суд у оспореној пресуди чије је правно становиште подржано од стране другостепеног суда, чиме је поштована правна сигурност у конкретном парничном поступку.
У вези посебне тврдње подносилаца уставне жалбе да им парнични суд није признао трошкове поступка према тужиоцима другог и трећег реда чији је тужбени захтев одбијен због недостатка активне легитимације, Уставни суд указује да су тужиоци поднели тужбу као јединствени супарничари (они су законски наследници М.П.) и били су заступани од стране истог пуномоћника из реда адвоката, због чега пуномоћник подносилаца у парничном поступку није предузимао различите парничне радње према сваком појединачном тужиоцу, те није имао посебне трошкове према тужиоцима другог и трећег реда. Стога је уставноправно прихватљиво становиште парничног суда о непризнавању парничних трошкова у корист подносилаца у односу тужиоце другог и трећег реда.
У вези тврдње подносилаца уставне жалбе да им је повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у предметном парничном поступку, Уставни суд најпре указује, с једне стране, да се садржина уставне жалбе у суштини односи само на оспоравање парничних пресуда, да се само једном помиње дужина трајања поступка без даље конкретизације и довођења у везу са повредом права на суђења у разумном року, а са друге стране, подносиоци су тек у захтеву уставне жалбе тражили утврђење повреде права на суђење у разумном року. Полазећи од наведеног , Суд се није упуштао у утврђивање основаности формалне тврдње подносилаца уставне жалбе о повреди њиховог права на суђење у разумном року у предметном парничном поступку.
6. Имајући у виду све наведено, Уставни суд је утврдио да подносиоцима уставне жалбе оспореним пресуда ма Основног суда у Новом Саду П. 9389/12 од 8. фебруара 2013. године и Апелационог суда у Новом Саду Гж. 1882/13 од 16. августа 2013. године није повређено право на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1.Устава, те је уставну жалбу одбио као неосновану , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 107/07, 99/11, 18/13- Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15).
7. Како подносиоци уставне жалбе наводе о повреди права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава заснива ју на иден тичним разлозима које су истицали у прилог тврдњи о повреди права на правично суђење, а који су већ разм отрени, Уставни суд налази да није потребно да их поново цени и са аспекта повреде права на једнаку заштиту и права на правно средство из члана 36. Устава .
8. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Весна Илић Прелић
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је правноснажно усвојен евентуални тужбени захтев тужиље првог реда за утврђење ванкњижног права својине на породичној стамбеној згради и помоћној згради; да је учињена битна повреда одредаба парничног поступка тиме што је суд, позивајући се на примену одредаба члана 22. Закона о основама с војинскоправних односа, утврдио да је тужиља првог реда стекла право власништва на законит и савестан начин, иако су тужиља првог реда и њен покојни супруг стекли парцелу (на којој су спорни грађевински објекти) од невласника Д.С , и то на незаконит начин, тако што је супруг тужиље првог реда М.П. закључио купопродајни уговор са тада већ покојном Д.С , коју је по специјалној пуномоћи заступао њен син, а Д.С. је у време закључења истог уговора била увелико покојна; да се подносилац Милош Брзак обраћао тужиљи првог реда и њеном покојном супругу да парцела коју су купили не може да се преведе на њихово име, јер иста није у промету с обзиром на то да је у питању земљиште у друштвеној својини; да је суд обавезао тужене да тужиљи првог реда накнаде трошкове поступка, а туженима није досудио трошкове поступка у односу на тужиоце другог и трећег реда, који нису успели у овом спору, образлажући то наводом да „тужени у овој парници нису имали посебних трошкова у вези са поступањем свог пуномоћника у односу на ове тужиоце; да је првостепени суд у својим одлукама заузимао другачија правна становишта у односу на постављени тужбени захтев.
Подносиоци уставне жалбе су предложили Уставном суду да усвоји уставну жалбу, утврди повреду права на правично суђење и суђење у разумном року, и поништи оспорене пресуде.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Основни суд у Новом Саду је оспореном пресудом П. 9389/12 од 8. фебруара 2013. године, у ставу првом изреке, одбио приговоре пресуђене ствари и стварне ненадлежности, а у ставу другом изреке одбио је као неоснован примарни тужбени захтев тужилаца првог, другог и трећег реда за утврђење права ванкњижне својине на породичној стамбеној згради са помоћном зградом, док је у ставу трећем изреке усвојио евентуални тужбени захтев тужиље првог реда Д. П. за утврђење права ванкњижне својине на породичној стамбеној згради са помоћном зградом, а тужени Тоша Брзак, Сава Брзак, Светлана Камаси, Миомирка Шашић и Борислав Брзак, овде подносиоци уставне жалбе, су обавезани да признају и трпе да се тужиља првог реда, на основу ове пресуде, након што за то буду испуњени законски услови, у јавној књизи непокретности упише као искључиви власник спорних грађевинских објеката. У образложењу пресуде је, између осталог, наведено: да су тужиоци 1.-3. реда законски наследници иза пок. М.П; да су 1996. године пок. М.П , као купац, и Д. С, као продавац, коју је на основу овереног пуномоћ ја засту пао њени син Ђ.С , закључили купопродајни уговор; да је чланом 1. наведеног уговора пок. М. П . од Д.С. купио 414/8598 идеалних делова катастарске парцеле бр. 2685 и чланом 7. истог уговора предвиђено је да продавац дозвољава и даје свој безусловни пристанак да се без сваког даљег његовог питања и одобрења може извршити земљишнокњижни и катастарски пренос права власништва на катастарској парцели, када се за то стекну законски услови, пошто је катастарска парцела у друштвеној својини на којој продавац има право коришћења; да је п редметна кастарска парцела у време сачињ авања наведеног уговора била неизграђено грађевинско земљиште које н ије било у промету; да је Д.С. предметну катастарску парцелу, коју је купопродајним уговором продала пок. М.П , стекла као поклонопримац на основу уговора о поклону који је закључила са Ј.Б. и В.Б, родитељима тужених, као поклонодавцима; да су решењем о наслеђивању од 2001. године иза пок. М.П , по основу законског наслеђивања за наследнике оглашени овде тужиоци 1.-3. реда, а по основу з аконског наслеђивања и уступања заоставштину је наследила тужиља 1. реда Д.П; да је предметна катастарска парцела подељена на парцеле од броја 2685/1 до броја 2685/17; да су на катастарској парцели 2685/6 (предмета парцела) саграђени спорна породична стамбена зграда без грађевинске дозволе и спорна помоћна зграда, без грађевинске дозволе; да је за ову (предметну) катастарску парцелу констатовано да представља земљиште у режиму државне својине Републике Србије са правом коришћења у корист овде тужених , који су исту наследили од пок. Ј.Б; да су спорни грађевински објекти који су изграђени на предметној катастарској парцели укњижени као заједничка државина корисника земљишта на предметној парцели, овде тужених, до прибављања грађевинске дозволе; да су спорну породичну стамбену зграду и спорну помоћну зграду на предметној катастарској парцели изградили пок. М.П. и његова супруга Д.П, тужиља првог реда, својим с редствима и својим радом; да су спорни грађевински објекти грађени у периоду од 1996. до 2000. године, када су се тужиоци у исту уселили ; да током градње грађевинских објеката нико није долазио, па ни овде тужени, да се противи таквој градњи, нити да тужиљи 1. реда или њеном сада пок. супругу укажу да катастарска пар цела на којој граде није њихова; да има места примени члана 22 . Закона о основама својинскоправних односа , с обзиром на то да из утврђених чињеница следи да су спорни грађевински објекти изграђени материјалом , радом и средствима ту жиље 1. реда и њеног пок. супруга М.П; да је с уд имао у виду наводе тужених да је пок. М.П. закључио фикти ван уговор на основу неважећег пуномоћја, да је предметна катастарска парцела била у друштвеној својини са правом коришћења Ј.Б, а не продавца Д.С, али да ови наводи тужених нису прихваћени јер је обавезујућим упутством из решења А пелационог суда у Новог Саду од 2011. године у казано да земљиште на којем су спорни грађевински објекти изграђени, није предмет спора, те да из тог разлога законитост располагања земљиштим није од значаја за одлуку о тужбеном захтеву; да је суд одбио и приговор стварне ненадлежности истог суда јер је предмет овог парничног поступка утврђење ванкњижног власништва на спорним грађевинским објектима уз истовремено утврђење да ће се упис истог извршити након што за то буду испуњени законски услови, који свакако подразумевају и преосталу одговарајућу докуменацију прибављену у поступку легализације пред надлежним органом; да суд оваквим поступањем не задире у поступак легализације спорних објеката нити омогућава бесправно поступање тужилаца у односу на право коришћења на предметној парцели, које право уживају тужени; да утврђењем ванкњижног власништва тужиље на објектима тужиља као градитељ бесправно подигнутог објекта, до његове легализације , ужива судску заштиту која припада власнику ствари и на том објекту може сте ћи право својине; да без обзира на м огућност легализације наведених објеката, њен захтев за укњижбу тог права својине, односно утврђење обавезе тужених да трпе такву укњижбу, није могућ до окончања поступка л егализације у управном поступку; да сходно наведеном, суд одлучивањем по оваквом тужбеном захтеву не задире у поступање другог органа или суда, нити задире у права тужених из чл. 23.-26. Закона о ос новама својинскоправних односа, које одредбе на одговарајући начин и под законом одређеним условима пружају заштиту власнику земљишта на ком е је изграђе н објекат.
Апелациони суд у Новом Саду је оспореном пресудом Гж. 1882/13 од 16. августа 2013. године, у поступку по жалби, одбио као неосновану жалбу тужених и потврдио првостепену пресуду.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Законом о основама својинскоправних односа („Службени лист СФРЈ “, бр. 6/80 и 36/90, „Службени лист СРЈ“, број 29/96 и „Службени гласник РС“, број 115/05) прописано је: да се право својине стиче по самом закону, на основу правног посла и наслеђивањем ( члан 20. став 1.); да лице које од свог материјала својим радом изради нову ствар стиче право својине на ту ствар (члан 22. став 1).
5. Разматрајући уставну жалбу са аспекта истакнуте повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд пре свега наглашава да је правилну примену меродавног права надлежан да цени инстанционо виши суд у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Уставни суд није надлежан да оцењује правилност чињеничних и правних закључака редовних судова, осим у случају када је примена меродавног материјалног и/или процесног права била очигл едно произвољна, односно арбитрерна на штету подносиоца уставне жалбе, што може довести до повреде Уставом зајемченог права на правично суђење. Стога је Уставни суд, у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од конкретних околности случаја и утемељености изнетих уставноправних разлога, надлежан да цени повреду права из члана 32. став 1. Устава и са становишта примене материјалног, односно процесног права. На овакав закључак упућује и став Европског суда за људс ка права изражен у пресуди Khamidov против Русије, од 15. новембра 2007. године (број апликације 72118/01, став 170.), у којој је тај суд констатовао да није његов задатак да доноси одлуку уместо домаћих судова који су у најбољој позицији да оцене презентоване доказе, установе чињенично стање и тумаче домаће право, те да, у принципу, Европски суд неће интервенисати, осим уколико су одлуке домаћих судова арбитрерне или очигледно неосноване.
Уставни суд је констатовао да је оспореним парничним пресудама правноснажно усвојен евентуални тужбени захтев тужиље првог реда Д.П. за утврђење ванкњижног права својине на породичној стамбеној згради, са помоћном зградом, који су изграђени без грађевинске дозволе, у смислу одредбе члана 22. став 1. Закона о основама својинскоправних односа , којом је прописано да лице које од свог материјала својим радом изради нову ствар стиче право својине на ту ствар. Уставни суд је оценио да је у оспореним парничним пресудама дато уставноправно прихватљиво становиште о признавању права ванкњижног власништва тужиљи првог реда по основу наслеђа иза мужа са којим је од њиховог материјала и рада израђена нова ствар - породична стамбена зграда, са помоћном зградом. Такође, подносиоци ниједним својим наводом у уставној жалби, нити у самом парничном поступку, нису оспорили да су тужиља и њен муж својим радом и материјалом изградили спорне грађевинске објекте.
Тврдња подносилаца уставне жалбе о повреди о права на правично суђење суштински се своди на то да је катастарска парцела, на којој су изграђени спорни грађевински објекти, били предмет незаконитог промета на основу којег је правни претходник тужиље стекао парцелу, јер је та катастарска парцела представљала земљиште у друштвеној својини чији је промет забрањен, као и то да је промет катастарске парцеле извршен на основу пуномоћја које је престало да важи због смрти властодавца. У вези са наведеним, Уставни суд оцењује да је у оспореним парничним пресудама дато уставноправно прихватљиво становиште да земљиште на коме су изграђени спорни грађевински објекти није представљао предмет конкретног спора, те да из тог разлога законитост располагања земљиштем није била од правног значаја за одлуку о самом тужбеном захтеву (који се односи на изграђене грађевинске објекте). Даље, Уставни суд указује да је право својине основно имовинско право које је изричито прописано Законом о о сновама својинскоправних односа. Наведени закон у својим меродавним одредбама прописује услове за утврђење права својине и ти законски услови су на уставноправно прихватљив начин примењени у конкретном случају, а предметно указивање подносилаца не представља законом прописану сметњу за утврђење права својине на оваквим грађевинским објектима.
Такође, Уставни суд указује да спорна породична стамбена зграда са помоћном зградом, представља дом тужиље првог реда већ дужи временски период, да је неспорно да је свој дом изградила са својим покојним супругом од њихових средстава и рада, а у случају легализације породичне стамбене зграде и укњижбе права својине на спорној породичној стамбеној згради у корист тужиље првог реда, подносиоци уставне жалбе нису спречени да у новом парничном поступку заштите своје право коришћења на катастарској парцели на којој је изграђена спорна породична стамбена зграда подношењем тужбе због грађења на туђем земљишту или подношењем неке друге парничне тужбе.
У вези посебне тврдње подносилаца уставне жалбе да је првостепени суд заузимао другачија правна становишта у односу на постављени тужбени захтев, тиме што је у првој донетој пресуди од 2008. године одбио тужбени захтев, док је у оспореној пресуди од 2013. године усвојио тужбени захтев, Уставни суд указује да до повреде права на правну сигурност, као елемента права на правично суђење, у истом поступку може доћи само када суд правног лека у својим одлукама заузима другачија правна становишта без ваљаног правног образложења. У конкретном случају, прва првостепена пресуда је укинута решењем Апелационог суда у Новом Саду од 17. октобра 2011. године и у том решењу је указано на то да земљиште на коме су изграђени спорни грађевински објекти не представља предмет конкретног спора, те да из тог разлога законитост располагања земљиштем није од значаја за одлуку о самом тужбеном захтеву. По оваквом правном налогу је поступио првостепени суд у оспореној пресуди чије је правно становиште подржано од стране другостепеног суда, чиме је поштована правна сигурност у конкретном парничном поступку.
У вези посебне тврдње подносилаца уставне жалбе да им парнични суд није признао трошкове поступка према тужиоцима другог и трећег реда чији је тужбени захтев одбијен због недостатка активне легитимације, Уставни суд указује да су тужиоци поднели тужбу као јединствени супарничари (они су законски наследници М.П.) и били су заступани од стране истог пуномоћника из реда адвоката, због чега пуномоћник подносилаца у парничном поступку није предузимао различите парничне радње према сваком појединачном тужиоцу, те није имао посебне трошкове према тужиоцима другог и трећег реда. Стога је уставноправно прихватљиво становиште парничног суда о непризнавању парничних трошкова у корист подносилаца у односу тужиоце другог и трећег реда.
У вези тврдње подносилаца уставне жалбе да им је повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у предметном парничном поступку, Уставни суд најпре указује, с једне стране, да се садржина уставне жалбе у суштини односи само на оспоравање парничних пресуда, да се само једном помиње дужина трајања поступка без даље конкретизације и довођења у везу са повредом права на суђења у разумном року, а са друге стране, подносиоци су тек у захтеву уставне жалбе тражили утврђење повреде права на суђење у разумном року. Полазећи од наведеног , Суд се није упуштао у утврђивање основаности формалне тврдње подносилаца уставне жалбе о повреди њиховог права на суђење у разумном року у предметном парничном поступку.
6. Имајући у виду све наведено, Уставни суд је утврдио да подносиоцима уставне жалбе оспореним пресуда ма Основног суда у Новом Саду П. 9389/12 од 8. фебруара 2013. године и Апелационог суда у Новом Саду Гж. 1882/13 од 16. августа 2013. године није повређено право на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1.Устава, те је уставну жалбу одбио као неосновану , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 107/07, 99/11, 18/13- Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15).
7. Како подносиоци уставне жалбе наводе о повреди права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава заснива ју на иден тичним разлозима које су истицали у прилог тврдњи о повреди права на правично суђење, а који су већ разм отрени, Уставни суд налази да није потребно да их поново цени и са аспекта повреде права на једнаку заштиту и права на правно средство из члана 36. Устава .
8. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Весна Илић Прелић