Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије др Драгиша Б. Слијепчевић, др Марија Драшкић, Катарина Манојловић Андрић, др Горан П. Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и др Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби З. Н. из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 9. јуна 2016. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба З. Н. изјављена против пресуде Првог основног суда у Београду П. 67330/10 од 7. децембра 2012. године и пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 2246/13 од 23. априла 2014. године и утврђује да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на једнаку заштиту права, зајемчено одредбом члана 36. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Одбија се као неоснован захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете, док се захтев за накнаду материјалне штете одбацује.
2. Одбија се као неоснован захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете, док се захтев за накнаду материјалне штете одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. З. Н. из Београда поднео је Уставном суду, 8. септембра 2014. године, преко пуномоћника Ђ. П, адвоката из Београда, уставну жалбу, допуњену поднесцима од 19. јануара, 6. јула и 2. октобра 2015. године и 22. марта 2016. године , против пресуде Првог основног суда у Београду П. 67330/10 од 7. децембра 2012. године и пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 2246/13 од 23. априла 2014. године, због повреде начела забране дискриминације, права на правично суђење, права на накнаду штете, права на једнаку заштиту права и права на имовину, зајемчених одредбама члана 21. ст. 1. и 2, члана 32. став 1, члана 35. став 2, члана 36. став 1. и члана 58. Устава Републике Србије.
Образлажући наводе на којима заснива тврдњу о повреди начела забране дискриминације и права на једнаку заштиту права, подносилац истиче да је Апелациони суд у Београду, доношењем различитих одлука о основаности тужбених захтева за накнаду штете због немогућности обављања делатности ауто-такси превоза, створио стање правне несигурности, а њега довео у битно различит положај од онога у коме су се налазили тужиоци чији су тужбени захтеви усвојени. Повреду права на правично суђење заснива на тврдњи о произвољној примени материјалног права и пропусту суда да образложи судску одлуку, тј. да оцени његове наводе и доказе који су му ишли у прилог. Подносилац је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, досуди му материјалну штету коју опредељује у висини тужбеног захтева који је био предмет спора и трошкова парничног поступка, или да поништи оспорену пресуду. Поред тога, подносилац је тражио да му се утврди право на накнаду нематеријалне штете због повреде Уставом зајемчених права и досуде трошкови на име састава уставне жалбе. Такође , предложио је да Уставни суд, у смислу члана 87. Закона о Уставном суду, прошири дејство своје одлуке и на лица која нису поднела уставну жалбу, а нала зе се у истој правној ситуацији.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном пресудом Првог основног суда у Београду П. 67330/10 од 7. децембра 2012, у ставу првом изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражио да се обавеже тужени Град Београд да му на име накнаде штете исплати одређени новчани износ, са опредељеном законском затезном каматом, док је у ставу другом изреке обавезао тужиоца да накнади трошкове поступка туженом.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 2246/13 од 23. априла 2014. године одбијена су као неоснована жалбе тужиоца и туженог и потврђена је првостепена пресуда. У образложењу оспорене другостепене пресуде је наведено да је на основу изведених доказа утврђено: да је тужилац поднео 30. новембра 2005. године надлежном органу туженог захтев за издавање сагласности за обављање делатности ауто-такси превоза; да је решењем надлежног органа туженог од 14. априла 2006. године утврђено да тужилац не испуњава услове за обављање делатности ауто-такси превоза, због чега му није дата сагласност за обављање те делатности; да је тужилац, након доношења Одлуке Уставног суда IУ-53/2004 од 29. септембра 2005. године, којом је утврђено да поједине одредбе Одлуке о ауто-такси превозу („Службени лист Града Београда“, бр. 12/02, 5/03 и 14/04) нису у сагласности са Уставом и законом, дана 21. маја 2007. године поднео надлежном органу туженог захтев за измену појединачног акта; да је решењем другостепеног органа туженог од 27. децембра 2007. године, донетог на основу пресуде Окружног суда у Београду У. 1751/06 од 8. новембра 2006. године, поништено првостепено решење од 14. априла 2006. године, као и да је решењем другостепеног органа туженог од 27. децембра 2007. године, донетог на основу пресуде Окружног суда у Београду У. 1850/07 од 7. децембра 2007. године, усвојена жалба тужиоца и наложено је првостепеном органу да донесе одлуку по захтеву тужиоца за давање сагласности за упис у регистар за обављање делатности ауто-такси превоза; да је решењем првостепеног органа туженог од 16. јула 2008. године утврђено да се спајају поступци по захтеву тужиоца за обављање делатности ауто-такси превоза и захтеву за измену појединачног акта, те је тужиоцу дата сагласност за обављање ауто-такси превоза. Другостепени суд је оценио да је првостепени суд, полазећи од овако утврђено чињеничног стања, правилно применио материјално права и то одредбу члана 172. став 1. Закона о облигационим односима и нашао да у радњама туженог нема противправности, те да стога тужени није одговоран за евентуално претрпљену штету. По налажењу другостепеног суда, правилан је закључак првостепеног суда да није било неправилног и незаконитог рада туженог, с обзиром на то да су надлежни органи поступали у оквиру својих овлашћења и у складу са важећим прописима, те да је, након доношења Одлуке Уставног суда IУ-53/2004, у поступку по жалби и захтеву за измену акта донета одлука којом је тужиоцу одобрено обављање делатности ауто-такси превоза и којом су отклоњене штетне последице. Поред тога, другостепени суд налази да су неосновани наводи којим тужилац указује да му је причињена штета због непоступања органа управе у примереним роковима.
Пресудама Апелационог суда у Београду Гж. 7837/10 од 21. јула 2010. године и Гж. 5629/12 од 11. априла 2013. године, које су достављене као доказ различитог поступања другостепеног суда у битно сличним чињеничним и правним ситуацијама, правноснажно је обавезан тужени Град Београд да тужиоцима на име накнаде материјалне штете због изгубљене зараде - немогућности обављања делатности ауто-такси превоза, исплати одређене новчане износе. Из образложења поменутих пресуда произлази да су тужиоци у периоду од 27. новембра 2003. до 27. децембра 2005. године надлежном органу туженог поднели захтеве за издавање акта о испуњењу услова за обављање ауто-такси превоза путника, те да су њихови захтеви првобитно одбијени, са образложењем да не испуњавају услове прописане Одлуком о ауто-такси превозу, односно због „немања“ слободног такси места. Управни поступци и управни спорови које су водили, окончани су у току 2008. године у њихову корист давањем сагласности за обављање делатности ауто-такси превоза. Апелациони суд у Београду је у овим пресудама навео да, сагласно члану 172. Закона о облигационим односима, одговорност туженог за штету коју је претрпео тужилац, а која се огледа у заради коју је основано могао да очекује, произлази из нечињења његових органа - недоношења одлуке о захтеву тужиоца, односно из пропуста његових органа да благовремено, у разумном и примереном року одлуче о захтеву тужиоца .
4. Одредбама Устава, на чију повреду указује подносилац уставне жалбе , утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки и да
свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. став 2.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
5. Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права на једнаку заштиту права, Уставни суд, пре свега, указује да је према ставу Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП), један од основних аспеката владавине права поштовање начела правне сигурности које подразумева да свако лице може основано очекивати да ће надлежни суд у битно истоврсним чињеничним и правним ситуацијама поступати на исти начин. Постојање различитих одлука суда последње инстанце у истоветним случајевима може довести до повреде поменутог начела у одсуству механизма који би осигурао једнообразност у одлучивању (видети пресуду ЕСЉП Beian против Румуније, од 6. децембра 2007. године, ст. 36-39 .). Поред тога, ЕСЉП је истакао да државе потписнице Конвенције имају обавезу да организују свој правни систем тако да избегну доношење различитих одлука (видети пресуду Vrioni и други против Албаније, од 24. марта 2009. године, став 58 .). С друге стране, Уставни суд је имао у виду и да захтеви правне сигурности и заштите легитимних очекивања учесника у поступку не подразумевају право на устаљену судску праксу (видети пресуду ЕСЉП Unedic против Француске, од 18. децембра 2008. године, став 74.). Развој судске праксе сам по себи не противуречи добром дељењу правде, али у случају постојања добро установљене судске праксе (well-established jurisprudence) обавеза највишег суда је да дà суштинске разлоге за одступање од дотадашње судске праксе, како не би повредио право учесника у поступку на довољно образложену судску одлуку (видети пресуду ЕСЉП Atanasovski против “бивше југословенске Републике Македоније“, од 14. јануара 2010. године, став 38.).
Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд констатује да је оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 2246/13 од 23. априла 2014. године правноснажно одбијен тужбени захтев подносиоца уставне жалбе којим је тражио да му тужени Град Београд на име накнаде материјалне штете у виду изгубљене зараде због немогућности обављања делатности ауто-такси превоза исплати одређени новчани износ, са образложењем да, у конкретном случају, нема неправилног и незаконитог рада органа туженог, оцењујући притом да нису основани наводи жалбе којима се указује на непоступање органа туженог у законом предвиђеним роковима. С друге стране, тај исти другостепени суд је, у поступцима окончаним пресудама које је подносилац доставио као доказ различитог поступања, правноснажно усвојио захтеве тужилаца и обавезао истог туженог да им на име накнаде материјалне штете у виду изгубљене зараде због немогућности обављања делатности ауто-такси превоза исплати одређене новчане износе, оценивши да одговорност туженог произлази из нечињења његових органа тј. пропуста његових органа да благовремено, у разумном и примереном року одлуче о захтевима тужилаца за добијање сагласности за обављање поменуте делатности. Дакле, Апелациони суд у Београду је, у битно сличним чињеничним и правним ситуацијама, у поступцима у којима је процесни положај туженог имало исто лице, доносио различите одлуке , и то тако што је пре доношења оспорене одлуке Гж. 9083/12 од 11. јула 2013. године, донео две пресуде (Гж. 7837/10 од 21. јула 2010. године и Гж. 5629/13 од 11. априла 2013. године) којима је правно снажно усвојио тужбене захтеве. Наиме, из образложења оспорене пресуде не могу се утврдити разлози због којих је другостепени суд дошао до другачијег правног закључка у погледу непостојања одговорности туженог, а који су у подносиочевом случају довели до одбијања његовог тужбеног захтева. Уставни суд напомиње да не доводи у питање право редовних судова да промене своју установљену праксу, али су, у том случају, дужни да у образложењима својих одлука наведу разлоге који су довели до одступања, посебно у ситуацији када се ради о суду последње инстанце, како не би дошло до повреде права на једнаку заштиту права.
Притом, Уставни суд је имао у виду своје раније донето Решење Уж-3953/2013 од 17. новембра 2014. године, којим је одбацио уставну жалбу подносиоца изјављену и због повреде права на једнаку заштиту права, али је оценио да у овом предмету није реч о истој чињеничној и правној ситуацији. Наиме, у наведеном решењу је констатовано да из оспорених пресуда произлази да је захтев за накнаду штете у виду измакле добити заснован на чињеници да је орган туженог донео решење којим је одбијен захтев подносиоца уставне жалбе за упис у регистар лица која обављају делатност ауто-такси превоза (24. септембра 2005. године), а које је решење донето у складу са одредбама Одлуке чија је неуставност касније утврђена. Такође, Уставни суд је Решењем Уж-5921/2013 од 5. априла 2016. године одбацио уставну жалбу подносиоца изјављену због повреде права на једнаку заштиту права, налазећи да судске одлуке, које су приложене као доказ неједнаког поступања, нису донете у идентичној чињеничној и правној ситуацији, а ово из разлога што подносилац уставне жалбе није у предметном управном поступку користио законом предвиђена процесноправна средства против „ћутања администрације“.
Уставни суд није посебно ценио пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 4082/13 од 21. маја 2014. године, Гж. 978/13 од 19. јуна 2014. године, Гж. 328/14 од 17. септембра 2014. године и Гж. 4399/15 од 2. септембра 2015. године, као ни решења Врховног касационог суда Рев. 1648/15 од 29. октобра 2015. године, Рев. 1040/15 од 4. новембра 2015. године и Рев. 2140/15 од 17. новембра 2015. године, која су накнадно достављене као доказ различитог поступања другостепеног и ревизијског суда у истоветним чињеничним и правним ситуацијама, имајући у виду да оне потичу и з периода након доношења правноснажне пресуде која је оспорена уставном жалбом.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је закључио да је Апелациони суд у Београду, доношењем различитих одлука у истоветним чињеничним и правним ситуацијама, подносиоца уставне жалбе довео у битно различит положај у односу на тужиоце чији су тужбени захтеви усвојени. Стога је Уставни суд усвојио уставну жалбу у овом делу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/ 11, 18/13-Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), те је одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Разматрајући наводе уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права на правично суђење, које подносилац заснива, између осталог, и на тврдњи о произвољној примени материјалног права, Уставни суд указује да је правилну примену материјалног права, пре свега, надлежан да цени виши суд, у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Међутим, Уставни суд налази да произвољна и арбитрерна примена материјалног права може довести до повреде права на правично суђење, те да у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од чињеница и околности конкретног случаја и од утемељености уставноправних разлога наведених у уставној жалби, има основа да се у поступку по уставној жалби повреда права из члана 32. став 1. Устава, цени и са становишта правилне примене материјалног права.
Уставни суд је, у конкретном случају, оценио да су поступајући судови у оспореним пресудама изнели јасне и довољне разлоге због којих су сматрали да није основан предметни тужбени захтев подносиоца за накнаду штете због немогућности обављања делатности ауто-такси превоза, засноване на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени одредаба меродавног материјалног права. Наиме, како из чињеничног стања које је утврђено пред првостепеним судом произлази да је подносилац у управном поступку који се водио пред органима туженог добио сагласност за обављање ауто-такси превоза , чиме су фактички отклоњене последице примене неуставне и незаконите Одлуке о ауто-такси превозу, судови су оценили да се поступање органа туженог не може сматрати незаконитим и неправилним радом у смислу члана 172. Закона о облигационим односима. Поред тога, Уставни суд налази да је уставноправно прихватљив став редовних судова да сама чињеница дугог трајања управног поступка не значи аутоматски да је рад органа туженог био незаконит и неправилан.
Полазећи од претходне оцене, Уставни суд налази да нема основа ни за подносиочеву тврдњу да му је због неразматрања одређених навода и доказа повређено право на образложену судску одлуку, као елемент права на правично суђење, будући да поменуто право не подразумева обавезу суда да пружи одговоре на сва постављена питања и изнете аргументе (видети пресуду ЕСЉП Ruiz Torija против Шпаније, од 9. децембра 1994. године).
У односу на истакнуте повреде права из члана 35. став 2. и члана 58. Устава, Уставни суд констатује да уставна жалба не садржи конкретне наводе којима се аргументују тврдње о повреди означених права. С тим у вези, Уставни суд указује да формално позивање на повреду уставних права, само по себи, уставну жалбу не чини допуштеном.
Оцењујући постојање повреде начела забране дискриминације, Уставни суд је оценио да нема основа за тврдњу да је оспореним појединачним акт има подносилац уставне жалбе на било који начин дискриминисан, иако су редовни судови у идентичним ситуацијама различито поступали. У уставној жалби нису пружени докази да је подносиоцу уставне жалбе због неког његовог личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда уставног начела забране дискриминације.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је уставну жалбу у овом делу одбацио као очигледно неосновану, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке .
7. Како су по оцени Уставног суда у оспореној другостепеној пресуди изнети уставноправно прихватљиви разлози за оцену о неоснованости предметног тужбеног захтева за накнаду штете, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 89. ст. 2. и 3. Закона о Уставном суду, нашао да је доношење одлуке којом је утврђена повреда права на једнаку заштиту права довољно да се постигне правично задовољење за подносиоца уставне жалбе, из ког разлога је одбио као неоснован захтев за накнаду нематеријалне штете, одлучујући као у првом делу тачке 2. изреке, док је захтев за накнаду материјалне штете, који је опредељен у висини тужбеног захтева који је био предмет спора и трошкова парничног поступка, сагласно члану 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио као правно недопуштен, решавајући као у другом делу тачке 2. изреке.
8. У погледу захтева подносиоца за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у, смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези Уставни суд се позива на становиште које је изражено, поред других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети на : www.ustavni.sud.rs).
Што се тиче подносиочевог предлога да Уставни суд на основу члана 87. Закона о Уставном суду прошири дејство ове одлуке на (неименована) лица која нису поднела уставну жалбу, а налазе се у истоветној правној ситуацији, Уставни суд указује да је у Одлуци Уж-8736/2013 од 18. јуна 2013. године (видети на: www.ustavni.sud.rs) истакао да примени наведене законске одредбе има места у случају када Суд у поступку по уставној жалби утврди да су лица на која се проширује дејство одлуке такође била непосредни учесници конкретног спора пред редовним судом или другим државним органом, да се оспорени акт односи непосредно на подносиоца уставне жалбе и на та лица, и да се у контексту повређеног уставног права, та лица налазе у истој правној ситуацији као и подносилац уставне жалбе, па да је нужно да се дејство конкретне уставносудске одлуке прошири и на та лица, те да нема аутоматског проширеног дејства одлуке Уставног суда на трећа лица и на „сличне“, односно „истоветне“ ситуације. Имајући у виду да је само подносилац уставне жалбе био странка у конкретном парничном поступку, Уставни суд налази да нема основа за разматрање предлога да се дејство конкретне Одлуке прошири и на друга лица.
9. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.
Образлажући наводе на којима заснива тврдњу о повреди начела забране дискриминације и права на једнаку заштиту права, подносилац истиче да је Апелациони суд у Београду, доношењем различитих одлука о основаности тужбених захтева за накнаду штете због немогућности обављања делатности ауто-такси превоза, створио стање правне несигурности, а њега довео у битно различит положај од онога у коме су се налазили тужиоци чији су тужбени захтеви усвојени. Повреду права на правично суђење заснива на тврдњи о произвољној примени материјалног права и пропусту суда да образложи судску одлуку, тј. да оцени његове наводе и доказе који су му ишли у прилог. Подносилац је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, досуди му материјалну штету коју опредељује у висини тужбеног захтева који је био предмет спора и трошкова парничног поступка, или да поништи оспорену пресуду. Поред тога, подносилац је тражио да му се утврди право на накнаду нематеријалне штете због повреде Уставом зајемчених права и досуде трошкови на име састава уставне жалбе. Такође , предложио је да Уставни суд, у смислу члана 87. Закона о Уставном суду, прошири дејство своје одлуке и на лица која нису поднела уставну жалбу, а нала зе се у истој правној ситуацији.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном пресудом Првог основног суда у Београду П. 67330/10 од 7. децембра 2012, у ставу првом изреке, одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражио да се обавеже тужени Град Београд да му на име накнаде штете исплати одређени новчани износ, са опредељеном законском затезном каматом, док је у ставу другом изреке обавезао тужиоца да накнади трошкове поступка туженом.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 2246/13 од 23. априла 2014. године одбијена су као неоснована жалбе тужиоца и туженог и потврђена је првостепена пресуда. У образложењу оспорене другостепене пресуде је наведено да је на основу изведених доказа утврђено: да је тужилац поднео 30. новембра 2005. године надлежном органу туженог захтев за издавање сагласности за обављање делатности ауто-такси превоза; да је решењем надлежног органа туженог од 14. априла 2006. године утврђено да тужилац не испуњава услове за обављање делатности ауто-такси превоза, због чега му није дата сагласност за обављање те делатности; да је тужилац, након доношења Одлуке Уставног суда IУ-53/2004 од 29. септембра 2005. године, којом је утврђено да поједине одредбе Одлуке о ауто-такси превозу („Службени лист Града Београда“, бр. 12/02, 5/03 и 14/04) нису у сагласности са Уставом и законом, дана 21. маја 2007. године поднео надлежном органу туженог захтев за измену појединачног акта; да је решењем другостепеног органа туженог од 27. децембра 2007. године, донетог на основу пресуде Окружног суда у Београду У. 1751/06 од 8. новембра 2006. године, поништено првостепено решење од 14. априла 2006. године, као и да је решењем другостепеног органа туженог од 27. децембра 2007. године, донетог на основу пресуде Окружног суда у Београду У. 1850/07 од 7. децембра 2007. године, усвојена жалба тужиоца и наложено је првостепеном органу да донесе одлуку по захтеву тужиоца за давање сагласности за упис у регистар за обављање делатности ауто-такси превоза; да је решењем првостепеног органа туженог од 16. јула 2008. године утврђено да се спајају поступци по захтеву тужиоца за обављање делатности ауто-такси превоза и захтеву за измену појединачног акта, те је тужиоцу дата сагласност за обављање ауто-такси превоза. Другостепени суд је оценио да је првостепени суд, полазећи од овако утврђено чињеничног стања, правилно применио материјално права и то одредбу члана 172. став 1. Закона о облигационим односима и нашао да у радњама туженог нема противправности, те да стога тужени није одговоран за евентуално претрпљену штету. По налажењу другостепеног суда, правилан је закључак првостепеног суда да није било неправилног и незаконитог рада туженог, с обзиром на то да су надлежни органи поступали у оквиру својих овлашћења и у складу са важећим прописима, те да је, након доношења Одлуке Уставног суда IУ-53/2004, у поступку по жалби и захтеву за измену акта донета одлука којом је тужиоцу одобрено обављање делатности ауто-такси превоза и којом су отклоњене штетне последице. Поред тога, другостепени суд налази да су неосновани наводи којим тужилац указује да му је причињена штета због непоступања органа управе у примереним роковима.
Пресудама Апелационог суда у Београду Гж. 7837/10 од 21. јула 2010. године и Гж. 5629/12 од 11. априла 2013. године, које су достављене као доказ различитог поступања другостепеног суда у битно сличним чињеничним и правним ситуацијама, правноснажно је обавезан тужени Град Београд да тужиоцима на име накнаде материјалне штете због изгубљене зараде - немогућности обављања делатности ауто-такси превоза, исплати одређене новчане износе. Из образложења поменутих пресуда произлази да су тужиоци у периоду од 27. новембра 2003. до 27. децембра 2005. године надлежном органу туженог поднели захтеве за издавање акта о испуњењу услова за обављање ауто-такси превоза путника, те да су њихови захтеви првобитно одбијени, са образложењем да не испуњавају услове прописане Одлуком о ауто-такси превозу, односно због „немања“ слободног такси места. Управни поступци и управни спорови које су водили, окончани су у току 2008. године у њихову корист давањем сагласности за обављање делатности ауто-такси превоза. Апелациони суд у Београду је у овим пресудама навео да, сагласно члану 172. Закона о облигационим односима, одговорност туженог за штету коју је претрпео тужилац, а која се огледа у заради коју је основано могао да очекује, произлази из нечињења његових органа - недоношења одлуке о захтеву тужиоца, односно из пропуста његових органа да благовремено, у разумном и примереном року одлуче о захтеву тужиоца .
4. Одредбама Устава, на чију повреду указује подносилац уставне жалбе , утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки и да
свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. став 2.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
5. Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права на једнаку заштиту права, Уставни суд, пре свега, указује да је према ставу Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП), један од основних аспеката владавине права поштовање начела правне сигурности које подразумева да свако лице може основано очекивати да ће надлежни суд у битно истоврсним чињеничним и правним ситуацијама поступати на исти начин. Постојање различитих одлука суда последње инстанце у истоветним случајевима може довести до повреде поменутог начела у одсуству механизма који би осигурао једнообразност у одлучивању (видети пресуду ЕСЉП Beian против Румуније, од 6. децембра 2007. године, ст. 36-39 .). Поред тога, ЕСЉП је истакао да државе потписнице Конвенције имају обавезу да организују свој правни систем тако да избегну доношење различитих одлука (видети пресуду Vrioni и други против Албаније, од 24. марта 2009. године, став 58 .). С друге стране, Уставни суд је имао у виду и да захтеви правне сигурности и заштите легитимних очекивања учесника у поступку не подразумевају право на устаљену судску праксу (видети пресуду ЕСЉП Unedic против Француске, од 18. децембра 2008. године, став 74.). Развој судске праксе сам по себи не противуречи добром дељењу правде, али у случају постојања добро установљене судске праксе (well-established jurisprudence) обавеза највишег суда је да дà суштинске разлоге за одступање од дотадашње судске праксе, како не би повредио право учесника у поступку на довољно образложену судску одлуку (видети пресуду ЕСЉП Atanasovski против “бивше југословенске Републике Македоније“, од 14. јануара 2010. године, став 38.).
Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд констатује да је оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 2246/13 од 23. априла 2014. године правноснажно одбијен тужбени захтев подносиоца уставне жалбе којим је тражио да му тужени Град Београд на име накнаде материјалне штете у виду изгубљене зараде због немогућности обављања делатности ауто-такси превоза исплати одређени новчани износ, са образложењем да, у конкретном случају, нема неправилног и незаконитог рада органа туженог, оцењујући притом да нису основани наводи жалбе којима се указује на непоступање органа туженог у законом предвиђеним роковима. С друге стране, тај исти другостепени суд је, у поступцима окончаним пресудама које је подносилац доставио као доказ различитог поступања, правноснажно усвојио захтеве тужилаца и обавезао истог туженог да им на име накнаде материјалне штете у виду изгубљене зараде због немогућности обављања делатности ауто-такси превоза исплати одређене новчане износе, оценивши да одговорност туженог произлази из нечињења његових органа тј. пропуста његових органа да благовремено, у разумном и примереном року одлуче о захтевима тужилаца за добијање сагласности за обављање поменуте делатности. Дакле, Апелациони суд у Београду је, у битно сличним чињеничним и правним ситуацијама, у поступцима у којима је процесни положај туженог имало исто лице, доносио различите одлуке , и то тако што је пре доношења оспорене одлуке Гж. 9083/12 од 11. јула 2013. године, донео две пресуде (Гж. 7837/10 од 21. јула 2010. године и Гж. 5629/13 од 11. априла 2013. године) којима је правно снажно усвојио тужбене захтеве. Наиме, из образложења оспорене пресуде не могу се утврдити разлози због којих је другостепени суд дошао до другачијег правног закључка у погледу непостојања одговорности туженог, а који су у подносиочевом случају довели до одбијања његовог тужбеног захтева. Уставни суд напомиње да не доводи у питање право редовних судова да промене своју установљену праксу, али су, у том случају, дужни да у образложењима својих одлука наведу разлоге који су довели до одступања, посебно у ситуацији када се ради о суду последње инстанце, како не би дошло до повреде права на једнаку заштиту права.
Притом, Уставни суд је имао у виду своје раније донето Решење Уж-3953/2013 од 17. новембра 2014. године, којим је одбацио уставну жалбу подносиоца изјављену и због повреде права на једнаку заштиту права, али је оценио да у овом предмету није реч о истој чињеничној и правној ситуацији. Наиме, у наведеном решењу је констатовано да из оспорених пресуда произлази да је захтев за накнаду штете у виду измакле добити заснован на чињеници да је орган туженог донео решење којим је одбијен захтев подносиоца уставне жалбе за упис у регистар лица која обављају делатност ауто-такси превоза (24. септембра 2005. године), а које је решење донето у складу са одредбама Одлуке чија је неуставност касније утврђена. Такође, Уставни суд је Решењем Уж-5921/2013 од 5. априла 2016. године одбацио уставну жалбу подносиоца изјављену због повреде права на једнаку заштиту права, налазећи да судске одлуке, које су приложене као доказ неједнаког поступања, нису донете у идентичној чињеничној и правној ситуацији, а ово из разлога што подносилац уставне жалбе није у предметном управном поступку користио законом предвиђена процесноправна средства против „ћутања администрације“.
Уставни суд није посебно ценио пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 4082/13 од 21. маја 2014. године, Гж. 978/13 од 19. јуна 2014. године, Гж. 328/14 од 17. септембра 2014. године и Гж. 4399/15 од 2. септембра 2015. године, као ни решења Врховног касационог суда Рев. 1648/15 од 29. октобра 2015. године, Рев. 1040/15 од 4. новембра 2015. године и Рев. 2140/15 од 17. новембра 2015. године, која су накнадно достављене као доказ различитог поступања другостепеног и ревизијског суда у истоветним чињеничним и правним ситуацијама, имајући у виду да оне потичу и з периода након доношења правноснажне пресуде која је оспорена уставном жалбом.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је закључио да је Апелациони суд у Београду, доношењем различитих одлука у истоветним чињеничним и правним ситуацијама, подносиоца уставне жалбе довео у битно различит положај у односу на тужиоце чији су тужбени захтеви усвојени. Стога је Уставни суд усвојио уставну жалбу у овом делу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/ 11, 18/13-Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), те је одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Разматрајући наводе уставне жалбе са становишта истакнуте повреде права на правично суђење, које подносилац заснива, између осталог, и на тврдњи о произвољној примени материјалног права, Уставни суд указује да је правилну примену материјалног права, пре свега, надлежан да цени виши суд, у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Међутим, Уставни суд налази да произвољна и арбитрерна примена материјалног права може довести до повреде права на правично суђење, те да у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од чињеница и околности конкретног случаја и од утемељености уставноправних разлога наведених у уставној жалби, има основа да се у поступку по уставној жалби повреда права из члана 32. став 1. Устава, цени и са становишта правилне примене материјалног права.
Уставни суд је, у конкретном случају, оценио да су поступајући судови у оспореним пресудама изнели јасне и довољне разлоге због којих су сматрали да није основан предметни тужбени захтев подносиоца за накнаду штете због немогућности обављања делатности ауто-такси превоза, засноване на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени одредаба меродавног материјалног права. Наиме, како из чињеничног стања које је утврђено пред првостепеним судом произлази да је подносилац у управном поступку који се водио пред органима туженог добио сагласност за обављање ауто-такси превоза , чиме су фактички отклоњене последице примене неуставне и незаконите Одлуке о ауто-такси превозу, судови су оценили да се поступање органа туженог не може сматрати незаконитим и неправилним радом у смислу члана 172. Закона о облигационим односима. Поред тога, Уставни суд налази да је уставноправно прихватљив став редовних судова да сама чињеница дугог трајања управног поступка не значи аутоматски да је рад органа туженог био незаконит и неправилан.
Полазећи од претходне оцене, Уставни суд налази да нема основа ни за подносиочеву тврдњу да му је због неразматрања одређених навода и доказа повређено право на образложену судску одлуку, као елемент права на правично суђење, будући да поменуто право не подразумева обавезу суда да пружи одговоре на сва постављена питања и изнете аргументе (видети пресуду ЕСЉП Ruiz Torija против Шпаније, од 9. децембра 1994. године).
У односу на истакнуте повреде права из члана 35. став 2. и члана 58. Устава, Уставни суд констатује да уставна жалба не садржи конкретне наводе којима се аргументују тврдње о повреди означених права. С тим у вези, Уставни суд указује да формално позивање на повреду уставних права, само по себи, уставну жалбу не чини допуштеном.
Оцењујући постојање повреде начела забране дискриминације, Уставни суд је оценио да нема основа за тврдњу да је оспореним појединачним акт има подносилац уставне жалбе на било који начин дискриминисан, иако су редовни судови у идентичним ситуацијама различито поступали. У уставној жалби нису пружени докази да је подносиоцу уставне жалбе због неког његовог личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда уставног начела забране дискриминације.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је уставну жалбу у овом делу одбацио као очигледно неосновану, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке .
7. Како су по оцени Уставног суда у оспореној другостепеној пресуди изнети уставноправно прихватљиви разлози за оцену о неоснованости предметног тужбеног захтева за накнаду штете, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 89. ст. 2. и 3. Закона о Уставном суду, нашао да је доношење одлуке којом је утврђена повреда права на једнаку заштиту права довољно да се постигне правично задовољење за подносиоца уставне жалбе, из ког разлога је одбио као неоснован захтев за накнаду нематеријалне штете, одлучујући као у првом делу тачке 2. изреке, док је захтев за накнаду материјалне штете, који је опредељен у висини тужбеног захтева који је био предмет спора и трошкова парничног поступка, сагласно члану 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио као правно недопуштен, решавајући као у другом делу тачке 2. изреке.
8. У погледу захтева подносиоца за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у, смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези Уставни суд се позива на становиште које је изражено, поред других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети на : www.ustavni.sud.rs).
Што се тиче подносиочевог предлога да Уставни суд на основу члана 87. Закона о Уставном суду прошири дејство ове одлуке на (неименована) лица која нису поднела уставну жалбу, а налазе се у истоветној правној ситуацији, Уставни суд указује да је у Одлуци Уж-8736/2013 од 18. јуна 2013. године (видети на: www.ustavni.sud.rs) истакао да примени наведене законске одредбе има места у случају када Суд у поступку по уставној жалби утврди да су лица на која се проширује дејство одлуке такође била непосредни учесници конкретног спора пред редовним судом или другим државним органом, да се оспорени акт односи непосредно на подносиоца уставне жалбе и на та лица, и да се у контексту повређеног уставног права, та лица налазе у истој правној ситуацији као и подносилац уставне жалбе, па да је нужно да се дејство конкретне уставносудске одлуке прошири и на та лица, те да нема аутоматског проширеног дејства одлуке Уставног суда на трећа лица и на „сличне“, односно „истоветне“ ситуације. Имајући у виду да је само подносилац уставне жалбе био странка у конкретном парничном поступку, Уставни суд налази да нема основа за разматрање предлога да се дејство конкретне Одлуке прошири и на друга лица.
9. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.